POČETAK MEGA URUŠAVANJA SRBIJE !!!

Mirko Stamenković

UNIŠTAVANJE SRPSKIH BANAKA – PODVALA VEKA

U jednoj noći, u svitanju prvog radnog dana 2002. Godine, sve četiri nacionalne banke su otišle u „večita lovišta“, kako u literaturi to govore otpisana i skoro zatrta plemena američkih Indijanaca. Bez posla je ostalo 8.500 vrsnih bankara. Srbija je prvi put imala prilike da shvati da nikom iz Vlade ne sme da veruje. I više od toga. Bio je to dan kada je u Srbiji počeo da se ostvaruje pakleni plan koji možda filozof po obrazovanju i premijer Srbije dr Zoran Đinđić i nije do kraja shvatio kada je u Skupštini govorio – „mi ne rasprodajemo Srbiju, mi smo im prodali tržište“ – da je to najkraći put uništenja države!

Tačno. Zašto bi stranci kupili banke koje su imale dug načinjen upravo sankcijama i NATO agresijama. Zašto bi uzeli IMR, IMT, „21 maj“, „Zastavu“, Robne kuće, I sijaset drugog. Ili, kupovali preko dve hiljade srpskih kompanija sa obavezom da im popravljju porušene krovove, jer NATO „tomohavke“ nisu rušile samo pordilišta, domove za stare, vozove u Grdeličkoj klisuri, već i kičmu industrije. Šta će im sve to. Njima je trebalo tržište a ne proizvodnja. Imali su i imaju višak sopstvene robe.

Zar je onda neko mogao bolje da prođe u trgovini nego da dobije „tržište na srebrnoj tacni“ bez dinara. Da preko nazovi stranih inevsticionih fondova, iza kojih verovatno stoje naši ljudi, ostvare monopole u mlekarstvu, u stočarstvu, da stave pod svoju šapu preko pola miliona hektara najplodnije zemlje u Vojvodini, pa da zajedno sa „vojvođanskim“ separatističkim političarima pitaju – „gde su naši novci“?

Ko se toga danas seća. Narod smo umesto parama, jeftinom hranom, izvozom, zapsolenjima, besplatnim zadravstvom i mirnim studenstkim životom umesto štrajkom gladju i za one koji imaju sve uslove da budu na budžetu počeli da zaludjujemo bajkama o „boljem životu“.

Srbija jeste zaslužila i rad, i sigurnu egzistenciju, ali što rekle naše babe – ko ti jednom nešto pokvari u kući ne zovi ga da ti ponovo popravlja!

Znaju se ubice Srbije

Srbiji su sasvim određeni ljudi pucali iz neposredne blizine u slepoočnice. I učinili je mrtvom za dugi niz godina. Besmisleno je danas iz sumorne prošlosti – obećavati sigurnu i bolju budućnost.Učinili su to nosioci politike onih stranaka koje su posle Petog oktobra 2000. godine oteli snagu i entuzijazam narodne volje o zameni režima. Njih nekoliko. Smišljajući sami ili izvršavajući plan svojih stranih mentora.

Mudrost je bila jednostavna ali paklena. Srbija nije bila prezadužena. Avgusta 2000.godine imala je oko 5,5 milijardi dolara spoljnog duga. Pariski i Londonski klubovi poverioci su bili spremeni, i kasnije odista i održali reč, da našim bankama kao garantima, oproste oko 60 odsto duga. Bio je to fer potez jer su znatna bankarska sredstva bila „zamrznuta“ zbog sankcija.

Upravo iz tih razloga sam nekoliko puta pokušavao da legalizujem tezu da je uništavanje četiri nacionalne banke bila samo usputna stanica u otimanju srpske privrede. Otuda i moj zaključak da je ključni momenat uništavanja naše ekonomije upravo u „ubijanju“ banaka.

Rečeno običnim jezikom – izvršioci „smrtne kazne“ nad onim što su generacije stvarale i što je trebalo ozakoniti i prikazati kao vrhunac tranzicionog uspeha Srbije, zapravo je podvala veka. Jer, smislili su i ostvarili da uništavanjem poverioca, narod poveruje i da je skinuta omča duga.

