Један телефонски именик и тужна судбина агента за некретнине

Jедан телефонски именик и тужна судбина агента за некретнине




“100.000 Рајхсмарака у злату добиће онај који доведе жива или мртва комунистичког вођу Тита.Онај који докаже да је овог злочинца учинио безопасним или га преда најближој немачкој власти не само што ће добити награду него ће тиме учинити и једно национално дело јер ће ослободити народ и отаџбину од бича бољшевичког крвавог терора.Врховни заповедник немачких трупа у Србији.”

- - - - - - - - - -

Невоље младог вицеконзула



- - - - - - - - - -

Тог петка, у јануару 1942. године вицеконзул Винцетић са досадом је прегледао остатак службене поште. Након што је министарство у Загребу поново одбило његов захтев за повећањем буџета, уобичајене окружнице Поглавниканису га много занимале.

У згради конзулата у Добрачиној улици број 22, било је прилично хладно. Дрва за грејање било је, као и у целом окупираном Београду, мало и домаћин конзулата престао је да ложи пећ већ око подне. Ионако је предстојао викенд и Винцетић се полако спремао да оде кући.

Тихомиру Винцетићу није се заправо допадало што је уопште постављен на дипломатску службу у Београд: поред толико великих и лепих градова о којима је маштао – Рима, Мадрида, Прага – Београд је некако доживљавао као казну. Немачке власти су га углавном игнорисале, бугарски колега га је на пријемима третирао као представника државе нижег ранга, а Београђани нису имали разлога да га воле.

Откад је допутовао, крајем јула 1941. године, Винцетић је – са прилично мало успеха – покушавао да у Београду направи озбиљну обавештајну службу и тиме себи обезбеди напредовање у каријери, и напусти овај град, препун сплетки и интрига. Његов шеф, министар спољних послова тзв. НДХ, др Младен Лорковић, био је упоран у тим захтевима:

“У Београду има преко двадесет хиљада Хрвата. Ако бисте успели да заврбујете само сваког стотог, имали бисте мрежу од преко две стотине агената.”

Тихомир је, међутим, за претходних шест месеци успео да успостави контакт само са двадесетак људи. То су углавном били шверцери, црноберзијанци, неколико дама лаког морала и три професионална коцкара. Готово да нико од њих није био Хрват – имао је чак и једног Руса, белогардејског емигранта.Информације које је вицеконзул добијао од својих сарадника биле су непоуздане, контрадикторне и често измишљене. Углавном су се сводиле на кафанска препричавања разних фантастичних прича чије је порекло, наводно, било у надлештвима Недићеве владе. Узалуд је Тихомир своје“обавештајце” усмеравао да прикупљају податке о илегалном комунистичком покрету, или о деловању британске шпијунске мреже: они су само климали главом, тупо га гледали, да би одмах потом тражили нове пропуснице за Земун, како би се и даље бавили шверцом.

- - - - - - - - - -

И тако је, Тихомир, пун самосажаљења, тог редовног пратиоца свих његових размишљања о себи и сопственим неоствареним амбицијама, прегледао последњу пошту пристиглу тог дана. Тада му је пажњу привукао сасвим мали папир, половине стандардног А4 формата, са добро познатим застрашујућим заглављем:

- - - - - - - - - -

“Главни усташки стан. Усташка надзорна служба, други биро”.

- - - - - - - - - -

Вицеконзул је добро знао да се други биро УНС-а бави обавештајним деловањем у иностранству, и у том циљу често захтева сарадњу дипломатских представништава. Ово је, међутим, било прво писмо које је од њих добио за време свог службовања у Београду.

- - - - - - - - - -

Испод заглавља стајао је само кратак текст:

- - - - - - - - - -

“Овај уред добио обавијест да се извјесни Јосип Броз, познат и под конспирaцијским именом Тито, опасан комунистички агент, налази на подручју Београда и Србије. Хитно испитати чињенице. Све акције спровести у највећој дискрецији. О налазима извјестити ову службу, посебним куриром који ће бити стављен на располагање.”

- - - - - - - - - -

Испод текста је био потписан “равнатељ другог бироа”Октавијан Свјежић.

