Glasanje na temu METAMORFOZA

Nadam se da niste bili previše nestrpljivi. Znam - kasnim, ali takva su vremena ....

Na ovaj konkurs stiglo je DEVET dobrih priča, a na vama je da procenite koja je najbolja.
Glasaćete do 10.januara, do 20h, po starom sistemu (3,2,1).

Krećemo!

Priča br.1

Metamorfoza

Bio jednom jedan čovek koji je sanjao neobične snove. Kad odraste, mislio je, pisaće debele knjige o tome, ali to se nije desilo. Ustvari je postao čudak, usamljenik, malo je govorio i nije se na njega mnogo obraćala pažnja. Povučeno i tiho, živeo je u sobi. Bilo mu je žao, bio je sam i hteo je da nestane. Ali nije mogao. Tako je počeo da piše, ali pomalo. Pisao je o svojoj tuzi. Nije bilo ushićenja u tome, to je jednostavno bio način da vreme protekne. Usamljen sam, usamljen i neispunjen, mislio je. Imao je par prijatelja koje je povremeno viđao, ali oni su bili srećnije osobe. Kad bi se susreli, više bi oni govorili, on je uglavnom ćutao. I tako, to je bila priča o tom čoveku. Ništa naročito se tu više ne može reći, osim da je bio tužan. Ali nije uvek bilo tako.

Ovo je nastavak priče o tužnom čoveku. Kad je bio mali, bio je bolji. Bio je donekle veselo dete. Imao je relativno srećno detinjstvo, osim što je bio tužan. Plakao je, obično na đačkim ekskurzijama. A u petom razredu osnovne jedan ga je grdno kinjio i zvao ga derpetom. Manje više,cele godine to beše. Tu se naš tužni junak povukao u sebe i počeo je utehu da pronalazi u čitanju knjiga. Tako mu je i vid oslabio, pa je počeo da nosi naočare.

Srednja škola nije bila baš ono što je očekivao od nje. Nije imao devojke, nije imao ništa. Mislio je da će društvo u razredu biti bolje, ali valjda se oko tužnjikavih uvek nađe neki provokator. Tako je bilo i tad. Jedan ga je provocirao ihaaaj. Omalovažavao ga je kad je stigao. No nećemo sad trošiti vreme na tu priču. Idemo odmah dalje, brzinski, na dane studiranja tužnog čoveka.

Studiranje je bilo lepo. Imao je nekoliko drugova tu. Behu to lepi dani, bar ih tako naš tužni čovek pamti. Voleo je da pije pivo tih dana sa drugovima studentima. Ali, sve što je lepo kratko traje, pa se završiše i dani studiranja, i naš heroj vratio se u rodno mesto.

I tu je tugovao, neodređeno, melanholično, neispoljeno.

Međutim, jednog finog dana… odluči on da se intenzivnije posveti pisanju o svojoj tuzi. Smogao je snage - našao vremena za to. Da sve izbacim na papir, mislio je, samo da sve izbacim… Da ipak napišem te debele knjige. U tom trenutku poče nešto drugo - od kojeg je ovo prvo bilo drugačije. Kao da je našao nešto davno izgubljeno, kao da nije bio tužan, kao da je zaboravio na to. Nije mu više bilo dosadno – duboko je komunicirao sa papirom. Sam proces ga je menjao. Oslobodio se, počeo je više da priča i sa ljudima. Smešio se, ulicom i gradom. Živahnost? Neki su čak verovali i da je postao normalan, šuškalo se o tome. Nije važna činjenica da to što je pisao nikad nije objavljeno. Ono što se računa je ovo: čaura tuge je ispljunula srećnog leptira.

- - - - - - - - - -

Priča br. 2


Odrastanje


Uvek sam bio dobar u skrivanju stvari. Čak i kao detetu, lagano mi je polazilo od ruke da se zavučem na skriveno mesto i na kratko odložim odlazak kod zubara, da sakrijem sakupljene vinogradske puževe i potajno ih gajim kao kućne ljubimce ili zadenem ušteđeni džeparac na kakvo nedohvatljivo mesto. Taj dar sam kasnije razvio i na neke druge oblasti. Pocepane pantalone, žvrljotina na zidu, polomljene igračke, prva simpatija - sve je ostajalo dobro skriveno i jedino meni poznato. Detinjstvo mi je bilo srećno. Sva su deca srećna. Sva znaju šta žele i sva rade šta žele. To se vremenom izgubi, i nažalost često izbledi. U međuvremenu sam, eto, odrastao, ali je ta dečačka stidljivost uveliko prešla u naviku. Krio sam svoje veze i raskide. Krio sam da pušim, da pijem, da pišem... Kako to obično biva kada se toliko stvari drži u tajnosti, čoveku pođe za rukom da zaturi i ono najvažnije - sebe, i da načisto zaboravi šta je nekada bio, i šta želi. A tada počinje da luta i postupa mehanički. Snovi se sputavaju, gase i na kraju zamene nekim, naizgled, praktičnijim stvarima.

Početak četvrtka je izgledao kao i svaki drugi - ustajanje u sedam, nerasanjeno oblačenje i nerviranje oko paljenja starog automobila čemu je predstojao odlazak na posao koji mi nije pričinjavao neko veliko zadovoljstvo. Tako je i bilo. Na radnom mestu nije bilo gužve i sve se završilo tačno u sat. Vratio sam se, parkirao auto u garažu i škripavim stepeništem se popeo u kuću, istuširao se i pustio kriminalističku seriju koja mi je tih dana ubijala vreme dok nekako ne zaspim. Već odavno se sa posla vraćam neverovatno umoran, čemu sigurno doprinosi i mali broj prospavanih sati dnevno. Jednostavno ne mogu da zaspim do trenutka dok samo telo ne može više da izdrži - i ja tako blenem, dok mi ono ne vikne da je dosta. Tablete ne pomažu mnogo. U početku jesu, ali više ne. Ipak me je te večeri nešto oborilo i dok je agent iz serije istraživao mesto zločina, moji kapci lagano počeše da dobijaju na težini, da se lepe i zaklapaju i najednom se ekran ugasi...

