Гамбино
Veoma poznat
- Poruka
- 14.545
ОД ЛОГОРА ДО КОМУНИСТИЧКОГ ЗАТВОРА "Удбашка мучења гора него Дахау"
Милана Пејић | 24. 05. 2015. - 14:33х | Фото: М. Митровић | Коментара: 0
Овај човек је неуништив! Баш тако, чувеном репликом из филма "Ко то тамо пева", могао би да се окарактерише буран живот Ника Мартела. Он је у својих 87 година преживео Други светски рат, нацистички логор, тифус, батињање официра УДБЕ, затвор и чак три покушаја убиства! А Ник Мартел у ствари је Никодије Митровић чија је једина животна грешка коју је скупо платио била та што ни по коју цену није желео да буде члан Комунистичке партије.
Ник Мартел је постао јер је као Никодије Митровић био мета удбаша
РАКИЈА ЗА ХЛЕБ
Рођен 1928. на Звездари као прво дете у породици Митровић, до 1944. године Никодије је живео са родитељима и тројицом браће једва преживљавајући дане у окупираном Београду.
Састављајући крај са крајем, породици Митровић најважније је било да прехране децу, па се тада шеснаестогодшињи Никодије досетио да трампи домаћу ракију из мајчиног краја (Тополе) у замену за векну хлеба.
- Ми смо били гладни. Цела породица. Како сам у школи научио немачки, одлазио сам код немачких војника који су тада били у школи “Војсилав Илић” и читавих годину дана успевао сам да мењам ракију за војнички хлеб – почиње причу за “Блиц” Никодије Митровић евоцирајући успомене старе 71 годину.
Немачки тенкови, сећа се Никодије, били су тада на плацу где је данас Обилићево игралиште, а једнога јутра тамо се догодило нешто што је из корена променило живот младог Београђанина.
- Младић из комшилука замолио ме да пође са мном не би ли и он зарадио нешто хране. Када сам ја своју ракију успео да трампим кренуо сам ка капији где су стајали стражари. Наједампут се иза нас зачу прасак. Старији дечак бацио се на под потурајући ручну бомбу под нацистички тенк. Војници су нас обојицу заробили и послали у затвор Гестапоа који се налазио на месту данашњег Војног дома у Француској улици – наставља
"РАД ОСЛОБАЂА"
Младића, за којег се једино сећа да се звао Бранко, више никада није видео, а њега су након три недеље заробљеништва пребацили у нацистички логор Дахау.
- Возом сам преко Беча стигао у Дахау. Било нас је двадесетак Срба, 80 Словенаца, један Хрват… Дочекао нас је натпис “Рад ослобађа”. Нас малолетнике нису обележавали ни дирали иако су старији били приморавани на тежак физички рад. Јевреја тамо није било. Углавном комунисти и Хитлерови политички противници. Слушао сам да је било гушења гасом али нисам видео ниједно убиство. Старији су углавном поумирали од тифуса. Ја сам га прележао јер сам био млад – прича Никодије.
На страницама немачке штампе у друштву Ангеле Меркел
Обећање Ангеле Меркел
Никодије је недавно боравио у Минхену поводом обележавања 70 година од ослобођења где се сусрео и са немачком канцеларком.
“Загрилала ме и обећала да ће се потрудити да и сви ми који нисмо Јевреји добијемо немачку пензију”, прича Никодије. Њихов сусрет забележиле су и минхенске новине чији примерак Никодије чврсто стеже у рукама.
Американци су 11 месеци касније, 29. априла 1945, ослободили логор и Никодије који је тада имао 17 година са једва 33 килограма пребачен је у болницу у Минхену.
- Кад су ме излечили враћени смо у логор да нас региструју када се на вратима појавио човек у партизанској униформи. Висок, сувоња, наговарао је све Србе да се врате у Југославију. И ми смо га послушали – присећа се Никодије.
Стигавши у Београд, на месту старе куће код Цветкове пијаце затекао је рушевине мислећи да му је породица изгинула у бомабрадовању 6. априла.
- И сви они мислили су да сам ја мртав. Најмлађи брат ме није препознао, а отац и мајка поштено су се исплакали кад су ме загрлили.
ПРВЕ, ДРУГЕ, ТРЕЋЕ БАТИНЕ
"Боравак у логору лакше сам поднео од удбашког мучења"
Мислећи да је најгоре оставио иза себе, желео је само да заврши основну школу и започне нови живот у ослобођеној Србији.