- - - - - - - - - -

Вицеконзул је дубоко уздахнуо, ставио мали лист папира у унутрашњи џеп сакоа, и напрасно одлучио да је посла за тај дан било доста. Шта ће радити са тим Брозом, и шта са овим чудним захтевом, размислиће у току предстојећег викенда…

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

--------------------------------

- - - - - - - - - -

evo jedne interesantne i tužno - zabavne priče iz istorije okupiranog beograda i rada konzularnog predstavništva ndh u beogradu

videćemo kako se živelo tih ratnih godina u beograu, koje su muke mučile beogradjane i kako su ustaše iz konzularnog predstavništva pokušavale da ratuju na ulicama beograda

stižemo do imenika

- - - - - - - - - -

Агент за некретнине и његов телефон


- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Окупација је за Јосипа значила доста новог посла: људима је био потребан новац, и некретнине су се продавале у бесцење, као и друге вредне ствари. Некретнине Јевреја продавале су се по посебном режиму, који је прописала немачка окупациона управа, као конфискована имовина.

- - - - - - - - - -

Било је тада у Београду пуно Немаца – а и Срба – са довољно пара и решених да се обогате на несрећи својих суграђана. Тржиште је тих ратних дана функционисало динамичније него раније. Јосип Броз је себе видео као неутралног, професионалног, посредника. Није се много упуштао у етичке дилеме: напротив, решио је да искористи прилику која му се пружила. Рат се ипак не догађа баш сваки дан.

За те велике планове био му је, међутим, потребан телефон. За телефоном је он одавно жудео као за статусним симболом, али је то убрзо постала и потреба његовог посла. Годинама је Јосип покушавао да дође до телефона, међутим ограничен број линија је тај подухват увек чинио тешко остваривим.

Тек пред крај 1940. године, уз помоћ лепушкасте Наталије, службенице Министарства грађевина, Јосип Броз је успео да дође до човека у Градском телефону који је одлучивао о додељивању нових бројева. Уз вешто дотурени коверат са неколико крупних динарских новчаница, он је успео да добије толико жељени телефон: 27-659. Одмах је штампао луксузне визиткарте са бројем, и убрзо потом запослио Наталију да у његовом одсуству одговара на телефонске позиве и заказује састанке.

И док је Наталија одговарала на позиве, а Јосип у елегантном оделу – у склоности ка лепим оделима био је бар сличан свом много познатијем имењаку и презимењаку – шетао по луксузним београдским кафанама тражећи клијенте, неке ствари су почеле да се одвијају чудним и непредвидивим токовима, о којима агент за некретнине није имао појма…

- - - - - - - - - -

Једна мала допуна телефонског именика


- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Викенд Тихомиру није донео решење проблема. Напротив, неопрезно је детаљ са поверљивим захтевом из Загреба испричао својој жени. И врло брзо, Нада је почела да му џангриза – у томе је протекао и већи део времена у којем је прижељкивао да се одмори и размисли:

“Шта сада чекаш? Има да нађеш тог Броза, и да добијеш награду, и унапређење. Али не, ти хоћеш да размишљаш, и пре тебе ће га наћи Немци, или још горе, Срби. И сада онај Петровић, на пример, седи у Софији као војни аташе, његова жена иде на бал код цара Бориса, а ми се овде злопатимо…”

У понедељак ујутро, Тихомир се сетио телефонског именика града Београда– главног приручника који је користио у неуспешним покушајима да успостави своју обавештајну мрежу. Још претходне јесени тражио је у њему имена и презимена телефонских претплатника која су му деловала као хрватска. Означио их је укупно око девет стотина од петнаест хиљада…

Онда је чиновник конзулата Јозо добио задатак да зове све те бројеве и њиховим власницима заказује састанке, наводно ради “важних консултација”. На већину позива, међутим, нико није одговорио, а било је и пуно спуштених слушалица. Чиновник конзулата је нашао и неколико наглувих баба, у једном стану се на позив јавио немачки официр који се на њега издрао, а од стотинак разговора које је на крају обавио једва десетак људи је прихватило да дође у конзулат на разговор на којем је требало да буду врбовани. На крају су се појавила тројица, и наравно тражила пропуснице за Земун, како би преко Саве прошверцовали неку кафу и брашно.