Naime, uvaženi porfesor dr Jovan Ranković, svetski stručnjak za bilanse, precizno je izračunao da ’’jugoslovenska privreda duguje oko 430 milijardi dinara bankama u stečaj’’ i skrenuo pažnju da nove reformske vlasti potpuno ignorišu probleme u privredi. On je precizirao da je pokretanjem stečaja u „Beobanci“, „Beogradskoj banci“, „Investbanci“ i „Jugobanci“ 3. januara 2002. god. ostalo nerešeno pitanje vraćanja dugoročnih i kratkoročnih kredita, koji su dostigli iznos od 413 milijardi dinara.

’’Na tu sumu treba dodati i dospele kamate od oko 20 milijardi dinara, što čini sumu veću od 430 milijardi dinara ili oko 14 milijardi maraka’’, rekao je Ranković i dodao da je 97 odsto tih dugova (oko 368 milijardi dinara) grupisano u 1.130 domaćih preduzeća.

„Pošto se radi o stečaju te četiri banke, to znači da banke moraju da pokriju naplatu 430 milijardi dinara kredita“, primetio je Ranković i zaključio da taj novac banke u stečaju ne mogu da obezbede, tako da bi tih 1.130 preduzeća, koja zapošljavaju 57,9 radno aktivnog stanovništva Jugoslavije – morala da budu likvidirana.

Uništi poverioca da ne bi vraćao dug

Njegovi bivši studenti, a i neke njegove kolege, ne prezajući da pogaze suštinu naučnog kodeksa, jednostavno su pribegli onoj logici najprljavijeg kriminala – ubij poverioca da bi izbegao plaćanje duga. I uništili su banke, verujući da su time se oslobodili dugova.

Banke, naravno, nisu nikada nikome dali kredit bez čvrstih zaloga. Bilo je i onda, ali retko i kao izuzetak, da su neki uspevali da hipoteku ili drugi oblik garancije da upišu i više puta. Suština je bila u onom prvom – ubijanju poverioca!

I šta se dogodilo?

Umesto ozdravljenja preduzeća, traganja za ponovono pokretanje proizvodnje, ulaganja u njihovu rekostrukciju ili tehnološku inovaciju, pod plaštom navodnog spasavanja 57,9 odsto radno spsobnog stanov ništva u 1.130 preduzeća – prišlo se stavljanje banaka pod stečaj i pripremao scenario dugoročnog uništavanja Srbije.

Banke su gurnute u stečaj. I on se odužio na preko 12 godina. I danas mnoge banke ne samo da imaju imovinu, čak i posle razvlačenja kao u vreme kada okupator ulazi u neki grad i trenutno zavlada anarhija, već i gotovina, pa čak i dan – danas skoro sve te banke imaju milionske sume evra gotovine.

Jedini smisleni zaključak je – sve dosadašnje garniture koje su se u vladama demokratske tranzicije bavile ekonomskim razvojem i finansijama su jednsotavno pokazale svoje neznanje ili svesno čerupanje države da bi milijarde društvene imovine rpeselile u sopstveni džep, džepove svojih mentora ili nalogodavaca ili pod pristiskom organizovanog kriminala koji doseže i do samog vrha vlasti.

Otuda i zaključak – kako poverovati da sve one stranke koje su bile na vlasti u ovih 12 godina mogu danas da nude programe oporavka i ubedjuju narod da im samo one mogu da obezbede bolju budućnost.

Ne verujući u to, i čvrsto ubeđen da je uništavanje četiri nacionalne banke, a u jednoj od njih sam i sam bio podpredsednik do penzionisanja 1989. godine, smatrao sam svojom nacionalnom obavezom da uporavo sada iz svojih beležaka pružim javnosti svedočenja o danima i posledicama uništavanja četiri nacionalne banke.

Jer:

Metodologija je jednostavna – ubijanjem poverioca otvoren je put nacionalizacije onih koji su bankama dugovali, a to su bila društvena preduzeća, pa ih nije teško bilo „podržaviti“ i kao takve u ime vlasti porodavati i za tri evra, što je manje od vrdnosti i katanca koji se stavlja na čuvarevu kućicu!

Bila je to najlakša obmana naroda da ne iziđe na ulice, zbog uništavanja nacionalnih banaka, jer se „spasava preko 1.000 firmi“ koje su banke „orobile“!

