Тихи
Starosedelac
- Poruka
- 162.404
ЦИА, СНАЈКА ЦИА: Шта је заправо “дубока држава”?
Данас је јако популарно говорити о „дубокој држави“. Сваког ко употреби ту кованицу јавност сматра „добро упућеним“ аутором. Међутим, „дубока држава“ је само флоскула. Њоме се потискују добро познати појмови политикологије и безбедности. Њоме се чак у неку руку смањује одговорност актера нечасних дела, јер се ствара утисак да су они само нечије марионете.
ЦИА, снајка, ЦИА… пола света су упропастили!
Ђура Чворовић (лик из„Балканског шпијуна“ Душана Ковачевића)
Кованице којима се ките нејасна уображења о прикривеним криминалним мрежама огромног значаја јавност узбуђују лако. Тако је и са кованицом „дубока држава“. Мало ко зна да је кованица врста фразе, флоскула чије значење је тешко одредиво и да флоскула само пружа илузију да постоји објашњење смисла појма кога је уистину немогуће одредити. Још горе, усвајањем кованице свако може сматрати да баш његово умишљење представља тачан смисао нечега о чему ништа одређено не може знати.
Приказаћу стога како се фраза „дубока држава“ појавила у јавности и развијала пре акције Реџепа Тајипа Ердогана којом је на простору своје власти ликвидирао то нешто што називају „дубока држава“. Приказаћу и како је „дубока држава“ постала омиљена фраза на Западу и како је сасвим потиснула древни појам државе у држави.
Политичка предисторија
Дуго је саморазумевано да је битно обележје derin devlet дуготрајна пракса осмалијских тајних служби, од доба владавине султана Селима III (XVIII век), да користе плаћене убице и криминалце, што се наставило и у доба Мустафе Кемал-паше Ататурка. Специјалне јединице турске војне обавештајне службе (Özel Harp Dairesi) су од 1952. године водили амерички и немачки војни стручњаци. Њихов рад је тада имао циљ у супротстављању совјетској опасности. Био је организован у оквиру целине „Гладио пројекта[1]“, што се сазнало тек 2004. године од Даниела Гансера. Одељак ове сруктуре на простору Турске је назван „Турски гладио[2]“ (Turkish Gladio), а њиме је омогућен дуготрајни одлучујући утицај НATO-а преко турске армијске елите окупљене још око Кемала Јамака (Kemal Yamak), такође, њиме је створена антигерила (Kontrgerilla) која је сузбијала развој герилског покрета Курда који су помагани од СССР-а. Кључни агенти ЦИА који су развијали „Турски гладио“ били су турски генерал Данис Карабелен (Daniş Karabelen) и Алпарслан Туркеш (Alparslan Türkeş). Важно је знати да је Алпарслан Туркеш био главна контакт особа Турске још са нацистичким режимом све до 1944. г. Све ово је било непознато, како Турској тако и светској јавности, и тако је остало све до почетка XXI века.
Термин, прилике и грађење појма
Израз „дубока држава“ (Deep state), у савременом контексту, потиче из турских гласина о насиљу у политици током 70-тих година XX века (у доба владе Булента Еџевита / Bülent Ecevit/), а јавно се употребљава за специфичну антидемократску коалицију у политичком систему Турске (derin devlet) доба Сулејмана Демирела (већ тада је сматрано како је смисао сличан значењу кованице „држава у држави“ /State within a state/). Сулејман Демирел је први погрешно тврдио да је „дубока држава“ појава која датира од доба пада отоманског султаната. Турска политикологија је од тог доба сматрала војну обавештајну службу главним чиниоцем „дубоке државе“. Израз се најпре одомаћио у турској политикологији и публицистици. Одијум против „дубоке државе“ се у Турској развио после скандала у Сусурлуку 1996. г, инцидента у Шемдинлију 2005. г. и бруталног убијања низа новинара и јавних функционера.
