12.3.1942./12.3.1988./12.3.2003

[C0NSIGLIERI]

Poslednji intervju (zavet) Premijera Zorana Djindjica . DEMOKRATSKA STRANKA JE IZDALA IDEJU ZORANA DJINDJICA !

 

[Maksim 3]

Ime nesto dobro sta sam procitao o njegovom pogledu na to sta je patriotizam,a tu rec nemilice i bez ikakvog rezona koriste ljudi sa ovog foruma i celnici stranaka tkz."patriotskog" tabora....sa ovom njegovim recima se u potpunosti se slazem,a sa mnogima drugima recima i delima nisam,ali u svakom slucaju bio je dobar politicar i odlucan covek u zelji da Srbija postane zemlja demokratskoh sloboda,trzisne ekonomije i ljudskih prava....steta sto je izgubio glavu od bagre i fukare,jer da nije tako ,verujem da bi bili mnogo blizi onom cemu kao drzava i narod tezimo i zelimo....upoznao sam ga na jednom mitingu ujedinjene opozicije posle prvog izbornog kruga ´90.god. ,gde je govorio zajedno sa Draskovicem,ostavio je na mene vrlo povoljan utisak........slava mu

Na primedbe da nije patriota Đinđić je odgovarao oštro: „Za mene je patriotizam da moja deca ostanu da žive u mojoj zemlji, da govore maternji jezik, a da ne moraju da idu po belom svetu trbuhom za kruhom. Patriotizam je to da cene moju zemlju, da ja sa svojim pasošem mogu da idem ponosno preko bilo koje granice. Za taj patriotizam će se ova vlada zalagati i mi smo u ovom smislu velike patriote."

 

[Borko 72 Novi Becaj]

Волео бих да је жив да видим данашњу политичку сцену. Сумњам да би дозволио да уђе у коалицију са СПС-ом. Ђинђића је убила ЦИА и страни агенти. Полако... откриће се истина.

Ushao bi ohoho itekako.

 

[VENIX]

Kad se setim ... ćetke i metle

 

[C0NSIGLIERI]

Na primedbe da nije patriota Đinđić je odgovarao oštro: „Za mene je patriotizam da moja deca ostanu da žive u mojoj zemlji, da govore maternji jezik, a da ne moraju da idu po belom svetu trbuhom za kruhom. Patriotizam je to da cene moju zemlju, da ja sa svojim pasošem mogu da idem ponosno preko bilo koje granice. Za taj patriotizam će se ova vlada zalagati i mi smo u ovom smislu velike patriote."

Svaka mu cast na toj recenici

...a znas li ti podatke koliko je Srba odselilo iz Srbije izmedju 2000-2009

Malo mi je suludo da je odselilo vise u miru demokratske vladavine Srbije, nego u ratom zahvacenim 90im .... ali ako pogledas njegov poslednji intervju koji je iznad postavljen i ono sto danas radi famozni ZES na celu sa DS i Borisom Tadicem, sreca je da su gradjanima potrebne vize, inace bi 90% napustilo zemlju.

 

[ПАПРИКАРИУС]

Na primedbe da nije patriota Đinđić je odgovarao oštro: „Za mene je patriotizam da moja deca ostanu da žive u mojoj zemlji, da govore maternji jezik, a da ne moraju da idu po belom svetu trbuhom za kruhom. Patriotizam je to da cene moju zemlju, da ja sa svojim pasošem mogu da idem ponosno preko bilo koje granice. Za taj patriotizam će se ova vlada zalagati i mi smo u ovom smislu velike patriote."

ВЕЛИКИ ВИЗИОНАР, НЕМА ШТА!
И НАКОН 9 ГОДИНА ДОС-ове ВЛАСТИ ВИДИМ И ВЕЛИКИ ПАТРИОТА!

Као "визионару и патриоти" - Да Бог да се превртао у гробу!

Као човеку и хришћанину - НЕК' МУ ЈЕ ЛАКА ЗЕМЉА!

 

[Borko 72 Novi Becaj]

Pa da ne citiram,Djindjiceve izjave o patriotizmu su placenicka mantranja da bi se isti desetkovao u Srbiji da bi se ista odrekla patriotizma
Zna se sta je patriotizam i EKONOMSKI PATRIOTIZAM NE POSTOJI!

Uzged ja se nadam da cemo barem saznati ko ga je zveknuo kada ode ova dos-ovska banda koja i stoji iza njegovog ubistva.

 

[Милунка Савић]

Zabranjeni Djindjic
Бoško Obradović

ZABRANjENI ĐINĐIĆ

PRILOZI ZA POLITIČKU BIOGRAFIJU DR ZORANA ĐINĐIĆA: ZORAN ĐINĐIĆ O KOSOVU, REPUBLICI SRPSKOJ I VOJVODINI

Srbija treba da krene u odlučnu političku inicijativu!

Prvi korak u ovoj taktici je nametanje teme!

Ova odlučna inicijativa će najpre zbuniti i naljutiti međunarodnu zajednicu!

Niko ne radi za nas, a postoje oni koji rade protiv nas!

Zato samo svojom akcijom možemo da pariramo takvom stanju stvari!

