Dubrovačka Republika čuvala je prava svoje crkve s upornošću punom energije. U interesu tobože starih i stečenih prava obe su crkve, i barska i dubrovačka, izvršile u to vreme čitav niz falzifikata papinskih povelja. God. 1247. izradiše Dubrovčani na papskoj kuriji, da se barski kaptol podvrgne dubrovačkoj crkvi. Kad je u maju te godine došao dubrovački kanonik Matej u Bar, da izvrši rešenje, naišao je tamo na nepredviđen otpor. Barski kaptol izjavljivao je, da on ne priznaje to rešenje, a puk i klirici uzrujano su vikali: "Šta se nas tiče papa? Naš je papa gospodin naš kralj Uroš!" Sin gradskog kneza s nekoliko mladića morao je lično da sprovede Dubrovčane do pristaništa, da ih ne bi razjarena svetina i telesno napala. Ovakvo držanje katoličnog elementa daje najbolje svedočanstvo o uspehu tolerantne politike kralja Uroša. Ma koliko se uzimalo u obzir, da su se Barani ovako držali jer su bili u pitanju njihovi lokalni interesi i patriotizam mesta, ipak bi teško bilo verovati, da će jedna katolička općina pretpostaviti jednog kralja šizmatika papi, ako taj kralj i njegova politika doista to ne zaslužuju. Obavešten o toj stvari papa, za čudo, nije osudio toliko Barane koliko Dubrovčane. Vodeći u prvom redu računa o interesima crkve, a nešto i iz političkih razloga, papa je 1248. god. imenovao za barskog arhiepiskopa jednog veoma cenjenog crkvenog misionara i svog prijatelja Jovana de Plano Karpili. Njemu je poverio da tačno prouči ovaj spor.
