filozofzauvek
Zainteresovan član
- Poruka
- 112
Zanima me da li je moguce doci do ovog procesa,jer duboko u sebi znamo da se polako psihicki raspadomo.Djelic po djelic nase svijesti duboko zakopane u nas um,pocinje sa procesom raspadanja do krajnih tacaka nasih shvatanja,kad shvatimo sta se dogadja vec je kasno tonemo u depresiju.postajemo depresivni,psihicki neuravnotezeni,agresivni,oprezni u komunikaciji drugih ljudi.Mozda je najbolji primjer ova danasnja populacija,koja dok se okrenes je sposobna da ti zabije u noz ledja i ispije ti svu tvoju krv,Da ne prezaju oni od nicega,kad kazem oni mislim na ljude koje sretnem na ulici,na faksu ili u nekom drugom gradu.Ustao sam,davno sam doruckovao, izlazim uz kuce krecem ka stanici.Dolazi autobus,vozac nesto promrlja kad prodjoh pored njega,vidjeh da su sva meta zauzeta osim jedno gde je sedela jedna crnokosa devojka,moglo bi se reci da ima oko 23god,imala je crvene obraze i blede usne koje su izgledale mrtvo i bez osmeha,tek tad je pogledah u oci koje us odisale nepoznatim sjajem,kao da su iskusile svu srecu sveta.Sjedoh pored nje vrlo oprezno,da ne prekinem njen sanjalacki pogled koji je zamisljeno gledao kroz zamagljeni prozor od autobusa.Stavih slusalice u usi i poceh da slusam muziku,dok je tajanstvena devojka odvratila svoj zamisljeni pogled sa prozora i okrenu se prem meni.Primjetih to kraickom oka,ali se ne okrenuh jer sam previse paznje posvetio muzici koja je odzvanjala u mojim usima.Primjeth kraickom oka da devojka nesto govori ali nisam cuo,tako da strgoh slusalice,ionako su mi dosadile pomislih.Izvini-rece ona-vidim da slusas muziku,pa te nisam htela prekidati,vecina ljudi ne obraca paznju kada im nesto kazem,ali ti nisi takav,mogu da primetim-rece ona osmehnuvsi se po prvi put,mogao joj se u ocima vidjeti sjaj koji me je zaneo u nepoznato.-Izvini ako te nisam cuo kada si mi se obratila prvi put,jer stvarno nisam nista cuo,ove proklete slusalice moram ih baciti znas.rekoh ja i bacih slusalice u torbu.-Nego sta mislis pod tim,vecina ljudi ne obraca paznju kada ti pricas,mislim ti si lepa devojka,a ni ja nisam savrsen imam i ja svojih problema tako da zasto sam drugaciji od bilo koga-upitah je zaglevsi se u njene smedje oci,moram priznati da nikad nisam video lepse od njenih.-Pa ovaj-poce ona govoriti-pa vecina ljudi koje znam nije briga o meni,noiti sta mislim a kamoli da me razmeju i delic mene,ali ne uzalud pokusavala sam da se priklonim vecini na faksu,ali ne ide,veoma puno rasmisljam znas,u svojim mislima,borim se sama protiv sebe,kad dojem u kucu odmah odem u sobu i zakljucam se da budem sama sa svojim mislima sa kojima se borim celu noc dok ne zaspem pod gorkim suzama.Pogledah opet u nju,ali vidjeh osmeh na njenom licu kao da sam gledao u drugu osobu i to mi se nije svidelo.-Mozda te ipak razumem,pa ja imam drustvo sa puno svakakvih problema,ja ustvari pokusavam da im pomognem,ali sve zavisi do osobe da li ce prihvatiiti pomoc,jer ako ne prihvati ja joj onda ne moogu pomoci znas-rekoh joj ja sa puno razumevanja.-Ti si me saslusao znas,ne bezis kao drugi od mene nije te strah da mi pomognes,roditelji su me vodili kod raznih psihologa da sshvate zasto sam takve cudi,i zasto nemam drustva,ili zasto sam tako povucena u sebe.Znas ja nemam poverenja u druge ljude puno,ali volela bih da ga steknem-rece ona okrenuvsi se prema prozoru.-Slusaj,nemoj ocajavati mislis da ne znam kako ti je e pa sad poslije faksa moram kuci da trpim onu svoju glupu rodbinu iz Amerike,onda da odem kod svog neshvacenog druga koji je veoma agresivan i da mu pokusam pomoci,prijateljici kojoj sluzim kao rame za plakanje jer se udala za idiota itd...rekoh joj ja ,malo ostrije nego inace kako govorim.-Proces trulenja uma,tako su psiholozi rekli to, sad je moj um u toj fazi a ja to ne mogu zaustaviti.Hoces li mi pomco da prebrodim to.Ali ja te uopste ne znam devojko-rekoh joj ja ljuto i pomislih sta me snaslo.Ne brini se upoznaces me,nisam ja babaroga kao sto svi misle ja samo samo neshvacena.Tada je autobus stigao na moju stanicu,ja izadjoh i pogledah prema autobusu i vidjeh je kako tuzno i zamisljeno gleda u mene.Podjoh prema faksu,kad sam vec stigao sjeti se da joj ne znam ni ime,kako je nisam upitao.Nikad je vise necu vidjeti,dok pisem ovo sjecam se jos njenih smedih ociju koje su odisale sjajem i njene crvene obraze koji su licili na zalasak sunaca kasno u vece.Da li cu je ikad ponovo sresti,i da li cu joj moci pomoci nekako sta vi mislite.Hvala vam na vasoj paznji.
) i koju bi želeo da savetuješ 
)
