Evo ja kao neko ko je imao baš gadnih problema sa time i ko se baš namučio sa time i bio skroz u autu zbog toga a ko je to hvala Bogu prevazišao i rešio se toga osećam se pozvano da dam par saveta o tome.
Znači univerzalni recept koji deluje za svakog i koji je za sve jednako efikasan ne postoji, stvar je vrlo kompleksna i individualna kao što je i svaka osoba kompleksna i mikro-kosmos za sebe.
Te priče kao čajevi, bilje, molitve, meditacije, tehnike disanja, svi ti saveti sa interneta, pa čak i lekovi su ono.........neću reći glupost, možda malko pomažu ali su nedovoljni da reše problem.
Recimo za početak je bitno prepoznati šta je to i znati da od anksioznosti još niko nije umro (ono zna da bude vrlo neprijatno, mučno, teskobno ali od toga umro niko još nije), onda treba se pomiriti sa tim i prihvatiti da ćeš se verovatno drndati sa tim neko vreme i za početak pokušati naučiti da živiš sa tim i ono ako te malo spuca to ono si u fazonu, a jbga to je ono "moje" ali ajd valjda će proći, niko još nije crko od toga, biću valjda ok, isto tako što se tiče lekova tipa bromazemapa, lorazemapa i sličnog ono ako ako u nekom trenutku baš osetite da vam treba i da je to na granici izdržljivog slobodno drmnite koji, ništa vam neće biti,ali gledajte da to ne bude baš prečesto i kad nije nužno, e kad ste se pomirili sa tim i naučili da kako-tako živite sa tim već će vam biti malo lakše i jednostavno polak vremenom primetiće te da je intenzitet simptoma postao slabiji i da su simptomi počeli da se proredjuju i da se redje javljaju i da uopšte manje razmišljate o tome i manje ste opterećeni time nego ranije (dok je to još bilo u nekoj početnoj ili uzlaznoj fazi) sve dok u jednom trenutku onako spontano ne primetite da su simptomi i ti strahovi (fobije) gotovo isčezli i da ste već maltene zaboravili na to i vratili se u neku normalu.
Otprilike to je ono, dok god očajnički pokušavaš da to sasečeš ili da staviš pod kontrolu biće ti samo gore, ono što se jače opireš više će da boli, dok ono ukoliko si se već pomirio sa tim i prihvatio to kao deo svog života i ono maltene pomirio da ćeš se doveka jebavati sa time ali ono život ide dalje (i nekako si naučio da kako-tako živiš sa tim) e tad će simptomi i strahovi polako početi da isčezavaju dok u jednom momentu ne skapiraš da si se rešio toga i vratio u normalu i ne osetiš veliko olakšanje.
Recimo meni je jedno vreme baš bilo grozno i bio sam skroz paralisan zbog toga i ono bilo mi je narušeno neko normalno svakodnevno funkcionisanje i neke uobičajne stvari, medjutim gledajući na to sad iz ove perspektive, nakon ono ne znam 5 ili 7,8 godina ono mislim da mi je na neki način to čak i dobro došlo i kao neki vid katarze da kažem, jer nekako nakon toga osetiš ogromno olakšanje i nekako sve ti je super i veselo, znaš promeni ti se malo percepcija i pogled na stvari i ono ne nerviraju te i ne stresaju neke stvari koje su znale da te nerviraju ili frustriraju ranije i kojima si davao na važnosti.
Nakon toga ono jok, ono boli te uvo dal si bez para ili nisi, dal si izvisio za posao za koji si konkurisao, što ti se neka riba nije javila ili odgovorila na poruku a trebala je, što možda ovo leto nećeš ići na more, što bi možda hteo nešto da kupiš a nisi pri parama, što te možda neko pljuje, ogovara i govori da si mentol, klošar, luzer, ovakav onakav, što te možda zajebo samo 1 par na tiketu za pare u kladionici ili ti falio samo 1 gol, ono šta se dešava u zemlji, šta Vučić ***** na tv-u ili već ko...........ono nekako boli te uvo za sve, osećaš se nekako spokojno i rasterećeno i bitno ti je samo da se osećaš dobro, ono gledaš svaki dan da iskoristiš lepo i uživaš u nečemu što voliš i što te ispunjava i ono mnogo više uživaš i mnogo više ceniš neke male i uobičajne stvari na koje ranije nisi obraćao pažnju i koje si uzimao zdravo za gotovo i ono srećan si što se osećaš dobro i što opet možeš opušteno i bez razmišljanja i bojazni da šetaš pored reke ili tržnim centrom razgledajući radnje i izloge, da pikaš basket svako veče, da treniraš, da sedneš na bus, odeš do grada i malo prošetaš po gradu, što možeš opet možda ne znam sa nekom devojkom prošetaš po gradu i sedneš negde sa njom na piće ili klopu, što možeš ako treba da skokneš na drugi kraj grada da nešto obaviš i tako neke rutinske i uobičajne stvari koje si uvek uzimao zdravo za gotovo ( dok u jednom momentu nisu počele da ti predstavljaju problem i pravi pravcati izazov).
Tako da verovatno mi je to donekle i dobrodošlo tad ovako dugoročno gledano, jer kako se u prirodi i univerzumu sve odvija ciklično tako valjda nekad moraš da se osećaš loše i da budeš u nokdaunu da bi se u nekom momentu opet osećao super.
Šta je anksioznost?
