Сербски времеплов

Statler and Waldorf:

било би занимљиво ако неко располаже изворима о овој браћи, пореклом из Средске код Призрена, да нам овде представи

Kliknite za proširenje...

Занимљиво је то место Средска, и преци Вука Мандушића су једно време насељавали место после одласка из Тетова, а пре одласка у Црну Гору.

Презимена, село Средска (Призрен)
http://www.poreklo.rs/2012/05/05/prezimena-selo-sredska-prizren/

Из Средске су, иначе, браћа Вук Исаковић и Трифун Исаковић, обојица војсковође који су се иселили у току великих сеоба у Срем, потичу од староседелаца. У селу је рођен и Чолак Анта Симеоновић, српски војсковођа Првог српског устанка. Непознато је од кога је рода.

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D1%83%D0%BA_%D0%98%D1%81%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87

http://sr.wikipedia.org/wiki/Средска

Демографија
Село Средска и њен демографски састав је такав да у Средској живе само особе православне вероисповести. У окружењу села Средске (тј. у Средачкој жупи) живе православни и муслимани, и заједно са Сиринићком Жупом чине једину територију где Албанци никада нису живели нити покушавали да се настане. Без обзира на муслимански живаљ у околини, Средска и њени житељи никада нису имали никаквих националних нетрпељивости, већ су се увек испомагали и поштовали са суседима. Демографска експанзија житеља Средске и саме Жупе била је 1912.—1913. године, а касније Жупа у ФНРЈ добија и своју општину са око 20-так хиљада житеља.
Насеље има српску етничку већину.

Трифун Исакович
http://sr.wikipedia.org/wiki/Трифун_Исакович


Seobe Miloša Crnjanskog u svetlu snova Vuka Isakoviča - kritički prikaz knjige (i) autora Ivana Nastovića
http://www.scribd.com/doc/52812907/Seobe-Milo%C5%A1a-Crnjanskog-u-svetlu-snova-Vuka-Isakovi%C4%8Da-kriti%C4%8Dki-prikaz-knjige-i-autora-Ivana-Nastovi%C4%87a

Ako Miloša Crnjanskog (1893–1977) uzmemo kao predstavnika one prve, avangardističke
struje u užem smislu, onda će biti i mnogo jasnije zašto se u najboljem romanu
srpske književnosti međuratnog perioda ovaj autor okrenuo pitanjima odnosa indivi380
Slavistična revija, letnik 59/2011, št. 4, oktober–december
due i kolektiviteta, i još specifičnije, pitanju smisla individualne žrtve. U knjizi Seobe
(1929) okrenuo se ovaj autor istorijskoj tematici – 18. veku, austrijskim Srbima, koji
prihvaćeni u tuđoj državi za gostoprimstvo uzvraćaju tako što za nju i njenu caricu
prolivaju krv na evropskim ratištima. Roman je zapravo organizovan na tolstojevskom
principu – principu rata i mira – a podjednako su osvetljeni i vojni pohod
Slavonsko-podunavskog puka na Rajnu, protiv Francuza, i privatna porodična drama
začeta u trouglu braća Vuk i Arandjel Isakovič i Vukova žena Dafina, koja nakon
Vukovog odlaska u rat postaje ljubavnica njegovog brata Arandjela. Ne slučajno, muški
junaci mnogih Crnjanskovih dela nose vojničku uniformu (raičević 2010).
http://www.srl.si/sql_pdf/SRL_2011_4_03


...Miloš Crnjanski,...

Нешто мало може да се нађе о Исаковићима.

Немањићи и црква Светог Николе у Барију

Међу многобројним ктиторима базилике Светог Николе у Барију, у којој од 9. маја 1087. почивају мошти овог светитеља, било је и неколико владара из династије Немањића, међу њима и родоначелник ове династије Стефан Немања, а потом и његови потомци, Стефан Урош II Милутин и Стефан Урош III. По узору на владаре ктиторску делатност је неговала и властела. Неколико ктиторских подухвата у распону од готово век и по указују на живе везе између области на источној и западној обали Јадранског мора. Поклони које су владари из династије Немањића упућивали Базилици познати су углавном само на основу писаних извора, док су сачувани само једна икона, поклон краља Стефана Уроша III и једна повеља цара Стефана Душана.

више о томе у тексту на Историјској библиотеци

У мом се крају стално "хвале" да је Вук Исаковић био граничар у Црној Бари у Мачви. Односно ограничени професори књижевности само то и знају о њему.

Занимљиво је да је најстарији запис наше бугарштичке песме оставио Италијан Рођери де Пачијенца у 15. веку

Орао вијаш над Јанком Сибињанином

Srebrena:

Становништво средњовековне територије која ће једног дана постати Маџарска, било је етнички мешовито...
Među brojnim porodicama srpskog porekla koje danas nose hungarizovana imena i prezimena, detaljno je obrađena i geneologija porodice Hunjadi, potekle od viteza Srba čiji je srednji sin Vuk (Voyk) dobio grad Sibinj (Hunjad) na upravu, pa mu se prilepilo i mađarizovano prezime.
Najpoznatiji iz ove srpske porodice, piše Stipić prema Nadju, jesu Serbov unuk Jovan (Janko Sibinjanin) i praunuk Matija (ugarski kralj Matija "Korvin").

Kliknite za proširenje...

Дворанин малог угледа, Рођери де Пачијенца из Нарда, оданост господарици Изабели показао је и као хроничар њеног путовања у сусрет мужу, сину злогласног Феранта Арагонског, напуљског владара. Рођери уредно бележи да је краљица Изабела у четвртак, 1. јуна 1497., уживала у приредби изведеној у дворишту замка. Краљицу и домаћине забављали су „Scavoni”, Словени, који су „гласно викали на свом језику”, а такође су се „скачући као козе, окретали и заједно су сви певали следеће речи” :

„Orauias natgradum smereuo nit core
nichiasce snime gouorithi nego Jamco
goiuoda gouorasce istmize molimtise
orle sidi maolonisce......"



Наш историчар књижевности Мирослав Пантић, без веће муке, како је описао, одгонетнуо је невероватне стихове. Требало је заменити нека слова, неке речи додати, раздвојити оне написане заједно, саставити оне написане растављено и смисао се полако, али незадрживо откривао:

„Орао се вијаше над градом Смедеревом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
него Јанко војвода говораше из тамнице:
Молим ти се, орле, сиди мало ниже

У јунаку који разговара с орлом није било тешко препознати Јана Сибињанина, кога је. по повратку из битке на Косову 1448. године, заробио српски деспот Ђурађ Бранковић и затворио га у смедеревску кулу због пустошења земље. После договора да му причињену штету плати, деспот Ђурађ пустио је Хуњадија из заточеништва.
http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/smederevski-orao-za-napuljskog-kralja

Statler and Waldorf:

Немањићи и црква Светог Николе у Барију

Kliknite za proširenje...