Predstavljalo je to najefikasnije umrtljavanje najjačeg dela sprske privrede dok se se kroz širom otovorenih granica ne inflitriraju strani „ekonomski okupatori“ ili nazovi strani investicioni fondovi ne ostvare monopolske položaje do uništenja svega što ćini porodične farme ili mali i srednji biznis, koji je u uslovima sankcijskih i „natovskih agresorskih“ posledica bila jedina istinita šansa oporavka naše ekonomije.

Ali i put usisavanja svakog dinara i evra iz slamarica stanovništva kako bi strane a ne domaće banke upravljale „finansijskim krvotokom Srbije“

Sve se to dogodilo po scenariju koji je postao jasan tek kasnije. Tek kada je prošlo određeno vreme i kada su tzv „strane banke“ postale dominirajuće na srpskom tržištu i kada je dug ove države sa 5,5 milijrardi dolara narastao za deceniju na 40 milijaredi evra!

Danas se govori o nečijoj „pljački sopstvenog kapitala“ od 60 miliona evra, a ćuti o uništavanju preko stotinak milijardi evra samo pristiglog novca u gotovini ili o činjenici da samo u četiri srpska velika grada 2 odsto stanovništa posediju minimalno 70 milijardi evra vrednosti – u novcu, firma ili drugim vrednim stvarima!

A sve je počelo naivno i kao opojna droga. Bačena narodu da se uništavaju „bankarske pijavice“ i da će se njihovim rušenjem osloboditi duga preko hiljadu firmi sa preko 57 odsto radno aktivnog stanovništva.

Koga danas briga što imamo skoro milion nezaposlenih. Što je preko 400.000 u „sivoj zoni“. Što je svaki zaposlen dužan preko 21.000 evra?!

NASTAVAK

NASTAVAK

BUNDA RUŠI BANKE

Odavno imam u svojim beleškama zapisano “Bunda srušila najbolju srpsku banku“. Reč je, naravno, o Beobanci u kojoj sam bio potpredsednik do penzije Ona, zajedno sa Jugobankom, Beogradskom udruženom i Investbankom činila je kičmu jugoslovenskog, a ne samo srpskog bankarstva.

Nekoliko sati pre Novu 2002. godinu, oslobođene su Brankova i Kolarčeva ulica, kao i Terazije, na kojima su bankari branili svoje banke. Spremne da u zabarikadiranim cenralama dočekaju i Novu godinu. Tadašnji premijer dr Zoran Đinđić ih je umirio i poslao kućama, obećanjem da će se formirati savesna i nezavisna komisija, koja će do kraja januara Vladi podneti rešenje kako da ove banke ne odu na Novo groblje.

Kao nekada, davne 1968. godine, kada je Josip Broz pobunjene studente jednim govorom na TV umirio i natrerao da umesto protesta zaigraju „Kozaračko kolo“ ispred svojih fakulteta posle sedmodnevnog štrajka, tako su i bankari otišli kućama.

Obojica su prevarila narod.

Šta su uradili „Pobednici oktobra“?

Dakle, polazište je činjenica da su „Pobednici oktobra“ nasledili strani dug od 5,5 milijardi dolara. Danas je on dostigao 40 milijardi evra.

Prošlo je dovoljno vremena da se neke generacije i ne sećaju kako se sve to odvijalo. I kako je bilo moguće zatvorti banke koje su dale kredite privredi, čiji su osnivači bile firme koje su i dalje bile solventne i preko kojih se odvijao finansijski život bez zastoja. Samo u Beobanci je preko 700.000 zapsolenih primalo svoje lične dohotke na vreme. U Štedionici, koja je bila po masi neštednje još 1989. Godine najveća u SFRJ i te godine imala 1,7 milijardi dolara devizne štednje i preko 300 miliona dolara preračunato po zvaničnom kursu dinasrke štednje.

Oni koji su se pozivali na legalizam, činili su sve da na krajnje nelegalni način uruše sve što im je dopadalo ruku, ne bi li Srbiju doveli u stanje gore nego za vreme sankcija i NATO agresije.

Neverovatno, ali istinito. I danas ti bez stida ostarćeno se obaraju na ono što su sami uvodili, kao što je PDV ili besmisleno male budžete za agrar, pa čak se ostrvili i na prtisko zapošljavanje, jer izgleda da više nema nikog koga bi još mogli da zaposle.