Dr Zoran Đinđić je u srpskom javnom mnjenju ostao upamćen kao izuzetno preduzimljiv političar, čovek ogromne energije, vrlo pragmatičan. Dok nije osvojio vlast njegova politička deviza bila je da cilj uglavnom opravdava sredstva za postizanje cilja. Izjašnjavao se kao ateista, zalagao za definitivno odricanje od ideala „nebeske“ Srbije i okretanje zemaljskim brigama, dok je nacionalno osećanje gurao u pozadinu. Do kraja je ostala nejasna njegova biografija iz ranog, nemačkog perioda. Đinđićevi poštovaoci cenili su njegov moderni politički aktivizam i optimizam njegove energije, dok su ga protivnici optuživali za nedostatak patriotizma, amoralnost i bezgranično vlastoljublje. Jedni su ga, dakle, svrstavali u prvi red evropskih lidera 21. veka, dok su drugi u njemu videli samo ubačenog čoveka stranih obaveštajnih službi. Izgleda da i danas važi ova crno-bela perspektiva pogleda na Đinđića. Postoji li, međutim, jedan drugačiji, od ovih stereotipa oslobođeni Đinđić?

Mislimo da je došao trenutak da izreknemo jednu neobičnu i smelu tezu: postoje dva Đinđića, jedan dok je bio u opoziciji i drugi po preuzimanju vlasti. U ovom drugom i znatno kraćem delu njegovog života posebno su važni poslednjih manje od pola godine.

Zoran Đinđić je izgleda jedan od izrazito malog broja političara na svetu koje je vlast promenila na bolje. U dnevnoj, međustranačkoj politici zadržao je surovo pragmatično ponašanje. U svemu tome ipak ostaje nejasno koliko je sukob između njega i Koštunice njihov lični izbor, a koliko igra neuništivih glava Udbe, tajkuna i kriminalnih struktura sa obe strane. Nasuprot tome, u državnoj politici Đinđić je doneo, slobodno možemo reći, epohalne novine, koje iznosimo u 10 teza:

• uveo je diplomatski princip državne neutralnosti (vidljivo na primeru podeljenosti Evrope na „Staru“ i „Novu“, u zavisnosti od odnosa prema Americi, a sve po pitanju (ne)ratifikacije ugovora sa Amerikom o nemogućnosti suđenja američkim vojnicima u bilo kojoj državi sveta, izuzev u Americi);

• prvi je petooktobarski vođa koji je pokazao izvesnu dozu evroskepticizma i ukazao na licemerje zapadne diplomatije prema srpskom pitanju na Balkanu, važeće bez obzira na vladajući režim u Beogradu;

• prvi je prozapadni političar u Srba koji je ustvrdio da „su za neke ljude u Evropi i svetu dobri Srbi - demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje“;

• jedini je petooktobarski vođa koji je bio u sukobu sa B92 (bivajući žestoko kritikovan sa ove RTV pred smrt), i izjavljivao da se za demokratske zasluge dobijaju medalje, dok će nacionalne frekvencije biti deljene po zakonu;

• uveo je diplomatiju „prvog poteza“ ili „koraka ispred“ u odnosu na tekuće rešavanje pitanja statusa Kosova i Metohije, što je neviđen prelom u odnosu na srpsku politiku „kašnjenja“ ili „koraka posle“, karakterističnu za čitav 20. vek. Na taj način je „nekoga uhvatio usred nekih radnji“ i „nekima poremetio koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju“;

• doveo je u pitanje mogućnost multietničkog društva na Kosovu i Metohiji i javno se založio za zaustavljanje šiptarskog širenja na Balkanu i rešavanje srpskog nacionalnog pitanja, rekavši da Srbi na Kosovu i Metohiji „nisu ni napadnuti kao građani, već kao Srbi“;

• prvi je srpski političar koji je javno povezao sudbinu Republike Srpske sa sudbinom Kosova i Metohije, na tom besprekornom primeru pokazujući večitu politiku „duplih standarda“ tzv. međunarodne zajednice;

• stavio je do znanja vojvođanskim separatistima svih boja da pitanje Vojvodine ne postoji i da je jedina njena politička budućnost u „jedinstvenoj Srbiji“;

• apsolutno je najzaslužniji (jedini zaslužan) za suštinski korak povratka veronauke u školski sistem i završetak radova na sabornom hramu Svetoga Save u Beogradu;

• prvi je, bez okolišanja, direktno u lice rekao Srbima da im blagostanje ne može doći samo od sebe niti od pomoći drugih, nego da moramo početi mnogo da radimo i da se sami izborimo za bolji život, svedočeći ove reči svojim primerom aktivizma i optimizma.

 

[Милунка Савић]

Jedni ove njegove poslednje životne poteze tumače kao prosti nastavak visoko pragmatične političke prakse: sve je to bio dobro proračunati politički interes, najviše da se zadobije naklonost u tradicionalno nenaklonjenom „nacionalističkom“ delu biračkog tela. Drugi su u tome videli elemente ličnog preobraćenja u duhovnom i nacionalnom smislu i potpuno novog pogleda na nacionalni interes.

