Nekada, u zabačenom selu daleko od svih puteva i gradova, ležala je država zvana Smijurija. Bila je to zemlja koja je delovala kao da je zaboravljena od strane vremena i napretka.
U Smijuriji, voda je bila retka kao biseri na dnu okeana. Stanovnici su morali putovati daleko, prelazeći planine i reke, kako bi došli do jedinog izvora vode u čitavoj državi. Iako su svi sanjali o obilju vode, infrastruktura je bila tek senka onoga što bi trebalo da bude. Putevi su bili puni rupa, mostovi su se ljuljali na vetru, a zgrade su propadale bez ikakvog održavanja.
Privreda Smijurije bila je u potpunom kolapsu. Fabrike su zatvorene, polja su ostala neobrađena, a trgovina je zamrla. Stanovnici su se oslanjali na retke resurse koje su imali, ali su se često suočavali sa gladju i oskudicom.
Ali najveći problem Smijurije nije bio nedostatak vode ili slaba infrastruktura, već mentalitet njenih stanovnika. Lenji i nesposobni, mnogi su gledali kako propast oko njih postaje sve veća, ali nisu preduzimali nikakve korake ka promeni. Umesto da se udruže i rade zajedno na izgradnji bolje budućnosti, svako je gledao samo svoj interes.
Ipak, u srcu Smijurije, postojali su retki pojedinci koji su verovali da je moguće promeniti sudbinu svoje zemlje. Oni su se borili protiv lenjosti i nesposobnosti, trudeći se da inspirišu druge i stvore pozitivne promene. I iako su bili samo nekoliko, njihova vera i upornost davali su nadu da Smijurija može postati bolje mesto za život.
Tako je u Smijuriji, u senci svoje propasti, ležala mogućnost za novi početak. Ali da li će stanovnici Smijurije uspeti da se probude iz svog sna letargije i krenu ka svetlijoj budućnosti, to je ostalo da se vidi.
