Rođendani, godišnjice, in memoriam...

27. maja 1868. rođen je Aleksa Šantić

Aleksa Šantić je jedan od najpoznatijih pjesnika novije srpske lirike. Rođen je 1868. godine u Mostaru , gradu u srcu Hercegovine, gdje je proveo veći dio svog života. Otac Risto mu je rano umro pa je staranje nad njim preuzeo stric. Imao je dva brata, Peru i Jakova, i sestru Radojku koja se udala za pjesnika i Aleksinog prijatelja Svetozara Ćorovića. Živio je u trgovačkoj porodici u kojoj nisu imali razumjevanja za njegov talenat, pa se, poslije završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vraća se u rodni Mostar.
Stvarao je na razmeđu dva vijeka i više nego drugi pjesnici svog naraštaja povezivao je idejne i pjesničke patnje XIX i XX vijeka. U njegovom pjesničkom stasavanju najviše udjela su imali srpski pjesnici Vojislav Ilić i Jovan Jovanović-Zmaj a od stranih najvažniji uticaj je imao Hajnrih Hajne koga je i prevodio. Svoju najveću pjesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najljepše pjesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija , ljubavne tuge a i bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kome je i sam pripadao. Njegova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda.
Rodoljubiva poezija je poezija rodne grude i domaćeg ognjišta ("Moja otadžbina"). U nekim od svojih najpotresnijih pjesama Šantić pjeva o patnji onih koji zauvjek napuštaju domovinu i odlaze u tuđi svijet ( "Ostajte ovdje" , "Hljeb" ). Šantić naglašava patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda ("Mi znamo sudbu" ).
Ljubavna poezija mostarskog pjesnika razvila se pod jakim uticajem muslimanske ljubavne pjesme, sevdalinke. Ambijent njegovih ljubavnih pjesama je ambijent bašta, behara, hamama, šedrvana,... Djevojke koje su u njima pojavljuju se okićene đerdanima, bajne su i izazovne ali ipak skrivene ljepote. Takva je pjesma "Emina", a duh te pjesme je toliko pogođen da je pjesma ušla u narod i pjeva se kao sevdalinka a samo rijetki znaju da ju je Šantić napisao. U ljubavnim pjesmama najčešći motiv je čežnja. Pjesnik sve svoje drage posmatra iz prikrajka pa čežnja najčešće prerasta u tugu zbog neostvarene ljubavi i promašenosti muškog života.
Šantić je bio je jedan od osnivača kulturnog lista "Zora" kao i predsjednik Srpskog Pjevačkog Društva "Gusle". Tu je upoznao i družio se sa poznatim pjesnicima tog doba: Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Ðikićem,...
Poznati pjesnik je umro 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od, tada neizlječive bolesti, tuberkuloze.
Izvor: http://www.santic.org
Kliknite za proširenje...

Značajnija dela:

Zbirke pesama:

  • Pesme (1891, 1895, 1901, 1908, 1911)
  • Na starim ognjištima (1913)
  • Pjesme (1919)
  • Pjesme (1925)

Drame u stihu:

  • Pod maglom (1907)
  • Hasanaginica (1911)
  • Anđelija (1912)

27. maja 1884 rođen je Maks Brod (1884.-1968.), češko-izraelski pisac, prevodilac, kompozitor i novinar jevrejskog porekla.

Mada je Brod i sam bio plodan autor, istorija ga danas primarno pamti kao najboljeg prijatelja i biografa Franza Kafke. Brod se oglušio o Kafkinu testamentarnu volju i objavio njegova dela uprkos piščevoj želji da budu uništena. Time je Kafku pretvorio u jednog od najpoznatijih svjetskih pisaca.

Za razliku od Kafke, Brod je već u startu bio jako plodan pisac te je objavio 83 naslova, od kojih je najpoznatije delo Franc Kafka – životopis.



25. maja 1894. rođen je Luj-Ferdinand Detuš poznatiji pod pseudonimom Luj-Ferdinand Selin (1894.-1961.), francuski lekar i pisac.
Selin je rođen u porodici koja je pripadala nižoj građanskoj klasi. Detinjstvo je proveo u Parizu gde se i školovao; radi usavršavanja za posao trgovca, neko vreme je proveo i u Nemačkoj i Engleskoj.

1912. dobrovoljno odlazi u vojsku; 1914. godine je imao čin konjičkog podoficira. Iste godine je teško ranjen u ruku pa je zbog toga dobio odlikovanje. Nesposoban za nastavak vojničke službe radi razne druge poslove. 1915. se zapošljava u kancelariji za putne isprave u Londonu gde se ženi Francuskinjom Suzan Nebu; ubrzo je napušta, a brak nikada nije ni registrovan u francuskom konzulatu. Nakon toga putuje u Kamerun kao službenik šumarske kompanije. 1918. godine, iscrpljen od malarije i dizenterije, vraća se u Francusku. Sledeće godine se ženi Edit Folet s kojom ima kći Colet. 1920. upisuje Medicinski fakultet, a doktorsku titulu stiče 1924. Bavi se naučnim radom i otvara privatnu lekarsku ordinaciju. Nakon nekog vremena napušta porodicu i zapošljava se kao lekar u Društvu naroda. Mnogo putuje, boravi u Africi, istražuje radne uslove u Fordovoj fabrici u Detroitu.

S američkom plesačicom Elizabet Kreg, 1928. godine, vraća se u Francusku; u Parizu otvara privatnu ordinaciju. 1932. pod pseudonimom Selin (krsno ime bake) objavljuje roman Putovanje nakraj noći koji doživljava priličan uspeh. Sledeće godine ga Elizabet napušta, a on je kasnije pronalazi u Kaliforniji, udatu za jevrejskog advokata. I dalje mnogo putuje. 1935. u Parizu upoznaje 23-godišnju plesačicu, Liset Almanzor, s kojom se kasnije ženi i ostaje do kraja života.

1936. objavljuje roman Smrt na poček, takođe dobro prihvaćen od publike. Iste godine putuje u Sovjetski Savez, a zbog nezadovoljstva neuspelim putovanjem i staljinističkim sistemom piše antikomunistički pamflet Mea culpa. U napetoj predratnoj atmosferi nastavlja s objavljivanjem pacifističkih i antisemitskih pamfleta u kojima tvrdi da je novi rat deo judeo-marksističke urote (Trice za jedno krvoproliće i Škola za leševe). Selinov antisemitizam je, doduše, predmet sporova budući da je etiketu "Jevrejin" autor lepio svakome, pa i samom Hitleru, a i uopšte je bio sklon mizantropiji. Zbog iznošenja ovakvih stavova još pre rata je doživljavao razne neprijatnosti.

Početak rata dočekao je kao lekar na francuskom bojnom brodu, kasnije je nastavio s lečenjem francuskih izbeglica, a radio je i u poliklinici u Bezonsu. 1943. objavljuje roman Guignol's band. Iako nije bio posebno povezan s okupatorima, a ekstremnoj desnici je smetao njegov pacifizam, među pripadnicima Pokreta otpora je smatran izdajnikom i kolaboracionistom. Da bi izbegao predviđenu kaznu, početkom savezničkih operacija sa ženom beži u Nemačku. U begu se pridružuje članovima i pristašama višijevske vlade te usput pomaže njihovim ranjenicima. Kroz razorenu Nemačku je uspeo da se probije do Danske, gde je već ranije smestio svoju ušteđevinu.
Od Danske je već krajem 1945. zatraženo Selinovo hapšenje i izručenje. Vlasti su ga uhapsile i 14 meseci je proveo u danskim zatvorima nakon čega je pušten zbog lošeg zdravlja. Vreme je provodio sa ženom u maloj kolibi na baltičkoj obali. 1950. je u Francuskoj osuđen na godinu dana zatvora i konfiskaciju imovine. Mnogi intelektualci se angažuju da bi mu pomogli. 1951. dobija amnestiju i sa ženom se vraća u Francusku. Opet otvara privatnu ordinaciju nedaleko od Pariza, živi vrlo povučeno i nastavlja s pisanjem. Njegove radove objavljuje vodeća izdavačka kuća Galimar iako u javnosti nisu dobro primljeni. Umro je 1. jula 1961.

