Iako su prve asocijacije na praznovanje Prvog maja, međunarodnog praznika rada – roštiljanje, opijanje i lenčarenje, istina je da je povod za obeležavanje ovog datuma koji se slavi od 1889. bio daleko od pomenutih kategorija.
Bio je to praznik kojim su pripadnici i simpatizeri radničkog pokreta, barem u početku, obeležavali sećanje na svoje žrtve koje su pripadnici pokreta podneli kako bi se izborili za veća radna prava.
Ideja zapravo potiče iz 1884. kad su vodeći američki sindikati, po ugledu na kanadske drugove, tražili donošenje zakona kojim bi se ustanovilo osmočasovno radno vreme.
Pošto traženi zakon nije stupio na snagu kad je trebalo, do 1. maja 1886, organizovan je masovni štrajk u SAD, koji je u Čikagu poprimio drastične mere kulminirajući krvavim masakrom na Trgu Hejmarket.
Šta se tačno dogodilo, nikad nije detaljno utvrđeno. Prema zvaničnoj verziji, neko je usred protesta bacio bombu na policajce, nakon čega je policija naredila da se štrajkači raziđu.
Usledila je do tada neviđena pucnjava. Bomba je na mestu ubila jednog policajca, ukupno ih je stradalo osam, a broj poginulih radnika nikada nije objavljen.
ve se zbilo za neverovatnih pet minuta: sedam radnika je nakon protesta osuđeno na smrt, a suđenje koje je usledilo okarakterisano je svojevremeno kao “najveći podbačaj američkog pravosuđa”.
Procesuirani su uglavnom nemački anarhisti i organizatori radničke borbe, među kojima je tražena i osoba koja je na Trgu bacila bombu. Tužioci su ubrzo priznali da nijedan od okrivljenih nije bacio bombu.
Misteriozni bombaš nikada nije otkriven, a radnici su pretpostavili da iza cele “ujdurme” stoje poslodavci. Jedna od najpopularnijih teza iz tog vremena bila je da je bombu bacio ili neki od policajaca ili neko iz zloglasne Pinkertonove agencije, kako bi se štrajkači prikazali u što lošijem svetlu, legalizovao njihov progon i naposletku miniralo delovanje radničkog pokreta.
U minulom veku ovaj praznik se pozicionirao pre svega kao anarhistički i socijalistički datum, te je baš u tim krugovima poznat i kao Međunarodni dan radnika, odnosno Praznik rada.
Malo je poznato da je prva kapitalistička zemlja koja je slavila Prvi maj bila Hitlerova Nemačka, da su svi fašisti, osim nacista represivno zabranjivali proslavu ovog datuma, kao i da za razliku od bivših komunističkih zemalja, u Italiji i Francuskoj ne zaobilaze da organizuju proteste na ovaj dan.
Za naše podneblje uz ovaj praznik vezuje se običaj takozvanog prvomajskog uranka. Reč je o svetkovini koja se sastoji u tome da se 1. maja porani u prirodu ili čak da se ode dan ranije i uz logorsku vatru provede noć.
Najčešće se tokom uranka sprema neko jelo u kotliću ili na roštilju. Među Srbima je ovaj praznik veoma rasprostranjen. Gotovo svaki grad u Srbiji ima svoja tradicionalna prvomajska izletišta, a najčešće su to zelene površine izvan grada.
U Severnoj i Centralnoj Evropi, noć uoči prvog maja se naziva Valpurgina noć (po svetoj Valpurgi). To je proslava plodnosti, prilikom koje se peva i pije do dugo u noć i pale se vatre.
Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost obeležiće Međunarodni praznik rada – Prvi maj okupljanjem na Trgu Nikole Pašića u Beogradu.
Skup počinje u podne, a posle uvodnog govora, okupljeni će se prošetati ulicama u centru grada, kako bi ukazali na siromaštvo, socijalnu nepravdu, ugrožena prava radnika, nezaposlenost.
Skup će biti završen na Trgu Slavija, polaganjem venaca ispred spomenika Dimitriju Tucoviću, osnivaču organizovanog radničkog pokreta u Srbiji i borcu za radnička prava, navedeno je u saopštenju sindikata.
(Telegraf.rs)