Šta bi, dakle, bila istina o motivima za poslednje Đinđićeve političke i državničke nastupe? Tajna se krije u poslednjim mesecima njegovog života. Tu tajnu teško da bismo mogli da dokučimo da nema jedne stvari koja nam potpuno osvetljava pogled na tog „novog“ Đinđića. Radi se, naime, o kampanji koju je pokrenuo za odbranu srpskih nacionalnih interesa u regionu, i posebno na Kosovu i Metohiji. I za ovu kampanju se lako može reći da je tu bio u pitanju njegov dnevno-politički interes da verbalno brani Kosovo, kako ne bi zbog indiferentnog stava prema tom pitanju izgubio prve sledeće izbore. Ovaj argument bi imao logike da je Đinđić ovu kampanju otvorio na unutrašnjem političkom planu, jer ga to ništa ne bi koštalo. Međutim, prvi i osnovni, potpuno preovlađujući ton ovoj kampanji davala je njena spoljno-politička orijentacija, diplomatska i medijska bitka za Kosovo i Metohiju na međunarodnom planu, čime je istoga časa Đinđić stvorio sebi mnogo neprijatelja i ugrozio svoje međunarodne pozicije. Ovo nikako nije mogao biti njegov realno-politički interes, već stvar ličnog izbora.

Prvog februara 2003. Đinđić je zatražio od komandanta snaga NATO-a u jugoistočnoj Evropi Gregorija Džonsona da obezbedi uslove za neodložan povratak do hiljadu pripadnika srpskih snaga bezbednosti na Kosovo i Metohiju. Zatim je uputio opominjujuća pisma Savetu bezbednosti, šefu UNMIK-a i šestorici vodećih svetskih lidera: Džordžu Bušu, Vladimiru Putinu, Toniju Bleru, Gerhardu Šrederu, Žaku Širaku i Silviju Berluskoniju. U tom periodu je dao i veliki broj intervjua vodećim domaćim, evropskim i svetskim medijima pokrećući temu Kosova (Špigl, Tajms, Glas Amerike, TV BiH, Frankfurtske vesti, Večernje novosti ... ). Šokirao je svetsku javnost povezujući eventualnu nezavisnost Kosova sa sledstvenom prekompozicijom regiona i mogućom nezavisnošću Republike Srpske. Sastajao se intezivno sa Dobricom Ćosićem, autorom čuvene ideje podele Kosmeta, kao i sa kosovskim Srbima, čiju je podršku dobio, počeo glasno i jasno da se žali da je Srbija dobila premalo od Zapada za kooperativnost koju je pokazala od oktobra 2000. godine, pokazivao skepticizam prema Uniji u koju treba da uđemo tek za 10 godina.

Njegovi najbliži saradnici iz tadašnje Vlade polako počinju da svedoče o tom „drugačijem“ Đinđiću. Jedni se sećaju svoje zbunjenosti kada je Đinđić došao na sednicu Vlade i postavio nimalo naivna pitanja: šta treba da se radi ako Kosovo postane nezavisno, šta ako Albanci krenu da proteruju preostale Srbe sa Kosova i Metohije, šta ako se napravi iznenadna revizija Dejtonskog sporazuma koja bi ukinula Republiku Srpsku... Drugi čak tvrde da je Đinđićevim ubicama „bio neophodan nekakav mig spolja“, da taj „mig“ ima veze sa njegovom kampanjom za Kosovo, odnosno da „ta njegova odluka da nekim moćnim krugovima pomrsi račune, a drugima otvoreno pokaže da nešto nisu u stanju ili ne znaju da urade, ima veze sa njegovim ubistvom, samo dva i po meseca kasnije“ (1). Svi se, međutim, slažu u tome da je od dnevnog političara Đinđić najedanput postao ozbiljan državnik. Evo šta on sam o tome kaže 7 dana pred smrt: „Zbog trenutnog stanja stvari ozbiljno sam zabrinut za Srbiju koju ostavljamo svojoj deci i unucima. Sve što sam u životu postigao, postigao sam plivajući uzvodno. Nikad nisam birao lakši put. Zato i mislim da na njega nemamo pravo, pogotovo sada kad se na dnevnom redu istorije našlo ključno pitanje srpske državnosti. Pitanje bez čijeg rešavanja nećemo moći da planiramo ni svoju budućnost, niti da rešimo problem srpske etničke ugroženosti koji je u dobroj meri i posledica nejasnog statusa srpske države kojoj preti opasnost da postane predmet tuđih etničkih apetita. Duboko sam uveren da mi moramo da imamo konačno zaokruženu državu, pošto ona samo tako može da brani svoj nacionalni interes. Nas više ne sme zadovoljavati da imamo suverenitet spolja, dok nas iznutra izjeda neki osmi putnik. Nama u državnom gnezdu ne treba kukavičije jaje. Ne bih voleo da učestvujem u nečemu zbog čega bi neko kroz pedeset godina imao razlog da za mene kaže: Onaj Đinđić je bio naivan, pravio je državu za nekog drugog “.