Злогласном Изабелином свекру, међу многим гресима бележи се и крађа српског новобрдског сребра са олтара цркве Св.Николе у Барију 1481.г..
http://www.****************/2009/12/sveti-nikola-velika-srpska-slava/


Молизејски и Молишки Срби

Рођери нам, осим стихова, наводи и имена Словена који су их певали скачући као козе. Нису се устручавали ни да наздраве: сви су пили по свом обичају, и „мушкарци и жене, одрасли и они који су још деца”. Дворанин је забележио 28 имена Словена, признајући да је извођача било још, али њихова имена није могао да разуме, па их није ни записао. Уредни хроничар оставља и неке своје ситне утиске о словенским забављачима. Међу плесачима у дворишту замка у Ђоја дел Коле била је лепа Вукосава, али и Стија, снаха Радоњина, која је пила највише од свих. Један важан одговор морао је да се потражи у другим изворима: одакле Љуба, Јурко и Стија у Италији?
Научници претпостављају да се ради о Словенима који су из суседних крајева, преко Јадранског мора, дошли у Италију склањајући се од турских освајача. Пантић наводи да је народ из Србије, Босне, Херцеговине, с приморја, бежао у безбедније приморске градове, нарочито у Дубровник. Кад су они постали претесни за толики број досељеника из унутрашњости, и кад приморци више нису хтели да их примају, укрцавали су се на бродове и бољи и сигурнији живот тражили у Италији.
Дубровачки песник Медо Пуцић открио је средином 19. века да је у области Молизе, у провинцији Кампобасо, на тлу некадашње Напуљске краљевине, било словенског живља. Колоније досељеника постојале су и у многим другим местима у Италији, нарочито у Апулији, по којој је путовала Изабела дел Балцо. Кад су почела даља истраживања, утврђено је да су у свега неколико места Словени делимично сачували свој језик и обичаје, док се већина досељеника претопила у домаће италијанско становништво. До Рођерија де Пачијенце и поновног открића његовог спева у науци, нигде није било забележено да је словенска колонија постојала и у Ђоја дел Коле.
http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/smederevski-orao-za-napuljskog-kralja

http://1.***************/-28Ah4hUOhFY/ThpQb1S_KLI/AAAAAAAAAxQ/CTFvIEibWns/s1600/lazio_map_political_regions.png
По најстаријим записима, Срби из Црне Горе, српске Далмације и осталих српских земаља, су после Косовске битке у XIV веку, побегли су са нешто Арбанаса, предвођени Скендербегом и населили се у покрајину Молизе, у Јужној Италији, тачно наспрам, како пише у старим књигама, "нашег српског Дубровника".
Имали су постојбину, српске земље, које су за ведрих ноћи гледали преко мора и имали су домовину Италију, којој су служили залажући и главу за њену слободу, али као Срби.И не само да су они сами себе звали Србима, већ су их и Италијани прихватили и записали као Србе.


Giovennale Vegezzi Ruscalla

У покрајини Молизе, у XIV веку било је девет српских насеља. До XIX века три насеља су успела да савладају све изазове и препреке времена, да задрже свест да су Срби, да сачувају своје порекло самим тим да сачувају српски језик и обичаје од којих истраживачи као најау-тентичнији истичу "налагање божијег бадњака као завјет"
.Насељавали су Церифело (њега већ није било у XIX веку), Палату, Тавену, Аквавиву, Сан Феличе, Монтемиро, Сан Ђакомо, Рипалду и Сан Бјазе. Српски језик се, по подацима из 1885. године, сачувао само у Аквавива Колекроће, у Сан Фелиће и у Монтемиро.

Државни саветник Краљевине Италије и лингвиста господин Асколи је писао: у "Политецницо ди Милано" фебруара 1867. године:
"Словенски језик молишких колонија српски је, тј. онај што се говори с малијем варијацијама у Далмацији, Црној Гори, Србији итд.
Српске колоније у Молизу живо љубе свој српски језик и своју српску народност, али у исто доба љубе такођер и отаyбину итаљанску. И међу мученицима за слободу Италије живом се свјетлошћу блиста један Србин из Ацљуавива Цоллецроце; а то је: Никола Нери, који је умро године 1799. на губилишту, заједно са Паганом, Карафом, Караћолом и доста их је још славних италијанских патриота.
А тај је славни итало-србин (Никола Нери) имао обичај, опраштајући се са својим мјештанима које је често походио, препоручивати: "Немојте 'згубит наш језик"!


Nikola Neri,Srbin iz Napulja (1761-1799)
http://books.google.rs/books?id=EXm...8M&hl=sr#v=onepage&q=nicola neri 1799&f=false


Осим у провинцији Молизе, Срби су живели у Абруцу, Авелину, Пуљи, Калабрији.
У Кијети једно велико место звало се по Србима Сцхиави д' Абруззо (Абручки Срби). Место Полкарино било је чисто српско, по пописима из 1591
. А у цркви у Баочју био је срмом украшен олтар - дар српског краља Милутина

http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/03/article-17.html

Srebrena:

Занимљиво је да је најстарији запис наше бугарштичке песме оставио Италијан Рођери де Пачијенца у 15. веку
Рођери нам, осим стихова, наводи и имена Словена ..
"Словенски језик молишких колонија српски је, тј. онај што се говори с малијем варијацијама у Далмацији, Црној Гори, Србији итд.
Српске колоније у Молизу живо љубе свој српски језик и своју српску народност, али у исто доба љубе такођер и отаџбину итаљанску.

Осим у провинцији Молизе, Срби су живели у Абруцу, Авелину, Пуљи, Калабрији.
У Кијети једно велико место звало се по Србима Сцхиави д' Абруззо (Абручки Срби).
Место Полкарино било је чисто српско, по пописима из 1591
. А у цркви у Баочју био је срмом украшен олтар - дар српског краља Милутина

Kliknite za proširenje...

http://1.***************/-RlE5w-_DMk8/ThpuM5u9oxI/AAAAAAAAAx0/ymzoga33ut0/s400/marche_map_political_regions.jpg

У јадранском италијанском граду Анкони (словенски назив јој је Јакин), наспрам града Задра, постојала је словенска колонија, која је убрзо по оснивању изложена верској нетолеранцији, а од 1487.године и инквизиторској тортури.У Анкони оног доба Словени су представљали десетину укупног становништва.
Папа Иноћентије VIII (исти онај који је благословио методе инквизиције) бацио је анатему на ову "шизматичку" словенску колонију.
Два имена из колоније су:

Липо Далмасиа (1376-1410), ренесансни сликар ; и много познатији
Николо дел Арка (око 1438- 1494), ренесансни вајар

Никола Далматинац

Николо је био познат и под другим надимцима везаним за места у којима је пребивао -Николо Далмата, Николо да Бари.Никола Болоњски, Niccolò d'Antonio d'Apulia.
О њему фратар и хроничар Болоње (G.Borselli, Cronica gestorum ac factorum memorabilium Civitatis Bononinae) бележи да је умро у самостану св.Доминика и сахрањен у цркви Целестина (одатле му је и последње "презиме"- dell'Arca di San Domenico).
На његовом гробу биће исписани стихови који речито говоре о уважавању вештине словенског мајстора :

"Који живот камењу даваше и надахнуте ликове
Длетом уобличаваше, ох јади, овде почива.
Сада Праксител, Фидија, Поликлет обожавају
О, Николо, твоје руке, и диве им се "

Подаци су према тексту Предрага Р.Драгића Кијука : "Крстоносни мач Ватикана", објављен у зборнику радова Catena Mundi, Београд, 1992.г., str 396


http://www.panoramio.com/photo/36938030

Niccolo' Dell'Arca - Compianto

http://www.scultura-italiana.com/Galleria/Dell'Arca Niccolo'/index.html

Никола је рођен на тлу Италије, али се породица доселила из Далмације.

Per altro, secondo altre fonti, è anche detto Dalmata o Schiavone, e questo ha fatto supporre che la sua famiglia provenisse dall’altra sponda dell’Adriatico. Quanto all’anno della sua nascita, la maggior parte degli storici afferma che oscillerebbe tra il 1435 e il 1440.


http://www.rivistaeffettoarte.com/default.aspx?ids=151&idd=A169~170~668&tp=Content+Manager&lg=it-IT

Рабиндранат Тагор

Рабиндранат Тагор (бен. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, енгл. Rabindranath Tagore; Калкута 7. мај 1861 — 7. август 1941) је био индијски књижевник, драматург и филозоф.
Написао је више од 1000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2000 песама, велики број есеја и друге прозе. Његова поезија се одликује једноставношћу емоција, есеји јачином мисли, а романи друштвеном свешћу. Главни циљ му је био повезивање истока и запада. Сам је преводио своју лирску поезију на енглески језик.
Добио је Нобелову награду за књижевност 1913. године.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Рабиндранат_Тагор


Кад је Тагоре рецитовао на бенгалском у Београду


„Политика” је пре 85 година посветила велику пажњу боравку славног индијског песника и филозофа у југословенској престоници.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Tagore-u-Beogradu.sr.html
Тагоре је, говорећи о тренутку тадашњег света, рекао и ово:

,,Страсти су полуделе. Дошла је жеља за експлоатацијом и све велико и лепо изгубило се. Ми дрхтимо у страху од те Европе која хоће да одвоји човека од Бога. Војници и трговци који нам данас долазе, не доносе нам идеале првих пионира, већ само страст за материјалним богаћењем. Можете ли се поносити цивилизацијом која носи страх. Савремена цивилизација одвојила је науку од духа. Наука ствара дисциплине, даје снагу, али без идеала… Све што не црпе снагу духа, није лепо, него је ружно. Снагом може да се поноси лав, тигар, слон. И кад се човек поноси снагом, он је као животиња.”