"Hvala Bogu. Nemaš pojma koliko te već čekam ovde", govorila mi je u moje lice zagledana silueta malog dečaka nestrpljivo cupkajući i prebacivajući se sa noge na nogu.

Ustao sam i upitao gde sam.

"To nije važno... Baš si ostario! Imaš i bore... Oćelaveo si! Nisam te takvog zamišljao."

-A kako si me zamišljao?

"Pa... Srećnijeg. Ti mi izgledaš baš umorno i ne smeješ se."

-Ko si ti?

"Zar me se ne sećaš?", začuđeno izjavi prilika pomičući se po beloj površini.

-Ne. Ne sećam te se. Zar bih trebao?

"Au... Stvarno si omatorio... Sećaš se one pesme: Na brdu se dve vrbe zelene...?"

-Kako znaš za to? Nikome nikada nisam pokazao...

Koliko izustih ove reči, tako se iz senke promoli moj dečački lik, začuđenog i iznenađenog a opet tako čudno vedrog i veselog lica, poput čoveka koji je, posle dugog traženja neočekivano pronašao rešenje svog problema.

"Zašto si prestao da pišeš?", pažljivo me upita dečak.

-Ne isplati se. Moram od nečega da živim. Nemam više vremena za pisanje.

"To nije izgovor! Zaboravio si me! Zaboravio si Milicu iz prvog dva i puževe iz ormara!"

-Nisam. Samo sam odrastao.

"To nije izgovor! Seti se..."

Trgao sam se u trenutku kada je plavokosi policajac ubici stavljao lisice oko ruku i diktirao mu prava koja ovaj navodno ima. Sedeo sam tako ispružen na ležaju zagledan u prekrečeno mesto stare zidne mrlje i pitao se kada je tačno ona izgubila svoje nekadašnje značenje - kada je proćelavi, dosadni čovek progutao ono veselo, razdragano dete i tako dobro sakrio svaki trag o njemu da je i sam zaboravio da je ono ikada postojalo. Pronašao sam svoje stare beleške i počeo da ih čitam...
Te večeri sam ponovo upoznao sebe. Te večeri sam ponovo uzeo olovku.

- - - - - - - - - -

Priča br.3

Čelik i granit


Dozvolio sam da mi u prsa poseješ gorko seme. Iz semena, u srcu je proklijala otrovna kukuta, izrasla i izbila mi na usta.
Da ne vidim nikog sem tebe, u zenice si mi komade stakla bacila, pre nego da odeš. Iz očiju mi bolno cvetaju rubini krvi i suza.
Proglasila si me svojim vladarom i ovenčala bodljikavom žicom, pre nego što si otišla. Iz čela mi niče metalno trnje.
Vezala si mi povodac vernosti, metalni, bridak, dvosekli, kad si odlazila. Kao kalem se u vrat primio i buja gvozdenim izdancima grana.
Pod nokte si mi usijane klinove zabola da mi ruke, nakon tvog odlaska, nikog ne dodirnu. Iz prstiju raste zarđalo lišće i škripi na vetru.
Torzo si mi opasala čeličnim lancima. Uvezala alke da ne pođem za tobom. Katanac na lanac, zaključan u preponama muškarac.
A onda si mi u cipelu kamen stavila, granitni, oštar, šestokraki, tog dana kad si me ostavila.


U tvrdu zemlju granitnim korenom sam ukorenjen, okamenjen, nakalemljen žicom, lancima, sečivom hladnim i klinovima vrelim. U meso mi urastalo gvožđe. U srcu gorčina, iz usta bljujem otrov kukute. Čelično sam, otrovno drvo. Na suncu isijavam vrelinu i poda mnom hlada nema. Vetar mi okreće čelične ruke kao krila vetrenjače. Granitni koren oluji brani da me obori. Nema ptice da na mene sleti.

Ponekad, samo ponekad se prevarim, pa sklopim oči. Setim se tada da si me volela. Ispod spuštenih kapaka, staklo mi zaseče beonjače i niz gvozdeno lice otkotrlja se rubin. Sjaj suze na tom krvavom staklu kaže mi da metamorfoza nije dovršena. Proći će još koja jesen sa dugim kišama i gustim maglama, još koja zima pod snegom dok me rđa napokon ne pojede i obori. Kad padnem, ostaće samo granitni kamen, završni preobražaj u skromni, uobičajeni, nadgrobni spomenik.

- - - - - - - - - -

Priča br.4

Nastojanje

Kovitlanje mi rojevito u prvu misao nastanak najavilo I tako sam rođen!
Eoni su prolazili kao tren pored moje ravnodušne misli I sve se uobličavalo Iu rojenju
I prepoznavanju sporadičnom...Toliko sporo da nisam osetio da sam narastao u oblik jedne važnije misli:"postojanje"! Ali me nije čudila jer je bila jedina i narastala dalje - sve se za nju zakačinjalo,a malo toga otpadalo,,,Nastajao sam kao bit postojanja !!!
Ali nisam bio jedina misao-tu je bilo prisutno još misli koje nisam saznavao,samo sam ih slutio...
A onda svetlost!
Svetloost blještava roždestvena!
Vrisak neželjenja te svetlosti I pobuna svesti prve...
Polako sam otvarao oči I ugledao neku ogromnu izraslinu između dva glupa oka!
O, svetovi moji!
Zar ja moram ovo da prolazim?!
Izgleda da moram...
Brzo se to sve dešava...Čak je i dobro-ljudsko sam biće,a ne neka ameba gmizavo-spora i nemoćna...Bar imam neku moć da ne provedem u tom drkanju svetom drkave planete samo obićno drkanje-mogu i nešto da preduzmem,makar i tek beznačajno...Ali ipak nešto...