Problem za međunarodnu zajednicu u pojavi jednog ovakvog nacionalnog lidera morao je biti veliki: poznati Miloševićev protivnik, čuveni opozicionar, veliki demokrata i zapadnjak, jedan od najperspektivnijih evropskih lidera po sudu raznih inostranih ustanova koje su mu dodeljivale brojne nagrade, onaj koji je isporučio Miloševića u Hag, političar sa izuzetnim poznanstvima i vezama na Zapadu, koji je govorio više jezika i potpuno poznavao/živeo Zapad – najedanput počinje da svim snagama brani srpske nacionalne interese i ukazuje na nepravilnosti u zapadnom odnosu prema Srbima. Šta uraditi sa takvim političarom? Ne možeš mu prikačiti etiketu da je retrogradna snaga, nastavljač Miloševićeve politike, novi Milošević, izolovati ga i uvesti mu sankcije. To bi izgledalo krajnje providno i čak smešno. Ne možeš koristiti uobičajenu ideološku argumentaciju, jer on je baštinik, sledbenik i apologeta istih ideja. Moraš ili napraviti potez neprijateljstva prema dojučerašnjem prijatelju, pa tako otkriti svoje prave namere, ili biti pošten i udovoljiti njegovim zahtevima?! Nije bilo načina kako mu doskočiti. Đinđić je bio dugoročni pobednik, imao je sve argumente na svojoj strani i prozapadnu, „čistu“ biografiju. Trebalo je mnogo vremena da mu se pravi nova biografija i izmišljaju afere. Dugo bi potrajalo dok bi ga izolovali i smenili. Taman je sve izgledalo završeno sa Srbima, a odjednom dobijamo mnogo veći problem nego što smo ga imali sa Miloševićem. Šta nam ostaje kao jedino rešenje?

Zoran Đinđić je konstatovao jednu prostu činjenicu za koju nam je dugo trebalo da je shvatimo: nemamo sigurnih saveznika, ali imamo konstantne neprijatelje, naše interese neće niko drugi braniti nego se mi moramo na tome odlučno angažovati. Evo njegovih reči: „Akcija nama u ovom trenutku ne može da škodi. Niko ne radi za nas, a postoje oni koji rade protiv nas. Zato samo svojom akcijom možemo da pariramo takvom stanju stvari“.

 

[Милунка Савић]

Uprkos svemu ovome danas nema političara niti stranke koji slede Đinđićev politički koncept. To ne čini ni stranka na čijem je čelu bio, kao ni mnogi drugi koji se u njega kunu i „sa njegovog puta ne skreću“, dok su njegovi nekadašnji politički protivnici daleko od toga da izvuku neku pouku iz Đinđivog političkog testamenta.

Da li je Zoran Đinđić od ateiste postao verujući čovek (po svedočenju mitropolita Amfilohija, pred smrt je prilikom službenog boravka u Jerusalimu, na ličnu inicijativu, posetio Hristov grob), od nacionalno nesvesnog Srbina – zaštitnik nacionalnih i državnih interesa, od evropejstvujuščeg političkog lidera – evroskeptik? Da li je Đinđić tek sa pozicija vlasti uvideo neka spoljna politička kretanja uperena protiv srpskog naroda, koja u vreme svog opozicionog staža nije primećivao ili je mislio da su izazvana isključivo Miloševićem? Da li je, konačno, Đinđić pred smrt pomirio u sebi vrednosti „nebeske“ i „zemaljske“ Srbije? Da li je između ličnog i stranačkog interesa, sa jedne, i opšteg, nacionalnog i državnog interesa, sa druge strane, Đinđić izabrao ovo drugo? I da li je zbog svega toga morao biti ubijen?

Možemo o dr Zoranu Đinđiću misliti šta god želimo. Možemo odbaciti i samu pomisao da se mogao promeniti ili da par meseci života mogu iskupiti decenije. Možemo njegove predsmrtne političke inicijative smatrati pogrešnim, ili čak štetnim po srpske nacionalne interese, ali moramo priznati da je u ovim njegovim aktivnostima Srbija po prvi u put unazad 90 godina imala nekakav pokušaj državne strategije. Tako krupan državnički čin nije mogao učiniti „stari“, „dnevnopolitički“ Đinđić, već jedan potpuno „preumljeni“, „preobraženi“ – „novi“ Đinđić, koji je dobro razumeo šta se Srbima sprema, ne želeći da izgubi dušu gledajući svoje lične interese bez obzira na propast svoga naroda koju je video da dolazi. Minimum što danas možemo jeste da izrazimo poštovanje prema ovom Đinđiću, koji po istorijskoj vrednosti i značaju daleko prevazilazi sve ono po čemu žele da nas nateraju da pamtimo „zvaničnog“, „obrađenog“ Đinđića. Dokle god „srpsko pitanje“ na Balkanu ostane nerešeno, aktuelnost Đinđićeve poslednje, predsmrtne političke vizije neće proći.


Autor je glavni i odgovorni urednik časopisa „Dveri srpske“.

