ШЕТЊА ЗАХВАЛНОСТИ - СЕЋАЊЕ НА ПОНОСНУ СРБИЈУ 1912

frootsman

Buduća legenda
Poruka
25.505
Дођите на „Шетњу захвалности – Сећање на поносну Србију 1912“!

Позивамо Вас да дођете у среду, 24. октобра у 12 часова испред Владе Србије, да покажемо колико нам значе победе предака у Балканским ратовима и да на саму стогодишњицу Кумановске битке заједно походимо гроб Војводе Путника!

Kumanovska-bitka.jpg



Саопштење групе интелектуалаца

Никад нам као данас – цео век после Кумановске битке, која је решила Први балкански рат – из славног примера наших предака није долазило толико тешких питања и, истовремено, никад нам се није нудило толико једноставних одговора.

Пошто је, ношена непоновљивим историјским полетом, мобилисала војску од преко 240 хиљада људи – више од 40 одсто активног мушког становништва – српска Врховна команда, на челу са тада генералом Радомиром Путником, ни недељу дана после објаве рата Турској, водила је 23. и 24. октобра 1912. (по новом календару) одсудну битку. После дводневног судара оружја у околини Куманова, непријатељ је натеран на повлачење а славна Српска војска ослободила Косово и Македонију, до тада више од пола миленијума под турском окупацијом.

Иако у западној политици није било одушевљења за српске ослободилачке акције, историјски тријумф омогућило је формирање Балканског савеза Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске, под победничком девизом – „Балкан балканским народима“. Био је то најсветлији пример шта уједињени могу мали народи, када сопствене интересе претпоставе интересима великих сила.

Век касније, нараштај наших отаца и наш показао се недостојним велике мисије наших предака из Балканских ратова. Разједињени и посвађани у споља и изнутра разореној земљи, уплашени претњама и заведени обећањима западних сила – водећи део овог нараштаја готово је поништио велика постигнућа славних предака и својим историјским илузијама жртвово и клицу сваког народог постојања – слободу.

Има ли данас места на свету пред којим ће се све српске омразе, сукоби и илузије показати толико малим и недостојним, има ли места које нас толико напаја заборављеном идејом слободе, као што је то гроб Војводе Путника, војног стратега великих српских победа који је знао и то колико солидарност може да нас уједини, па је у тим истим Балканским ратовима наредио да дневница потпоручника и војводе буде иста – три динара? Има ли, онда, места на свету пред које ћемо изаћи толико мали и недостојни, са толико разлога да тражимо опроштај за историјски удес за који смо одговорни?

Зато наше сећање на Војводу Путника и велики нараштај српске Војске који је предводио, данас није само израз пијетета према великану славног српског оружја већ и наш израз стида сопственим нараштајем, који недовољно разуме колико слобода мање кошта када се чува него када се поново осваја.

Уверени да тај миленијумски темељ слободе, на коме је чврсто стајао идентитет наших предака, није могао нетрагом нестати и да је негде дубоко запретен у свима нама, позивамо све који у то верују, без обзира на политичке ставове и разлике, да у среду 24. октобра 2012, на саму стогодишњицу Кумановске победе, заједно походимо гроб Војводе Путника, на који ћемо положити венац и запалити свеће.

Окупљање и „Шетња захвалности – Сећање на поносну Србију 1912“, на коју су позвани сви и у којој ће бити места за сваког, почеће тачно у подне пред Владом Републике Србије, у Немањиној улици, одакле ћемо се запутити према Алеји великана на Новом гробљу.

Нека нас славни гроб уједини!

Нека нас поново освоји идејом слободе!

Нека нас надахне за прегнућа достојна славних предака!

Живела Слободна Србија!

Ана Радмиловић
Мило Ломпар
Бранко Павловић
Славољуб Качаревић
Слободан Антонић
Борис Малагурски
Жељко Цвијановић


http://www.standard.rs/poziv-na-setnju-zahvalnosti-–-secanje-na-ponosnu-srbiju-1912.html
 
2554_kumanovo1_f.jpg


Кумановска битка вођена је у току Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године у близини Куманова, између српске и турске војске.