A činili su neverovatne stvari. Evo nekih svedočenja, ma koliko izgledala odista čudna.

Nemoguće je, naravno, pisati o danima rušenja banaka i temelja Srbije a zaobići Borku Vučić, legendu medju jugoslovenskim bankarima. Žena koja je očuvala svoj bankarski i ljudski integritet. Za nju je vezana i jedna antologijska anegdota kako se posle „Oktobarskih promena“ postupalo sa bankama.

Potrebno je znati da se u tom periodu ulazilo u mnoge institucije i preduzeća sa ”ceduljicama revolucionarnog štaba”. Jednostavno – neko od osamnaest lidera DOS- na parčetu hartije bi napisao da taj i taj se od tog trenutka postavlja za ”glavnog čoveka” u toj firmi. Tako su promenjeni čelni ljudi i u medijima.

Jedan takav”revolucionarni štab” je preko noći upao u palatu ”Albanija” na Terazijama, u kojoj se nalazila Beogradska banka. Borka Vučić, legalna predsednica Banke je u ponoć obaveštena od obezbedjenja da neko ”vršlja po banci”. Hrabra žena je uzela tašnu i došla u svoju banku. Obezbeđenje ju je obavestilo da je ”Banka već preuzeta”. Vučićka se nije predavala. Izašla je u Knez Mihailovu ulicu i obratila se prvom milicioneru – pozorniku. Zamolila ga je da joj pomogne da legitimiše neke ljude koji su u Banci. I mladi policajac je, videvši isprave Borke Vučić, jednostavno obavio svoju dužnost – zatražio validan dokument od ”revolucionara” da mogu da preuzmu Banku i – pokazao im gde su izlazna vrata.


:

Još jednom je Vučićka odigrala uspešnu igru sa legalizmom. Opametivši se da ceduljicama ne mogu da uzimaju banke, kao što su činili sa novinama na primer, ”oktobarski revolucionari” su se dosetili da u tim vremenima nije teško angažovati legalne organe upravljanja. Vratili su se na sistem održavanja upravnih odbora, skupština akcionara, jer je faktički došlo i do promena u firmama koje su držale akcije, pa samim tim menjali su se i delegati u organe upravljanja bankama.

Za vreme sednice Upravnog odbora Beogradske banke, opet se anegdotski produžila sudbina Borke Vučić. Upravo u trenutku najžešćeg nadglasavanja oko njenog smenjivanja, sekretarica je ušla i saopštila da je traži dr Vojislav Koštunica. Bio je to nevin poziv prvog čoveka Oktobarske revolucije, kao odgovor na jedno ranije javljanje Borke Vučić.

Kada se vratila na sednicu, Vučićka je zatekla mirnu atmosferu. Niko više nije spominjao smenjivanje. Niko nije znao zašto se Koštunica javljao.

Produžavanje agonije

Srpsko bankarstvo je i ovakvim bizarnostima produžavalo svoju agoniju. Zar su to potezi ozbiljnih kreatora? I da li se tako rešava sudbina onog što je kičma svakog finansijskog sistema normalne države!

Uostalom, jedna bunda je tada odlučivala o sudbini srpskog bankarstva.

Bankari su danima odolevali namerama ”eksperata iz G 17 plus” da ih obmanom izvuku iz zabarikadiranih zgrada ili uklone sa ulica, pri čemu je najviše smetalo kada su radnici Beobanke zatvarali Brankovu ulicu.

Pljuštala su obećanja. I laži.

Priča o bundi je vrhunac cinizma, ali i moralnog pada srpskog novinarstva.

U trenutku kada se većina ljudi u državi i svetu radovala Novoj godini, NIN ”daje podršku” isterivanju na ulicu preko 8.500 vrsnih bankarskih stručnjaka time što u svom članku kao ”krucijalnu stvar spominje bundu predsednice sindikata Beobanke”.
NASTAVAK ...

NASTAVAK...

