Odlomci knjiga koje volimo

Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe.


”Tajna”, Alberto Moravia

"И јесте преступ љубави. -Ал' зло,
Тешко за мене, ти повећаваш
Кад и ти трпиш;удвостручаваш
Саосећањем својим чемер мој
Кад јаду моме додајеш и свој.
Љубав је дим од уздаха: кад гране
Сунце, к'о живи пламен она плане
У заљубљеним очима;а кад се
Стушти, у море суза се излива.
И шта још? Лудост преумна, сласт жива,
Отровни пелен. Збогом, драги мој."

Одломак - "Ромео и Ђулијета" - Шекспир

Zar je mogućno da je greh tako silovito neodoljiv? Vaspitavaju me da se užasavam greha, a ja sam opčinjen njime. Pomislim kako upravo zabrana pali moju maštu. Stoga zaključim da, kako bih izbegao iskušenje, treba da se iščupam iz kandži tog čednog vaspitanja: i jedno i drugo su đavolje rabote i međusobno se podupiru.

”Ime ruže”, Umberto Eco

U svim je slučajevima moja senzualnost - govorit ću samo o njoj - bila tako stvarna, da bih, čak za neku avanturu od deset minuta, bio porekao oca i majku, oslobođen gorkog žaljenja. Što to govorim! Pogotovu za avanturu od deset minuta, a još više ako bih bio siguran, da će biti bez sutrašnjice. Svakako, imao sam principe; tako na primjer, da je žena prijatelja svetinja. Jednostavno bih, sasvim iskreno, nekoliko dana unaprijed prestao gajiti prijateljstvo prema mužu.

Pad, Albert Camus

-Ljubav zaliva vrt u duši. Procvetaju najlepše ruže. Razbuja mirisni vrt...Jedna ruža je potopljena. Nema trnja koje bi bol nanelo, ali ako se poseče, isteći će joj sva boja purpura...
-Ja želim da se izborim za sveto mesto vrtlara u tvome vrtu. Želim da negujem tvoje purpurne ruže, da se razbujaju i šire opojne mirise, od kojih se pomuti svest. Da sijaju svom svojom lepotom. Zalivaću ljubavlju svojom tvoj vrt, ako ti želiš da ja budem tvoj vrtlar.
-O pa vrtlaru moj, znaš li šta još moraš da radiš, da bi ruže uvek bile jedre i bujne?
-Znam. Moram redovno da ih krešem. Sa zadovoljstvom, moja damo. Sa zadovoljstvom.

Fetus Tatjana Bogdanovic

‘Svako od nas očekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi život. Čak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja će mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji će sve promeniti i učiniti njegov život uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio. I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se čini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to čudesno iznenadjenje koje smo oćekivali.'
'A nije?'
'Tačno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogrešnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena počinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi čudesno iznenadjenje, nego je posrednik.'
'Šta hoceš da kažeš?'
'Da ima moć da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duž hodnika i kroz sobe i bašte, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamišljali.'
'A nije tako?'
'Ponekad jeste. Na početku, barem. Ulazimo, zaista, u očaravajuće sobe i bašte.'
'A zatim?'
'Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje počnu da stavljaju nameštaj u sobe i čajne stočiće i stolice u bašte i veoma brzo, njihova energija biva potrošena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i baštama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.'
'I onda?'
'Onda počnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i pažnju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve bašte. Zaboravljaju kako je bilo čudesno kad su ih našli.'
'I šta se dogadja?'
'Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Čak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, počinje da se oseća zatvorenim i počinje da traži vrata da izadje. Na početku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim nameštajem i ne shvata baš najbolje šta se zaista dogodilo.'
'Kakva tuga.'
'Da.'
'Ali nije neizbežno, zar ne?'
'Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autentično ili ne.'

”Pravi život”, Andrea de Karlo

"Smatram da je flert najpre igra skovana da život, koji je po sebi tužan i tegoban, učini lepšim.
Flert je pružena ruka ljubaznosti, koja se po pravilu vraća, a katkad pretvori u zagrljaj.
Treba umeti dozirati flert, i, još važnije, treba umeti reagovati na njega s jednakom mekom ljubaznošću i pronicljivošću:
onaj koji reaguje grubo na flert, nepristojan je igrač; onaj ko ga preozbiljno shvata, lak je plen."