Кад је Тагоре рецитовао на бенгалском у Београду

„Политика” је пре 85 година посветила велику пажњу боравку славног индијског песника и филозофа у југословенској престоници.

-------------------------------------------------------
Птица са два гнезда
Током посете Хришћанској заједници младих људи, у њиховом друштвеном дому у Васиној улоци, где га је поздравио владика Николај Велимировић, Тагоре је рекао:
,,Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањима од осталих западних народа. За вашу љубазност ја вам не могу изразити своју захвалност. Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да се одушеви. Како је то пријатна ствар бити толико вољен и познат у једном свету у који ниси никад очекивао да дођеш! Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу.”

Слободан Кљакић


Александар Љубиша
ТАГОРЕ У БЕОГРАДУ

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/tagore-u-beogradu

‘‘Да Тагоре и његова пратња (две ћерке, зет и унука) те недеље, 14 октобра 1926. стижу у Београд, знало се из вести коју је тог дана на првој страни објавило Време‘’, пише о овом догађају историчар књижевности професор Јован Пејчић у књизи Култура и памћење. Београд у историји и литератури. ‘‘Мноштво грађана – међу њима и интелектуална елита Београда – нашло се на станици већ у 21 сат, и њихов се број стално повећавао. Када је воз из Загреба негде иза 22, с двадесетак минута закашњења, коначно ушао у станицу, навала света на перону била је толика да је ‘одмах жандармерија почела одбијати публику и правити шпалир’ како би се песнику и његовим пратиоцима омогућило да од салон-вагона дођу до аутомобила. Тагореов излазак из воза био је дочекан аплаузима и одушевљеним повицима, полиција је једва одржавала ред, публика се тискала да изблиза види великана.’‘

Сутрадан (16. новембра) Тагоре је посетио изложбу народних рукотворина у САНУ. И о тој посети је писало Време:
‘‘Тагоре се особито интересовао за наше рукотворине. Г. Данило Поповић, власник музеја у Академији наука, приказао је Тагори своју истински ванредну збирку, и том приликом поклонио песнику у знак пажње најлепшу одору из своје збирке, сву опточену златом, направљену на Косову у 18. веку, што је госта јако дирнуло (толико да је истог поподнева писао Данилу Поповићу, обећавши да ће му чим стигне кући узвратити дар, као и да ће његова ћерка златну косовску одору носити само у најсвечанијем и најважнијем тренутку свога живота).

Српски генерали у Бородинској бици​

И Срби имају разлога да буду поносни на Отаџбински рат: чак 10 генерала Срба, већином пореклом из Нове Сербије, допринело је да се 1812. победи Наполеонова армија.


У Србији уочи прославе 200-годишњице Отаџбинског рата 1812. шира јавност мало зна да је у чувеној Бородинској бици у руској војсци ратовало чак десет генерала Срба, већи број команданата нижег ранга и обичних војника. Наиме, у саставу Царске армије императора Александра I под командом фелдмаршала Кутузова били су: генерал пешадије Михаило Андрејевић Милорадовић, генерал Ђорђе Арсенијевић Емануил, генерал-поручник Јован Јегоровић Шевић, генерал-мајор Јован Степановић Адамовић, генерал-поручник и тајни саветник Никола Богдановић Богданов, генерал-поручник Никола Васиљевић Вујић, кавалеријски генерал барон Илија Михајловић Дука, генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић, генерал-мајор Абрам Петровић Ратков и генерал-ађутант Никола Ивановић де Прерадовић. Неки међу њима су били досељеници у Русију, на пример Ђорђе Арсенијевић Емануил, (рођен у Вршцу) и генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић (рођен у Венецији). Међутим, већина поменутих војсковођа углавном били су представници друге или треће генерације Срба досељених у 18. веку на просторе Русије за време цара Петра Великог и царице Јелисавете. Срби су се тада населили у Новоросију, територију ослобођену од Турака и кримских Татара на јужној граници Руске Империје, и формирали покрајине Нова Сербија (северни део данашње Кировоградске области у централном делу данашње Украјине) и Славеносербија (подручје на граници Луганске и Доњецке области на југоистоку Украјине). У овим областима је средином 18. века живело 50.000 досељеника.

Међу овим генералима један је запамћен као велики херој Отаџбинског рата 1812: потомак славне херцеговачке породице Храбреновић, наустрашиви Михаило Милорадовић (1771–1825), који је командовао на централним позицијама руске војске у бици код Бородина. Милорадовић је имао кључну улогу у тренутку када је француска војска стигла до самог Кремља. Он је упутио парламентарце маршалу Мирату са поруком да ће, ако га нападну Французи, одмах запалити град. На тај начин је успео да добије седам часова примирја и за то време је неометано извршио евакуацију своје војске и преосталог становништва. Када је Наполеон са својом војском ушао у напуштену Москву, градом су буктали пожари које су намерно подметнули сами Руси, што је, како је и планирано, имало катастрофалне последице за опстанак гладне и исцрпљене француске војске пред наступајућу зиму. Потом су уследиле сјајне победе код Вјазме, Малојарославеца и Красног (крајем 1812) и код Лајпцига (1813). Указом императора Александра I Романова, Михаило Милорадовић је 1813. године добио титулу наследног руског грофа, а 1818. је постао генерал-губернатор Санкт Петербурга. Током чувеног устанка декабриста 14. децембра 1825. Милорадовић је био на Сенатском тргу, покушавајући да смири побуњене племиће. Генерал, који није био рањен у више од 50 битака, добио је тада две ране, из пиштоља и од бајонета. Када су му извадили метак из плућа, рекао је: „Хвала Богу! Није пуцао војник! Срећан сам!“ Његова последња жеља је била да се ослободи 1500 кметова који су му били у служби.

http://manager.ruskarec.ru/articles/2012/08/31/srpski_generali_u_borodinskoj_bici_16557.html

1812. година: време „Рата и мира“​

Русија на грандиозан начин обележава 200-годишњицу победе над Наполеоновом „Великом армијом“. Пре 200 година Наполеон је повео највећу војску коју је свет до тада видео како би покорио Русију. Русија се, међутим, није уклопила у логику европских агресора.


Ове године Русија посебно свечано обележава 200-годишњицу Отаџбинског рата 1812, догађаја који је имао велику улогу у формирању Русије као светске суперсиле. Рат Русије против Наполеона с правом се сматра једним од централних догађаја светске историје. Наполеонов поход на Русију и рат који је уследио 1813–1814, све до Првог светског рата био је највећи војни сукоб у историји човечанства. На бојним пољима Отаџбинског рата одлучивало се о судбинама многих земаља и народа. Русија је била последња препрека на Наполеоновом путу ка европској доминацији, која би касније могла да прерасте и у светску доминацију. Да је направио од Русије сателитску државу, Наполеон више не би морао да зазире од Енглеске и слободно би могао да планира даљу експанзију у Азији. Такав изузетно важан историјски значај Отаџбинског рата 1812. био је разлог за посебно свечано обележавање његове 200-годишњице.


