Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 79.387
http://www.danas.rs/licni_stavovi/l...=367306&title=Zašto+neću+da+glasam+za+Patkicu
MIŠA BRKIĆ:
Zašto neću da glasam za Patkicu
PKB je večita neuzorana ledina populista svih boja.
Najnoviji pretendent da uzore i usreći Poljoprivredni kombinat Beograd je Patkica, udruženje beogradske mladeži koje se sprema da izađe na lokalne izbore i osvoji gradski parlament.
Novi politički igrač sa - starim (otrcanim) rešenjem. Beogradski novopečeni skojevci okupljeni oko Inicijative Ne da(vi)mo Beograd spremni su da, nudeći rešenje za PKB, udave tržište i ekonomsku logiku.
Tu ambiciju Inicijative definisao je Milan Škobić u specijalnom dodatku "Patkica osvaja skupštinu" (Danas, 21. decembar 2017).
Škobić u autorskom tekstu "PKB treba Beogradu" nudi izlizano ekonomsko rešenje - da PKB bude beogradski špajz i da hrani Beograđane jeftinom hranom. Autor teksta smatra da taj agrokombinat "poseduje veliki razvojni potencijal koji se može upotrebiti tako da i građani od njega imaju koristi" i ima "znanje akumulirano godinama koje se može koristiti za kontinuirano obrazovanje kompetentnih kadrova u poljoprivredi". Škobić konstatuje da se u proizvodnju "može ulagati tako da PKB obezbeđuje kvalitetnu a pristupačnu hranu za ceo grad i nova radna mesta". I obaveštava javnost da "Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd prvenstveno smatra da PKB ne sme da bude privatizovan" jer bi građani prodajom "izgubili priliku da odlučuju o upravljanju tako vrednim i velikim imanjem", a čini se (Inicijativi) da "Vlada hoće da proda gotovo svu imovinu PKB-a što pre i time ustupi sve to prostranstvo malom broju investitora". Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd može da obezbedi da "jedino neprivatizovan PKB dugoročno nastavi da proizvodi hranu za grad. I Beograđanima se omogući pristup jeftinoj a kvalitetnoj hrani". Istina, priznaje Inicijativa, posao Beograđanima u procesu preuzimanja kontrole nad PKB-om i uticanja na njegovu sudbinu dodatno otežava to što preduzeće nije više u vlasništvu grada već republike. Ali, Škobić najavljuje da neke opcije i dalje postoje. Nema, međutim, misterije kako će taj poduhvat biti izveden.
Patkica se zalaže da se PKB nikako ne privatizuje nego da se iz jedne državne ruke (Republika Srbija) ponovo vrati u drugu državnu ruku (Grad Beograd) ali u izmiksanoj vlasničkoj formi državno-društvene svojine u kome bi građani "imali priliku" da odlučuju o upravljanju preduzećem. Pored reinkarnirane društvene svojine u takav ekonomski program udrobljene su i fraze o "osnaživanju lokalne zajednice", "odnosu urbanizovanih sredina sa njihovim prirodnim okruženjem", "zaštiti životne sredine"...
Škobićev tekst pokazuje da svakom populisti ma koje vere bio, državni intervencionizam je mio. U Srbiji, po nekom nepisanom pravilu ponavlja se nezdrava praksa da kako koji populista krene da osvaja skupštinu prvo što uradi - davi ekonomsku logiku i tržište.
Ali, hajmo redom. PKB nije već tri decenije nikakvo uspešno preduzeće, niti "zlatna koka" koju neko hoće "da očerupa". Taj poljoprivredni kombinat je stravičan i tragičan dokaz - ruševina neuspešnog državnog - beogradskog i srpskog - upravljanja i vlasništva u privredi.
Nema toga što država (i beogradska i srpska) do sada nije činila da osposobi PKB za profitabilno poslovanje i proizvodnju jeftine hrane za celo domaće (i strano) tržište, pa i za Beograđane.
Država je, na primer, besplatno dala PKB-u na upravljanje 17.000 hektara najbolje zemlje, što godišnje vredi između 4,25 miliona evra i 6,8 miliona evra.
Državni Fond za razvoj dao je PKB-u 5,5 miliona evra povoljnih kredita s niskom kamatom. PKB je dao u zalog veliku imovinu da bi se zadužio kod poslovnih banaka. Na dan 31. 12. 2016. godine vrednost te imovine je 7,5 milijardi dinara.