Битка код Куманова била је битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, напад је одбијен, а битка добијена изненада. Турска Вардарска армија била је разбијена и повукла се ка Скопљу, Штипу и Велесу.

Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Царевине Србије из 14. века.

http://sr.wikipedia.org/sr/Кумановска_битка
 
Даклем:

Позивамо Вас да дођете у среду, 24. октобра у 12 часова испред Владе Србије (улица Немањина), да покажемо колико нам значе победе предака у Балканским ратовима и да на саму стогодишњицу Кумановске битке заједно походимо гроб Војводе Путника (Алеја великана на Новом гробљу)!

Ово је идеја групе интелектуалаца (Ана Радмиловић, Мило Ломпар, Бранко Павловић, Славољуб Качаревић, Слободан Антонић, Борис Малагурски, Жељко Цвијановић), није никакав политички скуп, али било би добро да што више странака, организација, покрета... позове своје чланове, симпатизере, рођаке и пријатеље да се придруже овој шетњи. Видео сам позив Двери на њиховом сајту, надам се да ће уследити још таквих:

Покрет Двери подржава иницијативу групе интелектуалаца да се организује „Шетња захвалности – Сећање на поносну Србију 1912” у знак сећања на славну победу српске војске у Кумановској бици. Позивамо све наше саборце, пријатеље и присталице да се масовно одазову и присуствују овој акцији. У тренутку када светске силе покушавају да анулирају резултате Балканских ратова, дужни смо да својом масовношћу јавно покажемо да славна дела наших предака нису заборављена и да представљају непресушни узор за нашу генерацију!
 
.
.

КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ - ШЕТЊА ЗАХВАЛНОСТИ - СЕЋАЊЕ НА ПОНОСНУ СРБИЈУ 1912

Мило Ломпар, професор
Слободан Антонић, професор
Жељко Цвијановић, новинар
Бранко Павловић, адвокат
Борис Малагурски, режисер

 
Srbija je danas posle 100 godina nedođija bez perspektive i jasne orjentacije. bez kompasa i prave energije koja bi je nekud odvela. Žao mi je ali ja ne vidim da će se bilo šta u toj zemlji promeniti u bližoj budućnosti...

И о томе су говорили организатори шетње на конференцији за медије чији сам снимак поставио, као и о историјским паралелама између тадашње и данашње Србије. Ситуација пре балканских ратова уопште није била сјајна, Србија је била прожета и разједињена жестоким страначким борбама, према свим показатељима није имала никакве шансе, али... обједињавање свих снага се десило. Нарочито су добро о томе говорили професор Мило Ломпар и адвокат Бранко Павловић.
 
Srbija je danas posle 100 godina nedođija bez perspektive i jasne orjentacije. bez kompasa i prave energije koja bi je nekud odvela. Žao mi je ali ja ne vidim da će se bilo šta u toj zemlji promeniti u bližoj budućnosti...

Nemoj biti lud. Sve je stvar dobrog vodje, Imali smo Slobu i Jovica a onda Tadica, Kostunicu, to je 20 godina pederluka.


U cast proslave: Jeremija Pali Topa, Zatresla se Sva Jevropa!
 
идем али само ако се на ражњу окрећу дачић, тадићи, крађа, пичкоусти и остали властодршци

зовите ме на крваве револуције (што крвавије по могућности) (минирање скупштине, атентати на чланове владе и министре, ликвидирање тајкуна и врхушке прошле владе) до мирних и поносних шетњи ми уопште није стало
 
идем али само ако се на ражњу окрећу дачић, тадићи, крађа, пичкоусти и остали властодршци

зовите ме на крваве револуције (што крвавије по могућности) (минирање скупштине, атентати на чланове владе и министре, ликвидирање тајкуна и врхушке прошле владе) до мирних и поносних шетњи ми уопште није стало

Србија међ' шљивама, депоније међ' њивама. Стварно нам је потребно темељно чишћење.
 