 

[C0NSIGLIERI]

Meni nije jasno zasto DS glasaci i dalje glasaju za DS i Borisa Tadica, kad njegova politika nema nikakve veze sa onim za sta se zalagao Zoran Djindjic

 

[Милунка Савић]

Fusnote:

1. Vidi: NIN, Beograd, 5. maj 2005, str. 18-21.


or citata: Boško Obradović

ANTERFILE BR. 1:

„Premijerova strategija bila je zdušno pozdravljena od svih Srba na Kosovu i Metohiji i prihvaćena kao jedina mogućnost da se, posle toliko vremena, reši kosovski problem. Mi Srbi na Kosovu smo Đinđićevu strategiju osetili kao svoju i u tom smislu smo je podržali. Premijer je vrlo konkretno postavio neke probleme i krenuo je da ih rešava, čini mi se, vrlo uspešno. Međutim, tragična sudbina ga je prekinula u tome.

Đinđić je prvi javno osporio koncept multietničkog Kosova, shvativši realnost da Srbi i Albanci teško mogu živeti zajedno, založivši se da svako bude na svome, unutar međunarodno priznatih granica, ali u svojim entitetima. Podržao je ideju da mi Srbi živimo u svom entitetu gde ćemo imati svoje institucije i svoje organe vlasti.

Zaista mislim da je Zoran Đinđić iskreno, veoma hrabro, veoma odlučno i pošteno ušao u rešavanje kosovskog problema.“

Dr Milan Ivanović,

predsednik Srpskog nacionalnog veća Severnog Kosova

ANTERFILE BR. 2:

„Srbija treba da krene u odlučnu političku inicijativu. Osnovu te inicijative treba da čini zahtev da se već u sadašnjoj fazi jasno definišu prava i interesi Srba na Kosovu i Metohiji, kao i mehanizmi zaštite prava srpske zajednice na KiM. Prvi korak u ovoj taktici je nametanje teme. Nezavisna država Kosovo i Metohija najlakše će nastati u mraku i tišini. Čim se upali svetlo i čim počne otvorena rasprava, naše šanse rastu.

Prvi konkretni zahtev na kome treba da insistiramo jeste vraćanje kontigenta vojske i policije, što je predviđeno rezolucijom 1244. Treba da zahtevamo tačan datum povratka. Malo je verovatno da će ovaj zahtev biti sproveden, ali insistiranjem na njemu stvaramo prostor za neke druge zahteve.

Kada se međunarodna situacija našom aktivnošću razbistri, svima će biti jasno da se Rezolucija 1244. ne sprovodi isključivo u onim delovima koji štite interese Srbije i Srba, a da je Ustavni okvir zasnovan samo na elementima koji štite Albance, i da se on sprovodi.

To što mi tražimo u novom Ustavnom okviru je: konstitutivnost srpske zajednice u poretku Kosova i Metohije.

Ta konstitutivnost će se ogledati u nekoj vrsti federalizovanja Kosova i Metohije, priznavanjem srpskog entiteta kao političkog činioca, koji ima svoje institucije preko kojih ostvaruje svoje interese.“

Teze iz Đinđićeve „Strategije za Kosovo i Metohiju“ (dokument internog karaktera sa kojim su bili upoznati samo predstavnici najviših državnih organa Srbije i najznačajnijih nacionalnih organizacija Srba na Kosovu i Metohiji).

 

[Милунка Савић]

ANTERFILE BR. 3:

„Šta reći o autoritetu međunarodne zajednice ako nijedan zahtev koji se tiče prava države Srbije i Crne Gore nije ostvaren: ni rešavanje problema Kosova putem „autonomije“, ni vraćanje proteranih Srba, ni vraćanje kontigenta vojske i policije, ni afirmacija suvereniteta Srbije i Crne Gore?

Opravdani prigovor koji se među građanima čuje jeste da demokratska Srbija nema bolji međunarodni tretman oko rešavanja kosovskog problema nego što ga je imala kada nije bila demokratska.“

Iz Đinđićevog pisma Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija od 7. februara 2003.

ANTERFILE BR. 4:

„U najtežem delu Evrope, što svakako jeste Kosovo, treba da se primeni projekat o nečemu što nije ostvareno ni u Bosni, ni u Makedoniji, ni na nekim drugim mestima. To je potpuno nelogično. Ja jesam za to da čitava Evropa bude multietnička, ali hajde da to ostvarimo tamo gde je to lakše i bezbolnije, a ne da eksperimentišemo tamo gde je najteže“, rekao je predsednik Vlade Srbije.

„Bez nekih sigurnijih garancija, Srbi se neće vratiti na Kosovo. Njima ne trebaju priče da će biti zaštićeni kao građani, jer oni nisu ni napadnuti kao građani, već kao Srbi“, kazao je Đinđić.

ANTERFILE BR. 5:

„Meni je veoma žao što su za neke ljude u Evropi i svetu dobri Srbi - demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje i što neki misle da rat u Iraku treba da bude naš nacionalni interes, a ne rešavanje pitanja Kosova“, rekao je Đinđić za „Frankfurtske vesti“, istakavši da nema razumevanja za argument kako je, navodno, rano za pokretanje pitanja o konačnom rešenju za Kosovo.

Politika, 28. februar 2003.

 

[Милунка Савић]

ANTERFILE BR. 6:

„Na novinarsko pitanje koje bi rešenje na Kosmetu zadovoljilo „sve tri strane“, premijer je odgovorio kontra pitanjem:

• A, koja je treća strana?

• Pa, međunarodna zajednica – odgovorio je novinar RTS-a.