Dela

  • Semelvajs (1818–1865). Semelvajsov život i delo – doktorska disertacija
  • Putovanje nakraj noći (1932.)
  • Smrt na poček (1936.)
  • Mea culpa (1936.)
  • Trice za jedno krvoproliće (1937.)
  • Škola za leševe (1938.)
  • Vilinske čarolije za neki drugi put (1952.)
  • Za dvorcem dvorac (1957.)
  • Sever (1960.)
  • Rigodon (1969.) – posthumno izdanje
 
28. maja 1908. rođen je Ijan Fleming (1908.-1964.) britanski pisac i novinar, otac Džejmsa Bonda.
Fleming se proslavio serijalom romana o tajnom agentu Džejmsu Bondu, jednom od najvećih hitova
književnosti 20. veka, još poznatijem po filmovima koji se snimaju i danas.

Naslovi su:

  • Kazino Rojal (1953),
  • Živi i pusti umreti (1954),
  • Operacija Svemir (1955),
  • Dijamanti su večni (1956),
  • Iz Rusije s ljubavlju (1957),
  • Dr. No (1958.),
  • Goldfinger (1959),
  • Samo za tvoje oči (1960),
  • Špijun koji me voleo (1962),
  • U službi njenog Veličanstva (1963),
  • Samo dvaput se živi (1964),
  • Čovek sa zlatnim pištoljem (1965),
  • Oktopusi (1966.)
  • Operacija Grom (1961)
Prvi film o Bondu snimljen je 1962. kad se u ulozi Bonda pojavljuje Šon Koneri, koji glumi u sledećih
pet filmova. U ulozi Bonda se do danas oprobalo 6 glumaca.



28. maja 1849. umrla je Ana Bronte (1820.-1849.) britanska književnica i pesnikinja, najmlađa od
sestara Bronte.

Rođena u selu Tornton u Jorkširu, Engleska, je poslednje dete od šestoro dece kolliko su imali njeni
roditelji. Dok je bila dete njene dve starije sestre Marija i Elizabet umiru od tuberkuloze što će imati
jako velikog uticaja na njeno pisanje tokom kasnijeg života. Dve njene sestre, Šarlota i Emili, su
takođe bile književnice. Anina poezija je izdata, zajedno sa onom koje su napisale njene sestre, godine
1846, pod pseudonimom "Acton Bell".

Ubrzo posle smrti njenog brata Branvela i sestre Emili zime 1848, Ana Bronte takođe umire posle duže
bolesti i neuspešnog lečenja od tubelkuloze. Sahranjena je na crkvenom groblju „Saint Mary“.

Knjige:


  • Agnes Grej, (1847.)
  • Stanarka Napustenog Zamka, (1848.)
 
Na današnji san, 30. maj, umrli su Poup. Volter, Broh i Pasternak.

1744. umro je Aleksandar Poup (1688.-1744.), engleski književnik.
Najviše je poznat po svojim satiričkim stihovima i prevodu Homera.

1778. umro je Fransoa Mari Arue, poznatiji kao Volter (1694.-1778.),
francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, čiji je
bio najznačajniji predstavnik.

Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Ove
ideje je predstavio 1759. i pritom nabrojao zla i zločine koje stvara
zvanična Crkva. Za Voltera, progres društva i civilizacije nije moguć
bez tolerancije. Njegov veliki protivnik je bilo hrišćanstvo i Rimokatolička
crkva. Protivnici su ga optuživali za podrivanje prestiža crkve, a time i
monarhije, što vodi opštoj degradaciji morala.

Od Volterovog literarnog dela danas su posebno značajna filozofska dela
u prozi - priče i romani. Od njih su najpoznatiji roman Kandid , Filozofska
pisma, Filozofski rečnik i njegovih 40.000 pisama, od kojih su 15.000
organizovana u 13 tomova Plejada. Njegova pozorišna dela je za Volterovog
života videlo oko 2 miliona ljudi. Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska
dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika XVIII veka.
Malo je književnika koji su francuski jezik koristili tako dobro kao Volter; njegove
rečenice su kratke i jednostavne, elegantne i uvek precizne. Volterov smeo osećaj
za ironiju je legendaran.

1951. umro je Herman Broh (1886.-1951.), austrijski pisac jevrejskog porekla koji
se smatra jednim od najvećih pisaca nemačkog jezika XX veka.

Intelektualnim radom počeo je da se bavi relativno kasno. Spisateljskom radu u 42
godini života. Prvo ozbiljno književno delo objavio je kada mu je bilo 45 – trilogiju
Mesečari.

Jedan dan nakon nemačke aneksije Austrije (13. marta 1938.) bio je uhapšen i izvesno
vreme držan u lokalnom zatvoru. U vreme zatočeništva napisao je nekoliko elegija koje
su bile začetak njegovog remek-dela Vergilijeva smrt.
Zahvaljujući intervenciji grupe književnika, među kojima su bili Džejms Džojs, Tomas
Man i Oldos Haksli, Broh je pušten iz zatvora. Ista ova grupa pisaca mu je pomogla
da emigrira, najpre u Škotsku, a potom u Ameriku.


U Americi je Broh živeo 13 godina. Živeo je od skromnih stipendija jer nije mogao da
dobije stalno zaposlenje na univerzitetu Prinston, budući da nije imao akademsku
diplomu. Poslednjih godina života sarađivao je sa univerzitetom Jejl, a 1949. je postao
saradnik na koledžu Sejbruk. Umro je iznenada, usled srčanog udara, u Nju Hejvenu.


1960. umro je Boris Leonidovič Pasternak (1890.-1960.), ruski književnik.

Bio je pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac. Odrastao je u intelektualnoj sredini,
studirao je filozofiju . U mladosti je bio futurista. Poezija mu je pretežno tematski apolitična,
literarna i intelektualna. Piše i poeme sa temom prve i druge ruske revolucije. U romanu
Doktor Živago oslonio se na tradicije romana 19. veka i izgradio delo na fabuli o sudbini
nekoliko porodica, obuhvatio prostor od zapadnih ruskih granica do Sibira, sa Moskvom u
središtu, opisao dve ruske revolucije i završio epilogom u vreme Drugog svetskog rata. U
Sovjetskom Savezu je roman nazvan „antisovjetskim“, a na Zapadu je 1958. Pasternaku
dodeljena Nobelova nagrada, koju pisac nije primio.

Dela:
zbirke: Iznad barijera, Sestra moja, život, Teme i varijacije, Drugo rođenjeromani: Doktor
Živago, Detinjstvo Ljuversove
poeme: Poručnik Šmit, Spektorski
autobiografsko delo: Zaštitna povelja
 
31. maja 1819. rođen je Volt Vitman (1819.-1892.), američki pesnik.

U mladosti je živeo nemirnim životom menjajući mnoge poslove. Sam štampa svoje
glavno delo, poznatu knjigu pesama Vlati trave, koja se posle pojavila u mnogim
izdanjima, na mnogim jezicima. Piše joj predgovor, u kojem iznosi zahteve za novom
američkom književnošću. Vlati trave je zbirka pesama u slobodnom stihu, koja na
snažan način slavi individualizam Amerike, demokratiju i bratstvo među ljudima, te
živo i ushićeno opisuje američki život, posebno Njujork.
Delo je proglašeno nemoralnim zbog slobodne obrade polnog života, pa pesnik biva
neshvaćen od savremenika. Međutim, moderna kritika ga smatra jednim od najvažnijih
stvaralaca u istoriji američke književnosti.
 
