Натприродно у делима Лавкрафта

Бог је добар и свемогућ и стврорио је човека по свом лику, да влада природом, која му је створена «на корист». Каснија сазнања само су открила сву савршеност света кога мора да је створио савршени ум. Тај ум можемо схватити као да је људски – антропоморфизма се декларативно религија одриче али га итетако у ствари подржава – јер како би човек сирома' могао другачије, а његове слабости треба претворити у врлине.
Западна наука «до скора» (пре једног века и нешто више) није ту много изменила и поред сукоба за примaт (власт, надмоћ?) са религијом. Мада је Ђордано Бруно спаљен због идеје да постоје бројна друга сунца и можда разумна бића на њима – оне које данас неки заслепљени називају «демони» и истовремено не верују да постоје. Неки кажу и због својих езотеријских учења. Данас је најпознатији сукоб око Дарвина заправо потпуно непотребан, осим код оних који су запели за сваку реч. Вратићемо се ускоро на ово.
Ова тема-есеј могла је комотно бити названа и «Безбожно у делима» Лавкрафта, но није из два споредна и једног главног разлога. Споредни разлог је што би то можда довело до поплаве неких ликова које видесмо на овом интернет месту, мада су исти у међувремену утањили. Други разлог је да не би неко помислио на други подфорум. Но, главни разлог је тај што кад Лавкрафт користи реч «безбожно», а користи је често, он заправо не мисли на одрицање једне у свемирским стварима пролазне ствари као што је хришћанство. Такође не мисли на атеизам, ако је атеизам наивно веровање да наука и људски разум могу све објаснити. Заправо, често научник код Лавкрафта баш прво губи разум у додиру са не-стварним, не-земаљским. Узгред, израз «пагаснско», који се такође често појављује не означава неку романтичну представу древних времена, нити оно са чиме је хришћанство изашло на крај. Израз означава исконско – оно што постоји још кад су «чудне приказе бауљале мемљивом земљом» како би сам Лавкрафт рекао.
Лик Х.Ф. Лавкрафта сам је по себи прожет бројним контрастима и контрадикцијама. Био је то Американац који је наздрљављао краљу Џорџу и Рат за независност сматрао највећом грешком историје. Безрезервно предан здравом разуму, логици и егзактним наукама, а цео живот прогањан фантастичним кошмарима. Додајмо и да Лавкрафт није имао много формалног образовања, па ипак научне чињенице у његовим делима су сасвим у складу са науком тог времена, па и данашњег јер у понечему он је ишао испред. (Мала дигресија – и његов узор Алан Едгар По се тако понео. Ја његово писање називам готски реализам. Када По у својим причама користи 'месмеризам и сличне ствари, то је из угла науке његовог времена нешто сасвим природно и логично). И не само то – овај ум који је говорио о безначајности антропоцентричне самозаљубљености био је милитантни родољуб, са јасно израженом расном хијерархијом која се види често у његовим делима (о томе не морамо тренутно, може током развоја теме).
Вратимо се безбожном-натприродном. У свом есеју Дејан Огњановић наводи четири фундаменталне револуције у «историји људске мисли» које су допринеле њеној «еманципацији од антропоцентричних самообмањивања и религиозне заглупљености». И пре навођења тих револуција, не бих се сложио јер звучи ми одвише европоцентрично (Кина и Индија никад нису била антропоцентричне, бар не у хришћанском и касније фаустовском смислу); такође не бих рекао да је ту религија једини проблем. По Огњановићу те четири револуције су – слом геоцентризма (Галилеј), алом антропоцентризма (Дарвин), слом егоцентризма (Фројд) и тријумф релативизма (Ајнштајн).
Иако је католичка црква и прогонима бранила геоцентризам, овај раскид није довео до пада вере уопште, нити до пада самозаљубљености човека, западног човека – будимо реални. Научна сазнања и географска открића имала су чак два ефекта у неслућеном порасту ега – откривени су «дивљаци» или «варвари» Старог и Новог света; надмоћна техника Запада их је углавном покорила – како онда себе не стављати у центар свемира?! Сукоб са дарвинизмом био је много краћи, заправо је ова тада чудна теорија релативно брзо прихваћена. Како и не би, зар није заводљиво веровати како си потомак способнијих, то је чак твоја група (раса, нација) у односу на друге, што се сваки дан види... И Енглези су убрзо почели причати како их је Бог изабрао да владају светом, док су црнци три четвртине или полу-људи.
Од наведених тек Фројд мења на ствари, мада питање колико је он оригиналан. Открива се да та света крава разума није тако неприкосновена. Наравно Ајнштајн доводи до тријумфа релативизма, али ни код њега се Бог не коцка. Оно што је најближе Лавкрафту заправо је квантна физика, која у време кад он пише најзначајнија дела (крај двадесетих и почетак тридесетих прошлог века) бележи свој пик. Но, то је тада сасвим егзотична дисциплина, сетимо се да то није време интернета, па нема ни много научно-популарних књига. Било би занимљиво шта би Лавкрафт рекао на теорију хаоса, која се појавила пола века касније. Такође, колико је упознат са почецима теорије струна (вишедиманзионалног свемира) који су тада већ били познати, али ограничени по научном значају. У својој новели Сребрни кључ Лавкрафтова запажања су сасвим у складу са овом теоријом.
Према Огњановићу «Када Лавкрафт користи реч 'бласфемија (или ти безбожно – оп. А.) она се не односи на подсмевање тако ефемерној појави као што је хришћанство. Оно што он има на уму је нарушавање најбазичнијих принципа који нашу егзистенцију чине могућом: а)поверење у било каквог човеку-наклоњеног Бога, или барем благонаклону Природу б) поверење у стабиност природних закона и науке на њима установљене в) поверење у здрав разум (ту крхку алатку, добрано нагрижену још код Поа) и, напокон, г) поверење у стабилност сопственог тела, и тла под нашим ногама.»
За крај оставимо реч самом Лавкрафту, ономе што каже у писму уреднику магазина Wird Tales: «Све моје приче засноване су на фундаменталној претпоставци да уобичајени људски закони и интереси и емоције немају вредности нити значаја у размерама космичких пространстава. (...) Да би се постигла суштина истинске позиције изван тога, треба заборавити да такве ствари какве су органски живот, добро и зло, љубав и мржња и сви томе слични атрибути занемарљиве и пролазне расе зване човечанство имају икакво постојање»