Novinar se pita:

”Prekomerna medijska galama povodom zatvaranja četiri nekad najveće srpske banke sublimirala se u naizgled trivijalnom pitanju – da li predsednica sindikata može, zaogrnuta u skupocenu bundu, ubedljivo da zastupa interese radnika i objašnjava kako ih je Narodna banka nemilosrdno izbacila na ulicu i ostavila bez hleba, ili ne može”.

Ne pada mi napamet da se uopšte osvrnem na izjavu guvernera Mlađana Dinkića:

”Ja jesam za legalizam, ali tek nakon što se izgradi pravna država”.

Pa da je samo nastavljeno poštovanje postojećih zakona, jer Petog oktobra je narod izlio na beogradske ulice svoju volju i snagu, ali ne revolucionarne metode otimanja, već priznavanja pobede na izborima, Dinkić ne bi postao guverner već zatvorenik , pošto je sa „dugim cevima“ upao u NBJ na Bulevaru revolucije, tragajući za tadašnjim guvernerom Vlatkovićem, koji je u isto vreme u Ulici Sedmi jul sedeo sa dr Labusom i Dušanom Mihajloviće i dogovarao se da bude fromalno i dalje guverner dok Skupština ne izabere novog.

O kom legalizmu onda priča tadašnji guverner?

Navodeći da za 16 meseci rada nove reformske vlasti nije oživljeno nijedno veliko preduzeće, prof. dr Jovan Ranković, ministar finansija u novoj Vladi je potvrdio da je posebno teška situacija u tri industrijske grane: industriji crne metalurgije, proizvodnji nafte i gasa i baznoj hemiji. Gubici te tri grane industrije, sa oko 220 preduzeća, premašili su 160 milijardi dinara i prevazilaze kapital tih firmi za 86 milijardi, tako da su ona prezadužena. Logično, Ranković je zakjljučio da ”po svim pravilima ta preduzeća treba da su pod stečajem”.

Ali, njegovu studiju o stanju zaduženosti u srpskoj privredi, „reformatori Srbije“ su iskoristili kao paravan iz koje je stajala najveća pljačka nu istoriji naše države i njen ekonomski sunovrat.

A sve je počelo sa zatvranjem četiri nacionane banke i pokušajem da se narodu zamažu oči sa stvaranjem Nacionalne štedionice.

KAKO SU BANKE OTIŠLE NA GILJOTINU

Demagogija je rešavala sudbinu banke. Sve se vrti samo oko jedne filozofije – da li se uloženi novac oplođuje ili ne – ”ekspertsko znanje” se manifestovalo na marketinškom nadmetanju.

Revolucionari došli iz šume posle četiri godine borbe protiv fašističkog okupatora jesu nacionalizovali i Vladu Mitića, i Vajferta, i Vladu Ilića i stotine drugih koji su slovili kao najbogatiji u Srbiji. Ali su od marta do 29. novembra završavali pruge od Brčkog do Banovića ili od Šamca do Sarajave, koje su i danas brže od novih koje gradi „demokratska vlast“. Četirstotine kilometara autoputa od Beograda do Zagreba dva ili tri puta brže nego ovaj od Horgoša do Beograda! I sada me neko ubedjuje da će mi upravo oni koji su došli iz Pariza da bi spavali u tetekinoj prolaznoj sobi, ili na pocepanom kauču ili ostavili svoje firme u Lihtenštajnu ili Luksemburgu da bi ovde radili za par stotina maraka, obezbediti „bolji život“, a od Srbije načinio najveći „buvljak u svetu“.

Svi oni danas imaju stranke ili agencije i spotovi truju mozak gladnom i bednom narodu.

Među njima se jedino razlikovao dr. Miroljub Labus. On je vešto provlačio jednu drugu tezu, dosledan u stavu da je primarni cilj uništiti, ili bar skloniti sa javne scene i finansijskog tržišta Srbije, ne samo banke, već i sve sve koji raspolažu domaćim kapitalom i koji mogu da mu smetaju u nekim drugim krupnijim i bitnijim strateškim opredeljenjima njegove ekspertske grupe G 17. Tada je otkrio svoju osposobljenost da vuče dirigovane poteze prikrivene ”logičnim činjenicama”.