- Постојао је вечерњи партизански курс где се за три месеца завршавала цела година. Доста њих завршило је тако школу, а после постајали важни државни службеници. Сви ми морали смо да будемо чланови партије и некако сам два месеца успео да их слажем да сам распоређен на другом месту. Кад су ме ухватили, послали су ме у затвор у Господара Вучића где ме је саслушавао Стево Опачић – прича Никодије.
Обдијајући да постане скојевац тада се први пут сусрео са батинама и по изласку из затвора још чвршће одлучио да никад неће постати члан партије.
- Нас двадесетак младих окупљали смо се у стану једног друга и причали против комунизма. Један међу нама одрукао нас је тада ОЗНИ (касније УДБА), и једног по једног све нас ухапсише. У затвору на Обилићевом венцу под тешким батинама сви пристану да постану чланови партије сем мене и још једног друга. Када сам изашао поново сам уписао школу, овога пута редовну мушку гимназију јер партизански курс нисам могао да завршим - прича Никодије.
Један обичан писмени задатак поново је бацио Никодија у затвор где је овога пута једва извукао живу главу и заувек изгубио идентитет.
- Наивно сам на тему како смо провели дан ослобођења написао како сам шутирајући испред куће крпењачу видео како је полиција убила комшију на кућном прагу. Двојица су потом упала у мој разред, ставила ми лисице и деци рекла како ће тако проћи сваки државни непријатељ. Поново на Обилићевом венцу тражили су ми да признам како сам све слагао, а како сам то одбио бацилли су ме у подрум и обесили наглавачке са зарђалим оковима око зглобова. Добијао сам батине од којих сам мокрио крв, бубрези су ми пропали, а војничке цокуле смрскале су ми два кичмена пршљена. Од тада сам полунвалид. Логор Дахау је ништа наспрам тортуре коју сам ту проживео – напомиње он.
ГУБИТАК ИДЕНТИТЕТА
Уследило је суђење где је Никодије проглашен за четника и сарадника Драже Михаиловића којем се судило отприлике у исто време, иако вођу Равногораца није ни познавао.
- Осуђен сам на три године и изгубио сам сва грађанска и политичка права. Узалуд сам кансије доносио школаска сведочанства, име Никодије Митровић заувек је избрисано. Био сам по затворима од Беле Цркве до Пожаревца. Када је Александар Ранковић постао министер унутрашњих послова наредио је да се сви којима је остало мање од годину дана казне пусте. Како су ме врбовали за дисциплинске јединице решим да бежим из Србије - прича Никодије.
300 ДОЛАРА ЗА БЕГ ИЗ СРБИЈЕ и ПОКУШАЈ УБИСТВА
Како нам је испричао, за 300 долара један Словенац почеком педесетих година пребацивао је Србе преко границе који су касније бежали у САД и Канаду.
- Како је УДБА је и тада покушала да ме врати Америкнци у Минехну посаветују ме да бежим за Канаду. На броду који је превозио жито у рупи на даскама нас 500-600 избеглица дочепасмо се Халифакса - сећа се он.
Без дипломе у џепу канадска Имиграциона служба пребаци га да ради на фарми, потом као поштар, да би касније завршио као преводилац у државној служби.
- Добио сам инвалидску канадску пензију. Добио сам и држављанство на име Ник Мартел, довео сам и девојку из Београда с којом сам био у браку 25 година док није умрла и са којом имам две ћерке - прича.
Али, прошлост га је и даље пратила не дозвољавајући му да се скући у туђој земљи. Каже да је УДБА три пута покушавала да га убије док је живео у Канади.
- Два пута кроз саобраћајне несреће, а једном сам отворио врата и угледао цев пиштоља уперн у груди. Била је то жена припадница тајне полиције која је повукла обарач, али ме је само ранила – прича Никодије дрхтавим гласом показивајући нам рану од метка у близини кључне кости.
ПОВРАТАК У БЕОГРАД
Десет година радио је и као фудбалски делегат под страним именом па се у Београд први пут вратио 1991. када је Звезда играла против Бајерна из Минхена. Сазнавши се да је Србин у хотелу “Москва” где је одсео чекала су га два полицајца, али Никодије поново бежи.
Следећи пут дошао је 1999. са групом канадских Срба у посету манастирима и тек кад се уверио да је постало безбедно, 2000. се враћа у Београд где данас живи са другом женом, потомкињом војводе Петра Бојовића, у Скадарској улици.