Коришћен материјал из: Лавкрафт: изван овог времена и простора, Дејан Огњановић, Поговор Некрономикона

mozda ovo vise spada u knjizevnost ?

Најдубље пећине подземља намењене нису поимању очију што гледати могу, јер страшна су и необична чудеса њихова. Проклето је оно тло где умртвљене мисли наново живе и у телима наказним бораве, а са тиме и ум што га не држи никаква глава. Мудро прозбори Ибн Скакабао, да срећна она гробница је што чаробњака још не прими, и срећан ли је град у ноћи у којем су чаробњаци сви у пепео претворени. Јер још од давнина гласине колаше да душа ђаволу обећана из загробног трупла не бежи, већ тови и подучава истога онога црва што лешину му изједа; све док се из трулежи такве бљутави живот не уздигне, а бесловесни лешинари из земље накоте се и чудовишно нарасту толико да га заразом својом настане. Канали су крупно ископани тамо где земљане поре требало би да доступне буду, а ствари што би требало да гамижу – научише да ходају.

Ово је много више од књижевности. Уосталом, није реч о стварима које је Лавкрафт тек тако измислио, као што нема фикције као ствари по себи, него о запитаности пред мистеријама природе и човековим местом у истој. На овом пдф-у има доста поштовалаца и познавалаца дела Лавкрафта, па сам мислио да не морам одмах на цитате

A šta su po Lavkraftu Veliki Stari ako ne božanstva ?

Наравно, али не богови о којима смо навикли да нас уче званичне религије и популарне митологије.
Да цитирам мало себе, свој први контакт, заправо не први контакт, видећете да је било и пре, него кад сам сазнао ко је то Ктулу

Ктулу. Одмах се сетим „индијанског напева“ који ми је дуго обузимао машту. Ктулу је бог који је аморалан – ето чиме ме је купио. У космичким безданима нема ничег антропоморфног, блиског човеку – где си био целог мог живота. Тако сам сазнао за мог омиљеног писца...

Kliknite za proširenje...

Остало на блогу Хорор и ја

Агарта aj postavi neko pitanje, pokreni diuskusiju, ovako propade tema..

