...
Ali i pored svih ovih napora da se utvrdi svetost nedelje, same papske pristalice su javno potvđivale božanski autoritet subote i ljudsko poreklo ustanove koja ju je zamenila. U šesnaestom veku je jedan papski sabor jasno izjavio: »Svi hrišćani treba da se sete da je sedmi dan Bog posvetio, i da su ga prihvatili i svetkovali ne samo Jevreji nego i svi koji su tvrdili da poštuju Boga. Što se tiče nas, hrišćana, mi smo njihovu subotu promenili u dan Gospodnji.«[10] Oni koji su se usudili da promene božanski zakon bili su zaista svesni ozbiljnosti svoga dela. Oni su se svesno uzdigli iznad Boga.
U krvavim i dugim progonstvima Valdenžana, od kojih su neki svetkovali subotu, došla je jasno do izražaja politika Rima protiv onih koji nisu bili u saglasnosti sa njime. Drugi su podnosili slična stradanja zbog svoje vernosti prema četvrtoj zapovesti. U tom pogledu karakteristična je istorija hrišćanske crkve u Etiopiji. (Vidi dodatak.) Usred mraka srednjeg veka svet je izgubio iz vida ove hrišćane centralne Afrike. Svet je na njih zaboravio, i oni su više vekova uživali slobodu vere. Ali, najzad, Rim je doznao za njihovo postojanje, i etiopski car je uskoro bio primoran da prizna papu kao Hristovog namesnika. Došlo je i do drugih ustupaka. Izašla je naredba koja je pod pretnjom najstrožih kazni zabranjivala svetkovanje subote.[11] Papska tiranija uskoro je postala tako težak jaram da su Etiopljani odlučili da ga stresu sa svog vrata. Posle strašne borbe pristalice Rima su bile prognane sa svojih poseda, i stara vera je ponovo uspostavljena. Crkve su opet uživale svoju slobodu, i nikada više nisu zaboravili iskustvo koje su stekle u pogledu prevare, fanatizma i nasilja Rima. Bile su zadovoljne svojom usamljenošću, i želele su da ostanu nepoznate ostalom hrišćanskom svetu.
Afričke crkve su svetkovale subotu kao što ju je svetkovala rimska crkva pre svog potpunog otpada. Iako su afričke crkve svetkovale sedmi dan u skladu sa Božjim zakonom, afričke crkve su se uzdržavale od rada i u nedelju u saglasnosti sa običajima crkve. Kad je zadobio vrhovnu vlast, Rim je pogazio Božju subotu da bi uzvisio svoj dan odmora, no ove crkve u Africi, skrivene skoro hiljadu godina, nisu učestvovale u ovom otpadu. Kada su došle pod vlast Rima, bile su primorane da napuste pravu subotu i da svetkuju lažni dan odmora. Ali čim su postigle svoju nezavisnost, opet su se vratile poslušnosti četvrtoj zapovesti.
Ovi događaji iz prošlosti jasno pokazuju neprijateljstvo Rima prema suboti i njenim braniocima, kao i sredstva koja je on upotrebljavao da bi nametnuo poštovanje ustanove koju je sam uspostavio. Božja reč nas uči da će se ovi prizori ponoviti kada se budu katolici i protestanti udružili da uzdignu nedelju.
Proročanstvo 13. glave Otkrivenja objavljuje da će sila koja je prikazana u simbolu zveri sa dva roga kao u jagnjeta učiniti da se »zemlja i koji žive na njoj« poklone papstvu – koje je prikazano kao »ris«. Zver sa dva roga reći će onima »što žive na zemlji da načine ikonu zveri.« Dalje, ona će učiniti da »svi, mali i veliki, bogati i siromašni, slobodnjaci i robovi« prime »žig zverin«. (***Otkrivenje 13, 11–16.) Već je bilo spomenuto da zver »sa dva roga kao jagnjeta« predstavlja Sjedinjene Države, i da će se ovo proročanstvo ispuniti kada Sjedinjene države budu silom nametale svetkovanje nedelje, što Rim smatra osobitim priznanjem svoje prevlasti. Ali u ovom poštovanju papstva Sjedinjene Države neće biti same. Uticaj Rima u zemljama koje su nekada priznavale njegovu vlast još nije uništen. I proročanstvo proriče obnavljanje njegove vlasti: »I videh jednu od glava njezinih kao ranjenu na smrt, i rana smrti njezine izleči se. I čudi se sva zemlja iza zveri.« ***Otkrivenje 13, 3. Zadobijanje smrtne kazne ukazuje na pad papstva 1798. godine. Ukazujući na ovo vreme, prorok kaže: »I rana smrti njezine izleči se, i čudi se sva zemlja iza zveri.« Pavle jasno tvrdi da će »čovek bezakonja« postojati sve do drugog Hristovog dolaska. (***2. Solunjanima 2, 3. 8.) On će nastaviti svoje varanje sve do samog poslednjeg vremena. Pisac Otkrivenja kaže: »I pokloniše joj se svi koji žive na zemlji, kojima imena nisu zapisana u životnoj knjizi Jagnjeta.« ***Otkrivenje 13, 8. Papstvu će biti ukazano poštovanje u Novom kao i u Starome svetu uspostavljanjem svetkovanja nedelje, jer se ona zasniva jedino na autoritetu rimske crkve.