Goran Gocić – “Tai”

Nešto je trebalo da se desi, ali sam bio isuviše preplašen da bih o tome razmišljao: osećao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve će se raspršiti pre nego što uopšte počne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma ćutljiva i dvadesetak sekundi ništa nije rekla. Nastavio sam da se bakćem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frižider, vadio šolje i kašike, sipao mleko u bokal, i tome slično. Na trenutak sam joj okrenuo le?a i pre nego što sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i ušla u kuhinju. Bez reči se prišunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja le?a.
Ko je to? - rekoh pretvarajući se da ne znam.
Žena-zmaj'', odgovorila je Kiti. Došla je da te ukrade''.
Uhvatio sam je za ruke pokušavajući da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. Čini mi se da me je već ukrala'', kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula još jače. Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?''
Više nego malo. Znaš i sama. Mnogo više nego malo.''
Ništa ja ne znam. Suviše dugo čekam da bih znala bilo šta.''
Čitava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliža projekciji stvarnosti koju sam priželjkivao od bilo čega drugoga što sam dotad iskusio. Moje želje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujući Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i veštine njenih pokreta, od toga što nije oklevala. Kiti se nije plašila sebe, i živela je u svom telu bez stida i nedoumica. Možda je to što se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se čini da je bilo obrnuto. To što je uživala u svom telu omogućavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nešto što nikada neću zaboraviti, i verujem da je to ono što je u meni konačno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije želje, već pre na dramatično rušenje unutrašnjih zidova, na zemljotres u središtu moje samoće. Toliko sam se bio navikao na činjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nešto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom načinu života, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja našla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom činjenicom da postoji.

“Mesečeva palata”, Pol Oster

"A svrsetak?" - upitace mozda nezadovoljni citalac. "A sta je bilo posle s Lavreckim? S Lizom?
Ali nasto govoriti o ljudima jos zivim, no koji su vec sisli sa zemnog poprista, nasto se vracati k njima?
Kazu da je Lavrecki posetio onaj udaljeni manastir gde se Liza sakrila - i video je. Iduci kroz horove, ona je prosla blizu pored njega, prosla ravnim, zurno-smernim korakom kaludjerice - i nije pogledala na nj; samo su trepavice oka na nj upravljenoga malo zadrhtale, ona je jos nize pognula svoje oslabljeno lice - i prsti skupljenih ruku jos cvrsce su se priljubili jedno uz drugo.
Sta su pomislili, sta su osetili njih dvoje? Ko to zna? Ko to ume kazati? Ima takvih trenutaka u zivotu, takvih osecanja...Na njih se moze samo pokazati i proci svojim putem."


Ivan Turgenjev

Na nebu bez meseca, zvezde su visile kao fenjeri. Fridrih prebaci ruku preko Bjankinih ramena. Stajali su zajedno u dvorištu, gledajući preko terasastih dvorskih vrtova u grad i more pod sobom. Tu i tamo su se u daljini videla usamljena svetla. Palermo je spavao dok su noćne straže obilazile grad i izvikivale sate.
U jezercetu je treperio odraz baklji. Fontana je tiho zuborila. U vrtovima, san je ućutkao kreštavo glasanje paunova. Otišli su poslednji gosti. Otpušteni su muzičari. U luci, brod koji je nosio Berarda i Manfreda u Rim odavno je digao sidro. Noć je mirisala na cvetove narandže.
Fridrih poljubi Bjanku u teme:"Kako sam uspeo da toliko dugo izdržim bez tebe?"
Ne odgovorivši, ona se pripi uz njega. Nije bilo potrebe za rečima. Godine koje su proveli odvojeni jedno od drugog, usamljeni i nesrećni, spojile su ih u vezu čvršću no ikad. Na svetlosti uljanih lampi na stolovima, njene oči, blistava tamna jezera, podigoše se ka njegovom licu. U ovim očima, pomisli Fridrih, ogleda se čitav moj život.
Preko duge tunike boje limuna nosila je ogrlicu od koralnih zrna i krupnih, nejednakih sivih bisera. Neobično, ali posle toliko godina, pogled na tu ogrlicu više mu nije stvarao bol, vec samo blagi trzaj podsećanja. Ni Jolanda niti Izabela nikada nisu ponele Konstancin nakit. Jedino mu je bilo žao što Bjanka nikada neće poneti krunu njegove majke. A ipak, njena kći će uskoro postati carica Vizantije.
"Znas li, Bjankina, da svaki dan zahvaljujem Bogu što mi te je vratio?" Stisnu je za ramena. "Ne bih podneo da te izgubim."
Oči joj se zamagliše. Stavi ruku na njegove grudi. "Upamti, dragi, što Bog daje, može i uzeti. Ničeg se ne smeš držati s takvim žarom- ni Sicilije, niti Carstva, čak ni mene."