Тог понедељка, међутим, Тихомиру је, у делићу секунде, кроз главу прошла та мисао. Одјурио је до Јозе, без објашњења зграбио именик, и нестрпљиво почео да га листа. На његову жалост, на 34. страни нашао је само извесног апотекара Брозичевића… Тужно је кренуо назад, и кад је већ био на вратима своје канцеларије чуо задихан Јозин глас:

“Шефе, шефе, добили смо и допуну телефонског именика, бројеве унете у последњих пет година. Недавно је стигла…”

И у тој допуни, на 15. страни, вицеконзул је нашао оно чему се потајно надао:

“Броз, Јосип, Завод за купопродају непокретних имања “Дунав”, Његошева 11, други спрат, телефон 27-659″


Тихомир је погледао у небо, захваљујући се у себи Девици Марији и свим свецима, Поглавнику и Усташком главном стану, већ како је то замислио да би се по протоколу од њега очекивало…

Потом је одлучио да – не обавештавајући никога, ни од својих претпостављених ни од немачких или Недићевих власти у Београду – почне да опсервира своју мету. Верни Јозо добио је одмах задатак да већ наредног јутра оде до Централне пријавнице Полиције града Београда и тамо се дискретно распита са ким живи Јосип Броз у Његошевој улици, ко му је у комшилуку, и има ли о њему можда неких сумњивих података.

Ствари се, међутим, нису одвијале по плану. Када се Јозо није вратио све до четири поподне Тихомир је схватио да нешто није у реду, и некако стидљиво позвао шефа усташке специјалне полиције у Земуну Ретла, да интервенише код свог београдског колеге, Илије Параноса, тако да је касно увече Јозо био пуштен.

Необичан сусрет у Специјалној полицији


- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Да нервозни Тихомир није пожурио да затражи Ретлову интервенцију, београдска полиција би Јозу вероватно већ ујутро пустила. Коначно, он је – мада није имао дипломатски статус – ипак био држављанин тзв. НДХ, и запослен у страном дипломатско-конзуларном представништву. Није ни учинио неки озбиљан прекршај, само се мало распитивао около…

Овако, Тихомир је у целу причу укључио Илију Параноса, шефа специјалне полиције у Недићевој администрацији у Београду. Искусан предратни полицајац знао је готово сваког комунисту који је у Краљевини Југославији био хапшен. Име Јосипа Броза било му је, наравно, познато, као и фотографије са суђења у Загребу 1928. године.

Паранос се најпре насмејао на саму идеју да би прекаљени комунистички илегалац могао да живи под својим именом и презименом у Његошевој улици у центру Београда, у месецима када су се у пола Србије водиле борбе а у скоро сваком већем граду стрељали комунистички симпатизери. Када су му агенти рекли да је код приведеног службеника конзулата НДХ нађена и истргнута страница из телефонског именика за град Београд, почео је грохотом да се смеје:

“Значи, не само да живи под својим именом, усред Београда, него је још под тим именом и регистровао телефон? Какав је то илегалац? Па ваљда ни ови Хрвати не могу бити тако глупи.”

Ипак, Параносу нешто није дало мира, и наложио је двојици агената дежурних тог поподнева да му доведу тог Јосипа Броза, да га он ипак мало погледа.

Сусрет у централи специјалне полиције на Обилићевом венцу 4 требало је да буде рутински – агент за некретнине уосталом није ликом ни најмање подсећао на човека са Загребачког процеса 1928. године. Био је скоро двадесет година млађи, нижег раста, мало тамнијег тена и много дебљи.

И, да је агент за некретнине ћутао, или бар говорио оно што је био питан, то би се тако и десило. Али, Јосип Броз је одмах почео да прича: причао је разне ствари, и оне које су га питали и оне које га нису питали.

Ускоро су се у Параносовој канцеларији скупили сви присутни агенти, да виде то чудо. Први шамар добио је, заправо, само да би престао да прича.

“Комунисте човек мора да бије да проговоре, а ову будалу да би престала да брбља” – рекао је Бошко Бећаревић, агент који му је ударио тај први шамар.

Паранос је покушавао да некако ухвати нит у свим тим сувишним и конфузним речима, да би могао да се направи записник, протоколише случај а приведени пусти кући. Било је већ око шест увече и ишло му се у кафану.