Ма видим, очекивао сам нешто од Џека (Сала) пре је био доста активан по питању Лавкрафта. Узгред, шта је с њим и његовом кафаном (коју истина нисам много похађао) је ли и то мистерија?!
Питање нисам поставио јер је подразумевано: Шта мислите има ли ту неке истине? Онако, уопштено (да не употребим раубовану туђицу "генерално").
Мало компликованије питање било би да ли се у квантном свету крију неке приказе, нешто што би чак чула могла опазити, али мозак одбацује (што је иначе научно доказано за квантне процесе, приказе су већ друга ствар). Лавкрафт у причи Call of Cthulhu (најпознатијој вероватно) каже да је благослов што мозак не може повезати целокупни свој садржај. Џек је иначе знао да употреби прави цитат...

avkraft pored poa koji mu je bio uzor moj omiljeni pisac. kao sto rekoh vec postavljacu teme, u knjizi lavkrafta koju sam citala a koja me je odusevila ostala mi je kao neprocitana poslednja prica p meni neprivlacnog naslova - kroz kapije srebrnoga kljuca...i posle drugog citanja ostatka knjige odlucim da procitam i tu poslednju pricu...i ta poslednja prica je zasenila sve dotad procitana od ovog genija. jos uvek sam pod utiskom procitanog. sasvim lepo objasnjenje svetova i njihove celovitosti.
elem lepo sto si koristio materijal ghoula citam ga cesto
elem pored ovog srebrnog kljuca jako snazan utisak je ostavila prica sena iz drugog vremena i tako slikovit opis krajolika smestenih u daleku daleku proslost, vreme pre vremena, kada su zemlju nastanjivala potpuno drugacija bica visoko inteligentna sa mocima putovanja kroz vreme i zamene identiteta sa bicima iz drugih vremena i krajeva. ono sto je zanimljivo je da su i ta savrsena bica imala strah od nekih drugih bica, dakle i iznad savrsenog postoji jos savrsenije, iza strasnijeg postoji jos strasnije, iza mocnijeg jos mocnije, iiza mracnijeg jos mracnije. kako je glavni junak osecao odvratnost i strah prema tim bicima koja su zaposela njegovo telo, tako ta bica secala prema nekim visim silama. a zamislite kakv je uzas suociti se sa jos strasnijim od strasnijeg. ova prica nam otkriva mogucnost postojanja nezamislivo mnogo vremena u istoriji nase planete, i istoriji drugih planeta.
zajednicko pou i lavkraftu jeste to gubljenje razuma, tako da se zapitam da li je za korak ka nepoznatom zaista potrebno da se raskine veza sa poznatim? posto si upuceniji da li ima u pricama poa i lavkrafta nesto o spoznaji kosmicke strave, nepoznatog bez da kod doticne osobe dodje do raspada uma? postoji poov roman avanture gordona pima ciji je kraj po meni dosta zaniljiv, posle burne plovidbe gde se susrecemo cak i sa kanibalizmom na kraju je belina i mir i toplina nasuprot ledenoj prirodi juznog pola (za ovo poslednje ispravite me ako gresim )

Мени некако делује да је цео свет по систему бабушки (оригинал: матрјошки), или ти кинеских кутија - кутија, у кутији, у кутији... Увек се наиђе на дубљи слој (или вишу димензију) и тако у бескрај. То је Лавкрафт писао у Сребрном кључу.
Поа сам читао приче, нажалост нисам тај СФ роман, чуо сам за њега, па ако будем имао прилике... Што се тиче цене, у принципу нека цена мора да се плати. Као што лепо рече - да се раскине цена са познатим. Колико се сећам актер Сребрног кључа није изгубио разум, али јесте своје тело... или је тело изгубио ванземаљац у којег се "уселио", зависи од угла гледања. Многи други су баш изгубили разум. Једино не знамо за егзорцисте у неким романима и причама (нпр: Случај Чарлса Декстера Ворда) да су губили памет или нешто друго, мада њихова цена само није наведена - не значи да није плаћена. Уосталом, неки те елементе са истеривањем демона сматрају слабијим у Лавкрафтовом опусу.
Такође нису платили цену памети или тела неки који су се борили са "појавама" овоземаљским средствима (рецимо киселина у једној причи о уклетој кући) али они нису изучавали "појаве" преко оног нивоа који је потребан да би се оне сузбиле.
Иначе, најчешће је цена памет и живот. Па сад колико се исплати качити се са Древнима
Има и случајева да неко прихвата телесно промене, мислим да је то на крају приче Сенка над Инсмутом, где главни лик на крају прихвата да неће више бити човек.