Дословно преведену турску кованицу derin devlet су у облику Deep State почели да користе Западни новинари који су писали о турским политичким актуелностима од 1990. г. (Роберт Ф. Ворт /у смислу – прљави рат против Курдских побуњеника/, Рајан Џинџерас /у смислу – колоквијални израз за прљаву борбу против побуњених Курда/ и Декстер Филкинс /у смислу – “ударци испод појаса“, „бесрамне ствари“ које у својству „чувара нације“ заједнички изводе неки политичари и мафија/). Кованица Deep stete је кроз енглески језик спорадично у новинарство улазила у употребу свуда у свету за истоветну агресивну праксу која се јављала и ван Турске, мада није имала никакве везе са њом. Тек од 2014. године термин deep state почињу да користе амерички новинари, скоро сасвим уобичајено, у вези рационализовања насилног политичког стања након „Арапског пролећа“ у Египту, Сирији, Јемену, па чак и у САД. Аутори некад чине искорак, па „дубоком државом“ чак називају појаве из историјске прошлости (доба Мамелука у Египту, и сл), иако ни оне немају никакве везе са савременом Турском.
Већ 2015. године сазнало се да је „Турски гладио“ ЦИА формирала још 1947. као своју специјалну организацију уз помоћ савезника из НАТО-а. Главно упориште тајне НАТО-армије у Турској је било унутар турске армије која је обезбеђивала лојалност политичког руководства турске државе према НАТО-у користећи насилне начине, укључујући серију државних удара. Турски генерали и агенти ЦИА формирали су посебну групу 1952. године. У њеном саставу били су специјално борбено обучени турски агенти ЦИА. Данис Карабелен (Daniş Karabelen) је, потом, унутар турске армије, формирао „Тактичку мобилизациону групу“. Ова група је 1965. године реорганизована милионским улагањем ЦИА под називом Special Warfare Department и на њено чело је постављен генерал Кемал Јамак (Kemal Yamak). Тек пошто је генерал Јамак отворено тражио новац за ову творевину од премијера Булента Еџевита, премијер је сазнао за њено постојање, али је ту истину прикрио од својих министара.
Од краја 70-тих година XX века, „турска гладио армија“ је почела да развија пројекат пантурцизма и исламизма. Ова творевина је остала активна упркос победи над СССР-ом у Хладном рату и реорганизована у Special Forces Command оставши под пуном контролом ЦИА, остајући срж турског „Гладио пројекта“. Још током Хладног рата, ставили су под контролу турску војну обавештају службу и, као политичко крило, створили и развили исламистичку и пантурцистичку партију Milliyetçi Hareket Partisi која је након Хладног рата развила пропагандне и регрутне мреже. Посебно агресиван вид турског „Гладио пројекта“ било је стварање одреда „Сиви вукови“ (Bozkurtlar) који су своју активност развили источно од Турске, нарочито у кинеској провинцији Ксинјанг, након чега су вршили активне терористичке акције и у Бангкогу, а потом су постали веома активни у трупама ИСИЛ и Ал.Нусра. Прецизније податке о историји турског „Гладио пројекта“ најпре је било могуће наћи у текстовима Џоја Ћина[3] и Максима Лебицког[4].
У Турској је турски новинар листа Haber Turk, Озџан Тикит (Özcan Tikit) отворено писао о „дубокој држави“ учинивши ту појаву познату турској националној јавности. Његове напоре је покушала да оповргне Кејти Менсфилд као „теорију завере“[5]. Средином 2016. године појавила се вест о тајној НАТО-армији која је покушала пуч против Ердогана, а којом је командовао амерички генерал Џон Ф. Кембел (Јohn F. Campbell), бивши командант НАТО-а у Авганистану[6]. У циљу контроле турске армије, организовао је уплату више од две милијарде долара турским официрима преко нигеријске UBA Bank. Све је одрађено у координацији с организацијом Фетулаха Гулана, који је уочи покушаја војног државног удара два пута тајно долазио у Турску, а ЦИА је ради удара формирала специјални тим од 50 људи. Комплетна мрежа је, по процени турских ограна, окупљала преко 30.000 људи, од којих су преко 8.000 били војна лица, преко 22.000 судије и тужиоци, а скоро 1.500 полицајци. Поред њих, превратничка мрежа је обухватала мноштво кључних људи из универзитета, фондација, па чак из здравствених установа. Названи су „Фетуланистичка терористичка организација“.
