Tenkre
Buduća legenda
- Poruka
- 25.345
Kako god da se završi ovaj triler oko sastavljanja nove vlade, jedno je sasvim jasno. Raspored političke moći u Srbiji biće bitno promenjen, a Boris Tadić i DS imaće dramatično manju snagu nego u prethodne četiri godine
„Igra prestola" zakomplikovala se, dakle, i podigla temperaturu kao nikad pre. Posle kratkotrajnog šoka, svi su ipak shvatili da Boris više nije car. I kako prolaze dani ta činjenica sve više relaksira i njegove potencijalne partnere i njegove protivnike, a lideru demokrata postaje teret koji ga sputava i čini ranjivim. Čovek koji je u svojim rukama do juče imao sve instrumente državne vlasti sada mora da prihvati novu realnost. A sa njom i sve ucene, pritiske i osporavanja. On sada razgovara sa razgoropađenim Dačićem i nikad drčnijim Dinkićem, svestan da će ih imati na svojoj strani jedino ako pristane na njihove uslove. A možda ni tad. Čeda Jovanović, inače poznat po „mekanom" pristupu i „malim" apetitima, ovde mu dođe kao antireumatik - mora da ga popije, a zna da će posle da ga boli stomak.
U vladi za čije formiranje se, sada i polujavno, pitaju Nemci, Rusi, Amerikanci i, naravno, vlasnici krupnog kapitala, Borisu je, kako stvari odavde izgledaju, namenjena uloga princa Čarlsa i ništa preko toga. On bi u toj priči bio tek nešto jači od Mirka Cvetkovića. Opkoljen i stešnjen sa svih strana, treba da se prihvati velikog posla i još veće odgovornosti. Otvorio je brojne frontove, računajući valjda da iza sebe ima ozbiljnu vojsku, a onda se odjednom našao sam na livadi. Bez zaklona i štita, a kuršumi stižu sa svih strana...
Posle jučerašnjeg zajedničkog nastupa novog političkog tandema Dačić-Dinkić, jasno je da nova vlada pod mandatom Borisa Tadića može da bude sastavljena samo uz gomilu teških i opasnih kompromisa. Nikako drugačije. Kako to u praksi izgleda može najbolje da mu ispriča Mirko, a on je pritom iza sebe imao upravo njega kao suverenog vladara i zaštitnika. O komforu Tadićeve pozicije u narečenim okolnostima i kohabitacionom paketu sa Tomislavom Nikolićem možemo samo da nagađamo. I zato je pred njim dilema od milion dolara - „šud aj stej, or šud aj gou". Ili na srpskom - „da li da ostanem ili da se spakujem i kao čovek odem u opoziciju".
Jer, onome ko mu sada pomogne da sedne u premijersku fotelju Tadić će, hteo - ne hteo, morati da bude veoma zahvalan. A ta zahvalnost dolazi na naplatu kasnije. U ratama.
„Igra prestola" zakomplikovala se, dakle, i podigla temperaturu kao nikad pre. Posle kratkotrajnog šoka, svi su ipak shvatili da Boris više nije car. I kako prolaze dani ta činjenica sve više relaksira i njegove potencijalne partnere i njegove protivnike, a lideru demokrata postaje teret koji ga sputava i čini ranjivim. Čovek koji je u svojim rukama do juče imao sve instrumente državne vlasti sada mora da prihvati novu realnost. A sa njom i sve ucene, pritiske i osporavanja. On sada razgovara sa razgoropađenim Dačićem i nikad drčnijim Dinkićem, svestan da će ih imati na svojoj strani jedino ako pristane na njihove uslove. A možda ni tad. Čeda Jovanović, inače poznat po „mekanom" pristupu i „malim" apetitima, ovde mu dođe kao antireumatik - mora da ga popije, a zna da će posle da ga boli stomak.
U vladi za čije formiranje se, sada i polujavno, pitaju Nemci, Rusi, Amerikanci i, naravno, vlasnici krupnog kapitala, Borisu je, kako stvari odavde izgledaju, namenjena uloga princa Čarlsa i ništa preko toga. On bi u toj priči bio tek nešto jači od Mirka Cvetkovića. Opkoljen i stešnjen sa svih strana, treba da se prihvati velikog posla i još veće odgovornosti. Otvorio je brojne frontove, računajući valjda da iza sebe ima ozbiljnu vojsku, a onda se odjednom našao sam na livadi. Bez zaklona i štita, a kuršumi stižu sa svih strana...
Posle jučerašnjeg zajedničkog nastupa novog političkog tandema Dačić-Dinkić, jasno je da nova vlada pod mandatom Borisa Tadića može da bude sastavljena samo uz gomilu teških i opasnih kompromisa. Nikako drugačije. Kako to u praksi izgleda može najbolje da mu ispriča Mirko, a on je pritom iza sebe imao upravo njega kao suverenog vladara i zaštitnika. O komforu Tadićeve pozicije u narečenim okolnostima i kohabitacionom paketu sa Tomislavom Nikolićem možemo samo da nagađamo. I zato je pred njim dilema od milion dolara - „šud aj stej, or šud aj gou". Ili na srpskom - „da li da ostanem ili da se spakujem i kao čovek odem u opoziciju".
Jer, onome ko mu sada pomogne da sedne u premijersku fotelju Tadić će, hteo - ne hteo, morati da bude veoma zahvalan. A ta zahvalnost dolazi na naplatu kasnije. U ratama.
pa ono,nije da nije...Nego,sa koliko poraza tanderi osvajaju prsten?