Uskoro se vraćam u rojeve strpljive zamisli...Polako-nikud ne žurim-eonima se nadam...

Priča br.5

Metamorfoza

Bila si najlepša ženska u kraju
Ali previše ozbiljna i previše stroga
Jedna od onih koje nikome ne daju
A ja sam te voleo i više od toga

Treštala je muzika sa moćnog ozvučenja.

Kroz lep i sa ukusom uređen stan đuskala je devojka obučena u komadić garderobe, koji se samo uz veliki napor volje mogao nazvati gaćicama. Njen odraz se osmehivao sa velikog ogledala. Dugačaka kovrdžava kestenjasta kosa, okvirivala je lepo lice pravilnih crta, na kome su dominirale duboke čokoladne oči i širok osmeh na senzualnim usnama.

Osmehnula se svom odrazu. Sa zadovoljstvom je posmatrala svoje telo. Bez lažne skromnosti, mogla je reći da joj je telo savršeno. A povrh svega, nije imala ni jednu estetsku korekciju, na njoj je sve bilo potpuno prirodno. Ta činjenica joj je na kraju i donela veliki broj unosnih mankenaskih ugovora.

Sa svojih dvadeset i tri već je bila veteran u modnim krugovima, radi sa najvećim kreatorskim imenima, zaštitno je lice nekoliko kompanija. U velikom broju časopisa su se nalazile njene vruće fotografije. Nikada suviše eskplicitne, ali dovoljno da zagolicaju maštu svakog muškarca, a i neke žene.

Dok se ogledala, licem joj je prešla senka. Nekada je svoju lepotu smatrala prevelikim teretom. Mnoge lepe stvari su joj se desile zahvaljujući dobrom izgledu – proputovala je ceo svet, pristojno zarađuje, ima bogat društven život.
Muškarci, bez obzira da li su mehaničari, profesori, tajkuni ili kriminalci, je obasipaju pažnjom, nekad i poklonima, koje je vraćala bez otvaranja.

Sa druge strane žene ju posmatraju sa zavišću, prezirom, a često i mržnjom. Kao da je Ramona kriva što je njihovi muškarci gutaju očima ili što joj agencije nude najbolje ugovore. Najviše je bolelo to što se uvek trudila da nikom ne učini ništa nažao, da pomogne kada može.

I muškarci i žene su je posmarali samo spolja i to je ono što ju je najviše pogađalo. Nikome nije bilo bitno što je na kraju matematičkog fakulteta sa prosekom 9.61, kao ni što je mnogo vremena, novca i veza uložila u pomoći nezbrinutoj deci i onima ometnim u razvoju.

Ne, za sve je ona bila samo lepo lice i zgodno telo. Za novinare pogotovo, koliko li je samo živaca izgubila i popila tableta za smirenje zbog laži koje su pisali o njoj. Stalno su joj prišivali epitete - fuksa, gutačica muškaraca, sponzoruša i već je prestala da obraća pažnju na njih. Mnogi nisu mogli ni želeli da poveruju da je ona imala samo dva muškarca u svom životu i da je poslednji put vodila ljubav pre skoro šest meseci.

Neverovatno je kako ljudi mogu biti površni i zli prema nekom koga uopšte ne poznaju. Često se ljutila na samu sebe što svakom prilazi bez zadnjih namera, bez ikakve računice.

Osmehnula se svom odrazu i senke je nestalo.

Život je isuviše kratak da bi razmišljala o ljudskim manama. Svako neka se ponaša onako kako misli da treba, mada ne bi škodilo da su svi malo pristojniji jedni prema drugima.

Slučajno je pogledala na sat, 08.36. Ako ne krene odmah, zakasniće na avion, čeka je snimanje u Americi.

Obukla se užurbano, mada ne i neukusno. Svetle farmerke, tunika i patike i bila je potpuno spremna. Zgrabila je torbu, izjurila na ulicu i zaustavila prvi taksi.

Taksista je požudno posmatrao Ramonu preko retrovizora, To je reakcija na koju je već navikla. I on me vidi samo kao dobro parče za brzu zabavu.

Iznenada, sa desne strane joj je nešto privuklo pogled. Kamion je jurio ka taksiju, čuo se jeziv prasak i nakon toga –mrak.

Ramonu su zabolele oči od iznenadne svetlosti. Nazirala je mutne prilike u belom. Trepnula je nekoliko puta i slika joj se polako izštrila. Šta se dogodilo, gde sam ja?

Nalaziš se u bolnici, kamion je udario u taksi u kome si se nalazila. Povrede su bile veoma ozbiljne, sreća je da si još uvek živa. Nemoj mnogo da se pomeraš, imaš višestruke prelome i brojne druge povrede, sada je najvažnije da se oporaviš, a posle ćemo da pričamo ostalom.

Nije joj se dopalo kako je to zvučalo.