2. juna 1740. rođen je Donasje Alfons Fransoa, poznatiji kao Markiz de Sad (1740.-1814.),
francuski aristokrata i književnik.

U svoje vreme je bio poznat po seksualnim skandalima, a kasnije po opisima specifičnih
seksualnih fantazija kao i mračnim stranama ljudske ličnosti.

Proveo je 27 godina u zatvorima, a na kraju u ludnici zbog raznih delikata. U svojim delima
je opisivao mračne porive za psihičkim i fizičkim mučenjem: od čovekovog prava na "apsolutni
egoizam" i naslađivanje u tuđim mukama pa do ubistva iz polnog užitka. Mišljenja o njegovu
opusu su podeljena: za jedne je patološki pornograf, slavitelj nastranosti, bludnik i cinik uveren
u apsolutni trijumf zla, za druge je pak tragična ličnost u neprestanom sukobu s društvom, rušitelj
važečih normi i negator tradicije. Po njemu je dobila ime seksualna anomalija danas poznata kao
sadizam.

(Dela: Justine ili nesreće vrline, Nova Justine, 120 dana Sodome ili Škola razuzdanosti, Filozofija
u budoaru, Razgovor između suđenika i samrtnika)



2. juna 1840. rođen je Tomas Masterson Hardi (1840.-1928.), engleski novelista i pesnik.

Veliki uticaj na Hardija imao je tragičan život njegovog oca, arhitekte koji je radio kao zidar, te
njegova dela odišu pesimizmom.

Prvu novelu je napisao u 27. godini. Pisao je novele o Vezeksu, svetu koji je bio polustvaran,
poluizmišljen. Od 1898. godine piše samo poeziju. Aktivno je pisao do dana svoje smrti. Važio
je za najboljeg engleskog pisca svoga vremena, nazivan „poslednjim velikim viktorijancem“, ali
je zbog slobodumnog stava o ljubavi i braku dolazio u sukob s društvenim konvencijama (Pod
zelenim drvetom, Daleko od razuzdane gomile, Povratak domoroca, Tesa od D'Ubervila, Neznani
Džud, Sudija iz Kasterbridža).
 
3. juna 1926. rođen je Alen Ginzberg, američki književnik jevrejskog porekla.

Budista po uverenju, svojevremeno-pacifista, anarhista, i lider kako "beat", tako i, kasnije, "hippy"-generacije,
saborac, istorišljenik, i kolega takvih veličina američkog pokreta "kontrakulture" (globalno, čitav period od kasnih
40-ih, do sredine 70-ih), kakvi behu: Džek Keruak, Kenet Reksrot, Timoti Liri, Alen Vots, Norman Oliver Braun,
Vilhelm Rajh, Herbert Larkuze, Bertrand Rasel, Oldouz Haksli, i Bob Dilen...

3. juna 1924. umro je Franc Kafka (188.3-1924.), jedan od najznačajnijih pisaca dvadesetog veka.
Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik.

Njegova dela obeležena su strahovima i nervozama ljudske egzistencije. Mnogi književni kritičari u
Kafkinom delu otkrivaju elemente egzistencijalizma, ili bar nagoveštaja ove filozofije. Većina dela
objavljena su posthumno zahvaljujući njegovom prijatelju Maksu Brodu.

Pohađao je nemačke škole. Završio Starogradsku nemačku gimnaziju, upisao prava, zatim prešao
na germanistiku, pa se opet vratio na prava. Briljantno je završio pravni fakultet a 16. juna 1906
dobio je diplomu doktora pravnih nauka.

Franc Kafka je umro od posledica tuberkuloze u sanatorijumu Kirling kraj Klosternojburga, u blizini
Beča. Poslednje što je zapisao bilo je „Ubijte me ili ste ubica“.


Romani

  • Proces
  • Zamak
  • Amerika
Pripovetke

  • Preobražaj
  • U kažnjeničkoj koloniji
  • Jazbina
  • Seoski lekar
  • Umetnik u gladovanju
  • Ložač
  • Mala žena
  • Celokupne pripovetke
Pisma

  • Pismo ocu: na osnovu rukopisa
  • Pisma Mileni
  • Pisma prijateljima
  • Poslednja pisma
Drugi književni oblici

  • O grehu, patnji, nadi i istinskom putu: iz ostavštine
  • Mandat : iz zaostavštine
  • Šetnja po krovu: sabrani crteži Franca Kafke
  • Moja tvrđava: o tamnicama srodnim i okolnim stvarima: ostavština iz neobjavljenih rukopisa
  • Vavilonska jama: priče i snovi
 
4. juna 1789. umro je Đakomo Đirolamo Kazanova (1725.-1798.), italijanski avanturista, sveštenik,
muzičar, vojnik, špijun, diplomata, u mlađim danima slobodni zidar i pisac.

Bio je jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena koji se često nalazio u središtu skandala koji su
u pravilu vezani uz žene.

Selio se iz države u državu i svugde je bio dobrodošao gost. Danas svakog pustolova i neodgovornog
ljubavnika ljudi nazivaju Kazanovom.

(Dela: Dvoboj ili Ogled iz života Đ. K. Venecijanca, Bekstvo iz mletačke tamnice, Memoari zavodnika)
 
1813 – Rođen je danski filozof Seren Kjerkegor, začetnik filozofije egzistencijalizma (“Ili-ili: fragmenti života”, “Pojam strepnje”, “Bolest na smrt”, “Stadijumi na životnom putu”, “Filozofske mrvice”).
1815 – Rođen je francuski pisac komedija i vodvilja Ežen Martin Labiš. Neke od njegovih komedija ubrajaju se u najpopularnije komedije 19. veka (“Slamni šešir”, “Put gospodina Perišona”).
1846 – Rođen je poljski pisac Henrik Sjenkjevič autor romana “Quo vadis”,i nadaleko poznat avanturistički roman koji smo rado čitali"Kroz pustinju i prašumu" i dobitnik Nobelove nagrade za knjiženost 1905.
 
5. juna 1898. rođen je Federiko Garsija Lorka (1898.-1936.), španski pesnik, dramaturg i pozorišni reditelj.

Studirao je književnost, slikarstvo i muziku.
Iako se Lorka nije aktivno bavio politikom, za vreme građanskog rata je bio uhvaćen i streljan u avgustu 1936.
Ne zna se tačno gde mu je grob.

Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorku tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje
njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, Lorka
je ubrzo postao simbol žrtve političke represije i fašističke tiranije.

Najpoznatije zbirke pesama :Ciganski romansero, Pesnik u Njujorku
Drame: Krvava svadba, Jerma i Dom Bernarde Albe
Jedna od poslednjih Lorkinih pesama je: Plač za Sančezom Ignasijem Mehijazom u kojoj je opevao tragičnu
smrt svog prijatelja, čuvenog toreadora.

5. juna 1910.umro je Vilijam Sidni Porter (1862.-1910.), poznatiji pod pseudonimom O'Henri, američki pisac.

Najpoznatiji je po kratkim pričama i smatra se jednim od najvećih majstora ove kratke forme. Njegov stil se odlikuje
satirom, ironijom i neočekivanim obrtima.

U svojoj najpoznatijoj zbirci priča, O kupusu i kraljevima, koja je delimično inspirisana njegovim izgnanstvom
u Honduras zbog optužbe za proneveru, prvi je upotrebio izraz banana republika.

Po O. Henryju je danas nazvana godišnja nagrada O. Henry koja se dodeljuje najboljim autorima novela.

Za sobom je ostavio 10 zbirki i oko 600 kratkih priča.

5. juna 2012. umro je Rej Daglas Bredberi (1920.- 2012.), američki pisac naučne fantastike.