Што се наше земље тиче, та 1812. је постала година тријумфа руске државе. Тада је Русија стала на пут ширењу револуционарних идеја које је Наполеонова армија разносила по Европи заједно са својим војним коморама. Наиме, у западној историјској науци и филозофији Наполеонова освајања често се приказују као пут којим су се „прогресивне идеје Француске револуције“ рашириле по Европи. Међутим, управо је Русија, која је зауставила ово „ширење идеја помоћу агресије“ помогла да се очува тадашњи светски поредак. Данашња криза међународних институција и општа глобална нестабилност угрожавају улогу коју Русија игра или би хтела да игра на светској сцени, те је очигледно да у таквим условима позивање на славну прошлост посебно добија на значају. Још 2009. је створена Државна комисија за припрему обележавања 200-годишњице победе Русије у Отаџбинском рату 1812. У њен састав су ушли чланови Владе, губернатори, руководиоци највећих медијских кућа, представници науке, културе и уметности. На чело комисије стао је лично Дмитриј Медведев. Наредне 2010. године познате јавне личности основале су Грађански савет чији је циљ да помаже органима власти у припреми свечаних манифестација. За одржавање манифестација из буџета се на свим нивоима издваја преко 100 милиона долара. Обележавање јубилеја ће трајати неколико месеци. Главна прослава ће бити уприличена на Бородинском пољу, где су се пре 200 година у крвавом боју сукобиле руска и француска армија. У грандиозној бици није било победника. Обе стране су изгубиле укупно око 80 хиљада војника, али нису могле да однесу одлучујућу победу.


Почетком септембра 2012. године 3000 људи ће обући оригиналну руску и француску униформу из оног времена и узеће учешће у величанственој реконструкцији битке коју ће, како се очекује, посматрати око 300.000 гледалаца. Планирано је да се тамо, у Бородину, реконструише Успутна царска резиденција, у којој ће бити смештена обновљена експозиција музеја Бородинске битке. Поред познатог московског Музеја-панораме „Бородинска битка“ (где је изложена уметничка слика дугачка 115 метара са приказом кулминације грандиозног боја), у близини Црвеног трга, планира се отварање новог музеја посвећеног Отаџбинском рату 1812. Свој допринос празновању јубилеја даће и администрација музеја Московског Кремља. И Кремљ је пре 200 година видео Наполеона и био сведок тадашњих драматичних догађаја. Наполеон је 14. септембра 1812, после тактичког повлачења руске армије из Москве, свечано ушао у Кремљ и провео у њему два дана, узалудно чекајући да му Руси понуде мировни споразум. А када су Французи потучени до ногу, у Кремљу су одлуком цара Александра I смештени трофејни француски топови, као и руски топови који су учествовали у Бородинској бици. Музеји Московског Кремља у 2012. години организују специјалну тематску екскурзију у којој ће посетиоци моћи да виде те топове. На Саборном тргу Кремља 28. јула почела је једна од најатрактивнијих свечаности јубилеја: козачки коњски поход од Москве до Париза. У овом походу, који ће трајати до средине октобра, потомци козака који су 1812. ратовали против Наполеона иду путевима Русије, Белорусије, Пољске, Немачке и Француске, јашући коње исте пасмине као и њихови преци. Ове године ће у Русији бити покренуто неколико Интернет пројеката посвећених Отаџбинском рату 1812. Један од њих отворен је на сајту Министарства одбране РФ. Овде се може сазнати више о Наполеоновим ратовима, погледати поље Бородинске битке и упознати са историјатом руског војног мундира коришћеног 1812. У Руској државној библиотеци ће 29. септембра бити отворен сајт на коме ће бити презентована електронска издања посвећена рату 1812. Свечаности се завршавају 25. децембра 2012, тачно 200 година после објављивања царског манифеста о протеривању Наполеонове војске. Тог дана ће у главном храму Русије, храму Христа Спаситеља, бити одржан свечани молебан поводом сећања на победу, а у Бољшом театру ће бити одржана свечаност у којој ће званично бити резимиране све јубиларне манифестације.

http://ruskarec.ru/articles/2012/08/30/1812_godina_vreme_rata_i_mira_16539.html

Pruski baron - srpski general

Rođeno ime mu je bilo Alfred Sindler frajher (baron) fon Klejsenburg,rodio se 1892 u Jordanovu,Istočna Pruska.Njegov otac Edvard nemac,majka Salomeja Mikolajčik poljakinja.Početkom XX veka njegova porodica se preselila u Beč.1912 godine je završio u Beču Vojnu akademiju,postao artiljerijski oficir.Već kao mladić bio je oduševjen srpskom kulturom.Prvi garnizon mu je bio u Banja Luci.Ovde je stvorio poznanstva sa srpskim stanovništvom, na Svetog Savu 1913 godine bijo je pozvan na svetosavsku zabavu gde se upoznao sa jednom srpkinjom u koju se zaljubio.Kada je javio svom ocu da će se venčati sa srpkinjom građanskog,ne plemićskog porekla ovaj ga upozorio da ako to učini on će se odreći njega.Mladi oficir je posle ovog prešao u pravoslavnu veru,otišao do matičara i promenio svoje ime.Inače uzeo je ime Ljuba Babić pošto tako mu se zvao najbolji srpski prijatelj,i posle toga venčao.Kada je izbio prvi svetski rat,njegov odred je poslat na srpski front.Gde je on avgusta 1914 prešao na srpsku stranu.Prvo se borio kao poručnik u srpskoj vojsci,kasnije na njegov zahtev upućen je u četnički odred vojvode Vuka-majora Vojina Popovića.Pokazao se vrlo hrabrim u toku proboja Solunskog fronta.Posle rata bijo je u raznim garnizonima.Pre izbijanje aprilskog rata bio je proizveden u čin Majora i premešten u Skoplje pod Nedićevu komandu.Nigde nije došlo do većih borbi ,pošto je potpisana kapitulacija.Izbegao odvođenje u ratno zarobljenisto.Kada je saznao za formiranje vlade Narodnog spasa, Ljuba Babić se stavio Nediću na raspolaganje.Predsednik vlade mu je poverio komandu VII srpskog oružanog odreda.Njegov odred je imao velike uspehe u borbi protiv partizana,ali on je zbog svojre ne fleksibilnosti stekao brojne neprijatelje.Januara 1942 godine predsednik srpske vlade Armijski General Milan Nedić ga je proizveo u čin Brigadnog-Generala.U noći 4 februara je uhapšen od strane Gestapoa,odveden u Beč pred vojni sud gde mu se sudilo zbog dezerterstva i izdaje.Po tada važećim zakonim Rajha svaki zločin se treba smatrati zastarelim posle 25 godina,ali tužioci su smatrali da njegov slučaj nije zastareo jer se rat završio tek 1918 i tek tada bi mu se moglo suditi.Pod ovakvim okolnostima osuđen je na smrt,ali Vrhovni vojni sud je poslao svoje povoljno mišlenje da je njegov zločin zastareo.Babić je bio na osnovu toga oslobođen.Ali mu je ukinut status ratnog zarobljenika na odsustvu,odveden je u zarobljeništvo u Oflag VIII C,kasnije u Hamelsburg.Posle rata se prebacio u Minhen gde je aktivno radio protiv komunističke propagande da se svi oficiri i vojnici vrate u komunjarsku Jugoslaviju.Pošto amerikanci ga nisu hteli izdati Titu i njegovoj bandi,Tito je izdao naređenje da ga agenti OZNE koji se nalaze u Nemačkoj kidnapuju.Namamili su ga da uđe u stan jednog tobožnjeg američkog oficira,radi pregovora o srpskim emigrantima,tamo su ga uhapsili agenti OZNE i prebacili ga u Beč,sovjetski sektor,pa preko Mađarske u Jugoslaviju,sve ovo se odigralo januara 1946."Suđenje" mu je počelo prvog avgusta,osuđen na smrt,streljan 2 septembra 1946 godine.