• Šta, zar i oni treba da dobiju deo Kosova i Metohije – upitao je Đinđić.“

Večernje novosti , 27. februar 2003.

ANTERFILE BR. 7:

Reakcije koje su do mene došle bile su zaista prilično nervozne. Ali, imam utisak i da sam ponekoga uhvatio usred nekih „radnji“. Čini mi se da nekima remetimo koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju. Treba ih i razumeti. Taman su bili napravili svoj koncept, a onda neki Đinđić počinje da pali svetlo. I govori: „Stanite, ne može više tako, da vidimo šta je dosad urađeno i kuda dalje“. Meni je ova reakcija bila dokaz da, u suštini, postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova.

Bojim se da se neke stvari nisu bitno promenile od trenutka kada sam pre sedam-osam godina, na jednom predavanju u Americi, rekao da mi tadašnja američka politika liči na Titovo: „slaba Srbija – jaka Jugoslavija“.

Ne smemo više dozvoljavati da svoj nacionalni interes definišemo prema tome šta neki drugi misle da je naš nacionalni interes. Kao čovek koji razmišlja o svojoj deci i unucima, zabrinut sam zbog demografske situacije, debalansa između albanskog i srpskog naraštaja stanovništva. Toliko da ozbiljno razmišljam o budućnosti srpske države u kojoj bi živelo milion i po Albanaca koji bi imali pravo da kupuju nekretnine na Terazijama, da kupuju preduzeća na privatizacijama novcem od trgovine drogom koji se meri desetinama milijardi dolara. Zbog trenutnog stanja stvari ozbiljno sam zabrinut za Srbiju koju ostavljamo svojoj deci i unucima.

Sve što sam u životu postigao, postigao sam plivajući uzvodno. Nikad nisam birao lakši put. Zato i mislim da na njega nemamo pravo, pogotovo sada kad se na dnevnom redu istorije našlo ključno pitanje srpske državnosti. Pitanje bez čijeg rešavanja nećemo moći da planiramo ni svoju budućnost, niti da rešimo problem srpske etničke ugroženosti koje je u dobroj meri i posledica nejasnog statusa srpske države kojoj preti opasnost da postane predmet tuđih etničkih apetita. Duboko sam uveren da mi moramo da imamo konačnu zaokruženu državu pošto ona samo tako može da brani svoj nacionalni interes. Nas više ne sme zadovoljavati da imamo suverenitet spolja, dok nas iznutra izjeda neki „osmi putnik“. Nama u državnom gnezdu ne treba kukavičije jaje. Ne bih voleo da učestvujem u nečemu zbog čega bi neko kroz pedeset godina imao razlog da za mene kaže: „Onaj Đinđić je bio naivan, pravio je državu za nekog drugog“.

Akcija nama u ovom trenutku ne može da škodi. Niko ne radi za nas, a postoje oni koji rade protiv nas. Zato samo svojom akcijom možemo da pariramo takvom stanju stvari.


Večernje novosti, 6. mart 2003.

 

[Милунка Савић]

ANTERFILE BR. 7:

Svedočenje Siniše Nikolića o jednom Đinđićevom neformalnom razgovoru sa zapadnim diplomatama

JEDAN BRISELSKI SASTANAK

Početkom novembra 2002. godine prisustvovao sam obraćanju premijera Srbije Zorana Đinđića predstavnicima potkomiteta za evropske integracije EU i drugim zvaničnicima EU u Briselu. Bila je to prilika da u nekoliko dana druženja sa Đinđićem od njega čujem početne inicijative za rešavanje konačnog statusa Kosova. Izražavao se slikovito kao i uvek: „Naš najveći protivnik, kao i do sada , jeste zaborav. Kao da se trudimo da kosovski problem što pre stavimo pod tepih očekujući da će se on jednog dana rešiti sam od sebe. Bojim se da će međunarodna zajednica u dogledno vreme reći: kosovska nezavisnost je tako velika divlja gradnja da ne možemo da je rušimo; hajde da je legalizujemo. Tako bi Kosovo postala svojevrsna međunarodna Kaluđerica“.

U zvaničnom obraćanju Đinđić tom prilikom nije eksplicitno objašnjavao svoju Kosovsku inicijativu, ali je u neformalnim razgovorima sa diplomatama žučno i detaljno predstavljao scenario rešavanja konačnog statusa. Imao sam utisak da su njegovi sagovornici posebno negativno reagovali na termin „konačni status“.

U jednom trenutku, stojeći u holu kongresne sale sa šoljom kafe u ruci, okružen sa desetak evropskih diplomata, Đinđić je odgovarajući na njihova pitanja igrao pravu simultanku koja se nije zvala šah, već Kosovo. „Nije vreme za konačno rešavanje kosovskog pitanja“, rekao je jedan diplomata. „Kada će biti vreme?“, pitao je Đinđić, i ne čekajući odgovor, sam odgovarao: „Kada na Kosovu ne bude više Srba? Kada posle zakonodavnog, sudskog i izvršnog atributa državne suverenosti, koji sad imaju, Albanci dobiju i ingerencije nad bezbednošću? Kada međunarodna zajednica, nakon verovatnog rata sa Irakom, bude htela da pokaže da nema ništa protiv muslimana i Albancima pokloni kosovsku nezavisnost?“

Imao sam utisak da su njegovi sagovornici taj skup napustili duboko uznemirani. Činilo se kao da je premijer Srbije upalio svetlo u prostoriji u kojoj su oni u mraku završavali neki započeti posao.