Najpoznatiji je po distopijskom romanu Farenhajt 451 i po zbirkama priča Marsovske hronike i Ilustrovani čovek.

Bio je jedan od najslavnijih NF-pisaca 20. veka. Mnoga njegova dela su ekranizovana u vidu televizijskih serija i
igranih filmova.
 
Poslednja izmena:
06.jun.1799 godine,rodjen je Aleksandar Sergejevič Puškin
516px-kiprensky_pushkin.jpg

Bio je ruski književnik,začetnik ruskog realizma,otac moderne ruske književnosti,čija su dela postala svetski poznata i priznata.Pisao je pomešanim stilom satire,romantike i drame.Njegova dela proze i poezije i danas rado čitana,ekranizovana i često citirana odlomcima ,u kojima nalazimo sve ono što opisuje nas,trenutak u kome smo,naša osećanja.
Sam veoma emotivan,sa puno ljubavi prema ženama,koja se rađala veoma brzo, takoreći trenutno, a umirala je često dugo i u mukama. Takva je bila i njegova ljubav ...takva je njegova poezija,takvi su delovi u njegovim delima.

Najpoznatija dela su:

Evgenije Onjegin,roman u stihovima

Grof Nulin

Kućica u kolomni

Drame:

Boris Godunov,Rusalka

prozna dela “Pikova dama”, “Kapetanova kći”, “Egipatske noći”, “Pripovetke pokojnog Ivana Petroviča Belkina”, male tragedije u stihovima “Gozba za vreme kuge”, “Vitez-tvrdica”, “Kameni gost”, “Mocart i Salijeri”, poeme “Cigani”, “Poltava”, “Bronzani konjanik”, “Gavrilijada”, “Ruslan i Ljudmila”, “Kavkaski zarobljenik”, bajke u stihovima “Bajka o caru Saltanu”, “Bajka o ribaru i ribici”, “Bajka o popu i sluzi njegovom Baldi”

Poezija:

Voleo sam vas,Dok šumom ulicama šetam,Poslanica u Sibir, Preživeo sam,Šta ime moje za te znači,Trenutka ja se sećam sjajna....i mnoge druge,ostale su kao kruna njegovog 38.godišnjeg života

........................................

06.juna.1606 – Rođen je francuski pisac Pjer Kornej, tvorac klasične francuske tragedije. Dela: tragedije “Sid”, “Horacije”, “Sina”, “Poliekt”, “Rodogin”, “Nikomed”, komedija “Lažljivac”.

........................................

06.juna.1875 – Rođen je nemački pisac Tomas Man, predstavnik psihološkog romana, najznačajniji nemački prozni stvaralac u 20. veku, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. Posle dolaska nacista na vlast u Nemačkoj 1933. emigrirao je u Švajcarsku, a 1939. u SAD. Stvarao je pod uticajem Getea, Šopenhauera, Ničea i velikih ruskih pisaca 19. veka. Dela: romani “Budenbrokovi”, “Čarobni breg”, “Kraljevsko visočanstvo”, “Lota u Vajmaru”, “Doktor Faustus”, “Ispovesti varalice Feliksa Krula”, “Izabranik”, tetralogija “Josif i njegova braća”, pripovetke i novele “Smrt u Veneciji”, “Tonio Kreger”, “Mario i mađioničar”, “Zamenjene glave”, “Zakon”, “Prevarena”, eseji “Duhovno plemstvo”, “Staro i novo”, kulturno-filozofske i istorijske studije “Fridrih i velika koalicija”, “Razmatranja jednog nepolitičara”
 
7. juna 1952. rođen je Ferit Orhan Pamuk, jedan od najpoznatijih turskih pisaca.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 2006. i Nagrade za mir 2005. na frankfurtskom
sajmu knjiga.
On je prvi dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz Turske. Dela su mu prevedena na već
više od trideset jezika.
Na na srpski su prevedena sledeća dela: Bela tvrđava, Novi život, Zovem se Crveno, Istanbul,
Dževdet-beg i njegovi sinovi, Sneg, Crna knjiga, Muzej nevinosti, Druge boje, Tiha kuća

7. juna 1843. umro je Johan Kristijan Fridrih Helderlin (1770.-1843.) je bio jedan od najznačajnijih
nemačkih romantičarskih liričara.

Danas se Helderlinova poezija smatra jednim od vrhunaca nemačke književnosti. Međutim, u njegovo
vreme, ona je bila malo poznata i skliznula je u zaborav odmah posle njegove smtri.

Poput Getea i Šilera, svojih starijih kolega, Helderlin je bio iskreni ljubitelj drevne grčke kulture. Fridrih
Niče je u Helderlinovom delu prepoznao orfičke i dionizijske elemente kombinovane sa pijetizmom
karakterističnim za njegovu zavičajnu Švabiju. Pisao je duge himne, ode i elegije.

Od 1805. bio je teško mentalno oboleo i preostalih 36 godina života proveo je živeći u sobi u bivšoj
gradskoj kuli u Tibingenu. Za to vreme pisao je jednostavniju i fomalniju poeziju nego ranije.

Dela: Patmos (himna), Rajna (himna), Empedokleova smrt (nedovršena drama), Hiperion ili pustinjak
u Grčkoj (lirski roman iz dva dela)

7. juna 1980. umro je Henri Valentajn Miler (1891.-1980.), američki književnik i, uz Hemingveja,
jedan od najznačajnijih američkih pisaca dvadesetog veka.

Deceniju pre Drugog svetskog rata, proveo je, uglavnom boemski, u „gradu svetlosti“ gde je radio
kao novinar i gde je napisao više od 36 knjiga i drugih dela. Ovde je objavio i svoje najpoznatije
knjige. Prva - „Povratnik raka“ - govori o njegovim iskustvima o doživljajima u Parizu, a objavljena
je 1934.
godine. Zatim: Crno proleće (1936), Povratnik jarca (1939), kao i trilogiju Ružičasto raspeće (Seksus,
Pleksus, Neksus). Takođe je objavio i putopise i drame.

Njegovi radovi ubrzo su postali bestseleri. Posle 1939. godine, napustio je Pariz i preselio se Grčku
gde je boravio šest meseci. Vrativši se u Ameriku, počeo je da piše o svojim putovanjima.

Napisao je čuveni putopis iz Grčke Kolos iz Marusija (1941), Mirni dani na Klišiju (1956), kao i nekoliko
lirsko-autobiografskih zapisa: Veliki jug i narandže Hijeronimusa Boša (1957), (1962), Grčka (1964).
 
8. juna 1903. rođena je Margerit Jursenar (1903.-1987.), francuska romansijerka, pripovedateljka i esejistkinja.
Stekla je svetsku slavu svojim istorijskim i metafizičkim romanima, u kojima dominiraju likovi iz daleke prošlosti.
Posebno je poznata po romanu Hadrijanovi memoari.

Rodila se u Briselu, u mešovitoj francusko-belgijskoj porodici. Majka joj je umrla deset dana posle porođaja, te
se o njenom vaspitanju brinula baka. Otac ju je još u detinjstvu usmerio i usadio joj ljubav prema klasičnoj grčkoj
i rimskoj kulturi, a Margerit je počela da piše već u ranoj mladosti. Prvi roman Aleksis ili sporazum o beznadežnoj
borbi objavila je 1929. Njeno interesovanje za orijent, srednji vek i antiku rezultovao je nizom dela u međuratnom
periodu, od kojih su posebno zanimljive Orijentalne priče (1938), sa tri teme iz srpske epske tradicije (Osmeh
Kraljevića Marka, Zidanje Skadra i Smrt Kraljevića Marka). Svetsku slavu stekla je romanima Hadrijanovi memoari
(1951) i Crna mena (1968). I druga njena književna dela (Oproštajni udarac, Lavirint, Aleksis, Legende vekova,
Venac i lira...) zokružuju njen književni opus.