Pruski baron - srpski general
04. april 2007.
Piše: Srđan Cvetković
Prvi na listi optuženih bio je Ljubo Babic, general srpske vojske, a njegovo pravo ime bilo je Adolf Šindler Frajher fon Klojstenburg. Beogradjani su tokom rata gladovali, a za preživljavanje mogu da zahvale samo crnoberzijancima.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278346-Pruski-baron---srpski-general

Nepodobni general


Goneci i partizane i cetnike, general Ljuba Babic se zamerio mnogima, pa je ražalovan i poslat pred Vojni sud u Becu. Kako se austrijski oficir s posadom i artiljerijskom baterijom predao srpskoj vojsci na Ceru.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278348-Nepodobni-general


Poslednja tačka - čast!
Ljubu Babica je poslednja tacka optužnice teretila da je obešcastio mladu partizanku pre izvršenja smrtne kazne. Babic je dokazao da je optužba montirana, pa je predsedavajuci Milonja Stijovic kazao tužiocu: E, ovu tacku da mu brišeš.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278349-Poslednja-tacka---cast

Milost nove vlasti
U sobu, nas na smrt osudjenih, ulazi upravnik zatvora i kaže mi: Tebi i ovom drugom, pokazuje na Kovacevica, smrtna kazna je smanjena na vremensku, a Babicu potvrdjena. Ljuba Babic nas obaveštava da te noci namerava da izvrši samoubistvo.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278353-Milost-nove-vlasti

General odbio bekstvo
Pripremajuci bekstvo iz zatvora, grupa zatvorenika pozvala i Ljubu Babica da im se pridruži, ali je on odbio. Kako su agenti Ozne u americkim uniformama oteli Ljubu Babica u Minhenu, zatim ga sproveli u Bec, odakle je deportovan u Beograd.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278354-General-odbio-bekstvo

Srebrena:

Tema koja je tek početa i ne vidi joj se kraj

Kliknite za proširenje...

Srebrena:

ADRIATIC BELGRADE

Kliknite za proširenje...

Од Београда до Београда, круг се проширује


Трагови присилне сеобе Београђана у Истанбул у време Османлија
Сербско коло у Стамболу на Босфору
Село, шума, махала и црква Београђана у Истанбулу

Srebrena:

Dok Srbija ne haje za brojnu dijasporu u Turskoj, njeni potomci nisu zaboravili zavičaj, pa se kod Istanbula prostire Beogradska šuma na 6.000 hektara, a grad se diči crkvom Beogradske Bogorodice. Dok Beograd ima Stambol kapiju, u Istanbulu je podignuta Beogradska kapija!
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11585
Autohtonisti smatraju da je budući Carigrad osnovala pre n.e.(kao manje naselje) srpska porodica Lelić. .došavši iz Megare. a tek mnogo godina kasnije je Nišlija Konstantin napravio na tom mestu prestonicu i podigao zidine.
http://serbdom.wetpaint.com/

Belgrat ormani (Belgrad Ormani is also known as Belgradskiy Les, ...Beogradska šuma) odakle Istambul dobija vodu, svežu , hladnu i čistu

http://www.turkeytravelresource.com/view/113/belgrad-forest

selo Beograd u Turskoj..belgrat köyü (belgrat village)
http://www.panoramio.com/photo/2974504

Walls of Constantinople , Carigrad- the Belgrade Gate (Belgrad Kapısı)
The Second Military Gate or Gate of Belgrade.
http://en.wikipedia.org/wiki/File:Car_bed_kap_deu2.jpg

Kliknite za proširenje...

Наредбом султана Сулејмана 1521, после пада Београда на дан после Велике госпојине, становништво Београда је пресељено у Истанбул.
Бројне породице и српско свештенство носили су са собом и најдраже реликвије међу којима су највредније биле мошти Св.Петке, мошти царице Теофаније и чудотворну икону Богородице, рад јеванђелисте Луке окован златом и сребром

Између Златних и Силивриских врата Цариградске тврђаве основана је нова „Белиград махала”, а нешто даље створено је и село Београд. То село било је ослобођено плаћања пореза под условом да брину о пијаћој води за град.
Неки од потомака бивших „Београђана” вековима су очували сећање на стару домовину. У селу Барјачићи на Дарданелима постојала је до Првог светског рата српска колонија од близу 500 људи који су говорили српски. Успомену на некадашње Београђане чувају и данас локални називи у Истанбулу попут „Београдске шуме” (Belgrad Ormani и „Београдске капије” (Belgrad Kapisi).

Kliknite za proširenje...

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/uјed-krilatih-zmiј
Beogradska kapija
http://ruutu.kuvio.helsinki.fi/kuvi...p?&id_kohde=903&photos=20&skip=0#!prettyPhoto

Београдско насеље (махала) налазило се у пределу на коме је данас железничка истанбулска станица, простирало се од главног улаза- Златних врата (данас зазиданих) до Силивријских врата, око 800 метара од "Једи-куле", односно 7 кула:
http://en.wikipedia.org/wiki/File:Castle_of_Seven_Towers_Istanbul.png
http://www.arkeo3d.com/byzantium1200/oldgate.html
http://www.arkeo3d.com/byzantium1200/p-aura.html


http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/70/Byzantine_Constantinople_eng.png

Много детаљнији опис налази се у путопису Стојана Новаковића, који преносим из књиге Балканска питања (Београд, 1906.г.):

У београдској Богородичиној цркви, удаљеној око 100м од Београдске капије у Истанбулу, Новаковић је уочио врло старе иконе и претпоставио да је (по натпису уз икону Св.Николе) година изградње цркве 1539.а. Данас се на тој удаљености од капије, налази црква са именом Београдска Панаија црква
http://placesinistanbul.com/placeTransit.php?placeID=526&lan=EN
http://www.postcrossing.com/postcards/TR-29756

Новаковићево мишљење је да су Срби из Београда прво названи "Грцима " јер су исповедали хришћанство окружени муслиманима, а да су касније и нестали, односно утопили се протоком времена у турско становништво, а било је и даљих принудних расељења.
Још један траг да су опстајали дуго, чувајући предано србске обичаје и у турској ношњи и са називом "Грци", јесте слика италијанског путописца Луиђија Мајера која приказује традиционално србско коло , преплетених руку на начин "козарачког", у пратњи неких гусли и свирала, у Београду (селу) поред Истанбула,на Босфору, на самом почетку 19. века, као у оној народној

Играле се делије насред земље Србије
Ситно коло до кола, вило се до Стамбола.



Dance of Peasants [possibly in Belgrade near Constantinople]
http://collections.vam.ac.uk/item/O146574/dance-of-peasants-possibly-in-watercolour-mayer-luigi/

Свира фрула из дола, фрула мога сокола
Ситно коло до кола, вило се до Стамбола

Из историје српске медицине средњег века
Лекарска наука у средњовековној Србији почиње Карејским типиком Св. Саве (1199.) и првом болницом, док Краљ Милутин оснива прву медицинску школу

Шароњање

Поред „видара“ и „ранара“ ...Посебан облик народних лекара су били људи обучени за ткз. „шароњање“. Име долази од посебно облика сечива/тестере који се зове „шара“ (отуда шароњање) којом се обављала трепанација главе. Жене су такође забележене као народни хирурзи.

Археолошки налази из 12 . и 13. века, као и путописац- сведок из 17.века, потврђују да је српска средњевековна медицина била напреднија него остале европске:



Samo na prostoru jedne sonde registrovano je preko sto skeleta različite starosti i pola. Na skeletu, posebno lobanjama pokojnika vidljive su operacije, kod jednog je pronađeno liveno bronzano dugme koje najverovatnije pripada 12. veku, kao i dva dubrovačka denara iz sredine 13. veka. On ističe »da je sve ono što je do sada pronađeno u bolnici manastira Svetog Georgija u Mažićima kod Priboja ozbiljno uzdrmana teza da su Nemci bili preteča u medicinskim saznanjima iz hirurgije«.

