Humanost i savest

"Savest kao vodič nikako nije dovoljna. Možda bi i bila dovoljna kad bi bila neosvojiva tvrđava, a ne otvoren trg, da tako kažemo, odnosno kad bismo mogli sebe da posmatramo izdvojeno i kad ona po svojoj prirodi ne bi bila otvorena prema drugima. Po meni, savest čini egzistencijalni... baš tako, egzistencijalni odnos između mene koji mislim i ostalih bića o kojima mislim. To znači da savest nije stvar po sebi, nije samodovoljna, da li me razumete?

Ako se osećanja, sklonosti i zadovoljstva tih drugih ljudi o kojima mislimo vi ili ja ne odražavaju na vas ili mene, mi nikako ne možemo biti ni zadovoljni, ni spokojni, ni srećni, tako da se svi mi iz petnih žila trudimo kako bi se naša osećanja, misli, sklonosti, zadovoljstva odrazili na savest drugih ljudi. A ako se to ne dogodi, zato što, da tako kažemo, u tom trenutku nema povoljne klime niti vetra da prenese to seme i da se zametnu klice, da, da, dragi moj gospodine... da se zametnu klice vaših ideja u umu drugih ljudi, ne možete reći da je vama savest dovoljna. Za šta vam je dovoljna? Da biste živeli sami? Da se sasušite u senci? Jao, nemojte, molim vas! Čujte, ja mrzim retoriku, matoru razmetljivu lažljivicu, namigušu sa cvikerom na nosu. Razume se da je retorika iznedrila ovu lepu rečenicu, šepureći se pri tom poput paunice: 'Meni je dovoljna moja savest!' Kako da ne! Ciceron je još pre toga ovako kazao: 'Mea mihi conscientia pluris est quam hominum sermo.' Ali, ako ćemo pravo, Ciceron jeste sušta rečitost, ali... sačuvaj me Bože, dragi moj gospodine! Dosadniji je od deteta kad uči da svira na violini!''

Kliknite za proširenje...