“Soko od Palerma”, M. R. Bordin

Stojim na Trgu Republike, kad iznenada ispred mene prodje Gala.Gala je moja najstarija ljubav. Rastali smo se pre sedam godina, uctivo i prijateljski .....
O ljubavi bi se moglo i ovako govoriti : u krugu stoji dvadesetak devojaka. Sve su jednako pozeljne. Vi slucajno prilazite petoj devojci i pocinjete razgovor. I sta se dogadja ? Ona se istog trenutka odvaja od svih devojaka. Njeno lice postaje drugcije, njeno je telo lepse, njene su reci preciznije. Senka se navlaci na ostale devojke, one vise nemaju nista zajednicko s vasom izabranicom. Ljubav ima vrednost samo za onoga koje oseca, nema nikakve vrednosti za onoga kome se iskazuje. Covek koji voli je lep. Samo je on zasluzan za svoju lepotu, a ne onaj koga on voli. Zato se ljubavlju niko ne moze okoristiti, ljubavi se jedino moze sluziti.

" Ljubav za Isidoru Dankan"

Naš čovek ništa ne uradi dok mu ne zapretiš, svako gleda samo da se negde na spisku vodi, da, eto, kaže ja sam tu i tu, a od posla se podalje drži. Sklanja se ponekad čovek, sklanja, skriva se zbog nečeg za šta nije kriv; ponekad ni nos ne sme da pomoli – bilo gde, zato što se plaši spletke, zato što iz svega što postoji na svetu, iz svega će ti paskvilu napraviti i, eto, već sav građanski porodični život tvoj u književnost je ušao, sve je naštampano, pročitano, ismejano, pretreseno!

“Bedni ljudi”, F. M. Dostojevski

"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."

Tomas Man Čarobni breg

"Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih riječi umanjuju, a kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile neograničenima dok su bile u našoj glavi, stisnu se na običnu, životnu veličinu. Ali ima tu još nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu mjestu gdje je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju, ne shvatajući što smo uopće rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana, ne zato što nije ispričana, nego zato što je nitko nije razumio."

“Jesen izgubljene nevinosti”, Stiven King

Pol Oster – Njujorška trilogija

" Oh, čovek je prolazno biće! Čak i tamo gde je siguran da je njegova nazočnost prihvaćena,
gde je ostavio svoj stvarni pečat, to jest u duši svojih milih i dragih
i tu će se ugasiti sećanje na njega, nestaće sve uspomene, i to brzo!"


