Posto nista ne citam ( moje knjige nikako da stignu, a putuju nekih 300 km vec danima, a to je znak da nece
nikada ni stici), aj da vam ispricam jednu dogodovstinu iz mog zivota devedesetih godina na putu od Budimpeste
do Beograda. Zima, sankcije, nema aviona, leti se samo do Budimpeste, a onda neki minibusevi izveceri u tajnosti
cekaju putnike, ali udaljeno od aerodroma, lokacija se prenosi shapatom i tako stignem je do nekog takvog minibusa,
a vec je recimo mrak ( pet sati predvece)i bude nas petoro u tom busu plus vozac. Jedan mlad covek koji je tri dana
putovao sa Novog Zelanda ( zbog jeftine karte) a sve spavajuci po aerodromima u San Francisku, Londonu, Frankfurtu,
jedan mnogo izgledan dzentlmen srednjih godina ( onako taman za mene
) koji iz Malezije biva na silu vracen u Srbiju
jer Srbi u Bosni yebavaju Bosnjake, a covek je arhitekta i radi za Energoprojekt, jedna prilicno stara zena sa ladnom
ondulacijom i ja ( bez ondulacije) Bila je i neka peta osoba, al ta je bila valjda nevazna.
Na granici se ceka satima, nekada i stignemo na granicu i onda jedan Brka ( generacija Titovih brkatih milicajaca)
uzme pasos ovog sa Novog Zelanda ( a koji ide u Beograd jer mu otac umire pa da ga jos zivog jos i vidi) i pocne
da mu prica kako je Klinton stoka i da poruci Kilintonu da se nosi u tri lepe i da smo mi Srbi hrabar narod , necemo
pokleknuti, a ovaj mu sve vreme govori da je on sa Novog Zelanda , da Klintona ne poznaje.
, ali ovaj ne prekida
mantru. Elem, stara, seda gospodja koja u krilu drzi neke kaktuse pita mene da li ja govorim nemacki, ja naravno potvrdim
i onda ona meni od Horgosa do Beograda isprica svoju pricu koja je roman kakvog dva puta nema.
To je bilo i pre dvadeset godina, ali je na mene ta njena zivotna prica ostavila veci utisak cak i od ovih knjiga koje
mnogo volim.
WWII, ona ima 17 godina, cerka imucnog seljaka iz okoline Lajpciga i tu dolazi kao prisilni ( prinudni?) radnik zarobljenik
iz Bosne koji je vec bio student, znaci nekoliko godina stariji od nje. Ona nema pojma ni ko protiv koga i zasto ratuje,
ali se do usiju zaljubljuje u njega ( i viceversa) i onda 1945 ona mrtva ladna sa njim bezi od kuce u nekom furgonu
nemajuci pojma ni gde je ta Bosna i tako putuju barem sedam dana u tom vozu, stizu u Bosnu , njegovi roditelji
bi nju najradiji ubili jer su u "partizanima " izgubili i sina i cerku, ona rec srpskog ne zna, ali vidi da je svi mrze,
a vidi to i njen dragi
I onda 1947-1948 njen covek i ona dolaze u Beograd, on nalazi posao kao profesor srpskog,
ona polako uci srpski, radja sina i cerku, zive na Novom Beogradu, ona je najsrecnija zena na svetu
Deca su pametna, oboje su lekari, sin je neurolog, odlazi ( vreme Milosevica) u Njujork, cerka internista odlazi u Citih,
muz je umro od "srcane kapi" jos pre Milosevica i tako ova bakica zivi sama u Beogradu. Ja sam je pitala zasto se ne varzi u Nemacku
ili ne ide kod svoje dece, ipak je u Srbiji totalno sama, a ona meni kaze da je Srbija njeno sve i svja, da kaktuse nosi svojim komsikama,
da bi joj zivot bez tog njenog komsiluka bio besmislen
) onda je to srpski roman.
Sutra u autobusu počinjem Nit, konačno, a Moju borbu krckam polako, polako kod kuće...
Najmanje srećem ove što su mi u najbližem okruženju. Sve se nešto kriju ko miševi, znam kriju neke mračne tajne...