- Морао сам да потплатим да би ми издали српску личну карту јер нисам нигде постојао. Сада је имам, али на име Ника Мартела – сетно додаје Никодије који жали што је његово српско порекло избрисано.
http://www.blic.rs/Riznica/Istorije...ICKOG-ZATVORA-Udbaska-mucenja-gora-nego-Dahau
Милана Пејић | 24. 05. 2015. - 14:33х | Фото: М. Митровић | Коментара: 0
Овај човек је неуништив! Баш тако, чувеном репликом из филма "Ко то тамо пева", могао би да се окарактерише буран живот Ника Мартела. Он је у својих 87 година преживео Други светски рат, нацистички логор, тифус, батињање официра УДБЕ, затвор и чак три покушаја убиства! А Ник Мартел у ствари је Никодије Митровић чија је једина животна грешка коју је скупо платио била та што ни по коју цену није желео да буде члан Комунистичке партије.
Ник Мартел је постао јер је као Никодије Митровић био мета удбаша
РАКИЈА ЗА ХЛЕБ
Рођен 1928. на Звездари као прво дете у породици Митровић, до 1944. године Никодије је живео са родитељима и тројицом браће једва преживљавајући дане у окупираном Београду.
Састављајући крај са крајем, породици Митровић најважније је било да прехране децу, па се тада шеснаестогодшињи Никодије досетио да трампи домаћу ракију из мајчиног краја (Тополе) у замену за векну хлеба.
- Ми смо били гладни. Цела породица. Како сам у школи научио немачки, одлазио сам код немачких војника који су тада били у школи “Војсилав Илић” и читавих годину дана успевао сам да мењам ракију за војнички хлеб – почиње причу за “Блиц” Никодије Митровић евоцирајући успомене старе 71 годину.
Немачки тенкови, сећа се Никодије, били су тада на плацу где је данас Обилићево игралиште, а једнога јутра тамо се догодило нешто што је из корена променило живот младог Београђанина.
- Младић из комшилука замолио ме да пође са мном не би ли и он зарадио нешто хране. Када сам ја своју ракију успео да трампим кренуо сам ка капији где су стајали стражари. Наједампут се иза нас зачу прасак. Старији дечак бацио се на под потурајући ручну бомбу под нацистички тенк. Војници су нас обојицу заробили и послали у затвор Гестапоа који се налазио на месту данашњег Војног дома у Француској улици – наставља
"РАД ОСЛОБАЂА"
Младића, за којег се једино сећа да се звао Бранко, више никада није видео, а њега су након три недеље заробљеништва пребацили у нацистички логор Дахау.
- Возом сам преко Беча стигао у Дахау. Било нас је двадесетак Срба, 80 Словенаца, један Хрват… Дочекао нас је натпис “Рад ослобађа”. Нас малолетнике нису обележавали ни дирали иако су старији били приморавани на тежак физички рад. Јевреја тамо није било. Углавном комунисти и Хитлерови политички противници. Слушао сам да је било гушења гасом али нисам видео ниједно убиство. Старији су углавном поумирали од тифуса. Ја сам га прележао јер сам био млад – прича Никодије.
На страницама немачке штампе у друштву Ангеле Меркел
Обећање Ангеле Меркел
Никодије је недавно боравио у Минхену поводом обележавања 70 година од ослобођења где се сусрео и са немачком канцеларком.
“Загрилала ме и обећала да ће се потрудити да и сви ми који нисмо Јевреји добијемо немачку пензију”, прича Никодије. Њихов сусрет забележиле су и минхенске новине чији примерак Никодије чврсто стеже у рукама.
Американци су 11 месеци касније, 29. априла 1945, ослободили логор и Никодије који је тада имао 17 година са једва 33 килограма пребачен је у болницу у Минхену.
- Кад су ме излечили враћени смо у логор да нас региструју када се на вратима појавио човек у партизанској униформи. Висок, сувоња, наговарао је све Србе да се врате у Југославију. И ми смо га послушали – присећа се Никодије.
Стигавши у Београд, на месту старе куће код Цветкове пијаце затекао је рушевине мислећи да му је породица изгинула у бомабрадовању 6. априла.
- И сви они мислили су да сам ја мртав. Најмлађи брат ме није препознао, а отац и мајка поштено су се исплакали кад су ме загрлили.
ПРВЕ, ДРУГЕ, ТРЕЋЕ БАТИНЕ
"Боравак у логору лакше сам поднео од удбашког мучења"
Мислећи да је најгоре оставио иза себе, желео је само да заврши основну школу и започне нови живот у ослобођеној Србији.
- Постојао је вечерњи партизански курс где се за три месеца завршавала цела година. Доста њих завршило је тако школу, а после постајали важни државни службеници. Сви ми морали смо да будемо чланови партије и некако сам два месеца успео да их слажем да сам распоређен на другом месту. Кад су ме ухватили, послали су ме у затвор у Господара Вучића где ме је саслушавао Стево Опачић – прича Никодије.