Vrlo brzo, Ramona je shvatila da je sa njenom dosadašnjom karijerom gotovo. Više nikada neće moći da hoda bez štapa, desnu ruku je neupotrebljiva. Njeno nekada savršeno telo, sada je izgledalo kao slomljena lutka. A lice? Kada se prvi put pogledala u ogledalo, pomislila je da gleda masku, kao da je neko ko prvi put drži glinu, pokušao da žmureći izvaja ljusko lice. Jedino što je ostalo nepromenjeno bile su njene čokoladne oči.
Ramonu je obuzeo očaj, svakog trenutka je bila na ivici da sama sebi prekrati te muke.

Ali, kao su nedelje prolazile, želja za životom je bivla sve snažnija. Kakve veze ima što više nikad neće biti lepa, kad će zauvek ostati ona ista osoba kao i pre.

Kad je izašla iz bolnice i kada je zapravo tek započeo njen oporavak, shvatila je da su se još neke stvari promenile.

Žene je više nisu gledale sa zavišću, već su je, bar prividno, sažaljevale. Manekenke sa kojima je zajedno živela, radila, disala, su činilo se bile tužne zbog nje, a zapravo su likovale. Bile su srećne što se Ramona pomerila i ustupila im svoje mesto.

Sa druge strane, muškarci su iz obožavanja prešli u gađenje i počeli da je izbegavaju. Bili su pristojni, ali nekako snishodljivi i činilo se da im je neprijatno u njenom društvu. Kao da svojom nakaznom pojavom, kvari pohotne maštarije koje su ranije imali dok su balavili nad njenim vrućim fotografijama

Opet većini nije bilo bitno što ona govori četiri jezika i što je majstor aikidoa.

Sad je samo nakazna bivša lepotica, koju je najbolje ignorisati.

Ali neće više trpeti takve stvari, čvrsto je dolučila. Od sada okreće novi list, na svaku grubost, će odgovoriti istom merom. Nikome više neće ostati dužna. Vrlo dobro zna kako će se sa svima obračunati.

- - - - - - - - - -

Priča br. 6

Metamorfoza

Bio je bolestan. Oduvek. Duša mu beše prekrivena debelim slojem katrana. Onog crnog, gustog zla od kojeg čovek obnevidi. Jer oči su ogledalo duše i prozor u svet. A ovaj prozor, kao i duša mu, beše umrljan pesimizmom. U svemu je slutio neko zlo, očekivao loše. I tako mu je i bilo, takvu je boju davao ljudima i događajima oko sebe. Premazivao ih istim onim katranom, koji mu je kapao iz očiju.

Naposletku, stanje posta tako neizdrživo i bolest tako teška, da je morao da učini nešto. Nešto drastično... Pre nego što se udavi u lepljivoj tekućuni crnog besmisla. Zbilo se to jedne noći, jer noći su za usamljene ljude veći krvnici nego jutra. Krvava je istina koju noć poručuje. Istina o samoći i praznini duše.

Srećna okolnost bila je vera u Boga. Ne baš vera... jer vera je prejaka reč za to što je osećao. Više uverenost da Bog postoji i da mu ne bi bilo drago da skonča na tako mizeran način. Vera da je čovek stvoren za velike stvari. Koje stvari, to nije znao, ali to za sada nije bilo tako važno. Važno je bilo sprati sa sebe crnilo... progledati.

Budući slabovid, očiju izranavljenih lažima, reši da progleda uz pomoć naočara. Behu to prelepe naočare, zlatnih okvira, na čijim drškama, sa obe strane, ružičastom bojom beše izgravirana jedna reč. Optimizam.

Ubrzo mu se izmeni i fizionomija. Ljudi su mu prilazili, hvalili lepotu njegovih novih naočara i lepotu reči kojima ih je obasipao. Trudio se na svaki način da govori lepo o svemu i svima. Crte lica postadoše mu blaže, bore tanje, usne nasmejane. Samo oči ostadoše iste. Okvir zlatnih naočara sa ružičastim natpisom skrivao je istinu o očima. Ali ne svima i svakako ne stalno. U retkim trenucima kada bi skinuo naočare, a naročito noću, jer nemoguće je spavati sa naočarima na glavi, oči su pričale onu istu staru priču o samoći i praznini duše.

Srećna okolnost je bila vera u Boga. Ne baš vera... jer vera je prejaka reč za to što je osećao. Više uverenost da ga Bog voli i da mu ne bi bilo drago da život provede ne otkrivši istinu. Koju istinu, to nije znao, ali to za sada nije bilo tako važno. Važno je bilo sprati sa sebe ljigavu ružičastu sluz koja mu je obavijala dušu. Važno je bilo progledati.

Budući slabovid, zenica ulepljenih skramom ružičastog licemerja, reši najpre da se umije. Zatim i okupa.

Voda je bila hladna, na momente nepodnošljivo. Nešto u njemu vrištalo je i zahtevalo topliju vodu. Zahtevalo je ugodnost laži. Ali on ustraja. Više puta je savladan slabošću padao na kolena, ali uvek se dizao i nastavljao tuširanje. U kovitlacu tekućine koja mu se slivala niz noge i odlazila u kanalizaciju, primeti katran i ružičastu sluz, smešane u grotesknu mešavinu samoobmane.

Ubrzo mu se izmeni i fizionomija. Ljudi su mu prilazili, ne znajući zašto. Znali su samo da u njegovom prisustvu osećaju mir. On nije mnogo govorio. Nije davao savete osim ako mu to ne zatraže. A kada bi progovorio, govorio je o ljudskoj nemoći da spozna šta je za čoveka dobro a šta loše. Ponekad su stvari izgledale na prvi pogled užasno, no kasnije se ispostavljalo da su za čoveka bile spasonosne. Kadkad su događaji ličili na blagoslov, međutim često su se izvrtali u propast. A opet i spas i propast, govorio je, i one same bile su podložne istoj nemoći ljudske spoznaje.