Србија међ' шљивама, депоније међ' њивама. Стварно нам је потребно темељно чишћење.

да али мора се крене од скупштине. сви који су се задњих 30 година бавили политиком и бизнисом треба се види шта је урађено и како

кад се то среди и буде обешено једно 300 вампира почећу да верујем у ову земљу и овај народ
а док нас све више је.бу и све дубље завлаче а ми се мешкољимо и намештамо нећу призивам кости предака мирним шетњама јер није време за то већ за ослобађање од окупације
 
Takva setnja bi trebalo da se odrzi i u Beogradu.

:ok:

a1912.jpg



Pa ti si milosniji nego tvoji preci:think:

Krvna osveta soldateske
Iz arbanskih pisama


Druže uredniče,

Baš ovih dana navršila se godina otkako žalosna arbanaska plemena nose svoj krst na Golgotu. To je godina dana sistematskoga istrebljivanja arnautskoga stanovništva u svima oblastima koje je srpska vojska zauzela.

Za tu godinu dana proliveno je mnogo ljudske krvi po klancima i poljima prostranoga balkanskoga razbojišta. Ali ono što balkanskim ratovima udara pečat najvarvarskijih i najkrvožednijih ratova mračnoga srednjega veka, to nisu potoci krvi s jedne i druge strane popadalih lesa naoružanih ljudi, koji su u rat krenuli, ne, već su to reke krvi poubijanoga neboračkoga stanovništva, nevine dece, žena i mirnih ljudi, radnoga sveta Stare Srbije, Arbanije, Makedonije i Trakije, čija je jedina krivica što se drukčije bogu moli, što drugim jezikom govori, drugo ime nosi i što je na svom vekovnom ognjištu naivno sačekao četiri divlje najezde.

Ta zločinstva nisu dela pojedinaca ni ličnoga raspoloženja, već sastavni deo “nacionalne” politike balkanskih država. Srpska vojska je istrebljivala Arnaute po Staroj Srbiji i Arbaniji, a bugarska Turke po Trakiji i grčka Turke i Arnaute na Devolu, sa zločinačkim uverenjem da time vrše jedno “nacionalno delo”, da, skidajući taj nevini svet s lica zemlje, skidaju s vrata neprijatelja sa kojim će u budućnosti biti teško izići na kraj.

A sa ratnim obrtom koji je nastao sa sukobom saveznika među sobom, stari sistem nije prestao raditi, samo je izmenio materijal za klanje: mesto Turaka i Arnauta, pod bugarskim nožem su sada izdisali Grci i Srbi, a pod grčkim i srpskim Bugari. Balkanski narodi su bili ujedinjeni – u krvi!

Kao što vidite, druže uredniče, sudbina arbanaskih plemena nije bila usamljena, izuzetna. Ipak je ona u jednom pogledu bila izuzetna, teška, teža od sudbina ostalih balkanskih stradalnika, naime: arbanaska plemena su padala ne samo bez branioca već tako reći bez i jednoga glasa zaštite i protesta u njihovu korist. Glas srpskoga proletarijata, glas naše Partije, to je bio jedini znak čovečanskoga saučešća u tragičnoj sudbini ovih nesrećnih gorštaka, pa ni taj glas nije, na žalost, mogao do njih dopreti. Zauzimanje austrijske i italijanske štampe i diplomatije ne samo da im nije pomoglo već, štaviše, učinilo je da se jedan pravedan protest kompromituje u očima napredna sveta i da jedna pravedna stvar propadne u prljavim rukama.