- Tako smo pronašli instrument za izvlačenje metaka sa svrdlom koji potiče oko 1520. godine, ovaj instrument iz manastira Svetog Georgija je 7 milimetara duži od sačuvanog analognog primerka koji se nalazi u Germanskom nacionalnom muzeju u Nirnbergu. Zatim mali hirurški šestar iz 15. veka korišten u operacijama, pa hirurški nož takodje iz 15. veka, viljuška za amputaciju iz 16. veka. Ono što je za nas bilo zaista začuđujući i epohalan pronalazak su naočare »Lenonke«, kakve je nosio čuveni Bitlis Džon Lenon i koje su i danas hit među mladima u celom svetu. Ove naočare, kao funkcionalno pomagalo u operacijama, potiču iz 15. veka, sa okvirima od profilisanog bakra, i malim elipsoidnim alkama za prihvatanje. Napravljene su iz jedne profilisane trake, tako da oštri deo ide na gore. Tu su još trakaste makaze, razna sečiva u obliku noževa, satara, sečki i sekira, pa igle, šila, većina ih je iz 14. i 15. veka, kaže Derikonjić.

http://www.novinar.de/2007/12/10/srbi-–-pretece-u-svetskoj-medicini.html
http://ponsjournal.info/wp-content/uploads/pons-20.pdf


О народним хируршким интрервенцијама на лобањи у 19. веку писали су антрополози и етнолози :
http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/mikic_trepanacija_-_vek_istrazivanja_u_srbiji.pdf

Naime, procedura se sastojala u sledećem: trepanaciju nisu obavljali nad decom i starijim osobama, a ceo proces se odvijao na otvorenom prostoru. Kada bi ih postavili u stolicu dali bi im anesteziju u vidu rakije... Trepanacioni otvor bi se zatvarao tikvom, jer se verovalo da ona ima antibiotičko dejstvo.

Kliknite za proširenje...

Када су се 1866. године шароњали Благоје Станић из Краљевих Бара и Радисав Б. Мићовић из Пеовца, ја сам се стрефио у селу и присуствовао томе послу код обојице и пажљиво посматрао.

Kliknite za proširenje...

http://www.rastko.rs/rastko/delo/12052
http://www.scribd.com/doc/100616114/Bilo-Jednom-Jedno-Kladovo-II


Што се тиче стручне и научне медицине, српска средњовековна писменост је сачувала два капитална дела из те области. То су пре свега „Ходошки зборник“ XV – XVI век, и „Хиландарски медицински кодекс“ (текстови настали у распону од краја XIII века па до почетка XVI века). Оба ова текста не представљају српску народну или пак српску етномедицину већ преводе најеминентнијих аутора тога времена
http://www.rastko.rs/rastko/delo/14016
http://www.onk.ns.ac.rs/letopis/LSA2010/s2rad15.pdf

Od kada je monahinja Jefimija posle boja na Kosovu polju spevala "Pohvalu knezu Lazaru", u naredna četiri veka se među Srpkinjama nije pojavila nijedna pesnikinja. Onda je 1776. u fruškogorskoj prestonici Irigu svet ugledala
Eustahija Arsić
Оdrasla је uz oca Gavrila Cinćića i mati Martu.
Najpre je bila u braku sa trgovcem Lackovićem u Koprivnici, potom sa Tomislavom plemenitim Radovanovićem u Karlovcu, bogatašem koji je od bečkog dvora dobio zvanje plemića. Tu titulu je ponela i Eustahija.
Tek kada se udala za Savu Arsića, senatora i gradskog načelnika, upravitelja i dobrotvora aradske Preparandije (učiteljske škole), dospela je u visoko društvo.


(Irig, 14.03.1776 — Arad, 17.02.1843)


Proširuje svoje obrazovanje i obaveštenost, stiče slavu književnice i umne žene. Govori nemački i engleski, rumunski i latinski, možda i grčki i francuski. Čita dela Jovana Rajića, Atanasija Stojkovića, Pavla Kengelca. Jedna je od prvih pretplatnica na dela prosvetitelja i svetskog putnika Dositeja Obradovića. Baš kao i njena francuska savremenica, anonimno je objavila svoje književno prvenče "Sovjet matrnij obojega pola junosti serbskoj i valanijskoj". Bilo je to u Budimu, 1814. godine.

Њене су речи: „Благо нашем роду кад буде свака жена знала читати наравоучителне књижице јер слепа мати својој деци очи вади."
Борила се против незнања, неписмености и „сујеверија и чародејанија из неразумија."

„Спомените мја со пјесними,
Љубимци музи,
Ту ја жертву потребујем
Благодарности.”

Та жеља није јој била испуњена. Нико је није ожалио ни у стиху ни у прози. Нити је она сама, нити је ико други касније уклесао њено име на надгробној плочи породице Арсића у Араду (данас у Румунији). Иза ње није остало потомака, па је тестаментом имовину оставила пријатељима, двема арадским црквама и цркви у Иригу, жупанијској болници, Матици србској и арадским србским школама. Завештала је и фонд од 3000 форинти на управу општини Текелијине цркве тако да годишњу камату дели на пет србских сиромашних удовица.

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=140.0
http://srbskocarstvo.blogspot.com/2012/05/blog-post_23.html
http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/Радио+Београд+1/1156714/Гости+из+прошлости.html
http://poesibad.wikidot.com/eustahija-arsic

Змајева дописница из 1871. године



Прва илустрована дописница - изум Срба


Илустрована дописница појавила се у нас пре него игде у свету, у издању Змаја, новосадског листа који је уређивао Јован Јовановић - Змај. Сачувани примерак упућен је у Сомбор 19. маја 1871. године из редакције листа са седиштем у Бечу. Штампана је у Бечу - типографија R. von Waldheim, а илустровао поручник Србске војске Петар Манојловић.

На њој је представљен змај раширених крила који бљује ватру из ноздрва и муње из чељусти. При дну су символи Оријента и Запада: Босфор, минарети Истамбула, Турчин са лулом, пароброд, тунел, воз, куполе православне цркве, вероватно у Москви. Детаљан опис са је М. Вернер у тези Прва илустрована дописница - изум Срба.

Илустрација на овој дописници није споредна. Она покрива читаву дописницу и то је аргумент у тврдњи да је ово заиста разгледница. Према томе, прва на свету. Поштанске саобраћајне карте, потом и дописне карте, ипак, биле су без илустрација све до пред крај XIX века, а код нас до 1896. године.

Извор: БРАНКО ВАСИЉЕВИЋ, Сто година на илустрованим дописницама (1896-1996), Editions Francophiles, Београд
http://srbskocarstvo.blogspot.com/2012/04/blog-post_13.html

Majka Sultana Osmana II = Srpkinja Mara = Sehsivar Sultan, zena Mustafe II
Dzamija u kojoj je sahranjena .

Наш славни Призрен спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву. У народним се песмама зове бијелим Призреном, убавим и питомим местом, српским Цариградом: „Рано рани српски цар Стјепане, у Призрену своме Цариграду”. У средњем веку Призрен је био једно од најзнатнијих трговинских места у српским земљама. Налазио се на најкраћем путу који је срце српских земаља, Стару Србију, везивао са јадранским приморјем, куда је готово сва српска средњевековна трговина ишла.

Сербски Цариград- Призрен

Трговински значај Призрена у том времену види се нарочито по томе, што су Дубровчани у њему имали своју велику колонију, силне дужнике, у грађанству свој ђенерални конзулат; што су закупљивали и призренску царину, па су чак радили, најпре код краља дечанског, а затим код цара Душана, да им се за заштиту дубровачких трговаца у Призрену уступи чак акропољ призренски, castrum, castellum Presren, Prisarinum, како су то Дубровчани писали 1332. године.
Највећи свој политички и трговински значај постигао је Призрен за владе цара Стевана Душана, који га је учинио својом престоницом и који је у њему подигао манастир св. Михаила.