Обдијајући да постане скојевац тада се први пут сусрео са батинама и по изласку из затвора још чвршће одлучио да никад неће постати члан партије.
- Нас двадесетак младих окупљали смо се у стану једног друга и причали против комунизма. Један међу нама одрукао нас је тада ОЗНИ (касније УДБА), и једног по једног све нас ухапсише. У затвору на Обилићевом венцу под тешким батинама сви пристану да постану чланови партије сем мене и још једног друга. Када сам изашао поново сам уписао школу, овога пута редовну мушку гимназију јер партизански курс нисам могао да завршим - прича Никодије.
Један обичан писмени задатак поново је бацио Никодија у затвор где је овога пута једва извукао живу главу и заувек изгубио идентитет.
- Наивно сам на тему како смо провели дан ослобођења написао како сам шутирајући испред куће крпењачу видео како је полиција убила комшију на кућном прагу. Двојица су потом упала у мој разред, ставила ми лисице и деци рекла како ће тако проћи сваки државни непријатељ. Поново на Обилићевом венцу тражили су ми да признам како сам све слагао, а како сам то одбио бацилли су ме у подрум и обесили наглавачке са зарђалим оковима око зглобова. Добијао сам батине од којих сам мокрио крв, бубрези су ми пропали, а војничке цокуле смрскале су ми два кичмена пршљена. Од тада сам полунвалид. Логор Дахау је ништа наспрам тортуре коју сам ту проживео – напомиње он.
ГУБИТАК ИДЕНТИТЕТА
Уследило је суђење где је Никодије проглашен за четника и сарадника Драже Михаиловића којем се судило отприлике у исто време, иако вођу Равногораца није ни познавао.
- Осуђен сам на три године и изгубио сам сва грађанска и политичка права. Узалуд сам кансије доносио школаска сведочанства, име Никодије Митровић заувек је избрисано. Био сам по затворима од Беле Цркве до Пожаревца. Када је Александар Ранковић постао министер унутрашњих послова наредио је да се сви којима је остало мање од годину дана казне пусте. Како су ме врбовали за дисциплинске јединице решим да бежим из Србије - прича Никодије.
300 ДОЛАРА ЗА БЕГ ИЗ СРБИЈЕ и ПОКУШАЈ УБИСТВА
Како нам је испричао, за 300 долара један Словенац почеком педесетих година пребацивао је Србе преко границе који су касније бежали у САД и Канаду.
- Како је УДБА је и тада покушала да ме врати Америкнци у Минехну посаветују ме да бежим за Канаду. На броду који је превозио жито у рупи на даскама нас 500-600 избеглица дочепасмо се Халифакса - сећа се он.
Без дипломе у џепу канадска Имиграциона служба пребаци га да ради на фарми, потом као поштар, да би касније завршио као преводилац у државној служби.
- Добио сам инвалидску канадску пензију. Добио сам и држављанство на име Ник Мартел, довео сам и девојку из Београда с којом сам био у браку 25 година док није умрла и са којом имам две ћерке - прича.
Али, прошлост га је и даље пратила не дозвољавајући му да се скући у туђој земљи. Каже да је УДБА три пута покушавала да га убије док је живео у Канади.
- Два пута кроз саобраћајне несреће, а једном сам отворио врата и угледао цев пиштоља уперн у груди. Била је то жена припадница тајне полиције која је повукла обарач, али ме је само ранила – прича Никодије дрхтавим гласом показивајући нам рану од метка у близини кључне кости.
ПОВРАТАК У БЕОГРАД
Десет година радио је и као фудбалски делегат под страним именом па се у Београд први пут вратио 1991. када је Звезда играла против Бајерна из Минхена. Сазнавши се да је Србин у хотелу “Москва” где је одсео чекала су га два полицајца, али Никодије поново бежи.
Следећи пут дошао је 1999. са групом канадских Срба у посету манастирима и тек кад се уверио да је постало безбедно, 2000. се враћа у Београд где данас живи са другом женом, потомкињом војводе Петра Бојовића, у Скадарској улици.
- Морао сам да потплатим да би ми издали српску личну карту јер нисам нигде постојао. Сада је имам, али на име Ника Мартела – сетно додаје Никодије који жали што је његово српско порекло избрисано.
http://www.blic.rs/Riznica/Istorije...ICKOG-ZATVORA-Udbaska-mucenja-gora-nego-Dahau