Još i sada, posle tolikih krvavih prizora koji nerve žderu, stoji mi u živoj uspomeni prvi izveštaj o sukobu srpske vojske s Arnautima. Taj je sukob izbio pre objave rata. Arnauti su namamljeni na domak artiljerijske vatre. “Odmah potom”, opisuje jedan očevidac, “naši karteči počinili su najstrašniju pustoš među njima. Albanci su padali gomilama. Krici besa i bola skoro su se izjednačavali sa grmljavinom topova. Kroz vazduh su letele ruke, noge, glave i komadi mesa Albanaca. A kada je artiljerijska vatra obustavljena, bojište beše pokriveno ne leševima već rastrgnutim udovima koji su izgledali kao neka masa prelivena kao karmin crvenom bojom”. I na svaki znak gnušanja i protesta, dobijao sam od oficira kojima skoro izreda zavlada razbojnička psihologija komitskih bandi jedan isti odgovor: da tako i treba izdajnicima! Mi ne znamo kakav su dogovor s Arnautima imali naši i preko koga su ga imali. Ali, ma kakav taj dogovor bio, on nije mogao sadržavati zamenu staroga ropstva ropstvom novim gospodarima, koji su od samoga početka ratnih operacija pokazali da ne štede nijednu slamku krova nad glavom i nijedan plamičak života kod nevinašceta od nekoliko meseci. I ako je neko izdajnik dogovora, taj nesumnjivo nisu Arnauti već srpska vlada i vojska kao njen organ.

Još i sada, posle velike šetnje po zgarištima od Ristovca do Lerina i od Drača do Careva Sela, ja ne mogu da zaboravim utisak koje je na mene činilo crvenilo neba od prvoga paljenja sela. Prvih nedelja rata sa Turcima mi noći nismo imali, jer smo se kretali, logorovali i tukli prema svetlosti arnautskih sela koja su gorela. Vatre zapaljenih sela bile su jedini signal kojim su pojedine kolone srpske vojske javljale jedna drugoj dokle su stigle. A arnautsko stanovništvo – ukoliko nije poubijano i koje je moglo bežati – gurali smo pred sobom i nagnali ga da nam, kao očajnik koji gleda kako mu kuća gori, dade upornog otpora na Bujanovcu, a potom da se uz tursku vojsku na Kumanovu lavovski bori. Ovu varvarsku politiku srpske vlade i Vrhovne komande platio je srpski narod životima mnogih svojih vojnika. Sa padom Kumanova slegao se u Skoplje ceo onaj svet arnautskoga stanovništva koje je srpska vojska, nadirući sa severa, gurala pred sobom i koje je tu, tražeći utočišta, velikim delom našlo – smrt. Kao da je ustao iz groba srednji vek, kada je onaj despota na Demir-kapiji uveseljavao sebe u pijančenju bacanjem ljudi strmoglavce u talase Vardara.

Pošto su ratne operacije prestale, moglo je izgledati da će se stati i sa tamanjenjem arnautskoga stanovništva. Onaj arnautski pojas što je opasivao staru srpsku granicu od Mitrovice do prema Vranju već je bio slišćen, pri čemu se naročito istakao jedan čovek koji sedi kao poslanik u Narodnoj skupštini! Na Kosovu je zavladala grobna tišina, samo ovde-onde pukne po koja osvetnička puška koje su, po priznanju koje mi je jednom prilikom učinio jedan od najviđenijih okružnih načelnika u novim krajevima, izazvane “netaktičnim” držanjem naših organa vlasti.

Ali, da je sistem tamanjenja prestao raditi, samo je moglo izgledati. On nije prestajao raditi, kao što ne prestaje ni danas. I ono, druže uredniče, što je taj sistem počinio pred ovaj arnautski upad i pri odbijanju Arnauta prevazilazi sve grozote koje su prema tome narodu za ovu godinu dana počinjene. Čim se osetilo nemirnije kretanje među Arnautima prema srpskoj granici, pogranični komandanti pristupili su klanju. Nad arnautskim žiteljstvom Peći, Đakovice i Prizrena lebdela je avet smrti dan i noć. Ko bi živ zamrkao, nije bio siguran da će živ osvanuti. Jer su ih baš po noći, vreme koje je uvek birano za izvršenje najgorih ljudskih zločina, kupili iz postelja i apsana i odvodili na gubilište. Ne čuje se ni šuma, a još manje puščanoga pucnja, “mir” i “red” vladaju svuda, a Arnauta svake noći nekuda nestaje, kao da se šakali i hijene iz ovih krševa izvlače, prikradaju njihovim kućama i ove jadne ljude kupe, odvode i dave. Ta i hijene bi ih na čovečiji način podavile!