Призренски град

Српски цар Стефан Душан (1331-1355) је током своје бурне владавине постао ктитор два највећа српска храма: довршио је Дечане, започете од свог оца краља Стефана Уроша III, и саградио је свете Арханђеле, своју главну задужбину и маузолеј.

Маузолеј цара Душана

Душанова задужбина превазилазила је све сличне творевине његових претходника. Наиме, по летописцу из прве половине XV века црква је преславна и нема јој ничег равног под сунцем; лепотом и уметничком обрадом надмашује дечански храм, а посебно се истиче, као недостижан, њен мозаички под.

Призренски патос, како су га називали летописци, јединствен је на тлу Србије.
Његова геометријска орнаментика има аналогије у декорацији подова, портала и каменог намештаја у црквама на Атосу, Сицилији и јужној Италији. Паралеле за фигуралне представе налазе се у цркви Пантократора у Цариграду, Баптистеријуму у Фиренци и тамошњој цркви Сан миниато ал Монте.





На основу нађених остатака закључено је да су се испред портала налазили лавови, а у линети клечеће фигуре цара Душана и његовог сина Уроша.
Царева гробница, у југозападном углу наоса, била је решена на начин непознат у дотадашњој српској фунерарној традицији. Уместо мермерног саркофага над гробом и зидног фреско-портрета, у светим Арханђелима је између гробнице и јужног зида постојала посебна конструкција са низом стубића повезаних аркадама. Над гробницом је, по свему судећи, била постављена царева лежећа фигура од белог мермера, а претпоставља се да се још једна склуптура цара налазила уз западну страну гробнице.

Srebrena:

Из старе теме о смрти Цара Душана:
О новчићима и динарима

Kliknite za proširenje...

Царско прстење




Прстен цареве мајке


http://www.iustinian.org/Arhandjeli/arhandjeli.htm
http://panacomp.net/srbija?mesto=srbija_sveti arhandjeli
http://www.scribd.com/doc/30576540/...utovanje-Po-Hercegovini-Bosni-i-Staroj-Srbiji

Испред цркве Св.Ђорђа у Призрену налазила се монументална скулптура Цара Душана, минирана и уништена 1999.године
A statue of the 14th-century King Dusan of Serbia lay on the ground in Prizren, Kosovo, Sunday after it was toppled by local Albanians.(Agence France-Presse)

http://www.nytimes.com/library/world/europe/062199kosovo-rdp.1.jpg.html

У Београду постоји:


Мистериозна гигантска глава са још једне монументалне мермерне скулптуре цара Душана (чини ми се да је тренутно у Скопљу, где је пренешена из Призрена)није још спојена са мистериозним гигантским мермерним трупом без главе који је, бар до краја 19.века, лежао у околини Бера (Старе Загоре), одакле је Цар Душан написао своје последње писмо, пред изненадну смрт децембра 1355.године

Srebrena:

Писмо писано 5.децембра 1355.г. штампано је под редним бројем 28 у Другој књизи Меде Пуцића "Споменици српски" (писано у Преручу под Бером)
http://scr.digital.nb.rs/document/NBPO-knjige-034
Ради се о обавештењу Дубровчанима да у време од поклада до Св.Николе ни цар ни царица неће примати пролазнике који год да су и одакле год да су у своје и кроз своје Царство нити ће им потписивати "дозволе за пролазак", вероватно због последњег, нажалост, Душановог путовања које се (по Орбинију и Лукарију) свршило око св.Николе смртном грозницом у околини данашњег Јамбола.

Копија писма из Пуцићевог зборника:

Spojler

Jedan gigantski veliki veličanstveni mermerni trup bez glave ležao je sve do vremena пре него ће Румелија постати 1885. "Бугарска" u kraju ispod "Bera"...

Kliknite za proširenje...

Путуј, језди и памти Србине!
Усправи се, Србине!Главу горе!
''Где год да си,памти ко си !"
Нека светле путеви кад љубав српска путује
Не одричи се себе, свог имена, свог корена
Не одричи се Вишеграда, Манастира Светог Архангела,
Дрвенграда, ни камена крајпуташа,
Своје православне вере,
Своје Отаџбине, своје историје
Косовског завета, светосавског пута,
Колевке која те је заљуљала, зањихала...

Srebrena:

Сербски Цариград- Призрен
Вишеград на Бистрици

Kliknite za proširenje...

Пре времена столовања Цара Душана, у Призрену je устоличен млади краљ Бодин, а отац му је поверио на "краљевање" територију Бугарске оног времена. (бугарска историографија бележи га као цара Петра), док не стаса да преизме целокупну очевину.
Za vreme vizantijske vlasti nad Prizrenom, u njemu je podignut ustanak protiv cara Mihaila VII Duke i na saboru koji je tu organizovan 1072, učesnici ustanka, vlastelini i skopski boljari proglasili su kneza Bodina za vladara
U izvorima se prvi put pominje 1019/1020.g. kao sedište episkopije osnovane za vreme vizantijskog cara Vasilija

Дрвенград код Призрена

Призренски Дрвенград, камено утврђење у Дувској клисури, није било грађено од дрвета.
На излазу из клисуре, према селу Средска (одакле су Вук и Трифун Исаковић) налазе се остаци утврђења Дрвен-града., у делу према селу Поуско,на кршевитом брегу недалеко од Душановог града. (http://www.panoramio.com/photo/13406843)
Постоје претпоставке да топоним има везе са српским племеном Дрвана и вођом Дерваном, забележеним у западним хроникама у 7. веку .
...arheološka iskopavanja na lokalitetima Prizrenske tvrđave ("Kaljaja") i Drvengrada u okolini Prizrena, otkrila su ostatke mnogobrojnih naroda, starosedelaca i osvajača, koji su ova mesta, razgrađivali, prepravljali i dograđivali ... svako prema svojim potrebama i ukusu.


http://books.google.rs/books?id=oGQ...дрвенград&hl=sr&source=gbs_word_cloud_r&cad=6


http://books.google.rs/books?id=PTX...a=X&ei=EQ9ZUJ_sJuuO4gS3voCoAw&ved=0CC4Q6AEwAA

Поглед на локацију Дрвенграда и (Душанов?) мост преко Бистрице према Дрвенграду

http://mapcarta.com/14012636
Над Призренском Бистрицом, на путу Призрен - Средска, половином 14. века, цар Душан је подигао лучни мост од тесаног и притесаног камена распона 13 м, висине лука 6 м. Мост по ктитору носи име „Душанов мост“.


http://www.tripmondo.com/kosovo/opstina-prizren/novo-selo/picture-gallery-of-novo-selo/
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/913/tekst/srpska-dedovina/print
http://www.serbia.com/srpski/sta-posetiti/gradovi/prizren
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/913/tekst/srpska-dedovina/
http://sh.wikipedia.org/wiki/Prizren
http://www.prizren.in.rs/index.htm
http://mapcarta.com/14012752


Poetska rekonstrukcija Svetih Arhangela
Песма дипломате Јована Дучића:

Car zida manastir Svetih Arhangela,
Na vodi Bistrici, dug hiljadu hvata,
Silni mu stubi od alabastra bela,
Temelji od srebra, zidovi od zlata.

Presto Patrijarhov od opala,
Presto Carev od rubina, stoji na dva zvera,
Za deset vladika od biserja mesto,
Sto kedrovih stola, za sto kaluđera.

Svud grčki mozaik i mletačka freska,
u oknima stražu straže arhangeli,
Iz sviju svodova miriše i bleska.

A prvi put zvona zazvoniće trista,
Kad iz Carigrada vrati se Car smeli,
I teški mač spusti, u podnožje Hrista.