Na kraju 2016. godine kratkoročne obaveze PKB-a bile su veće od obrtne imovine za 3,3 milijarde dinara.
Država ne naplaćuje PKB-u poreze i doprinose već 15 godina. Na kraju 2016. godine preneti poreski krediti bili su 700 miliona dinara a preneti poreski gubici 2,3 milijarde dinara.
Država ne naplaćuje PKB-u usluge javnih preduzeća. Ukupne obaveze PKB-a prema državnim poveriocima na kraju 2016. godine bile su 5,1 milijardu dinara, a prema komercijalnim poveriocima 3,4 milijarde dinara. Deo obaveza prema komercijalnim poveriocima pokriven je hipotekama vrednim 2,5 milijardi dinara. A zaključkom Vlade (023-12646/2016 od 29. 12 .2016) preporučeno je državnim organima da ne izdaju naloge za blokadu računa, odnosno ne sprovode postupak naplate svojih potraživanja i da povuku sredstva obezbeđenja koja dospevaju na naplatu prema PKB-u najkasnije do 31. 12. 2017. godine.
PKB je, dok je bio u vlasništvu Beograda, imao gubitak od 100 miliona evra, a od kako ga je preuzela Srbija, napravio je bar još 150 miliona evra gubitaka.
PKB ni po jedom parametru ne može da se poredi s privatnim agrarnim kompanijama. Primera radi, ove godine PKB je imao prosečan prinos pšenice po hektaru 6,9 tona a Delta 9,2 tona. PKB je od izvoza uspeo 2016. godine da u ukupnom prihodu zaradi zanemarljivih četiri-pet odsto, a MK grupa je iste godine izvezla četvrtinu ukupne srpske proizvodnje pšenice.
PKB proizvodi najskuplju robu po jedinici mere u Evropi. Tona bilo čega (pšenice, kukuruza, soje, suncokreta, mleka, mesa, graška, boranije...) što se proizvodi u PKB-u uz sve državne subvencije nikad nije bila jeftinija, niti će biti (ukoliko PKB ostane državni) od tone te iste hrane koju proizvede privatne kompanije Delta, MK grupa ili Industrija Matijević.
Zašto bi onda državni PKB hranio Beograd a ne privatne kompanije Karneks, Napredak iz Stare Pazove, Južni Banat, Flora, Matijević, Viktorija grupa, Frikom...
A ideja Patkice o građanima koji bi "imali priliku da odlučuju o upravljanju" PKB-om? Zašto da ne. Recimo, da Miloš Škobić bude organizator konzorcijuma građana koji bi svojim novcem kupili PKB za 500, 200 ili 90 miliona evra. Onda bi morali da "suvim zlatom" plate dokazano sposoban svetski menadžment da proizvodi hranu s najboljim odnosom cene i kvaliteta. Da bi se to postiglo u PKB-u treba podići nivo tehnologije obrade zemljišta, uvesti veću zastupljenost industrijskog bilja, semenskih kultura, povrća i voća. Za tu investiciju konzorcijumu građana-vlasnika PKB-a bio bi potreban kapital od najmanje trećine vrednost kupovine kompanije (dakle još 160, 65 ili 30 miliona evra). Samo tako konzorcijum građana mogao bi da pobedi konkurenciju i hrani Beograđane jeftinom hranom.
Jer, bez prihvatanja materijalne odgovornosti za takav eksperiment, odnosno bez direktno uloženog vlastitog novca, lako je biti pametan s tuđim a naročito državnim parama koje se sakupljaju od svih građana Srbije.
"Vratićemo staru slavu PKB-u." To je slogan populista svih političkih boja. To je bila ideja gradonačelnika i demokrate Dragana Đilasa, ali i profesora i dverjanina Miladina Ševarlića, a evo sada im se pridružio "patkica" Miloš Škobić.
I Patkica hoće da nam uvali - patku. Od onih koji traže da "ne da(vi)mo Beograd" neočekivano je stigla ponuda "davimo ekonomsku logiku i tržište". Jer, iza obećanja o jeftinoj hrani nudi se jeftin populizam čija je upotrebna politička vrednost manja od higijenske korisnosti toaletnog papira sa utisnutom patkicom kao zaštitnim znakom.