Gete, Verter

Zašto?
Vredi li uopšte odgovarati na to pitanje?
Ne. Budući da se u odgovoru krije moja nesposobnost da uza se zadržim ženu koju volim. Vredi li je pokušati pronaći kako bih je uverio da mi se vrati? Preklinjati, isprositi još jednu priliku za naše venčanje?
Izgleda smešno: bolje je patiti kao što sam i pre patio, kada su me, na kraju, ostavljali oni koje sam voleo. Bolje je lizati rane, i to sam u prošlosti radio. Neko ću vreme misliti na nju, postaću čangrizav, živciraću svoje prijatelje jer nemam o čemu misliti do o odlasku svoje žene. Trudiću se pronaći opravdanja za sve što se dogodilo, danima i noćima ću se prisećati svakoga trena što sam ga uz nju proveo, na kraju ću zaključiti da se grubo ponela prema meni, koji sam se uvek trudio činiti ono najbolje.
Naćiću si druge žene. Dok budem hodao ulicama, svakim ću trenom susretati osobu koja bi mogla biti ona. Patiću danonoćno. To može trajati nedeljama, mesecima, možda i celu godinu.
Sve dok se jednog jutra ne probudim, primetim da mislim na nešto drugo i shvatim da je ono najgore prošlo. Srce je zgaženo, ali oporavlja se i ponovno prepoznaje lepotu života. Već se to dogadjalo, dogodiće se ponovno, u to sam siguran. Neko odlazi zato što će neko drugi doći – ponovno ću pronaći ljubav.
Pretpostavimo da dva vatrogasca ulaze u šumu da ugase jedan mali požar. Na kraju izađu i krenu na obalu nekog potoka. Jednom od njih je lice potpuno prekriveno pepelom, a drugom je savršeno čisto.
Pitanje: koji od njih dvojice će se umiti?
- Kakvo glupo pitanje: Očigledno onaj čije je lice prljavo.
- Greška: onaj čije je lice prljavo pogledaće drugoga i pomisliti da je isti kao on. I obrnuto: onaj čije je lice čisto videće čađavo lice svog prijatelja i pomisliti: sigurno sam i ja prljav, moram da se umijem.
- Šta time hoćeš da kažeš?
- Hoću da kažem, da sam shvatio da sam u ženama koje sam voleo oduvek tražio samoga sebe. Posmatrao sam njihova čista, lepa lica i u njima video svoj odraz. S druge strane, one su posmatrale mene, videle pepeo koji mi je pokrivao lice i, ma koliko bile pametne i sigurne u sebe i one su u meni videle svoj odraz i smatrale da su gore nego što jesu. Molim te, ne dozvoli da se to i tebi dogodi.

“Zahir”, Paulo Coelho

" Kada god ljudi stupe na naš put, donose nam neku poruku. Slučajni susreti ne postoje.
Ali, da li ćemo biti u stanju da primamo poruku, zavisi od toga kako ćemo odgovarati na ove susrete.
Ako razgovaramo sa nekim ko je stupio na naš put i ne vidimo poruku koja se odnosi na naš trenutni problem, to ne znači da poruka ne postoji.
To samo znači da smo je iz nekog razloga propustili.

Da li ti se ikada desilo da naletiš na nekog straog prijatelja ili poznanika, razgovaraš sa njim minit i nastaviš dalje, a onda ga ponovo sretneš istog dana ili iste nedelje?
I šta obično kažeš? - Zanimljivo je što smo se ponovo videli, - nasmeješ se i nastaviš dalje.

Rukopis, medjutim, kaže da u takvoj situaciji moramo da se zaustavimo i da otkrijemo poruku koju ta osoba ima za nas i poruku koju mi imamo za nju.
Rukopis kaže da kada ljudi jednom budu shvatili takvu realnost, naši susreti će se usporiti i postati mnogo smisleniji. "


Dzejms Redfild - " Celestinsko proročanstvo"

"Prvo postoji doživljaj stvarnosti koji je iluzija;zatim dolazi do razočaranja,a nakon toga do nove iluzije i novog razočaranja.Relativnost svega - zbilje,misli i osjećaja - vodi u osjećaj besmisla.Na kraju se javlja svijest da je umjetnost šansa za ‘popravljeni’ život, tj.život sa smislom."

“Combray”, Marsel Prust)

"Slušaj me dobro, slušaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao što si me sad zavoleo. Biće ti lakše, tvome srcu biće lakše i milije, a sačuvaćeš sebe od ljutoga neprijatelja, a steći ćeš sebi nežnu sestricu. Dolaziću kod tebe, kad hoćeš, milovaću te, i neću se stideti što sam te poznala. Bila sam već dva dana s tobom kad si ležao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru nećeš više steći. Ceo svet ćeš obići, pod nebo otići- nećeš naći bolje ljube, ako baš tvoje srce ljubu želi. Zavoleću te vatreno, volecu te uvek kao sada, i volecu te zato, što ti je duša čista, svetla, sva providna; zato što sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuće moje, dugo očekivani gost, i da nisi slučajno na nas naišao; voleću te zato, što, kada gledam, tvoje oči vole i o tvome srcu pričaju, a kada nešto kažu, odmah saznam sve što je u tebi, i zato bih i život mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato što bih slatko bila i robinja onome, čije sam srce poznala... ali život moj nije više moj, vec tuđi, a volja mi je vezana! Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primi me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teška nemoć; samo učini to tako, da mogu kod tebe da dođem, i celu noć kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me čuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo šta sam ti govorila?"

