Уз сво дужно поштовање, ова тема је за брисање. Неозбиљно је говорити о 'датуму рођења' природних језика јер се језици развијају постепено. Можемо нагађати о томе када је отприлике неки језик постао засебна целина, у лингвистичком погледу, али ништа то није довољно прецизно да бисмо поредили старост различитих, посебно несродних или генеолошки удаљених језика. Језик није само лингвистичка већ и друштвена категорија. Ако за српски језик узмемо језик Срба, онда је тај 'језик' постојао откад је Срба, иако се није одувек довољно разликовао од језика других Словена да би се сматрао засебним језиком. Говорници језика изолата неретко воле да тврде како су њихови језици најстарији на свету, иако су и такви језици кроз векове пролазили кроз све оне промене кроз које пролази било који други језик, и подједнако прерастали из једног језика у други. Стандардни језици, рецимо, могу имати неку одређену тачку настанка која се чак може приближити нечему сличном 'датуму рођења', ако се за тај дан узме датум публикације правописа. Али, све је то засновано на погрешним схватањима и потпуна је глупост.
Ове небулозе о
санскриту ми стварно иду на живце. Санскрит није ни најстарији ни најсавршенији језик на свету, а још мање родитељ било ком језику осим дела индијских. Чак ни њихов прави предак није овај нама данас познати санскрит, него низ њему сродних говорних дијалеката међу којима је и онај који је њему био основ. Санскрит, каквим га данас познајемо, настао је негде између 6. и 4. века пре нове ере и вековима је био само усмени језик. Најстарији писани споменици на санскриту појављују се тако од 2. века нове ере, а веде, епске песме попут Рамајане и остали познати примери санскритске књижевности, по први пут се појављују у писаном облику тек од 11. века (да, нове ере). Дакле, што се старости тиче, санскрит није чак ни просечан, а камоли натпросечан. Тврдње да је стар три, четири или пет хиљада година, да је кроз векове остао непромењен и да су дела санскритске књижевности задржала изворни облик иако су вековима преношена у искључиво усменом облику, јесу само фантазије.
Било какве сличности изнеђу санскрита и српског искључиво су последица њиховог заједничког порекла, које деле и сви други индоевропски језици. Српски није "измењени санскрит", нити је то било који други словенски језик. Идеја да сложенија граматика (више падежа итд.) значи и старији језик је погрешна, јер поред породице индоевропских језика - међу којима сложенија граматика заиста јесте одлика старијих и конзервативнијих језика -, имамо и низ других језичких породица, а међу њима и оне које карактеришу знатно једноставнији граматички системи. Њихов заједнички прајезик морао је делити карактеристике свих тих језичких породица, не само индоевропске, а и по логици ствари, разумно је да је тај неки пра-прајезик пре био једноставан него сложен.
Једнако је погрешна и идеја да сложенија граматика језик чини 'савршенијим' или му даје већу изражајну способност. Не само да граматика није једино што утиче на изражајну способност језика, већ једноставна граматика језику чак бити оно што неком језику може дати додатну изражајност. Древни кинески књижевни језик је пример језика са изузетно једноставном граматиком. Иста реченица неретко се може протумачити на низ сасвим различитих, па и супротних начина, што су кинески писци свесно користили да би истим речима исказали више идеја. Та магловитост и слојевитост значења је једна од најлепших карактеристика кинеске књижевности. Реално гледано, сви људски језици су изузетно сложени и краси их огромна изражајна способност. Било какве неједнакости пре су последица разлика у фонду речи (савременије језике и језике развијенијих друштава обично краси шири фонд речи) него неким урођеним 'дефектима' или супериорним особинама.
Svi živi jezici su bogatiji danas nego juče, a bogatiji su za rečnik sopstvene i usvojene materijalne kulture.
Једина иоле вредна реченица у претходних петнаест коментара.