Crte lica postadoše mu odlučnije, u isto vreme oštre kao sečivo istine i meke kao ljubav majke. A oči... i one behu naizgled nepomirljiva kombinacija. Beše u njima i sevanja nepotkupljivosti i neodustajanja i blagosti razumevanja i saosećanja. Upitan jednom da li je optimista ili pesimista, on odgovori:

„Ni jedno ni drugo. Ja sam borac.“

Priča br.7

Očima jedne devojčice

Dan je sunčan i topao, vazduh ispran sinoćnom kišom miriše na travu i livadsko cveće.
Devojčica ima ogromne oči, okrugle i svetle, nekad su modre a ponekad zelene. Na svet gleda sa čuđenjem, na šarene sajamske šatre, na bučnu gomilu i niz štandova sa kojih prodaju ušećereno voće, bombone i orasnice. Ima pet godina i ovo je prvi put da posećuje vašar. Osmeh joj igra na licu, obrazi se rumene, ona trči i smeje se.
U pratnji je oca i majke. I oni se smeju, hodaju ruku pod ruku i otpozdravljaju klimanjem glave. Za ovu priliku obukli su nedeljnu garderobu, čak su pozajmili i komšijski fijaker.
Kupili su joj orasnicu, kupili su joj ušećerenu jabuku, a kada se umorila otac je smestio na ramena. Očeva kosa miriše na seno, ruke su mu snažne, tvrde i hrapave. Svet sa visine njegovih ramena izgleda čudnovato malen i dalek a ona se oseća snažno i neustrašivo. Baš poput viteza iz priča koje bi joj pričala baka.
Otac joj je kupio lutku, malenu drvenu sa kosom od konjske grive. Vrištala je od radosti, otac se smejao zabacivši glavu. Ima najtoplije oči, sjaje dok gleda u nju majku i obe su ga nagradile sa hiljadu poljubaca.
Kući se vraćaju predveče, prašnjavim drumom koji vijuga između polja i livada. I put je čaroban. Nebo poprima crvenu boju, vetar joj vijori u kosi a ona se igra sa lutkom. Majka sedi napred, glava joj je na očevom ramenu, njegova ruka na njenom boku.
Dolazak kući razbija magiju. Prošli su trošnu kapiju, dvorište po kom su gacale patke i prišli kući sa naherenim tremom.
Već su čekali na oca. Njegovi rođaci i prijatelji, grubi ljudi zarasli u brade, ljudi koji uvek bazde po rakiji i koje devojčica ne voli.
Ni majka ih ne voli. Vidi po njenom ukočenom držanju, po načinu na koji je ušla u kuću jedva promrmljavši pozdrav.
Ali otac se grli sa svakim od njih. Smeje se, bučno i drugačije nego maločas, na način koji joj se ne dopada.
Ubrzo su izneli slaninu, kuvan kukuruz i burence rakije. Sede uz vatru u dvorištu, dovikuju grube šale, smeju se smehom koji podseća na grmljavinu.
Devojčica više nije radosna, smestila se u uglu trema i uspavljuje lutku koju je dobila. Uz noge joj se ugnezdio debeo sivi mačak.
Vreme joj je za spavanje. Majka je smešta u krevet, ali ona ne želi da spava. Čeka da majka ode, iskrada se iz postelje i kroz prozor posmatra dvorište.
Muškarci su bučni, kretnje su im nezgrapne i usporene. Na odsjaju vatre vidi očevo lice. U njegovim očima više nema smeha i radosti, besne su i zamućene bezumljem.
Ubrzo izbija svađa. Tuku se, trojica, ne četvorica a otac je jedan od njih. Majka pritrčava, pokušava da ih rastavi, nešto viče i preklinje dlanovima.
I zaista, tučnjava prestaje.
Ali otac sad udara majku, obara je u prašinu i gazi nogama.
Devojčica grize sopstveni dlan i jeca bez glasa. Pita se gde je nestao čovek od danas i kako je ovaj stranac zamenio oca.
Zatim shvata da je ovo otac, a čovek od danas je bio stranac i nastavlja da plače bez glasa.