Labusove fantomske banke

Labus je u dramatičnim vremenima u podnožju 2002. i sutonu 2001. godine, 28.2.2001. godine, kada se lomila sudbina srpskog bankasrtva, uprkos svim javnim obećanjima, pa i lažima, izgovorio i sledeće rečenice:

”Imamo sa jedne strane fantomske banke, čiji vlasnici imaju zlatne kvake u kupatilu, i tvrde da uništavamo bankarski sistem. Razumem njihov interes, ali im je tvrdnja netačna, a o tome svedoči činjenica da je nova devizna štednja dostigla oko 500 miliona maraka i da se poverenje građana u banke vraća”.

Mudrost je u skretanju sa prave teme. Labus uzavrele bankarske strasti na Terazijama, Kolarčevoj i Brankovoj ulici skreće na ”privatne bankare sa zlatnim kvakama u kupatilu”! A Labus je, zapravo, pripremao obračun ne samo sa srpskim bankarskim i industrijskim kapacitetima, već i sa ljudima koji mimo njegove volje i kontrole počeli da shvataju da je kapitalizam šansa i za njihove privatne inicijative.

U tom periodu ignorisanja obaveze vlasti da se pridržava zakona. Da važi – zakon to sam ja! I da se stvaraju „feudi pojedinih stranaka“, zaorana je i prava.

I u tom kontekstu zvuči zlokobno ono što sledi u Labusovom razmišljanju: ”Istovremeno, velike državne banke, koje su ustvari već godinama mrtve, predstavljaju problem o kojem se devet meseci razmišlja. Za oživljavanje ovih pet banaka trebalo bi ravno 6 milijardi maraka i to kada se iz njihovih bilansa izuzmu sve obaveze prema Pariskom, Londonskom klubu i po osnovu stare devizne štednje. Ko tvrdi da se mogu oživeti, neka kaže i gde su tolike pare. U budžetu ih nema, a maksimum koji smo mogli da obezbedimo za narednu godinu je 160 miliona maraka i sa tim ćemo moći da pokrijemo 250 miliona maraka sporne aktive ovih banaka. To znači da sve obaveze neće moći da se pokriju”.

To kaže Labus. I to opet u narodu stvara utisak da on oplakuje sudbinu velikih banaka, jer su za sve krivi ”privatni bankari sa zlatnim kvakama”.

Po njegovim rečima, ”odluka još nije doneta i kakva god da bude imaće se u vidu dve stvari – socijalni položaj zaposlenih i zaštićeni depoziti. Odluka će biti doneta u januaru u skladu sa onim sa čime raspolažemo, a ostavljanja ljudi na ulici, onako kako to predstavljaju sindikati, neće biti”.

O depozitima i o slanju četiri nacionalne banke na smetlište istorije, ali sa recidivom da bi one udruženi i danas bile jače nego mnoge koje slove na današnjem tržištu kao uspešne. One bi, uz „ dobrovoljni dogovor sa onih 2 odsto u četiri grada koji drže 70 milijardi evra kapitala, ako bi uložili samo 10 odsto u akcijama, a ne u nacionalizovanim papirima“, predstavljali snažnu nacionalnu razvojnu banku.

I toj banci, kao nekadašnji bankar, mirne savesti bi priložio i kapital koji je obećan narodu i kome se dana umesto akcije od hiljadu evra, deli „izborni poklon“ za glas od 70 evra“, uneo bi i kapital od 4,8 milijardi evra koliko je narodu obećano i mora da se isplati. Ali, pod uslovom da su to narodne osnivačke akcije, da ne mogu da ih iznose na bertu u prvih pet godina već da vuku dividende i da tek posle pet godina sukcesivno, prema stvarnoj ekonomskoj situaciji kod nas i u svetu, mogu da sa njima trguju, ali opet sukcesivno!

Umesto dugoročnog razmišljanja, prof. Labus je angažvao svog “atomskog mrava” na daljinski pogon, koji je nepogrešivo izvršavao sve zamisli strateških kreatora. Osim u jednom, nije odustajao od menjanja strukture srpskog finansijskog tržišta. Mladjan Dinkić iz fotelje guvernera NBJ već je spremio smrtovnicu za četiri nacionalne banke.

U skladu sa svojim “revolucionarnim nepriznavanjem i sopstvene vlasti” već je urušavao 19 banaka, među kojima su uglavnom privatne ili sa mešovitom svojinom, za čije je vlasnike Labus našao pravi moto izazivanja animoziteta kod naroda karakterišući ih kao “fantomske banke, čiji vlasnici imaju zlatne kvake u kupatilima”.