Najveći deo života proživela je u Americi, u koju je otišla početkom Drugog svetskog rata, na poziv univerzitetske
profesorke Grejs Frik, da bi njih dve ostale nerazdvojne zauvek.

Margerit Jursenar je prva žena koja je izabrana u Francusku akademiju (1980).



8. juna 1876. umrla je Žorž Sand (1804.-1876.), francuska književnica.

Pokazuje interes za društvene doktrine, simpatiše socijal-utopiste, u Lameneu vidi proroka nove religije. Sa Žilom
Sandom objavljuje svoj prvi roman Crveno i belo pod zajedničkim pseudonimom Žorž Sand. Ljubavna veza sa
Sandom prva je u nizu njenih sentimentalnih avantura (Alfred de Mise, P. Lero, Frederik Šopen).

Romani su joj podeljeni na ljubavne, socijalne i rustične, a najbliži su realizmu (Markiz de Vilme). Pisala je i za
pozorište (Klodi, Marsel), i objavila autobiografiju Povest mog života. Ljubav s Miseom u Veneciji opisala je u
Pismima jednog putnika, intimni Dnevnik objavljen je 1926. godine, a ostavila je veliku korespondenciju. Ljubav
je za nju sinonim života, magični ključić koji rešava sve probleme.
 
Poslednja izmena:
9. juna 1870. umro je Čarls Džon Hafem Dikens (1812.-1870.), najznačajniji engleski romanopisac XIX veka.

Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma. Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je
njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač
viktorijanskog vremena.

Kada mu je bilo jedanaest godina, nakon što mu je otac uhapšen zbog dugova, Čarls je 10 sati dnevno radio u
jednoj fabrici.
Kasnije je počeo da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan
u njegovo vreme govori činjenica da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.

Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Smatra se prvim pravim socijalnim romanom i prvim engleskim
književnim delom u kome je izrečena rečenica scojalnog bunta.


Dikens je svojim najboljim delom smatrao Dejvida Koperfilda, roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata.
Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.

Dela: Oliver Tvist, Nikolas Niklbi, Božićna pesma (na srpski je ponegde prevedena i kao Tri duha), Martin Čazlvit,
Dejvid Koperfild, Mala Dorit, Priča o dva grada, Velika očekivanja

9. juna 1974. umro je Migel Anhel Asturijas (1899.-1974.), gvatemalski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za
književnost 1967. godine.

Romanopisac i pripovedač magičnog realizma, bio je pod uticajem nadrealizma. Međutim, ubrzo pokazuje veliko
interesovanje za indijansku mitologiju, sopstvenu domovinu, život seljaka pod kolonijalnim jarmom, što se može
videti još u samim naslovima njegovih dela.

Studirao je na Sorboni, u Parizu, stare religije američkog kontinenta. Pod uticajem tih studija, kao i sopstvenih
istraživanja Popol Vuha (šp. Popol Vuh), svete knjiga Maja Kiče, 1930. godine napisao je Gvatemalske legende,
delo koje rekonstruiše život i kulturu Maja.

Rođen je u doba diktature Estrade Kabrere, u čije vreme u Gvatemalu dolazi kompanija Junajted frut kompani. Bio
je svedok progona, čak i u sopstvenoj porodici, što je ostavilo dubok i neizbrisiv trag koji se ogleda od samog
početka njegove književne karijere u averziji prema apsolutnoj moći. U toku svog prvog boravka u Parizu, počinje
da piše roman Gospodin predsednik na osnovu jedne kratke priče pod naslovom Politički prosjaci koju nikad nije
objavio i koja je bila direktna aluzija na to doba diktature.

Kada se vratio u Gvatemalu, druga diktatura, diktatura Horhea Ubika utiče na Asturijasovo književno delo koje je
jedno vreme isključivo lirske prirode. Iz tog perioda su Emulo Lipolidon (1935.), Soneti (1937.), i drugi.

Odlazi u Meksiko, gde konačno 1946. godine objavljuje roman Gospodin predsednik, oštar napad na sve vrste
američkih „kaudiljizama“.

Odlazi u Buenos Ajres gde započinje diplomatsku karijeru. Godine 1951. objavljuje Jak vetar, prvi roman u Trilogiji
banana, romanima u kojima obrađuje bespoštednu eksploataciju Indijanaca i gvatemalskih prirodnih bogatstava
kompanije Junajtid Fruts. Sledeće godine objavljuje roman Ljudi od kukuruza (1952.). Drugi deo trilogije, Zeleni papa,
objavljen je 1954. godine. Godine 1960. objavljuje i treći deo ove trilogije, Oči pokojnika .

Dolaskom na vlast pukovnika Hakoba Arbensa dolazi do političke promene u Gvatemali. Pukovnik nacionalizuje zemlju
koja je pripadala severnoameričkoj kompaniji Junajtid Fruts. Međutim, Arbens će ubrzo biti zbačen s vlasti o čemu će
Asturijas pisati u Vikendu u Gvatemali (1956.).

Slede godine izgnanstva od kojih neke provodi u Buenos Ajresu radeći kao novinar. Posle rehabilitacije 1960. godine,
radio je u različitim zemljama kao ambasador.

Dela: Gvatemalske legende (1930.), Gospodin predsednik (1946.), Ljudi od kukuruza (1949.), Jak vetar (1950.), Zeleni
papa (1954.), Vikend u Gvatemali (1956.), Oči pokojnika (1960.), Nečija mulatkinja (1963.), Priče i legende (1965.), Ogledalo
Lide Sal (1967.), Amerika, bajka nad bajkama (1972.)
 
Poslednja izmena:
10. juna 1915 rođen je Sol Belou (1915.-2005.), američki pisac, jevrejskog porekla, dobitnik Nobelove nagrade 1976.


Studirao je antropologiju i sociologiju na univerzitetima američkog srednjeg Zapada, a kasnije je i predavao na nekoliko
značajnijih američkih univerziteta: Prinstonu, Čikaškom i Njujorškom.

Pored romana, pisao je i drame, kritike članke i kraća prozna dela. Na početku svoje karijere bio je pod uticajem Trockog.
Njegovo interesovanje se kasnije proširilo na polje kulture i tradicije i rusko-jevrejskog nasleđa.

Od prve objavljene priče Belou je preispitivao vezu glavni junak – pripovedač. Njegovi najznačajniji romani su: Čovek bez
oslonca (1944), Žrtva (1947), Ne propusti dan (1956), Hendreson, kralj kiše (1959), Hercog (1964), Humboltov dar (1975),
Više se mre od slomljena srca (1987), Revelštajn (2000)...

Dobio je Pulicerovu nagradu za roman Humboltov dar 1975. godine.

Za njega su mnogi svetski kritičari su još dosta davno napisali, da je uz Vilijema Foknera najznačajniji i „najtemeljniji“
romansijer moderne američke književnosti 20. veka. Tema gotovo svakog njegovog dela je „smrt kao izazov“ koju je još
kao mlad „dva puta slučajno izbegao“. Njegovi opisi u delima često prolaze granice stvarnog, pa se sukobi pojedinaca ili
grupa pretvaraju tada u simbole otuđenosti, sa teskobama u dušama i podsvesnim krivicama koje rasna mržnja često
izaziva.

Najznačajnija svetska nagrada, Nobelova, dodeljena mu je baš zbog takvih humanističkih stavova.

Umro je 5. aprila 2005. u Bruklinu
 
12. juna rođena je Johana Spiri (1827.-1901.), švajcarska književnica.
Poznata je po zbirci dečjih priča Priče za decu i one koji vole decu, a svakako je napoznatija po nezaobilaznoj dečjoj literaturi Hajdi, njene godine učenja i lutanja, kao i Iz švajcarskih planina. Njena dela obiluju iskrenim i naivnim, katkad i suviše sentimentalnim zanosom za idiličinim životom dece u šumama i usamljenim selima švajcarskih Alpa.