da ovo sa babuskama je zanimljivo i ja imam slicno misljenje. mislis li da postoji neka babuska koja objedinjuje sve ili zaitsa ide u beskraj? znas no jedno i sve u jednom, da li postoji to ili zaista ide samo sloj za slojem...a sto se tice gubljenja razuma ili tela mislim da to ide samo sa onima koji zaista prodru u te nepoznate delove stvarnosti. ovi sto ih posmatraju samo iz perspektive ovozemalskog trenutka i coveka mogu i da ih suzbiju samo na tom planu dok ono izvan uvek ostaje...pretece....mozda je pametnije biti isterivac demona nego poludeli alhemicar npr

Прво што се тиче разума и тела, само да подсетим неког ко са стране чита - причамо о Лавкрафту, а он је песимиста. У другим системима, митологијама, наравно да може да се нешто постигне и без те цене. Мени се Лавкрафт свиђа са том мрачном перспективом, која зна бити оригинална - рецимо "сви" се данас (а и онда) диве древном Египту, њему је то "огавна земља Кема" где праве "безбожне хибриде" (мисли на њихова божанства са главама разних животиња)...

mislis li da postoji neka babuska koja objedinjuje sve ili zaitsa ide u beskraj?

Kliknite za proširenje...

Вероватно постоји, али како можемо бити сигурни која је последња димензија?! Сва научна сазнања су ипак привремена, и кад не мислимо тако. Рецимо, Њутнова физика се сматрала комплетном, па онда Ајнштајнов релативизам, сад испада да има нешто брже од светлости

Него, написао сам још један приказ, има на Књижевности. Јуче сам баш завршио невероватно дело Мутабор (ето како се креативно искористи ненадани одмор). Ево цитата из првог поглавља, наслов би ти се свидео Збирка кутија госпође Лилит.

Старост кутија немогуће је утврдити. С једне стране чине се врло древне, а с друге детаљи указују да су недавно направљене. Десет их је на број. У кутији су три кутије и у свакој од њих по још једна, а у њој опет једна друга. Тек све заједно испуњавају ону највећу. Чини се да свака за себе нема значај већ тек све заједно чине цјелину. Мјере с унутрашње стране не поклапају се с оним вањским. Стиче се утисак да су кутије изнутра веће него с вана гледано. Облик им је несталан.
По поклопцима су филигрански, у сребру, израђене слике. Подсјећају на иконе израђене у тула сребру. Ликови представљени на њима су стилизовани, помало личе на карте за тарот. Од боја преовлађује модроцрвена, боја поставе унутрашњости. С вана је то црн кедар и сјај улаштеног сребра које зрцали ствари, не искривљено али помало друкчије. Са стране су представљени херувими како држе табле на којима је у многобројним алфабетима изрезбарена на свакој кутији по једна ријеч. Истичу се хебрејска, грчка, славенска и латинска писмена. Остала, сем арапских, су ми непозната.
За десет кутија десет је кључева. Бравице су особито виртуозно урађене. Но кључеви се не могу купити. Давно су изгубљени и само један од њих се може видјети на изблиједелој фотографији приложеној уз кутије. Као и кутијама стил му није лако одредити. Мада би се могло закључити да је веома стар, појединости опет говоре да је од скора ливан. Перо кључа је доста необично. Осмострана бурма је с једном рубинском иглом причвршћена за тијело кључа.

Kliknite za proširenje...

Симболика Мутабора

Према роману Сребрни кључ

Свако тело у простору само је резултат пресека у равни тела које поседује једну димензију више. Као што се пресеком коцке добија квадрат, четвородимензионална тела одсечена су од петодимензионалних и тако даље, до архетипске бесконачности. Оно што називамо материјом је сенка и привид, оно што називамо сенком и привидом заправо је материјална стварност.
Време се не креће и нема почетка ни краја. То да се креће и узрокује промене само је привид. Људи су створили појам о времену зато што настоје да схвате оно што називају променом. Све што је било, што јесте и што ће бити постоји истовремено. Оно што житељи малодимензионалних светова називају променом уствари је производ појединачних свести које гледају на спољни свет из различитих космичких углова. Разним нагибима свести ова бића робују.