Šetajući briselskim ulicama, ponesen utiskom prethodnih diskusija, govorio mi je o koracima koje treba napraviti u rešavanju pitanja Kosova. „Prvi korak je animirati međunarodnu zajednicu po pitanju Kosova. Ona ne želi da joj mi sada namećemo to pitanje, ali mi moramo insistirati na konkretnom predlogu. Taj predlog bi bio stvaranje Bele knjige o učinku međunarodne zajednice na Kosovu u protekle četiri godine. Da vidimo koju ocenu bi dobio povratak vojske i policije u skladu sa Rezolucijom 1244, kako bi ocenili povratak Srba u svoje kuće, šta bi rekli za bezbednost nealbanskog življa, koju ocenu zaslužuju standardi? Drugi korak je da u Savetu bezbednosti iniciramo donošenje rezolucije o federalizaciji Kosova i davanju Srbima konstitutivnih prava. Ako to ipak ne bi funkcionisalo, verovatno bi sledeća inicijativa morala da bude – razgovor o nekakvom Kiparskom modelu za Kosmet, sa civilizovanim teritorijalnim razmeštanjem stanovništva. Srbija bi sa tom federacijom imala asimetričan odnos – sa srpskim entitetom dublje, sa albanskim labavije veze. Ako ni to ne bude funkcionisalo, onda bi, posle nekoliko godina, moralo da usledi neko interno razgraničenje. O razgraničenju bi se na miran način dogovorili Srbija, kosovski Srbi i Albanci, uz saglasnost međunarodne zajednice. Krajnja, rezervna varijanta je: međunarodna konferencija. Bitno je da ne izgubimo inicijativu, čime bismo pokazali da smo nezainteresovani za Kosovo. Upravo to mnogi u međunarodnoj zajednici očekuju od nas – da se predamo.“

To je bilo poslednje što se moglo očekivati od pokojnog premijera Srbije, da se preda.

NIN , Beograd, 5. maj 2005, str. 21.

ANTERFILE BR. 8:

ATENTAT ZBOG KOSOVA?

Izvod iz knjige „ParaDOS“ Miodraga Isakova, bivšeg potpredsednika u vladi Zorana Đinđića, u kojem se govori kako je premijer pokušao da kosovsko pitanje stavi na dnevni red međunarodne politike

„Nemam nikakve sumnje da su ga oni (optuženi za atentat – prim. prir.) ubili. Ali, kao ni država, ni oni ne mogu da postoje i funkcionišu mimo sveta. A kako se u ovoj zemlji nikad ništa nije događalo izolovano, isključivo iz unutrašnjih razloga, sklon sam da verujem da im je za tako krupnu odluku bio neophodan nekakav mig spolja.

Ne znam odakle i od koga je stigao, ali mislim da znam zašto. Opet zbog Kosova.

Naime, u decembru 2002. Đinđić se vratio sa puta po Nemačkoj i, očigledno, sa nekim prijateljskim upozorenjima da Kosovo, u tišini, polako klizi u nezavisnost. To nam je saopštio na Kolegijumu i izneo svoje uverenje da hitno treba nešto da preduzmemo i podignemo veliku galamu oko toga da bismo taj proces zaustavili.

Pozivajući nas na potpunu konspiraciju, izneo je i svoj plan, koji je imao koncipiran u tezama na jednom papiriću, koji nam je podelio i tražio mišljenje. Bilo je očigledno da nije, kao obično, već doneo odluku i da mu treba podrška, ali je otvoreno rekao ono do čega je već došao, ostavljajući utisak da su u toku i neke druge konsultacije.

Kada je izgovorio rečenicu: „Mislim da nema druge nego da idemo na podelu Kosova“, svi smo prestali da čitamo tekst koji nam je dao, a u kome je predvideo redosled naših poteza. Zato je odmah i objasnio: „Ali, ne smemo to odmah tako da kažemo, jer će oni napolju poludeti“. Dakle, plan je bio u tome da ih nateramo da i sami dođu do tog zaključka, da nema druge. Kako? U Rezoluciji 1244 predviđen je postepeni povratak kontigenta naše vojske i policije i to prvo treba da tražimo, grlato i odlučno. To ne mogu da nam ospore, ali ni da prihvate. Na tome treba da insistiramo i vršimo pritisak, da tražimo tačan datum povratka i tako ih nateramo da priznaju da to nije moguće. A onda da ih pitamo: pa dobro, šta je moguće uraditi, a da ne izgubimo celo Kosovo. Tako, insistiranjem na tome, stvaramo prostor za druge zahteve. Za decentralizaciju, i neku vrstu federalizacije Kosova i Metohije. I za pravo Srbije na regularne odnose sa srpskim entitetom. I to će odbiti, jer ni to ne mogu da urade. E, onda mi treba da kažemo: ako Kosovo ide u pravcu nezavisnosti, a vi niste u mogućnosti da to sprečite, a ni nama da omogućite da se umešamo, onda mi tražimo teritorijalnu podelu.