12. juna 1929. rođena je Anelis „Ana“ Mari Frank - jedna od najpoznatijih jevrejskih žrtava Holokausta. Za vreme skrivanja od nacista napisala je Dnevnik Ane Frank.

Rođena je u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj, ali je veći deo života provela u Amsterdamu. Bila je državljanin Nemačke do 1941, kada joj je oduzeto državljanstvo po Nirnberškim zakonima. Postala je poznata posle smrti, zahvaljujući objavljivanju njenog dnevnika. U njemu je opisala život tokom skrivanja za vreme nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu.
Anin otac, Oto Frank, koji je jedini preživeo rat, vratio se u Amsterdam i pronašao dnevnik svoje ćerke. Dnevnik, u kome je Ana beležila svoje misli od 12. juna 1942. do 1. avgusta 1944, objavljen je 1947. godine u originalnoj i delimično skraćenoj verziji na holandskom jeziku.



12. juna 1997. umro je Bulat Šalvovič Okudžava (1924.-1997.), sovjetski i ruski pesnik, prozaist, kompozitor i scenarist.

Poreklom iz Gruzije, rođen u Moskvi, umro u Parizu. Komponovao više od 200 muzičkih kompozicija čijih tekstova je autor. Njegove pesme su mešavina ruskog tradicionalnog folklora i francuske šansone.
Dela prevedana kod nas: Gutljaj slobode, Mersi, ili pustolovine tajnog agenta Šipova : starinski vodvilj, Putovanje diletanata : iz zapisa poručnika u ostavci Amirana Amilahvarija, Susret s Bonapartom, Zdrav bio, đače
 
13. juna 1865. rođen je Vilijam Batler Jejts (1865.-1939.), irski pesnik i dramski pisac.

Smatra se najznačajnijom ličnošću irskog nacionalnog preporoda, jedan je od osnivača i
upravnik narodnog pozorišta. Učestvovao u javnom političkom životu i bio senator od 1922.
do 1928. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1923. godine.

Bio je uključen u mnoge političke i duhovne tendencije svog vremena. Njegova interesovanja
za irsku mitologiju, folklor, keltski misticizam i Blejkovu proročku poeziju, odvešće ga u dublje
proučavanje natprirodnog i okultnog; bio je član Teozofskog društva, a potom i Hermetičnog
reda Zlatne zore.

Dela: Alhemijska ruža i druge priče, Vizija, Mitologike, Kula

13. juna 1888. rođen je Alberto Kaejro de Silva, poznatiji kao Fernando Pesoa (1888.-1935.),
portugalski pesnik.

Ostao je rano bez roditelja, stekao samo najosnovnije obrazovanje, a živeo je usamljenički i asketski.
Najveći pesnik portugalskog govornog područja, pisao je poeziju najpre na engleskom, zahvaljujući
anglosaksonskom obrazovanju stečenom u Južnoj Africi, a svojim maternjim jezikom ovladao je tek
sa dvadeset godina.

Intelektualac svestranih znanja i interesovanja (od lingvistike, filozofije i istorije do okultnih nauka)
napustiće univerzitetske studije u svom rodnom gradu, pre nego što ih je uistinu i započeo, odabravši
marginalno i skromno zanimanje „inokorespondenta“ u lisabonskim trgovačkim preduzećima. Opevao
je ono što vidi svojim pogledom "plavim kao nebo" bez posredništva misli, ideja i imaginacije ili bez
potrebe da išta tumači ili vrednuje. Otud su njegove pesme ujedno i svojevrsna ironična kritika upućena
svim onim pesnicima zaokupljenim pitanjima stila i jezika, koji "obrađuju svoje stihove kao drvodelja daske".

Poznat je i po tome što je koristio oko osamdeset heteronima od kojih su najpoznatiji Rikardo Reiš i Alvaru
de Kampuš.

Dela: Večiti kalendar - pesme Alberta Kaejra i Rikarda Reiša, Poznati stranac, Antinoj, Luka na pučini - poeme
Alvara de Kampuša, Bankar anarhista, Heteronimi (eseji, zapisi, manifesti, dijalozi, pisma, odlomci, nacrti)
 
14. juna 1811. rođena je Herijet Elizabet Bičer Stou (1811.-1896.), američka književnica.

Bila je abolicionista i pisac više od 10 knjiga, od kojih je najčuvenija Čiča Tomina koliba, koja opisuje život u ropstvu, i koja je prvi put objavljena u nastavcima 1851. i 1852 u abolicionističkom glasilu National Era.
14. juna 1899. rođen je Jasunari Kavabata (1899.-1972.), japanski pisac i prvi Japanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost (1968. godine).

Dela: Snežna zemlja, Velemajstor, Hiljadu ždralova, Zvuci planina, Jezero, Uspavane lepotice, Stari grad, Lepota i tuga, Jedna ruka
14. juna 1933. rođen je Jeržy Kosinski, poljsko-američki pisac.
14. juna 1837. umro je Đakomo Leopardi, (1798.-1837.), italijanski pisac.

Smatra se jednim od najvećih lirskih pesnika italijanskog romantizma i jednim od najznačajnijih pesnika evropske poezije XIX veka.
14. juna 1886. umro je Aleksandar Nikolajevič Ostrovski (1823.-1886.), istaknuti ruski pisac i dramaturg, čija dela spadaju u najvažniju etapu razvoja ruskog pozorišta.

Napisao je oko 50 pozorišnih komada, a najveći deo rada posvetio je prikazivanju „mračnog carstva“ patrijarhalnog trgovačkog staleža. Bogati trgovci i njihov moral, nevolje pokrajinskih glumaca, poslovni ljudi koji stiču ugled „pametnim novcem“, propadanje plemstva i varljiva idiličnost života u provinciji, sve je to obuhvatio u svome dramskom delu.
Pisao je pozorišne komade i istorijske drame, u kojima je idealizovao rusku istoriju. Služeći se folklorom, napisao je Novi mit u poetskom obliku, Prolećnu bajku, Snežana. Kao dramski pisac, prevodilac klasika, pozorišni radnik označio je čitavu epohu u razvoju ruskog teatra. Stvorio je realistički nacionalni repertoar ruskog pozorišta.
Dela: Siromaštvo nije porok, Unosno mesto, Oluja, Šuma, Snežana, Vuci i ovce, Devojka bez miraza, Talenti i obožavatelji, Bez krivnje krivi
14. juna 1927. umro je Džerom K. Džerom (1859.-1927.), engleski pisac i humorista, autor Tri čoveka u čamcu psa da i ne spominjemo.
14. juna 1968. umro je Salvatore Kvazimodo (1901.-1968.), italijanski pesnik.

1959. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Smatra se jednim od najznačajnijih italijanskih pesnika 20. veka.
14. juna 1986. umro je Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (1899.-1968.), poznatiji kao Horhe Luis Borhes, argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka.

Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove. Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur (Jug).

Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su Sveopšta istorija beščašća, Istorija večnosti, Maštarije i Alef.

Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga Maštarije. Na našem prostoru su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi.
Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom. Dobitnik je nagrade Servantes za književnost 1978. godine.

Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije. Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma. Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep.
Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima.

Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela Srećni princ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama Vrućina Buenos Ajresa objavljena je 1923. godine. Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama Kritika gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u Opštoj istoriji gadosti.
Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin El Hogar koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.

Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča Vrt razgranatih staza. Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča Čekanje objavljena 1950. godine.
Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju Novo pobijanje vremena, kratkoj priči Preciznost nauke, pesmama Stvari i Golem, kao i u priči Kružne ruševine.

Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su Knjiga izmišljenih stvorenja 1967. godine, zatim Brodijev izveštaj 1970. godine, kao i Peščana knjiga 1975. godine.

Njegovo najduže književno prozno delo je priča Kongres objavljena 1971. godine.

Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih.

Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku.
 
Poslednja izmena:
Danas je Blumov dan (Bloomsday), dan kada se održavaju prigodni programi koji su posvećeni piscu Džejmsu Džojsu.

16. juna se oživljavaju događaji iz njegovog romana Uliks. Naziv je izveden iz imena Leopolda Blooma, lika romana Uliks.

Dana 16. juna 1904. Džojs je upoznao je Noru Barnakl svoju buduću ženu. Radnja romana Uliks prati događaje upravo u tom jednom dablinskom danu, Leopold Blum živi svoju odiseju na ulicama Dablina. Pratimo jedan dan u životu L. Bluma.

Prvi Blumov dan održan je 1954. u Irskoj. Džon Rajan (umetnik, kritičar, publicista) i Brajan O'Nolan (pisac) želeli su da obeleže pedeset godina radnje romana. Organizovali su posete i šetnje lokacijama koje se spominju u delu. Pridružili su im se Patrik Kavanah, Entoni Kronin, Tom Džojs i AJ Levental. Rajan je iznajmio kočije u kakvim se Blum s prijateljima vozio na sahranu siromašnog Pedija Dingama. Svako je imao ulogu iz romana. Planirali su da se voze oko grada posećujući mesta iz romana i da svoje putovanje završeti u Najttaunu. Obilazak je prekinut na pola puta jer su „zaglavili“ u Rajanovom pabu u centru grada. U taj pab ('Bailey pub') Rajan je 1967. postavio ulazna vrata Blumovog stana: Eccles street no. 7.

Proslava Blumovog dana uključuje razne aktivnosti: od čitanja i dramatizacije Uliksa do obilaženja pabova. Mnoga zbivanja događaju se u Centru Džejmsa Džojsa. Neki se oblače u odeću iz toga vremena, jedu se jela koja se spominju u romanu (npr. ovčije bubrege, razne iznutrice, kolač Banbury Cakes). Vatreni obožavaoci su organizovali maraton u čitanju Uliksa koji je trajao 36 sati. Na stotu godišnjicu događaja koji su opisani u knjizi, 10 000 ljudi je u Dublinu besplatno jelo irski doručak: kobasicu, tost, slaninu, pasulj, crni i beli puding. Na Blumov dan 1982. (100. Džojsov rođendan), na radiju je emitovana neprekidna 30-očasovna dramatizacija Uliksa.

Blumov dan se obeležava na pet kontinenata: Afrika, Azija, Australija (Melburn, Adelaide, Tasmanija) Novi Zeland, Europa (Armenija, Hrvatska Francuska, Irska, Italija, Velika Britanija, Holandija, Norveška…) Severna Amerika (Montreal, Ontario, Sedinjene Američke Države) Južna Amerika (Argentina, Brazil).
 
Poslednja izmena:
Shade:
Danas je Blumov dan (Bloomsday), dan kada se održavaju prigodni programi koji su posvećeni piscu Džejmsu Džojsu.

16. juna se oživljavaju događaji iz njegovog romana Uliks. Naziv je izveden iz imena Leopolda Blooma, lika romana Uliks.

Dana 16. juna 1904. Džojs je upoznao je Noru Barnakl svoju buduću ženu. Radnja romana Uliks prati događaje upravo u tom jednom dablinskom danu, Leopold Blum živi svoju odiseju na ulicama Dablina. Pratimo jedan dan u životu L. Bluma.

Prvi Blumov dan održan je 1954. u Irskoj. Džon Rajan (umetnik, kritičar, publicista) i Brajan O'Nolan (pisac) želeli su da obeleže pedeset godina radnje romana. Organizovali su posete i šetnje lokacijama koje se spominju u delu. Pridružili su im se Patrik Kavanah, Entoni Kronin, Tom Džojs i AJ Levental. Rajan je iznajmio kočije u kakvim se Blum s prijateljima vozio na sahranu siromašnog Pedija Dingama. Svako je imao ulogu iz romana. Planirali su da se voze oko grada posećujući mesta iz romana i da svoje putovanje završeti u Najttaunu. Obilazak je prekinut na pola puta jer su „zaglavili“ u Rajanovom pabu u centru grada. U taj pab ('Bailey pub') Rajan je 1967. postavio ulazna vrata Blumovog stana: Eccles street no. 7.

Proslava Blumovog dana uključuje razne aktivnosti: od čitanja i dramatizacije Uliksa do obilaženja pabova. Mnoga zbivanja događaju se u Centru Džejmsa Džojsa. Neki se oblače u odeću iz toga vremena, jedu se jela koja se spominju u romanu (npr. ovčije bubrege, razne iznutrice, kolač Banbury Cakes). Vatreni obožavaoci su organizovali maraton u čitanju Uliksa koji je trajao 36 sati. Na stotu godišnjicu događaja koji su opisani u knjizi, 10 000 ljudi je u Dublinu besplatno jelo irski doručak: kobasicu, tost, slaninu, pasulj, crni i beli puding. Na Blumov dan 1982. (100. Džojsov rođendan), na radiju je emitovana neprekidna 30-očasovna dramatizacija Uliksa.

Blumov dan se obeležava na pet kontinenata: Afrika, Azija, Australija (Melburn, Adelaide, Tasmanija) Novi Zeland, Europa (Armenija, Hrvatska Francuska, Irska, Italija, Velika Britanija, Holandija, Norveška…) Severna Amerika (Montreal, Ontario, Sedinjene Američke Države) Južna Amerika (Argentina, Brazil).
Kliknite za proširenje...

:heart:

Evo i mog doprinosa :)
(link,ne tekst)
 
18. juna 1812. rođen je Ivan Aleksandrovič Gončarov (1812.-1891.), ruski pisac iz doba realizma.

Napisao je 3 romana, od kojih je najpoznatiji Oblomov (1859.), a čiji je naslovni lik prešao u simbol realistički
razvijenog suvišnog čoveka, pojma nasleđenog još iz romantizma.
Gončarov je obogatio ruski jezik za jedan novi pojam - oblomovština, a reč se odomaćila i u drugim jezicima.
18. juna 1903. rođen je Remon Redige (1903.-1923.), francuski pisac.
Najpoznatiji je po kontroverznom romanu Đavo u tijelu (Le Diable au corps).
Godine 1917. se preselio u Pariz da bi studirao, studije je vrlo brzo napustio i počeo da se bavi novinarstvom
i književnošću. Brzo se sprijateljio s glavnim ličnostima modernističke scene, a poebno sa Žanom Koktoom,
koji mu je postao mentor, a prema tadašnjim glasinama, i ljubavnik. Radige je istovremeno imao ljubavne veze
sa ženama, zbog čega je Kokto postao predmet Hemingvejevih zadirkivanja koji je svog poznanika upozoravao
da se "Monsieur Bébé" (Radigeov nadimak) odao porocima i "voli žene".

Remon Redige je 1923.napisao svoj prvi i najpoznatiji roman, Le Diable au corps (Đavo u tijelu). Priča o mladoj
ženi koja se upušta u ljubavnu vezu sa šesnaestogodišnjakom dok joj je suprug na frontu izazvala je skandal u
zemlji koja se još oporavljala od posledica Prvog svetskog rata. Iako je Redige to poricao, naknadno je utvrđeno
da je zaplet temeljio na vlastitim iskustvima. Roman je osim toga mnoge kritičare ispočetka odbio agresivnom
reklamnom kampanjom, ali su kasnije Radiguetu priznali književni talent.