MIŠA BRKIĆ:
Zašto neću da glasam za Patkicu
PKB je večita neuzorana ledina populista svih boja.
Najnoviji pretendent da uzore i usreći Poljoprivredni kombinat Beograd je Patkica, udruženje beogradske mladeži koje se sprema da izađe na lokalne izbore i osvoji gradski parlament.
Novi politički igrač sa - starim (otrcanim) rešenjem. Beogradski novopečeni skojevci okupljeni oko Inicijative Ne da(vi)mo Beograd spremni su da, nudeći rešenje za PKB, udave tržište i ekonomsku logiku.
Tu ambiciju Inicijative definisao je Milan Škobić u specijalnom dodatku "Patkica osvaja skupštinu" (Danas, 21. decembar 2017).
Škobić u autorskom tekstu "PKB treba Beogradu" nudi izlizano ekonomsko rešenje - da PKB bude beogradski špajz i da hrani Beograđane jeftinom hranom. Autor teksta smatra da taj agrokombinat "poseduje veliki razvojni potencijal koji se može upotrebiti tako da i građani od njega imaju koristi" i ima "znanje akumulirano godinama koje se može koristiti za kontinuirano obrazovanje kompetentnih kadrova u poljoprivredi". Škobić konstatuje da se u proizvodnju "može ulagati tako da PKB obezbeđuje kvalitetnu a pristupačnu hranu za ceo grad i nova radna mesta". I obaveštava javnost da "Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd prvenstveno smatra da PKB ne sme da bude privatizovan" jer bi građani prodajom "izgubili priliku da odlučuju o upravljanju tako vrednim i velikim imanjem", a čini se (Inicijativi) da "Vlada hoće da proda gotovo svu imovinu PKB-a što pre i time ustupi sve to prostranstvo malom broju investitora". Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd može da obezbedi da "jedino neprivatizovan PKB dugoročno nastavi da proizvodi hranu za grad. I Beograđanima se omogući pristup jeftinoj a kvalitetnoj hrani". Istina, priznaje Inicijativa, posao Beograđanima u procesu preuzimanja kontrole nad PKB-om i uticanja na njegovu sudbinu dodatno otežava to što preduzeće nije više u vlasništvu grada već republike. Ali, Škobić najavljuje da neke opcije i dalje postoje. Nema, međutim, misterije kako će taj poduhvat biti izveden.
Patkica se zalaže da se PKB nikako ne privatizuje nego da se iz jedne državne ruke (Republika Srbija) ponovo vrati u drugu državnu ruku (Grad Beograd) ali u izmiksanoj vlasničkoj formi državno-društvene svojine u kome bi građani "imali priliku" da odlučuju o upravljanju preduzećem. Pored reinkarnirane društvene svojine u takav ekonomski program udrobljene su i fraze o "osnaživanju lokalne zajednice", "odnosu urbanizovanih sredina sa njihovim prirodnim okruženjem", "zaštiti životne sredine"...
Škobićev tekst pokazuje da svakom populisti ma koje vere bio, državni intervencionizam je mio. U Srbiji, po nekom nepisanom pravilu ponavlja se nezdrava praksa da kako koji populista krene da osvaja skupštinu prvo što uradi - davi ekonomsku logiku i tržište.
Ali, hajmo redom. PKB nije već tri decenije nikakvo uspešno preduzeće, niti "zlatna koka" koju neko hoće "da očerupa". Taj poljoprivredni kombinat je stravičan i tragičan dokaz - ruševina neuspešnog državnog - beogradskog i srpskog - upravljanja i vlasništva u privredi.
Nema toga što država (i beogradska i srpska) do sada nije činila da osposobi PKB za profitabilno poslovanje i proizvodnju jeftine hrane za celo domaće (i strano) tržište, pa i za Beograđane.
Država je, na primer, besplatno dala PKB-u na upravljanje 17.000 hektara najbolje zemlje, što godišnje vredi između 4,25 miliona evra i 6,8 miliona evra.
Državni Fond za razvoj dao je PKB-u 5,5 miliona evra povoljnih kredita s niskom kamatom. PKB je dao u zalog veliku imovinu da bi se zadužio kod poslovnih banaka. Na dan 31. 12. 2016. godine vrednost te imovine je 7,5 milijardi dinara.