Kada sam saznao za ove poslednje podvige srpske vojne i građanske vlasti u novim krajevima, pomislio sam: Zar je zločinačka komitska psihologija ovladala celom vlasničkom hijerarhijom; od prvoga ministra do poslednjega žandarma, a ti, Srbijo, kuda ćeš sa njima i gde ćeš se zaustaviti?

U taj čas stigle su vesti o pokolju u Ljumi, vesti u koje se ne može da veruje; iako su sušta istina, koje se teško mogu saslušati do kraja kada ih drugi priča, a još teže ispisati da ih drugi čita. Vama je poznato, druže uredniče, da nije jedna žena ili jedno dete izdahnulo od srpskoga noža ili kuršuma; nije zapaljena jedna arnautska kuća i nije se nad glavama jedne arnautske porodice uz strašan prasak skrhao progoreli krov kućni; kroz guste oblake dima nije se čuo jedan cvrkut dece na majčinoj sisi, poslednji cvrkut tih opasnih stvorova što, za ime boga, rovu protiv srpskih vlasti i dižu bunu! Ali u Ljumi uništeno je tim merama za nepuna dva sata celo jedno selo, selo bez seljana, bez ljudi, selo u kome su bile ostale samo žene sa decom na krilu, devojke, bolesni i ostareli i deca svih uzrasta. Rečeno im je da slobodno ostanu kod kuća, jer, kada Arnauti zarobljene srpske vojnike razoružaju i puste, zašto da ne savetuju svojim ženama da slobodno ostanu kod kuće? Ali su se one uzaman molile, dižući decu uvis i govoreći: “Aman, komandare, šta smo mi krive? Kazujete li vi vašim ženama kada što radite?”

Predajući ovo pismo javnosti, Vi ćete, druže uredniče, postupiti u duhu rada socijalne demokratije i vladu javno staviti u položaj: ili da za vinovnicima ovih zločina učini poteru, ili da se sa zločinima solidariše. Ako se odluči na prvo, to neće biti samo slaba satisfakcija, pa ipak satisfakcija uvređenom osećanju svakoga kulturnoga čoveka i jedan akt koji ona duguje uniženom ugledu srpskoga naroda, već i javna zaloga da će jedanput prestati da radi sistem istrebljenja jednoga celoga naroda. Ako vlada pokuša da preko ove javne optužbe pređe, onda će bar ogromne posledice ovoga sistema pred istorijom i srpskim narodom biti nepobitno ostavljeni njoj u odgovornost. A one će se pamtiti s kolena na koleno, kao što se pamte Vartolomejska noć, Sicilijansko večernje, Kišenjevo, i kao što će se pamtiti Demir-hisar i Doksat.


Radničke novine br. 223, 22. oktobar 1913. Dimitrije Tucović, Sabrana dela, Beograd 1980, knj. 7, str. 160–164.:cool:
 
Poslednja izmena:
Pa ti si milosniji nego tvoji preci:think:
Krvna osveta soldateske
Iz arbanskih pisama


Druže uredniče,

Baš ovih dana navršila se godina otkako žalosna arbanaska plemena nose svoj krst na Golgotu. To je godina dana sistematskoga istrebljivanja arnautskoga stanovništva u svima oblastima koje je srpska vojska zauzela.


Suvise lepo da bi bilo istinito. Steta sto ih nismo sve pobili.


Za tu godinu dana proliveno je mnogo ljudske krvi po klancima i poljima prostranoga balkanskoga razbojišta.


Hm, otkad se scipanze racunaju za ljude? :confused:
 

Back
Top