Dostojevski, Gazdarica

'' Filmovi nisu život. I njih rade muškarci. Imam prijatelja. On je lud, lud lik. Voli porniće. Putuje po svetu i kupuje porniće. A njegova bi žena pre umrla nego rekla -ku rac- ili - pi čka-. Nema šanse. Luda baba. Devica sa dvoje odrasle dece. A on skuplja te filmove. Pa mi je pričao kako to izgleda na frankfurtskom aerodromu. Tamo imaju neke kabine. Uđeš u nju, sedneš pred ekran, blizu, pa ti se čini da ti je nos u velikoj pič ki. Ili tako nekako. Tako da moj prijatelj, kad se nađe na aerodromu , pre leta, drži nos u pi čki. Muškarci su ludi. Kojoj ženi bi palo na pamet stenjati u nekoj fotelji, u nekoj kabini, na aerodromu. Dok čeka avion. Svaka normalna žena se boji leta i sigurno joj je zadnje na pameti, pre ulaska u avion, da gleda na velikom ekranu veliki ku rac i tako se priprema za let.''

uho , grlo, nos

sa hrvatskog prevela đeljanja klerins

Kad se u svijetu dogode zemljotresi, o njima se mnogo govori i priča. Bilježi se, dok traje, svaka sitnica. Bilježe se ljudske žrtve i imena žrtava. A zna se i koliko je, tom prilikom, porušeno kuća. Poslije nekoliko godina, međutim, broj ljudskih žrtava se zaboravlja, pa se uvećava, izmišlja, a pamte se samo mjesta, gdje je bilo zemljotresa.
Tako je i sa vulkanima i poplavama.
Dok vulkani gore, o njima ima bezbroj vijesti i podataka.
A kad se vulkani ugase, niko o njima ništa više ne priča, a izmišlja, ako priča.
Tako je i sa papirima iz prošlih vremena, koji govore o požarima, o kugama, o ratovima, pa i o seobama. Imena pojedinih familija, a još više imena pojedinca, iščeznu iz dokumenata. Zaboravljaju se čak i putevi čitavih rodova.
Pamte se samo mjesta grobalja.
Tako se, poslije brodoloma, na pučini mora, neko vrijeme još zna kraj pojedinca, ali kad prođe nekoliko godina, pobrkaju se imena davljenika i pamti se samo ime potonulog broda. Sudbina pojedinog čovjeka, ili žene, sitno je zrno pijeska, koji izbacuju, na obalu, bezmjerna mora, poslije bura. Smrt jednog čovjeka, ili žene, ček i kad, u tom istom trenutku, padne jedna zvijezda sa neba, ne traje duže u uspomeni ljudi, nego u mraku, jedan trepet, u mnogim treptjima noćnih svitaca.
Kod svih naroda je zabilježeno samo to, da je pojedinac zrno praha!

“Embahade”, Miloš Crnjanski

Čudno da gubitak jedne osobe može da ostavi toliku ogromnu rupu usred života. Rupu koju ostave ne osećamo kao da je veličine drugog ljudskog bića.
Više je osećamo kao da je veličine celog sveta.
Toni Parsons – Za moju malu

"... Kada čovek dublje zagleda u dušu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja čeka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva prošlost i sva budućnost
gube svaki značaj...
i samo postoji taj trenutak..."

Paulo Koeljo - Alhemičar

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gdje treba tražiti prave izvore radosti i smisla.


Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voljeti sve, da je sposobnost da osjećamo ono što daje vrijednost i ljepotu našem postojanju. Gdje god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.


Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Ljepota nije ništa, vidio sam lijepe muškarce i lijepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj ljepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako osjeća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je njegovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.


Ali sreća je uvijek bila tamo gdje je neko umio da voli i živio za svoja osjećanja; ako ih je njegovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Ljepota ne pruža radost onome ko je posjeduje, već onome ko umije da je voli i da joj se divi.

Herman Hese -- Srećan je ko ume da voli