Njegov drugi roman, Le bal du Comte d'Orgel, koji se takođe bavi preljubom, objavljen je posthumno 1924.
Radige je umro sa 20 godina od tifusa, kojim se zarazio putujući na izlet s Koktoom.

18. juna 1903. umro je Aleksej Maksimovič Peškov (1868.-1936.), poznatiji kao Maksim Gorki, sovjetski pisac,
osnivač književnog metoda socijalističkog realizma i politički aktivista.

Rođen je u Nižnjem Novgorodu a umro je u Moskvi. Od 1906. do 1913. i od 1921. do 1929. je živeo u inostranstvu;
nakon povratka u Sovjetski Savez, prihvatio je kulturnu politiku toga vremena, mada mu nije bilo dozvoljeno da
napušta zemlju.

U 19. godini pokušao je samoubistvo. Agitovao je protiv carizma, tražio društvo revolucionara narodnjaka i branio
interese siromašnih. Godine 1905. piše proglase protiv vojske, policije, cara i biva zatvoren, a oslobođen je na
protest intlektualaca mnogih zemalja. Godine 1906. ilegalno napušta zemlju i ostaje u emigraciji do 1913, gdje se
bori za obustavljanje svake pomoći carskoj Rusiji.

U svojim prvim pripovetkama opisuje egzistenciju ljudi sa dna društvene lestvice. U nizu članaka prikazuje svoje
neprijateljstvo prema fašizmu i malograđanskoj sebičnosti. Smisao umetnosti tražio je u istini, stvaralačkom radu
i afirmaciji čovečnih odnosa među ljudima.

Novele i pripovetke: Makar Čudra, Dve skitnice, Starica Izergilj, Čelkaš, Konovalov, Prolećni zvuci, Po
Rusiji, Život u plavom
Lirske pesme u prozi: Pesma o sokolu, Vesnik Bure
Romani: Foma Gordejev, Troje, Mati, Ispovest,Gradić Okurov, Život Matveja Kožemjakina, Život Artamonovih,
Život Klima Samgina
Drame: Malograđani, Na dnu, Letnjikovac, Deca sunca, Neprijatelji, Vasa Železnova, Jegor Buličov
Uspomene: Detinjstvo, Među ljudima, Moji univerziteti, Beleške iz mog dnevnika

18. juna 1940. umro je Frensis Skot Ficdžerald (1896–1940), američki pisac.
Pisao je romane i kratke priče, a njegov književni rad mogao bi se smatrati paradigmom doba džeza, termina koji je
sam stvorio.

On je jedan od velikana američke književnosti dvadesetog veka, pripadnik briljantne, takozvane „izgubljene generacije“
zajedno sa Foknerom, Hemingvejem, Dos Pasosom i Tomasom Vulfom. Dvadesetih godina devetnaestog veka živeo
je u Parizu. To je bio period proveden u boemskoj i književnoj atmosferi s naglašenom kosmopolitskom vizurom.

Napisao je četiri romana, peti nedovršenim objavljen je posthumno, a opus mu uključuje mnoge novele na temu mladosti,
očaja i starenja. Njegov najpoznatiji roman je Veliki Getsbi.

Po romanimaVeliki Getsbi i Blaga je noć snimljeni su filmovi.

18. juna 2010. umro je Žoze Saramago (1922.-2010.), portugalski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za 1998. godinu.

Rođen je 16. novembra 1922. godine, Azinjaga (Portugal), u siromašnoj seljačkoj porodici. Teška materijalna situacija ga
prinuđuje da promeni niz zanimanja, da bi se tek 1976. godine posvetio isključivo književnosti. Saramago se smatra
najvećim portugalskim i jednim od najuticajnijih evropskih pisaca današnjice. Njegova dela prevedena su na preko trideset
jezika.

Prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do
1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem. Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se
sa najznačajnijom savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo
njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički angažovani
tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno
radost (pesme, 1970), Priče sa ovog i sa onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške
(politički članci, 1974), Gledišta izvesnog DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978),
Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Sa tla uzdignuti (1980), Sedam Sunaca
i Sedam Mesečina (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje
po Isusu Hristu (1991), Slepilo (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004), Smrt
i njeni hirovi (2005), Putovanje jednog slona (2008) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom?
(1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991).

Dela u prevodu na srpski: Embargo i druge priče, Godina smrti Rikarda Reiša, Slepilo, Sedam Sunaca i Sedam
Mesečina, Jevanđelje po Isusu Hristu, Smrt i njeni hirovi, Putovanje jednog slona, Putovanje kroz Portugaliju,
Sva imena
 
1905. se rodio Žan Pol Sartr, najpoznatiji i/ili najvažniji predstavnik francuskog (ateističkog) egzistencijalizma, čija je knjiga Mučnina mnogima promenila život, kažu. Ta je knjiga, najpre, imala naziv Melanholija, ali niko nije hteo da je objavi.

Sartr je mnogima promenio život i vraćanjem samopouzdanja u fizički izgled, budući da je teško izvodljivo biti ružniji od njega. Srećom, ljubav je slepa, pa je njegova životna saputnica Simon de Bovar, sa kojom je, feministkinjom morao biti, dapače, u tzv. otvorenoj vezi u najširem mogućem smislu te reči.

Dosledno hejterski, svakog poštovanja dostojno, 1964. je odbio Nobelovu nagradu za književnost, uz obrazložnje da ga se ne tiče nekakava tamo zapadnjačka institualizacija. Niko pre njega to nije uradio.

I tako je on živeo sa po tri skandala dnevno (u proseku) nešto manje od punih 75 godina.

Mojoj malenkosti je naročito drag na razne teme, te toplo preporučujem da mu se makar po biografiji prošnjuvka - čega sve tu nema! O knjigama da i ne govorimo.
 
Nora Barnacle:
Sartr je mnogima promenio život i vraćanjem samopouzdanja u fizički izgled, budući da je teško izvodljivo biti ružniji od njega. Srećom, ljubav je slepa, pa je njegova životna saputnica Simon de Bovar, sa kojom je, feministkinjom morao biti, dapače, u tzv. otvorenoj vezi u najširem mogućem smislu te reči.
Kliknite za proširenje...

Враћао је самопоуздање и оптимизам мушких и у још нечем. Једна његова ликиња воли баш оне мушкарце којима она ствар не може да отврдне:

Вољела сам Хенрија, јер у њега оно није никада постајало тврдо, никада се није усправљивало, смијала сам се томе и пољубила га каткад, нисам га се бојала више него детињег; увечер бих узимала ону малу слатку ствар међу прсте, он се црвенио и окретао главу уздишући, али оно се није мицало, остајало је мирно у мојој руци, нисам стискала, остајали смо дуго тако, и он би напокон заспао.
(Приповетка Интимност из збирке Зид, Сартр)
:hahaha:
 
Наутилус:
Враћао је самопоуздање и оптимизам мушких и у још нечем. Једна његова ликиња воли баш оне мушкарце којима она ствар не може да отврдне:

Вољела сам Хенрија, јер у њега оно није никада постајало тврдо, никада се није усправљивало, смијала сам се томе и пољубила га каткад, нисам га се бојала више него детињег; увечер бих узимала ону малу слатку ствар међу прсте, он се црвенио и окретао главу уздишући, али оно се није мицало, остајало је мирно у мојој руци, нисам стискала, остајали смо дуго тако, и он би напокон заспао.
(Приповетка Интимност из збирке Зид, Сартр)
:hahaha:
Kliknite za proširenje...

Šta je sve Sartr vraćao ljudima, moglo bi se do sutra nabrajati, ali ti mene za malo da onesvestiš ovim "likinja".
Da je bilo ko drugi, ali TI?!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Mapa indoevropskih jezika
Odgovora
9
Pregleda
326
Edmund
Edmund

Back
Top