Ni sam nije bio svestan kako se našao tu na morem poplavljenom trgu. Krenuo je iz Velikog grada, noćnim vozom, ka Trstu. Buktao je u njemu tihi nemir, žudnja da obnovi izvesna sećanja, da prošlosti udahne novi život. Jer prošlost određuje čoveka, njegovi roditelji, narod, običaji, tradicija, istorija. Ušavši u voz za Trst, prepun švercera, Raskoljnikov je imao samo jednu želju u sebi, da u Trstu pronađe kafe bar Karamia i tu popije kapućino. A onda, vratiće se slike, doživljaji, emocije će se uplesti u neraskidivo kolo ili čvor i prošlost će postati jasnija, manje bolna. Kako se našao ovde, na trgu Svetog marka, bila je za njega enigma ,zagledan u raskošnu katedralu pred njim, nije mogao sebi da objasni. Okretao se u krug, zgrade u kružile kao na vrtešci, balkoni lebdeli u vazduhu, umesto ljudi video je razlivene senke kao na nekom amaterskom akvarelu, sve je bilo razliveno. Magla ga je gušila, miris truleži, bolje reći smrada izlivene kanalizacije. Bio je zatečen. Izgledalo je kao da je pre nekoliko trenutaka popio kapućino u Karamii i da se sve preokrenulo: evo me ovde samog na prekrasnom trgu
Venecija u februaru nije izgledala kao sa razglednice ili kič slika, zarasla u blagoj izmaglici, bez sjaja, sivih tonova, bezličnih ivica, ona, Venecija je ipak bila grad lepote, raskoši, grad šarenog kaleidoskopa umetnosti, A on, Raskoljnikov stajao je u svom izlizanom sivomaslinastom mantilu sam, neprimetan za nezainteresovane ljude koji su bili u žurbi, za grupice turista okupljenih oko vodiča. Bio je februar, bili su to dani čuvenog venecijanskog karnevala. Tada se pomeša, izmeša i zameša i mašta i strast i očekivanja i verovanjau to, da će tih nekoliko dana ludosti, povratne istorije, mističnih orgija, lukavstva, čulnih varki promeniti naš život.
Raskoljnikov stoji, dan je nestao i crna pelerina noći ogrnula je grad. Raskoljnikov gleda, ponekad se osmehne, neko ispred njega ostavlja sitan novac, golubovi mu sleću na ramena, na glavu, iznenađeni i sami novim stalkom za njih na ovom mitskom trgu, gde lepota prestaje da bude umetnost i postaje svakodnevica. Ne oseća vreme, njegov tok, tiho curenje klepside, ni otkucaje svog srca, samo kakofoniju zvukova od ljudskih glasova, mnogobrojnih nepoznatih jezika do krikova lebdećih galebova, uznemirenih golubova, neke, u daljini, jedva čujne muzike koju vetar donosi. Raskoljnikov sluđen celokupnim doživljajem, u čije je vrtloge i matice upao, a da on nije ni znao kako je dospeo. Znao je jedino, i to mu se vraćalo u skoro istovetnim vremenskim intervalima, da je pošao u Trst da popije kapućino.A kako se našao u Veneciji, na trgu Svetog Marka, pred tom čudesnom katedralom, tamnoplavim morem...e to nije znao.