Тек пошто је покушај државог удара у Турској пропао, услед одлучне реакције владе Реџепа Тајип Ердогана, сазнало се оно што се пре тога само нагађало о организацији скриваној под легендом Derin devlet. Тада је постала јасна природа „дубоке државе“ у Турској и доказано је да се не ради ни о каквој држави, а нарочито не о турском фактору, већ о тајној армији ЦИА која је из Турске од 1949. године руководила исламистичким агресивним покретима у овој земљи, на Блиском истоку, у Медитерану, а након Хладног рата проширила делатност и ван тих подручја.
Смисао првбитне фразе „дубока држава“
Сулејман Демирел је „дубоком државом“ означио групу састављену од чинилаца одлучујућег утицаја високог нивоа у обавештајним службама (како домаћим, тако и страним), пре свега у службама војске, безбедносних и правосудних органа и организованог криминала. Њихов циљ је био спровођење разних врста притисака и насиља како би се наизглед демократским начином постигли посебни интереси. Нема слагања око појма „дубоког стања“. Нема слагања око природе и врста група које чине „дубоку државу“ и то није постигла чак ни турска политкологија. Нема чак ни јединственог мишљења политикологије о критеријуму по коме одређена група представља чинилац од одлучујућег значаја. Није могуће групу таквих прикривених политичких чинилаца одредити као „савез“ (увек су упадљивији њихови међусобни антагонизми). Чини се да се ради о смеси утицајних чинилаца а не о јединственом организму. Конкретнија су особита обележја метода деловања прикривених чинилаца: закулисни рад, висок ниво аутономије чинилаца од утицаја, уцене, корупција и друга илегална (по правилу врло насилна) средства, злоупотреба установа формалне демократије преко sui generis неформалних установа и појединаца од политичког значаја у јавности.
ostatak teksta na
https://srbin.info/2018/08/15/cia-snajka-cia-sta-je-zapravo-duboka-drzava/
odlican tekst za procitati za sve pravoslavne Srbe koji zele da se bore za oslobodjenje nase drzave i naroda od NATO fasisticke okupacije
KNOW YOUR ENEMY
Данас је јако популарно говорити о „дубокој држави“. Сваког ко употреби ту кованицу јавност сматра „добро упућеним“ аутором. Међутим, „дубока држава“ је само флоскула. Њоме се потискују добро познати појмови политикологије и безбедности. Њоме се чак у неку руку смањује одговорност актера нечасних дела, јер се ствара утисак да су они само нечије марионете.
ЦИА, снајка, ЦИА… пола света су упропастили!
Ђура Чворовић (лик из„Балканског шпијуна“ Душана Ковачевића)
Кованице којима се ките нејасна уображења о прикривеним криминалним мрежама огромног значаја јавност узбуђују лако. Тако је и са кованицом „дубока држава“. Мало ко зна да је кованица врста фразе, флоскула чије значење је тешко одредиво и да флоскула само пружа илузију да постоји објашњење смисла појма кога је уистину немогуће одредити. Још горе, усвајањем кованице свако може сматрати да баш његово умишљење представља тачан смисао нечега о чему ништа одређено не може знати.
Приказаћу стога како се фраза „дубока држава“ појавила у јавности и развијала пре акције Реџепа Тајипа Ердогана којом је на простору своје власти ликвидирао то нешто што називају „дубока држава“. Приказаћу и како је „дубока држава“ постала омиљена фраза на Западу и како је сасвим потиснула древни појам државе у држави.