- - - - - - - - - -

Priča br.8

Metamorfoza

Spazam, pa opuštanje, pa opet spazam, pa pomeri glavu ulevo, pa opuštanje, izduži se, zakači se vilicom za bubuljičastu izbočinu na peteljci nekadašnjeg lista kojeg je oglodao do poslednje zelene mrve.
Spazam. Dovuče zadnjicu do usta. Izluči lepljivu smolu i priljubi tur uz granu. Mali spazam. Pokuša da se otkači, ali ne ide. To je dobro, sad je siguran. Spazam. Pa opuštanje. Pušta se da visi glavom naniže. Dole, u travi, mile i puze oni kojima je suđeno da nikad ne polete. Nasmeši se s prezirom, nakratko. Došao je kraj puzanju. Još jedna serija naizmeničnih spazama i opuštanja, ovaj put mu oni guraju kožu naviše, prema turu, a kontrakcije podstiču lučenje zelene smese sa sredine leđa, ona se najpre širi kao balon a zatim potiskuje ka glavi, obmotava je, pa kreće unazad, ka mestu spoja s granom, I uskoro je sav umotan u čauru lutke. Tone u san, miran I okrepljujuć.
Budi ga prilježno lupanje detlića o stablo susednog drveta. Treba se izvući I odleteti dok nije prešao na ovo.
Spazam pa opuštanje, spazam pa opuštanje, vrh zelene kapsule se odvaja, poput kapice, a telo iznutra gura ostatak naniže, pomaljaju se pipci, a zatim I glava, gura, gura, gura, zna da se sada mora uhvatiti nogama za ostatak čaure I izvući krila, ali noge ne može da oseti pa nastavlja da upinje celim telom napolje… Glava je sad sasvim slobodna, sva četiri oka je usmerio na ostatak sebe koji se izvlači, koliko sluzi, ooo, koliko samo sluzi tu ima, ali noge, gde su noge? Gde su krila?
Čaura se odvaja od grane I naleže mu na leđa, teško. Posmatra svoje novo telo u čudu sve vreme nemo vičući: “Gde su noge? Gde su krila?” Nije ni primetio da je veza s granom popustila. Kliznu s mesta spoja I sunovrati se pravo dole, u travu.
Pobogu, šta se to dešava? Gde su noge? Gde su krila? Ponovo, ponovo, mora pokušati ponovo! Spazam, pa opuštanje, spazam, pa opuštanje, pokušava da dopuzi nazad do drveta. Oh,šta je s tom sluzi? Otkud ona? Zašto ju je toliko?
Dum! Dum! Odjednom čuje zastrašujuć topot I nešto ogromno, crveno i belo tresne na zemlju tik pred njim. Brže bolje se zavuče nazad, u sigurnost čaure.
Dečak ga uzme u ruku, nasmeši se, pa počne da peva:
- Pusti pužu rogove, da oremo dolove!

- - - - - - - - - -



Glasanje može da počne!

Moram da se izvinim, jednu priču sam slučajno preskočila.
Sad ću je ubaciti, i molim Princa da iščita i nju, pa ponovo glasa.

- - - - - - - - - -

Priča br.9

Džungla


Muka je velika. Ceo dan radim, Marković me zadržao skoro do šest, a sunce zalazi već u sedam... Jad i beda i sve po spisku. Moj tri godine stari Clio već je počeo škripati negde ispod zadnjeg sedišta, pa zavijati kao da ga navlače nosorozi. Parkirao sam kod susedne zgrade, što je protiv propisa, ali valjda me neće niko provaliti za tu jednu noć. Ili više noći; ne želim ga stalno gledati kroz prozor.
Kućepaziteljeva udovica Jovanka već je bila na ulazu s ključem u rukama.

"Brzo komšija, brzo, još malo pa zatvaram."

Zatvori gubicu, pomislio sam, ali nisam ništa rekao. Kakav dan, neću se stići ni na biciklu provozati, a ugradio sam mu merač brzine...
Ivana je već stigla kući i, naravno, brinula je gde sam ja... Već je i prozore zatvorila, spustila aluminijske roletne, prvo smo hteli od titana, totalno neprobojne, ali štednja, štednja, štednja, jednom možda i za veći stan ili nešto...

Začule su se sirene, a sa sirenama i prvi životinjski urlici. Sve sam to već video hiljadu puta, ali ajde da pogledam još jednom. Smestim oči na mali lovački dvogled ugrađen u istočni prozor, koji gleda na veliko parkiralište. Vozila su poludela, kao i svake noći. Milutinova se Buba ovoga puta izmetnula u divovsku krabu ljubičaste boje; Borkin stari Yugo u šepavu voluharicu; terenac od onog mafijaša sa drugog sprata u T-rexa, s tim da su se na mestu zadnjih nogu vrteli točkovi. Tako i sva druga vozila; sve je gmizalo, režalo, zavijalo, rojilo se i motalo svuda uokolo.
Ubrzo su započele i borbe. T-rex je zdrobio jednog Megana koji se noćas nije preobrazio. I neće, nikad više. Sa zapada je dojurio roj platinastih komaraca pretvorenih od bogtepitaj čega; mahnito su se zaletali, u rojevima, u najslabija mesta nekad limenih zveri, ubadali, ispijali litre krvi i pljuvali je odmah po asfaltu i okolnim travnjacima. Smrad se širio, stigao je i gore, do nas.

"Ovo je džungla", rekao sam.

"Svaki put kažeš isto", rekla je Ivana

"Pa kad je džungla."

Oboje začusmo neki zvuk na ulaznim vratima.

"Ne otvaraj!"

"Nisam ni mislila! Šta odmah vičeš..."

Ali zvuk, bio je to zvuk struganja ili grubog trljanja, se nastavio. Upalio sam svetlo u hodniku i ugledao glavu male šarene zmije kako viri ispod vrata. Zaglavila se, na svu sreću, prišao sam i papučom joj stao na glavu, ali ništa, imala je lubanju kao od metala, otkud li je samo...
Odjednom, s vanjske strane vrata začujem jak udarac.

"Komšija, otvorite!", bila je to Jovanka, udovica pokojnog kućepazitelja.

Otvorio sam vrata. Žena je držala sekiru u ruci. Zmiju je presekla na pola. Zmijske oči bile su mrtve, ali su i dalje gledale, i to u mene, pogled im je bio usmeren negde prema području prepona... Nelagoda mi se pojača.

"Ovo je vaše maslo" rekla je Jovanka, "Pratim je skroz od vaše šupe u podrumu, kog ste to đavola ostavili unutra, kosilicu?"

"Ništa, samo je bicikl..."

"S pomoćnim motorom?"

"Ma kakvim motorom, najobičniji bicikl, samo sam mu brzinomer jučer stavio."

"Idiote! Ne pratite vesti. Zabeležen je takav slučaj na Vračaru. Da, brzinomer, valjda zato što ga ima svaki auto, niko ne zna tačno kako, ali treba pratiti šta se događa! Moram obavestiti policiju. Ugrozili ste živote svih stanara svojim nemarom."