Počele su da se pale baklje, tanki mirišljavi štapići. Mrak trga u noći počeo je da se ruši pred mnogobrojnim upaljenim bakljama. Iz središnjih ulic, za koje raskoljnikov nije znao ni da postoje, nadolaze čudno obučene muške i ženske pojave. Maske, poput mačijih očiju, bele kovrdžave perike, čipka, til, muslin, obučenih toaleta, cipele sa velikim šnalama, čudne boje tkanina, lepeze, veliki šeširi sa iglama što vire, rukavice u kojima se skrivaju ruke, velika dekoltea, sjaj usana. Svi oni se okupljaju oko Raskoljnikova, kruže oko njega sabijajući se..pa se vraćaju. Raskoljnikov postaje centar okupljanj, zatim ga vode čas na jednu čas na drugu stranu. Kao pod udarima talasa, on se pred tim ljudskim galimatijasom kreće u potpunom haosu u nesvesnom stanju duha. Gleda a ne shvata i ne razume to stanje ljudskog dešavanja. Gleda zabezeknut u ljudska lica skrivena maskama, vidi samo usne čuje kikot, smeh, poneki krik strasti, uzvik oduševljenja, ruke, gola poprsja žena, ponekog muškarca, kristalne epolete na odeždama, noge se same kreću, idu nekud , menja se, umesto trga sada su to uske ulice, hvataju ga za ruke, igraju neku vrstu kola, poskakuje, muzika, neko mu se unosi u lice, ljube ga, hvataju za zadnjicu, kreće se pored trulih zgrada, crnog ambisa, iznad vode ili zemlje, vrti mu se u glavi, pije u gutljajima ljuto alkoholno piće, zatim nešto slatko, penušavo, opet ljuto pa oporo i gorko. Sve je to igra, sve su to karnevalske bahanalije, gole butine, međunožje, crni i beli trouglovi, kao davljenik batrga se rukama i nogama tražeći vazduha koji mu sve više nedostaje, ali se masa sveta ne smanjuje, samo se okolna scenografija ne menja, izmiče, nestaje, da bi se odnekud pojavila u drugom vidu. Nestaju zgrade, umesto njih eno prolećnog mediteranskog bilj, ruže, oseća njhov miris, pod mogama, sada već bosim shvata da gazi travu. Vrt pun čarolija, plave svetlosti, mesec je pun, sjaji na čistom nebu, oseća vetar, pokušava da se ogrne bolje svojim sivomaslinastim mantilom ali shvata da je potpuno nag, masa oko njega pljeskau talasimakao na fudbalskim utakmicama, napravili su krug oko njega,neke dve vitke, nage žene, pod teškim teretom perika i maski igraju pred njim, dodiruju ga, maze, izvijaju svoja vitka tela, stežu i sakupljaju svoje ružičaste grudi, nude mu da ih poljubi, poliže, zatim se udaljavaju u ritmu muzike koja izvire iz okolne tame, neko peva. Raskoljnikovu poče da se vrti, da se mešaju tlo i nebo, levo i desno, napred i nazad sve brže i brže, u krug, pa u spiralu koja ga je usisavalau svoj levak ka samom kraju, ka tački što označava sada kraj, a sekundu kasnije, ili manje od sekunde, novi početak. On pade ničice na zemlju, na meku travu i izdgubi svest.
Sada, njegova odeća ležala je razbacana oko njega; sunce se već visoko podiglo i kao tihi i nedodirljivi ubica peče svojim zracima njegovo golo telo. Bol ga probudi. Ekstreni.Raskoljnikov otvori oči, s velikim naporom podiže očne kapke, pokušava da vidi, da vidom shvati gde se nalazi, šta je to što vidi, čemu pripada, oblik da razazna. I vidi i shvata, ležeći na stomaku, ne pomerajući ni glavu ni telo, da je u nekom vrtu ili u raju, kruži pogledom, tražeći ivice zelenila. Pomera se, mučno podiže da bi seo i uvideo, koji sekund kasnije, da je to stvarno neki vrt opasan visokim zidinama, vrt prepun ruža, bogumila što su se naslonile na te zidine i vidi samo vrt, i kad je ustao i stao na noge i kada je počeo da sakuplja svoju garderobu. Obukavši se, Raskoljnikov poče da traži izlaz, možda kapiju ili stazu koja će ga izvesti iz ovog ružićnjaka, opipava kame, opipava ciglu, opipava mermer. Onda, negde u dnu, u ćošku, ugleda stepenište koje je vodilo napolje. Spusta se lagano, oprezno, strah ga bocka, na kraju ugleda vodu, čamac sa dva vesla, sa slomljenom elisom unutra.spusti se sa poslednjeg stepenika, uđe, potpuno mehanički, u čamac i ispred sebe ugleda svetlost. Nalazio se u nekom tunelu ispunjenom vodom, gde se moglo ući samo čamcem. Poče da vesla energično ka izlazu. Uplašen, pomešao je zaveslaje i čamac se skoro i ne pomeri. Pribravši se krenu ka otvoru. Kada izađe pojavi se sred mirnog mora, čist vidikdplavetnila neba i vode. Odakle je izašao? Ggde se vrt nalazio?
Raskoljnikov se okrenu ali ga jaka svetlost sunca zaslepi. Nije veslao, same morske struje su nosile čamac ka pučini.
čokolada, ve, spiritus, jagnje , karamia