Od sredine devetnaestog veka istraživači proročanstva u Sjedinjenim Državama objavljuju svetu ovo svedočastvo. U događajima koji se sada odigravaju jasno se vidi brzi napredak u ispunjavanju proročanstava. I protestantski učitelji ističu božanski autoritet nedelje iako nemaju nikakav biblijski dokaz za to, kao ni papske vođe koje izmišljaju čudesa da bi zamenile Božju zapovest. Tvrđenje da će Božji sud pohoditi ljude zbog prestupanja nedelje koja je postavljena na mesto subote, ponoviće se. Već se pojavljuje pokret koji radi na tome da prisili ljude da svetkuju nedelju. Taj pokret sve više raste.
Rimska crkva se naročito ističe svojim lukavstvom i prepredenošću. Ona može da predskaže šta će biti. Videći da je protestantske crkve poštuju time što prihvataju lažnu subotu i da se spremaju da je nametnu istim onim sredstvima koja je ona upotrebila u prošlosti, ona može mirno da čeka svoj čas. Oni koji odbijaju svetlost istine tražiće pomoć od ove samozvane nepogrešive sile da bi uzvisili ustanovu koju je ona sama osnovala. Nije teško naslutiti kako će spremno katolička crkva pružiti pomoć protestantima u ovom poslu. Ko zna bolje od papskih vođa kako da se postupa sa onima koji nisu poslušni crkvi?
Rimska crkva, sa svojim ograncima po celom svetu, sačinjava ogromnu organizaciju, koja se nalazi pod vođstvom papske stolice i služi njenom interesu. Milioni njenih članova u svim zemljama sveta poučavaju se da su dužni da pokažu podaničku pokornost papi. Ma kojoj narodnosti pripadali i ma kakav bio oblik njihove vlade, oni treba da smatraju autotritet crkve većim od svakog drugog. Iako se zaklinju državi na vernost, ipak iznad svega stoji zavet poslušnosti Rimu, koji ih oslobađa svake obaveze koja nije u saglasnosti sa interesima Rima.
Istorija nam svedoči o veštini i upornim naporima papstva da se uvuče u poslove država i, zadobivši oslonac, da radi na ostvarenju svojih ciljeva, čak po cenu propasti prinčeva i naroda. Godine 1204. iznudio je papa Inocentije III od Petra II, kralja Aroganskog, da položi ovu neobičnu zakletvu: »Ja, Petar, kralj Aragonski, priznajem i obećavam mome gospodaru, papi Inocentiju, njegovim katoličkim naslednicima i rimskoj crkvi stalnu vernost i poslušnost. Verno ću čuvati svoje kraljevstvo u poslušnosti prema njemu, skupocenu veru ću braniti, a krivoversku pokvarenost goniti.«[12] Ovo se slaže sa tvrđenjima u pogledu moći rimskog prvosveštenika da on ima »zakonsko pravo da obara careve« i da »može da oslobodi podanike od njihove zakletve vernosti prema nepravednim vladarima.«[13]
Neka se ne zaboravi da se Rim hvali upravo time što se nikada ne menja. Principi Grgura VII i Inocentija III su još uvek principi rimokatličke crkve. Kada bi imala silu, crkva bi te principe sprovodila istom energijom kojoj je to činila u prošlim vekovima. Protestanti malo znaju šta rade kada prihvataju pomoć Rima da bi uzvisili nedelju. Dok oni gledaju da postignu svoj cilj, Rim teži da učvrsti svoju silu da bi povratio svoju izgubljenu vlast. Neka Sjedinjene Države usvoje princip po kome crkva može da kontroliše državu; da se verski propisi nameću od strane građanskih zakona; ukratko, neka autoritet crkve i države ima vlast nad savešću, i pobeda Rima u ovoj zemlji biće osigurana.
Božja reč je upozorila na neposrednu opasnost koja se približava; ako se ova opomena odbaci, protestantski svet će iskusiti kakve su stvarne namere Rima, ali onda će biti prekasno da se izbegne njegova zamka. Moć Rima neprimetno raste. Njegova učenja imaju veliki uticaj na zakonodavne skupštine, na crkve i na ljudska srca. On podiže svoje visoke i ogromne građevine, u čijim će se tajnim podzemnim prostorijama ponoviti njegova pređašnja progonstva. Tajno i neprimetno učvršćuje on svoje snage da bi ostvario svoje ciljeve i izvršio napad kad dođe odlučni čas. Sve što on želi jeste da ima pogodniji položaj, a taj mu se već pruža. Mi ćemo uskoro videti i osetiti šta je namera Rima. ko bude hteo da veruje i da bude poslušan Božjim rečima, navući će time na sebe ruganje i progonstvo.
[1] J. L. Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, knj. III, centura 11, part. 2, gl. 2, sect. 9.
[2] Josiah Strong, Our Conntry, gl. V, pars 2–4.
[3] Lenfant, op. cit. vol. I, str 516.
[4] Robert Cox, Sabbath Laws and Sabbath Duties, str. 538.
[5] Francis West, Historical Observations of the Lord’s Day, str. 271.
[6] Thomas Morez, Discourse in Six Dialogues on the Name, Nation and Lord’s Day, str. 271.
[7] Haylyn, History of the Sabbath, pt. 2. gl. 5. sec. 7.
[8] Roger de Hoveden. Annals, vol. 2. str. 528–530.
[9] Morez, op. cit. str. 290. 291.
[10] Ibid., str. 281. 282.
[11] Michael Geddes, Church History of Ethiopia, str. 311. 312.
[12] J. Dowling, The History of Romanism, knj. V, gl. 6. sec. 55.
[13] Mosheim, op. cit. knj. III, sent. 11, pt. 2, gl. 2, sec 9.