Na kraju 2016. godine kratkoročne obaveze PKB-a bile su veće od obrtne imovine za 3,3 milijarde dinara.
Država ne naplaćuje PKB-u poreze i doprinose već 15 godina. Na kraju 2016. godine preneti poreski krediti bili su 700 miliona dinara a preneti poreski gubici 2,3 milijarde dinara.
Država ne naplaćuje PKB-u usluge javnih preduzeća. Ukupne obaveze PKB-a prema državnim poveriocima na kraju 2016. godine bile su 5,1 milijardu dinara, a prema komercijalnim poveriocima 3,4 milijarde dinara. Deo obaveza prema komercijalnim poveriocima pokriven je hipotekama vrednim 2,5 milijardi dinara. A zaključkom Vlade (023-12646/2016 od 29. 12 .2016) preporučeno je državnim organima da ne izdaju naloge za blokadu računa, odnosno ne sprovode postupak naplate svojih potraživanja i da povuku sredstva obezbeđenja koja dospevaju na naplatu prema PKB-u najkasnije do 31. 12. 2017. godine.
PKB je, dok je bio u vlasništvu Beograda, imao gubitak od 100 miliona evra, a od kako ga je preuzela Srbija, napravio je bar još 150 miliona evra gubitaka.
PKB ni po jedom parametru ne može da se poredi s privatnim agrarnim kompanijama. Primera radi, ove godine PKB je imao prosečan prinos pšenice po hektaru 6,9 tona a Delta 9,2 tona. PKB je od izvoza uspeo 2016. godine da u ukupnom prihodu zaradi zanemarljivih četiri-pet odsto, a MK grupa je iste godine izvezla četvrtinu ukupne srpske proizvodnje pšenice.
PKB proizvodi najskuplju robu po jedinici mere u Evropi. Tona bilo čega (pšenice, kukuruza, soje, suncokreta, mleka, mesa, graška, boranije...) što se proizvodi u PKB-u uz sve državne subvencije nikad nije bila jeftinija, niti će biti (ukoliko PKB ostane državni) od tone te iste hrane koju proizvede privatne kompanije Delta, MK grupa ili Industrija Matijević.
Zašto bi onda državni PKB hranio Beograd a ne privatne kompanije Karneks, Napredak iz Stare Pazove, Južni Banat, Flora, Matijević, Viktorija grupa, Frikom...
A ideja Patkice o građanima koji bi "imali priliku da odlučuju o upravljanju" PKB-om? Zašto da ne. Recimo, da Miloš Škobić bude organizator konzorcijuma građana koji bi svojim novcem kupili PKB za 500, 200 ili 90 miliona evra. Onda bi morali da "suvim zlatom" plate dokazano sposoban svetski menadžment da proizvodi hranu s najboljim odnosom cene i kvaliteta. Da bi se to postiglo u PKB-u treba podići nivo tehnologije obrade zemljišta, uvesti veću zastupljenost industrijskog bilja, semenskih kultura, povrća i voća. Za tu investiciju konzorcijumu građana-vlasnika PKB-a bio bi potreban kapital od najmanje trećine vrednost kupovine kompanije (dakle još 160, 65 ili 30 miliona evra). Samo tako konzorcijum građana mogao bi da pobedi konkurenciju i hrani Beograđane jeftinom hranom.
Jer, bez prihvatanja materijalne odgovornosti za takav eksperiment, odnosno bez direktno uloženog vlastitog novca, lako je biti pametan s tuđim a naročito državnim parama koje se sakupljaju od svih građana Srbije.
"Vratićemo staru slavu PKB-u." To je slogan populista svih političkih boja. To je bila ideja gradonačelnika i demokrate Dragana Đilasa, ali i profesora i dverjanina Miladina Ševarlića, a evo sada im se pridružio "patkica" Miloš Škobić.
I Patkica hoće da nam uvali - patku. Od onih koji traže da "ne da(vi)mo Beograd" neočekivano je stigla ponuda "davimo ekonomsku logiku i tržište". Jer, iza obećanja o jeftinoj hrani nudi se jeftin populizam čija je upotrebna politička vrednost manja od higijenske korisnosti toaletnog papira sa utisnutom patkicom kao zaštitnim znakom.