Reč je, međutim, o nacionalnim vrednostima, o najvećim bankama i političkim a ne tržišnim, nelegalističkim ili profesionalnim i stručnim odlukama. Čak i medijski ljudi apsolutno privrženi teoriji Labusa i Dinkića, nisu mogli da prećute neke činjenice.

Ne plači Srbijo za prošlim vremenima

NIN je, recimo, u broju od 2.januara 2002. godine doneo članak u kome ima dovoljno jasnih nagoveštaja da će se suprotno obećanjima Labusa, kao potpredsednika Savezne vlade i dr. Zorana Đinđića, predsednika Vlade Srbije, tek razmatrati kakva će odluka biti doneta tokom januar. Dakle, tek bi trebalo izvršiti dopunske ekspertize, a zapravo je utvrdjen i datum kada će četiri nacionalne banke biti javno giljotinirane.

Bilo je to 4. januara, prvi radni dan posle novogodišnjih praznika! Otvorena je nova Nacionalna štedionica i u novinama je osvanula slika ozarenih lica Đinđića, Labusa i Dinkića kako ulažu svoju deviznu štednju. Da li su se te pare sada preselile u „Viktorija grup“, koja je postala i najveći izvoznik nekih agrarnih brendova Srbije, ne zna se, ali će se saznati!

Ne plači Srbijo za vremenima kroz koje si prošla, jer i veće nesreće su se obrušavale na tebe, pa si ipak opstala, očuvala svoju prošlost, tradiciju, jezik, kulturu, svoj nacionalni identitet i nacionalni ponos. Pokušaj da trezveno ubuduće razmišljaš kome ćeš dati vlast u ruke.

Ondašnji viceguverner Radovan Jelašić i kasniji guverne Narodne banke, jedan iz plejade uvezenih eksperata, otvorio je karte u jednom članku, izjavivši:

“Umesto da najviše problema, kao što bi bilo normalno, imamo sa deponentima koji su ostali bez novca, mi najviše muke imamo sa radnicima. Nama je zapravo ispostavljen račun za političko bankarstvo koje je ovde vođeno ne samo u poslednjoj deceniji, nego 30-40 godina unazad”.

Od čega li se samo gradila Jugoslavija, koja je iz Drugog svetskog rata izišla sa milion i sedamsto hiljada ubijenih po logorima, drugim stratištima, ustaškim logorima, muslimanskih handžar divizija, građanskog rata partizana i četnika .

NASTAVAK ...

NASTAVAK ...

Ti novi eksperti su uništili fabriku koja je izvozile delove hidraulike za „Boing“, katodne cevi iz Niša za „Filips“, „Lola“ iz Železnika je sam konstruisao robot koji je sklapao „Jugo 45“ u „Zastavi, iz Rakovice i Novog Beograda je izvoženo preko 40.000 traktora godišnje.

Lako je doći iz belog sveta i držati lekcije generacijama da su im, njima, došljacima, nekima i pokrštenjacima, ispostavili račun za “političko bankarstvo” unazad četiri decenije?!

To više nije ni cinizam, to je moralni bezobrazluk.

/ Izvor : primljeno via e-mail /

Ja BIH dodao SMISLJENO-ORGANIZOVANO UBIJANJE SRBIJE I NARODA !!!

sjajan tekst.

ko ne zna nista o tim danima - da se obavesti

mi koji znamo da se podsetimo da smo ziveli u stvarnoom svetu, a ne da smo samo sanjali

postoje stvari koje su osnovne da drzavu i upravljanje drzavom. ovom rezimu ocito nisu bile na umu, a ni danas

Dve godine pre nego sto se pojavio fiat "tipo" gledao sam na sajmu automobila u Beogradu zastavu "florida" ,koja se pojavila na trzistu 5 godina posle pojave fiatovog modela.
Da bi bogat ostao bogat siromasan mora ostati siromasan, i to je sve.Zbog toga su napadnuti Vijetnam,Panama,Srbija,Irak,Libija......
Kakvi bre izbori ,ko jos normalan veruje da su to stvarni procenti? Srbija se ne urusava nju su unistili .