Политичка предисторија
Дуго је саморазумевано да је битно обележје derin devlet дуготрајна пракса осмалијских тајних служби, од доба владавине султана Селима III (XVIII век), да користе плаћене убице и криминалце, што се наставило и у доба Мустафе Кемал-паше Ататурка. Специјалне јединице турске војне обавештајне службе (Özel Harp Dairesi) су од 1952. године водили амерички и немачки војни стручњаци. Њихов рад је тада имао циљ у супротстављању совјетској опасности. Био је организован у оквиру целине „Гладио пројекта[1]“, што се сазнало тек 2004. године од Даниела Гансера. Одељак ове сруктуре на простору Турске је назван „Турски гладио[2]“ (Turkish Gladio), а њиме је омогућен дуготрајни одлучујући утицај НATO-а преко турске армијске елите окупљене још око Кемала Јамака (Kemal Yamak), такође, њиме је створена антигерила (Kontrgerilla) која је сузбијала развој герилског покрета Курда који су помагани од СССР-а. Кључни агенти ЦИА који су развијали „Турски гладио“ били су турски генерал Данис Карабелен (Daniş Karabelen) и Алпарслан Туркеш (Alparslan Türkeş). Важно је знати да је Алпарслан Туркеш био главна контакт особа Турске још са нацистичким режимом све до 1944. г. Све ово је било непознато, како Турској тако и светској јавности, и тако је остало све до почетка XXI века.
Термин, прилике и грађење појма
Израз „дубока држава“ (Deep state), у савременом контексту, потиче из турских гласина о насиљу у политици током 70-тих година XX века (у доба владе Булента Еџевита / Bülent Ecevit/), а јавно се употребљава за специфичну антидемократску коалицију у политичком систему Турске (derin devlet) доба Сулејмана Демирела (већ тада је сматрано како је смисао сличан значењу кованице „држава у држави“ /State within a state/). Сулејман Демирел је први погрешно тврдио да је „дубока држава“ појава која датира од доба пада отоманског султаната. Турска политикологија је од тог доба сматрала војну обавештајну службу главним чиниоцем „дубоке државе“. Израз се најпре одомаћио у турској политикологији и публицистици. Одијум против „дубоке државе“ се у Турској развио после скандала у Сусурлуку 1996. г, инцидента у Шемдинлију 2005. г. и бруталног убијања низа новинара и јавних функционера.
Дословно преведену турску кованицу derin devlet су у облику Deep State почели да користе Западни новинари који су писали о турским политичким актуелностима од 1990. г. (Роберт Ф. Ворт /у смислу – прљави рат против Курдских побуњеника/, Рајан Џинџерас /у смислу – колоквијални израз за прљаву борбу против побуњених Курда/ и Декстер Филкинс /у смислу – “ударци испод појаса“, „бесрамне ствари“ које у својству „чувара нације“ заједнички изводе неки политичари и мафија/). Кованица Deep stete је кроз енглески језик спорадично у новинарство улазила у употребу свуда у свету за истоветну агресивну праксу која се јављала и ван Турске, мада није имала никакве везе са њом. Тек од 2014. године термин deep state почињу да користе амерички новинари, скоро сасвим уобичајено, у вези рационализовања насилног политичког стања након „Арапског пролећа“ у Египту, Сирији, Јемену, па чак и у САД. Аутори некад чине искорак, па „дубоком државом“ чак називају појаве из историјске прошлости (доба Мамелука у Египту, и сл), иако ни оне немају никакве везе са савременом Турском.
Већ 2015. године сазнало се да је „Турски гладио“ ЦИА формирала још 1947. као своју специјалну организацију уз помоћ савезника из НАТО-а. Главно упориште тајне НАТО-армије у Турској је било унутар турске армије која је обезбеђивала лојалност политичког руководства турске државе према НАТО-у користећи насилне начине, укључујући серију државних удара. Турски генерали и агенти ЦИА формирали су посебну групу 1952. године. У њеном саставу били су специјално борбено обучени турски агенти ЦИА. Данис Карабелен (Daniş Karabelen) је, потом, унутар турске армије, формирао „Тактичку мобилизациону групу“. Ова група је 1965. године реорганизована милионским улагањем ЦИА под називом Special Warfare Department и на њено чело је постављен генерал Кемал Јамак (Kemal Yamak). Тек пошто је генерал Јамак отворено тражио новац за ову творевину од премијера Булента Еџевита, премијер је сазнао за њено постојање, али је ту истину прикрио од својих министара.
