Ствар је доста сложена и постоје толике разлике у природи полицентричности полицентричних језика да се та категорија не може јасно дефинисати. Случајеви енглеског и немачког су тако сложени и различити од случаја српског, руског, кинеског и француског језика, да је јако тешко објаснити
Мркаљ: Нисам сигуран одакле да почнем.
И аустријски немачки и амерички енглески су само варијанте истог језика које се мање или више разликују од стандарда који је у употреби у Немачкој или Британији. Ипак, немачки и енглески се тешко могу поредити. Енглески је неоспорно један језик, док је такозвани 'немачки' пре скупина више германских језика него један језик. Холандски и луксембуршки, који се сматрају засебним језицима, чине део два немачка 'дијалекта'. Зато ми тек на нивоу стандардног немачког можемо говорити о једном језик.
Немачки стандард је почео да се развија знатно раније него енглески - јер је за тим било више потребе -, и немачки је и данас, без обзира на разлике међу подстандардима, у знатно већој мери стандардизован. Сва три подстандарда немачког језика су верзије истог стандарда, и плод истог процеса стандардизације.
Када говоримо о такозваном 'стандардном немачком', морамо имати на уму да ми не говоримо искључиво о 'стандарду', у оном данашњем смислу, већ о заједничком књижевном језику који је почео да се развија од 16. века. Тај језик је тек негде у 18. веку почео да поприма одлике правог стандарда, али ни тада као ни данас он је имао своје подврсте и није био једноличан. Без обзира, све верзије стандардног немачког засноване су на горњемемачком и у основи имају исто корени, а то је књижевни језик који је почео да се развија од времена штампања Лутерове Библије, захваљујући којој такозвани 'Sächsische Kanzleisprache' (условни превод: саксонски канцеларијски стандард) постао доминантан, и прво се проширио широм Немачке, а затим и на Швајцарску (такозвана 'Zürich Bible' се 1665. штампа тим језиком, а не локалним швајцарским, као што је био случај са претходним издањем). Крајем 18. века усвојен је и у Аустрији (мада је било предлога да се створи засебан стандард). Године 1901. одржана је Друга ортографска конференција (под покровитељством Прусије) чоји резултати су прихваћени у све ти земље. И поред тога, разлика у ортографији је било чак и у то доба, иако три засебна (под)стандард још нису постојала.
Савремени аустријски стандард датира од 1951. године, и баштини тековине заједничког књижевног језика и стандарда. Сва три стандарда имају исте корене, без обзира на разлике, баш као што и разни 'стандарди' и стандарди засновани на српском.
С енглеским је доста другачије и донекле сложеније. Енглески 'стандард' се знатно разликује од онога што ми сматрамо стандардом. Англофони уопште не сматрају да постоји више верзија стандардног енглеског, и оно што сматрају стандним енглеским је доста неодређено и тек условно говорећи 'стандард'. Они заправо врло ретко говоре о стандардном језику, а и кад говоре, под тим појмом подразумевају нешто доста широко. То 'нешто' укључује низ општеприхваћених граматичких правила и сличних ствари које се тичу онога што различите варијанте енглеског ипак чини истим језиком. Тај 'стандард', или је можда боље рећи високи регистар језика, је врло отворен и оставља простора за поприличне разлике у граматици, ортографији, речнику и изговору. Та општа граматичка правила су добрим делом одредили граматичари 18. века. 'Стандардне' ортографије, или боље речи, ортографске традиције британског и америчког енглеског, развијају се одвојено од када је изашао Вебстеров речник. Речни фонд се стално развија, и природно је да постоје разлике у том погледу. Ипак, имавши у виду да све варијанте енглеског повезане, да баштине исту традицију заједничког књижевног језика, и да је британски енглески утицао на остале и после независности колонија, не може се говорити о правим засебним стандардима, већ скупини различитих подврста енглеског и једно шароликом књижевном/формалном језику.
О говорном стандарду не планирам ни да говорим јер је овај одговор већ и више него предуг.
О уређености стандарда (ни њемачког ни српског) уопће нисам говорио, а камоли их поредио. То је сигурно забуна.
Ух.. а ја се расписао.
Овдје је забуну можда направио мањак прецизности у изражавању. Српски стандард је један, наравно. Његова варијантност не подразумијева нове стандарде него независност у прописивању варијантних посебности (неко је овдје поменуо подстандард, ваљда Мркаљ, а то било управо то). Па зато језик и јесте почицентричан јер се из више центара независно нормира. У том смислу је поређење са њемачким.
Надам се да је сад макар дио збрке и забуне уклоњен.
Мркаљ, ово се тиче и твог коментара.
Хрватски стандард је заснован на вуковом српском стандарду, и то је неоспорива чињеница. Ја сам овде тек условно говорио о засебним 'стандардима' заснованим на српском. Нисам имао циљ да укажем на неку посебност истих, у односу на српски стандард, већ чињеницу да се те разне делимично измењене, па и унакажене подврсте српског стандардног језика (монтенегрински), данас нормирају независно. Не мислим да би представљало проблем да говоримо о засебном хрватском стандарду, када то не био био само делић ширег наратива који негира српске корене истог. Управо то и јесте проблем. Хорбатос покушава да замути ствари с неким небулозама о заједничком темељу и различитим суперструктирама, притом избегавајући да помене да је темељ искључиво српски, баш као и добар део суперструктуре.
У немачком је сасвим другачије. Узмимо примере ортографских реформи 1901. и 1996. године, у којима у учествовале релевантне установе из свих трију немачкојезичких земаља. Тога код нас нема већ деценијама, а неки (сви осим Срба, колико видим) су се дрзнули да чак и фалсификују историју.
Pre 4 godine i 24 dana postovao sam:
И то, све зависи... 