To će biti prst u oko mnogima, ali mi moramo to da uradimo, jer vreme radi protiv nas. U tom kontekstu je pominjao i naše izbore, do kojih to moramo rešiti, da Kosovo ne bi postalo argument naših protivnika. Obavestio nas je da je on već dao jedan takav intervju u Nemačkoj, mislim da je Špigl bio u pitanju. Naravno, nije pominjao podelu, ali je stvar zaoštrio do kraja. Nisam siguran da već sa tog sastanka vest nije procurila, ali i bez obzira na to stranim obaveštajcima svakako nije bio veliki problem da do nje dođu.

Uveren sam da i ta njegova odluka da nekim moćnim krugovima pomrsi račune, a drugima otvoreno pokaže da nešto nisu u stanju ili ne znaju da urade, ima veze sa njegovim ubistvom, samo dva i po meseca kasnije. Isto tako sam siguran da je bio svestan opasnosti, ali i da je verovao da ima i neku podršku spolja, i da će u međuvremenu, obezbediti još veću. I tu se, verovatno, malo precenio i preračunao, ali za to ga, zaista, niko ne može okriviti. Kao ni za brojne manipulacije njegovim ubistvom i njegovim imenom posle atentata.“

NIN , Beograd, 5. maj 2005, str. 20.

Izbor citata: Boško Obradović

1. Svi citati preuzeti su iz knjige: Zoran Đinđić o Kosovu, Udruženje građana Cer, Beograd, 2003..

 

[C0NSIGLIERI]

Alo, zar nije bilo lakse staviti link, boli nekog Q da cita to njesra na forumu.

 

[Милунка Савић]

Alo, zar nije bilo lakse staviti link, boli nekog Q da cita to njesra na forumu.

Нема линка. Значи, теби је њесра оно што пишу "Двери?

 

[Ne jedi taj kikiriki!]

BEOGRAD, 12.03.2009

PRESS
PRE ŠEST GODINA UBIJEN PREMIJER
TUŽILAC ODUSTAO OD ĐINĐIĆA!

Specijalni tužilac Miljko Radisavljević kaže za Press da nema nikakvih dokaza o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića i da zato nema potrebe za novom istragom. Pre samo godinu dana isti tužilac obećavao da će otkriti ko stoji iza atentata na premijera

[Tužilaštvo odustalo od spektakularno najavljene istrage... Miljko Radisavljević]
Tužilaštvo odustalo od spektakularno najavljene istrage... Miljko Radisavljević

Tužilaštvo odustalo od spektakularno najavljene istrage... Miljko Radisavljević

Specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević šest godina posle ubistva premijera Zorana Đinđića odustaje od istrage o političkoj pozadini ovog atentata! Radisavljević za Press kaže da nema dokaza za pokretanje istrage, mada je pre godinu dana obećao da će utvrditi ko sve stoji iza ubistva premijera!

Veruović: Ostajem pri svemu!

Nekadašnji šef Đinđićevog obezbeđenja Milan Veruović ne želi, kako kaže, ništa više da komentariše u vezi sa atentatom.

- Ostajem pri svemu što sam ranije govorio i na šta sam sumnjao. Sve što bih rekao, bilo bi ponavljanje. Danas ću sam, van svakog organizovanog obeležavanja, otići da odnesem cveće i odam poštu premijeru - bio je kratak Veruović.

 

[Borko 72 Novi Becaj]

Нема линка. Значи, теби је њесра оно што пишу "Двери?

Ma jeste sad nema linka,mnogo to bre za citanje.

 

[C0NSIGLIERI]

Yebiga, trebao je da ima Mladicevo obezbedjenje, ovako okruzen "demokratama" bilo je samo pitanje vremena ko ce kerovima da platiti da mu skinu glavu.

Pokoj mu dusi.

 

[nesbridzis]

Vecina antentatora su uhapsena ali jos vecina na slobodi

 

[djurinica]

neko od telohranitelja je odradio
to ne sumnjam.
ko stoji neka istrazzuje FBI / KGB
only .

 

[C0NSIGLIERI]

Нема линка. Значи, теби је њесра оно што пишу "Двери?

Ne zanima me, ni sta pise ni ko pise, postavi se link i onda se ukratko napise o cemu je, postavi pitanje i mozemo da nastavimo raspravu, a ko hoce dalje da cita nek' cita.

 

[Милунка Савић]

Ne zanima me, ni sta pise ni ko pise, postavi se link i onda se ukratko napise o cemu je, postavi pitanje i mozemo da nastavimo raspravu, a ko hoce dalje da cita nek' cita.

А, као, разлика је читати овде или са линка? Овај чланак је иначе врло познат. Него вама смета само што сам га поставила - ја, јер сте надрндани на мене.

 

[Милунка Савић]

EKONOMSKI PATRIOTIZAM NE POSTOJI!

Постоји, итекако. ваљда ћеш то једног дана схватити.

Uzged ja se nadam da cemo barem saznati ko ga je zveknuo kada ode ova dos-ovska banda koja i stoji iza njegovog ubistva.

А зар га нису убили Амери?