Uspeo sam nekako dokazati da sam ja vlasnik bicikla i tako poštedeo Ivanu neugodnosti. Suđenje je trajalo kratko, u slučajevima ove vrste vrlo su ekspeditivni. Osuđen sam na godinu dana zatvora, a kazna mi je nakon advokatove žalbe preinačena u kaznu doživotnog zatvora.
Nakon mesec dana odgode, policija je došla po mene. Uveli su me u zgradu Centralnog zatvora u Beogradu, proveli me hodnicima, kroz kuhinju, pa na zadnja vrata napolje.

"Idite sada", rekao je upravnik zatvora.

"A moja kazna?"

"Ne sada, pretrpani smo. Možda u nekom drugom životu. Idite sad na posao."

"Kakve su to gluposti?", pobunio sam se, "Ovde više niko zakon ne poštuje, ovo je džungla..."

Na posao. Pa kući. Pa noć.

Predlog: pitaj ahajca da mu edituješ komentar, pa u njega staviš tu devetu.
Vrlo je moguće da će je, ovako, većina preskočiti. Ako je ubaciš u ahajčev komentar, svi će je po inerciji pročitati (i verovatno neće ni primetiti da je stavljena pod njegovim nickom)

A ovaj prethodni post može da ostane tu kao objašnjenje.

Sto se mene tice moze. Ili da obrise moj i tvoj komentar kako bi devetu pricu povezala sa osmom. Ili ce sve ostaviti kako je. Nek odluci sama a meni ne smeta bilo koji izbor.

Ok, sad je malo lakše.
Kad se završi glasanje pohvaliću i ostale oko kojih sam se premišljala, ali sad glasam za sledeću trojku:

priča broj 7 - tri poena. Bila mi je ubedljivo najjača dok se nije pojavila devetka. Onda sam se malo dvoumila, ali ipak - iako sjajna - devetka nek ostane na drugom mestu.
Dakle, sedmica je predivna, slojevita, metamorfoza je dvostruka (spoljašnja i samo prividna metamorfoza oca od brižnog i nežnog u nasilnog i sirovog, i unutrašnja metamorfoza devojčice od bezazlenog, naivnog i srećnog malog bića u onu koja je stekla uvid u surovost stvarnosti i razlučila istinu od uobrazilje). Dopada mi se i stil, jednostavan, bez truna patetike, rečenice klize poput kamere koja snima dešavanja. I mera je prava, nema suvišnih i beskorisnih opisa niti napomena, sve je na svom mestu. I logika priče nigde nije pod sumnjom.

priča broj 9 - dva poena. Sjajno odrađena fantastična priča izgrađena na temeljima bukvalizacije svakodnevnih metafora i personifikacija (džungla na asvaltu, auto koji zavija, isl) Pitam se da li je u redu da vlasnika (a ujedno glavnog lika priče) doživljavam slično kao neodgovornog vlasnika kućnog ljubimca: s jedne strane, jasno je da ga grize savest zbog toga što postoji mogućnost da mu klio crkne tokom noći od bolova, ali, opet, ne deluje kao da je vozila tokom noćne metamorfoze moguće kontrolisati?

sve ostale su daleko slabije od ove dve, IMNSHO.

muka za taj poslednji jedan poen

Ali hajde - jedan poen priči broj dva (odrastanje jeste metamorfoza, i lepo je primećeno šta se gubi), jer na nju nemam ni jednu primedbu (a primedbe me navode da se kolebam oko ostalih)


dakle, konačno:

7- 3 poena
9 - 2 poena
2 - 1 poen

prica br.7 - 3 poena
prica br.6 - 2 poena
prica br.9 - 1 poen

Priča br. 5 - 3 poena

Priča br. 8 - 2 poena

Priča br. 7 - 1 poen

Priča br. 3. Čelik i granit:3 poena.
Ovo je više pesma nego priča i sviđa mi se taj stil. Nekada sam pisao pesme slične sadržine, sada teško da bih napisao nešto slično. Neko bi rekao da je to patetika, ali to je po meni vrhunac ovozemaljske ljubavi (ne ponovilo se). Bez obzira na to, ova priča je ostavila sveukupno na mene najjači utisak, a poslednja rečenica o metamorfozi u kamen-nadgrobnii spomenik mi je neočekivana i fenomenalna i naročito zbog nje dajem joj prednost u odnosu na mnoge podjednako kvalitetne priče.

Priča br. 7. Očima jedne devojčice.: 2 poena. Sve mi se u ovoj priči sviđa, nemam ni jednu zamerku. Predobra priča.

Priča br. 8. Pusti pužu rogove: 1 poen.
Dvoumio sam se između nje i priče br. 2 (Odrastanje). Opredelio sam se za Puža zato jer skoro nisam pročitao nešto tako čudno i zanimljivo. Kao da je sama gusenica napisala priču
Kraj mi je bio u isto vreme i jako smešan i neočekivan, jer ne vidim baš smisao kraja, mada bih mogao da isforsiram neki smisao kada bih hteo.
Priča br. 2 je isto super (na krju nije dobila nijedan poen mada sam razmišljao da joj dam i 2 poena).
Početak priče mi se izuzetno sviđa, kasnije je sve isto ok, ali malo predvidljivije u odnosu na konkurenciju.

Ah sad sam opet pročitao puža i razumeo. Nisam znao da pužu tako raste kućica valjda sam mislio da se skućen rađa XD šta li.
Sad mi je priča još bolja povlačim sve zamerke na nju

Prica br 9-3 poena
Za prvoplasiranu pricu sam se dosta lako odlucio. Zanimljiva, duhovita, pitka tera na citanje u jednom dahu.