И баш тада, у ко зна ком покушају да објасни како са комунистима нема никакве везе, Јосип Броз рече како је једном, 1939. године, познавао неку жену чији је даљи рођак радио као помоћни радник у британском посланству, а та жена је опет имала другарицу за чијег се мужа причало да је масон…

Бећаревић је видео да лице његовог шефа постаје љубичасто од беса, и на то несрећном Јосипу ударио два шамара, мало јача од претходног:

“Овај један ти је за Енглезе, а други за масоне” – био је задовољан својим смислом за хумор.


Агент за некретнине на то поче да плаче, и затражи да призна.


“Шта ћеш сад да признаш несрећо?” – Паранос је био ван себе од беса – одлазак у кафану му се очигледно измицао све више.

“Све. 1935. проневерио сам две стотине динара, и једној баби 1937. подметнуо уговор за продају стана у којем је цена била умањена за једну нулу.”

Бећаревић је већ почео да гледа около има ли при руци уобичајеног прибора за мучење – воловске жиле биле су му омиљене – кад Јосип ухвати његов поглед и завапи: “Варао сам и жену са оном Наталијом, још док је радила у Министарству грађевина.”

Паранос је схватио да би свака даља тортура само повећала количину записника које мора да пише, и са великом муком убедио Бећаревића да се мане ћорава посла. Тек око девет увече, Јосипа Броза су једва избацили напоље – хтео је да остане како би се “разјаснили још неки детаљи”.

Телохранитељи из Дубровника


- - - - - - - - - -

Средином фебруара, њих двојица су се појавила на улазу у конзулат. Када је видео те непријатне појаве ломброзовских вилица и ниских чела, Тихомир је помислио да је постао мета разбојника и побегао у оставу. Домар му је са великим напором објаснио да се ради о “особним тјелохранитељима који су дошли из Загреба на тајну мисију” – бар је тако прочитао у брзојаву који су му предали.

Влахо Матичевић и Тонко Главан, ти челични Хрвати како их је касније описивао вицеконзул како би пред самим собом опрао срамоту од сопственог кукавичлука, била су заправо два предратна разбојника који су се у Дубровнику бавили различитим криминалним радњама, да би их од непријатног сусрета са законом спасао Други светски рат који је захватио и Југославију и Дубровник.

“За вријеме Јефтићевог режима разоружали су једног српског редара којега су након тога намртво премлатили” – поносно је наглас читао њихове биографије вицеконзул, док је чудни пар испијао ракије у његовом кабинету.

Као и већина других криминалаца на подручју тадашње Бановине Хрватске, и Влахо и Тонко су се у усташком покрету осећали као код своје куће. Било је тамо доста њихових другова из разних затвора Краљевине, а и ново време – како су они називали геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима – пружало је могућност за привредну иницијативу.

Онда су „својом одлучношћу и храброшћу спасила обојица за Независну Државу Хрватску огромни ратни материјал” (уз остало, шест аутомобила су пребацили у Загреб, а три приватна аутомобила, три теретна возила и четири мотоцикла предали су у Дубровник).

Вицеконзулови „тјелохранитељи” су то радили неколико ноћи, превозећи опљачкани плен из Конавла, иако „за тај њихов рад није нити један добио никакове награде”, а ни они сами нису „за ово било што тражили”.

Матичевић се посебно „прославио”, јер је после 10. априла „донио из Котора 7 килограма злата, које је злато ради слабих саобраћајних прилика готово пјешице донио у Загреб и предао надлежним властима”.

Осим тога, телохранитељи су „заплијенили од београдских жидова у Дубровнику злата и драгуља у вриједности од неколико милиона куна, што је такођер однесено у Загреб и предано нашим властима”.

Телохранитељи су били ти “специјални курири” најављени месец дана раније у поверљивом допису Октавијана Свјежића. Очигледно поносни на тајну мисију која им је додељена, значајно су вицеконзулу саопштили да су му они на располагању за све што би му било потребно у лову на Јосипа Броза…

proko, prenosis ovde na Istroriju blogovske price..cime uzurpirs autorsko pravo
na kraju ove price autor je napisao

"Овај текст посвећен је мојим пријатељима, Ивану и Петру, који ће разумети кључ за тумачење ове поруке у занимљивим месецима који су пред нама. Њихови телефонски бројеви су у мом именику ионако већ десетак година уписани као “сервис за хемијско чишћење”. Тако да немају разлога да страхују од неспретних вицеконзула и њихових амбициозних жена"


tema se zakljucava