Од краја 70-тих година XX века, „турска гладио армија“ је почела да развија пројекат пантурцизма и исламизма. Ова творевина је остала активна упркос победи над СССР-ом у Хладном рату и реорганизована у Special Forces Command оставши под пуном контролом ЦИА, остајући срж турског „Гладио пројекта“. Још током Хладног рата, ставили су под контролу турску војну обавештају службу и, као политичко крило, створили и развили исламистичку и пантурцистичку партију Milliyetçi Hareket Partisi која је након Хладног рата развила пропагандне и регрутне мреже. Посебно агресиван вид турског „Гладио пројекта“ било је стварање одреда „Сиви вукови“ (Bozkurtlar) који су своју активност развили источно од Турске, нарочито у кинеској провинцији Ксинјанг, након чега су вршили активне терористичке акције и у Бангкогу, а потом су постали веома активни у трупама ИСИЛ и Ал.Нусра. Прецизније податке о историји турског „Гладио пројекта“ најпре је било могуће наћи у текстовима Џоја Ћина[3] и Максима Лебицког[4].
У Турској је турски новинар листа Haber Turk, Озџан Тикит (Özcan Tikit) отворено писао о „дубокој држави“ учинивши ту појаву познату турској националној јавности. Његове напоре је покушала да оповргне Кејти Менсфилд као „теорију завере“[5]. Средином 2016. године појавила се вест о тајној НАТО-армији која је покушала пуч против Ердогана, а којом је командовао амерички генерал Џон Ф. Кембел (Јohn F. Campbell), бивши командант НАТО-а у Авганистану[6]. У циљу контроле турске армије, организовао је уплату више од две милијарде долара турским официрима преко нигеријске UBA Bank. Све је одрађено у координацији с организацијом Фетулаха Гулана, који је уочи покушаја војног државног удара два пута тајно долазио у Турску, а ЦИА је ради удара формирала специјални тим од 50 људи. Комплетна мрежа је, по процени турских ограна, окупљала преко 30.000 људи, од којих су преко 8.000 били војна лица, преко 22.000 судије и тужиоци, а скоро 1.500 полицајци. Поред њих, превратничка мрежа је обухватала мноштво кључних људи из универзитета, фондација, па чак из здравствених установа. Названи су „Фетуланистичка терористичка организација“.
Тек пошто је покушај државог удара у Турској пропао, услед одлучне реакције владе Реџепа Тајип Ердогана, сазнало се оно што се пре тога само нагађало о организацији скриваној под легендом Derin devlet. Тада је постала јасна природа „дубоке државе“ у Турској и доказано је да се не ради ни о каквој држави, а нарочито не о турском фактору, већ о тајној армији ЦИА која је из Турске од 1949. године руководила исламистичким агресивним покретима у овој земљи, на Блиском истоку, у Медитерану, а након Хладног рата проширила делатност и ван тих подручја.
Смисао првбитне фразе „дубока држава“
Сулејман Демирел је „дубоком државом“ означио групу састављену од чинилаца одлучујућег утицаја високог нивоа у обавештајним службама (како домаћим, тако и страним), пре свега у службама војске, безбедносних и правосудних органа и организованог криминала. Њихов циљ је био спровођење разних врста притисака и насиља како би се наизглед демократским начином постигли посебни интереси. Нема слагања око појма „дубоког стања“. Нема слагања око природе и врста група које чине „дубоку државу“ и то није постигла чак ни турска политкологија. Нема чак ни јединственог мишљења политикологије о критеријуму по коме одређена група представља чинилац од одлучујућег значаја. Није могуће групу таквих прикривених политичких чинилаца одредити као „савез“ (увек су упадљивији њихови међусобни антагонизми). Чини се да се ради о смеси утицајних чинилаца а не о јединственом организму. Конкретнија су особита обележја метода деловања прикривених чинилаца: закулисни рад, висок ниво аутономије чинилаца од утицаја, уцене, корупција и друга илегална (по правилу врло насилна) средства, злоупотреба установа формалне демократије преко sui generis неформалних установа и појединаца од политичког значаја у јавности.
ostatak teksta na
https://srbin.info/2018/08/15/cia-snajka-cia-sta-je-zapravo-duboka-drzava/
odlican tekst za procitati za sve pravoslavne Srbe koji zele da se bore za oslobodjenje nase drzave i naroda od NATO fasisticke okupacije
KNOW YOUR ENEMY