Prica br 3-2 poena
Mozda malo pateticna. Ipak lepo opisuje u sta neke osobe moze pretvoriti odlazak osobe koja im znaci sve.

Prica br. 5-1 poen
Napisno lepim stilom, procitao sam je sa zadovoljstvom.

Od ostalih prica, po meni, jos 3 zasluzuju poene ali sistem glasanja je takav kakav je.

Priča br. 1 / 3 poena, Premda mi nije najveštije napisana, osvojila me poenta. Čovek je doživeo preobražaj i postao srećan tek kada je sa sobom poravnao neke stvari. Za mene

Priča br. 8 / 2 poena. Ponovo je poenta bila to nešto, efektan kraj, sa preobražajem koji je doduše doneo neočekivano, Odlična, ali ne mogu dve trojke.

Priča br. 2 / 1 poen. Jeste pomalo očekivano, ali odrastanje i susret sa vrlo mladim sobom bez patetike i lakom notom humora - sasvm ok.

Priča koja je vidim dosta komentarisana , br. 7, s moje tačke gledišta ima jednu manu. (molim autora da mi oprosti), Poslednja rečenica mi je potpuno pokvarila utisak i nekako prizemila priču, nepotrebna je. Preobražaj je opisan i upečatljiv, nije bio potreban komentar dat u pomenutoj rečenici. Sve je jasno.

Lepo je videti da su se drugari raspisali... Šteta što nemamo više bodova za podelu kada ima ovoliko priča... Mogli bi da uvedemo neki evrovizijski sistem...

Priča br. 7 - 3 poena
Priča br. 8 - 2 poena
Priča br. 9 - 1 poen

7-3
9-2
8-1

Napast:

Ah sad sam opet pročitao puža i razumeo. Nisam znao da pužu tako raste kućica valjda sam mislio da se skućen rađa XD šta li.
Sad mi je priča još bolja povlačim sve zamerke na nju

Kliknite za proširenje...

Ja i dalje verujem da se radja sa kucicom, koja vremenom ocvrsne.
Mada, mozda i gresim

priča br.3 - 3 p
priča br.2 - 2 p
priča br.9 - 1 p

prica br.3, Celik i granit - 3p.

prica br.7, Ocima jedne devojcice - 2p.

prica br. 2, Odrastanje - 1p.

ahajac:

Ja i dalje verujem da se radja sa kucicom, koja vremenom ocvrsne.
Mada, mozda i gresim

Kliknite za proširenje...

grešiš.
puževi se ne rađaju.
Isto kao što se ne rađaju pilići i žabe

Prica br. 6-3 poena
Prica br.8-2 poena
Prica br.7-1 poen

- - - - - - - - - -[/COLOR

sanja*:

grešiš.
puževi se ne rađaju.
Isto kao što se ne rađaju pilići i žabe

Kliknite za proširenje...

Priznajem termin radjanje je nesretno odabran u ovom slucaju.
Ali kad se puz ispuzi iz svog jaja i dalje mislim da na ledjima nosi malenu, mekanu kucicu
Sto naravno ne umanjuje lepotu price br 8 koja mi se sad svidja vise nego dok sam bodovao.

kamenita:

Poslednja rečenica mi je potpuno pokvarila utisak i nekako prizemila priču, nepotrebna je. Preobražaj je opisan i upečatljiv, nije bio potreban komentar dat u pomenutoj rečenici. Sve je jasno.

Kliknite za proširenje...

aj kad već komentarišemo (sigurna sam da ne ometa glasanje) - bez te poslednje rečenice nemaš onaj važniji i istinski preobražaj, a to je preobražaj u devojčici koji nastaje usled uvida.

Br. 8 - 3 poena. U pocetku, izgledala mi je nekako ocekivano i predvidljivo. Metamorfoza - leptir iz gusenice. Naravno, kako je prica odmicala, tako se (ne)ocekivanost menjala. Odlicno napisana, sa, za moj ukus taman koliko treba humora i ironije u karakteru koji ni sam ne zna sta ga je snaslo.
Br. 7 - 2 poena. Prilicno slikovito. Lako stvara sliku u citaocevoj glavi - sliku promene koja je teska za oko, ali koja je nazalost, relativno cesta u nepisanom zivotu. Najkvalitetnija je, po meni, od svih pristiglih i dobila bi sigurno tri poena da sam ovom glasanju pristupio malo objektivnije, ali mi je u ovom trenutku ipak malo vise legla malo laksa nota i malo neozbiljnija tematika, pa stoga najvise poena ipak ide prici broj osam.
Br. 9 - Dosta zanimljiva prica sa realnom slikom stanja u nekom vecem okruzenju i dobro odradjenom personifikacijom dobrom dozom satire.

Pisao bih i o ostalim pricama, ali moram da ucim

Broj 9 - 3 poena
Erupcija maštovitosti. Nema promašene rečenice, svaka je u funkciji atmosfere i same zadate teme. Priča za antologiju kratke fantastične priče. Alegorijska je takođe.

Broj 2 - 2 poena
Slika ljudske sudbine i same prirode bića kojoj je lagana metamorfoza suština.

Broj 7 - 1 poen
Dobar prikaz metamorfoze ljudskog ponašanja pod uticajem alkohola. Nisam dao više poena jer je "metamorfoza" data kroz vizuru devojčice koja je trebalo da manipuliše osećanjima čitalaca.

7. - 3
3. - 2
9. - 1