Трагови "призренског патоса" у другим црквама:
Змај у Чачку
http://sr.wikipedia.org/wiki/Датотека:Prizrenski_zmaj_na_Ljubicu.jpg
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/5/5e/Prizrenski_patos_na_Ljubicu.JPG
Делићи на камену
http://sr.wikipedia.org/wiki/Датотека:Sveti_Arhangeli_Fragmenti4.jpg
Мотив змаја у Требињу
http://sr.wikipedia.org/wiki/Датотека:PA020045.JPG

"Ništa se ne može uporediti sa pećkom pripratom, banjskom pozlatom, dečanskim zidanjem i prizrenskim podom",
napisaće nepoznati letopisac iz prve polovine 15. veka

http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/HRISCANSKO-NASLEDjE-KOSMETA-11/lat/8283.html
http://www.prizren.in.rs/anastasija_kocić.htm
http://mapcarta.com/14012746
http://wannabemagazine.com/putopisi-jednog-bicikliste-prizren/


Godine 1356, u kompleksu manastirskih zgrada Sv.Arhangela, po smrti cara Dušana, carska udovica, mladi car Uroš, rođaci i velikodostojnici parčaju Dušanovo carstvo na deliće.
Godine 1915.Kralj Petar i njegovi savetnici u Prizrenu donose odluku o povlačenju srpske vojske preko Prokletija do Grčke.

Шар-планина представља висок јужни обод Србије, простирући се у дужини од 85км између долина Хвосно и Полога.Овај национални парк је изузетно драгоцен и као колевка српске духовности, државности и историје. На овом подручју се налази 45 цркава и манастира подигнутих у периоду од XIIдо XVI века. Ту су испосница и манастир Св. Петра Коришког из XIII века, црква Св. Петке из XIV века , црква Св. Богородице Одигитрије из XIV века, манастир Св. Тројице из XV века, остаци Душановог града и манастирског комплекса Св. Архангели из XIV века надомак Призрена, и други споменици културе од највећег националног значаја.

Srebrena:

Сербски Цариград- Призрен
За сада знамо да је у граду Призрену постојало 33 православне цркве.

Kliknite za proširenje...

С обзиром на славну прошлост овога краја- царске градове из времена Немањића ( Призрен и Скопле, царска боравишта у Пауну, Сврчину и Неродимљу, маузолеј Цара Душана и томе слично) ; крунисање младог Бодина испод Шар планине; престоно место гостиварске Прехвала на обронцима Шар-планине династије Дрвенаревића; није чудо да је планина називана Царском...
Како је назив Цар постао Шар-даг у 16. веку, није ми познато, али ова планина је називана многим именима од античког доба наовамо, а најређе својим српским именом - Крстац.

Царска планина Крстац - Catena Mundi

Израз "Катена Мунди" или "Вериге света" користио се за овај планински масив од времена Птоломеја (2.век с.е.) до 19. века н.е.
Означавао је орографски централни чвор Тропоља на линији Алпи-Црно море.

Mirko Marković, Zagreb, str 17
http://www.hps.hr/hp-arhiva/196101.pdf

Бројна српска насеља и становништво на обронцима и у подножју Цар/Шар- планине описани су прилично детаљно на овом блогу, а неки изрази су потпуно заборављени данас као напр.да се данашње Гњилане некад називало Моравом.
http://ljiljana-zivojinovic.blogspot.com/2008/02/kosovo.html

У средњем веку Царска, односно Шарска планина била је позната под именом Крстац, сведоче сербске повеље из Хиландара, Дечана и призренских Св.Арханђела (Гордана Томовић, Krstac - srednjovekovno ime Šar-planine,Вардарски зборник 2003,бр.2, стр 11-18), одређујући Крстац као највећи и најшири део планине Шар- онај део који већина људи и сматра Шар- планином, док је североисточни врх Љуботен сматран одвојеном планином и у прошлости и данас.

The massif of the mount Šara, spreading about 80km in the southwest-northeast direction and situated between the valleys of Metohija and Polog, in the medieval times was known under the name of Krstac, as recorded in Serbia's charters (to Hilandar, Dečani and St Archangels near Prizren) The name is non-existent today..Based on a detailed reference from the Charter of St Archangels regarding the border line of Krstac in the direction of Opolj and Polog, it is now possible to determine that Krstac was the largest and the widest part of the mount Šara as is known today, the very part which people refer to as the real Šara mountain, while northeastern peak Ljuboten was considered a separate mountain in the past as well as in the present times.

Kliknite za proširenje...

http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=1450-84860302011T




http://en.wikipedia.org/wiki/Šar_Mountains
http://www.natureprotection.org.rs/...добра/национални-паркови/141-шар-планина.html
http://www.blog.visitserbia.org/2009/05/16/sar-planina/

Од 14. века помиње се у повељама и српско село Крстац. И данас постоји и српско је, али је становништво (Горанци) силом прихватило ислам.
Ипак, Горанци су остали привржени својим српским и хришћанским коренима што се види и из изјаве Суљ-капетана, једног од горанских хајдука, на самрти 1909. године: "Нову веру нисам упамтио, стару нисам заборавио".
http://sr.wikipedia.org/sr/Горњи_Крстац

Iz narodnih srpskih pesama zapisanih u 19.veku, vezano za dinastiju Drvenarevića

П.С.
На Крстац планини је између осталих угрожених , заштићена и врста орао- крсташ (Aquila heliaca) - још једна могућа веза за етимологију српског назива данашње Шар-планине.

Било је дуго 1750 m. а широко 500 m. Онај ко је био његов господар, господарио је пловидбом кроз Ђердап
Било је српско, турско, аустроугарско и на крају румунско.
Постоје мишљења да је цар Трајан приликом Дачко-римског рата 101-102. године своје легије пребацио преко Дунава баш на месту где се налази Ада Кале, начинивши мост од мноштва чамаца, са острвом као средишњом потпором


Потопљено острво
Потопљено је 1971. године изградњом Хидроенергетског система Ђердап.



Острво је било чувено по виновој лози званој адакалка.
Бројне легенде о митском боју јунака Старине Новака и аждахе управо у ђердапској регији, као и прича да је баш ово острво постојбина маслине .

Српски деспот Стефан Лазаревић, након Тамерланове победе над Бајазитом код Анкаре 1402, заменивши турско вазалство угарским, постао је господар ђердапског острва, уједно штитећи српска села и манастире Водица и Тисман на левој страни велике реке ..

Попис становништа острва из 1741. године


1790. године против Турака, знатан број Срба борио на страни Аустријанаца, међу њима мајор Ракићевић, оберлајтнант Мита Атанасијевић, Ђорђе Павић, Димитрије Поповић, капетан Антоновић, мајор Маовац

На овом острву је 25. јула 1804. за време Првог српског устанка, српска потера предвођена Миленком Стојковићем, ухватила је и погубила четворицу београдских дахија Аганлију, Кучук Алију, Мула Јусуфа и Фочић Мехмед-агу.


1828/1829. године владар Аде Кале постао је син потурченог Србина (Сулејман паше Скопљака), Осман паша, који је интензивирао репресалије против својих српских поданика у Кључу и Крајини.

1835. године, пароброд са српским кнезом и шездесеточланом свитом 20 јула/2. августа 1835. пристао је у адакалском пристаништу.
„Ту је кнеза Милоша и његову пратњу дочекао заповедник Адакалеа Осман паша а дошао је и командант Оршаве мајор Миленковић са неколико официра. При уласку у град гости су дочекани и поздрављени почасним плотунима из осамнаест топова. Истога дана наставили су пут Дунавом“ забележио је учесник похода Сима Милутиновић Сарајлија.

Ниже Текије у растојању ¾ сата на самој окуки и средини Дунава између Србије, Цесарије и Влашке лежи одвећ јако и вешто сазидан у острву град Адакале (запис из 1857)


Стара Текија под водом

""Na ocevom licu posle tih potapanja nikada nismo videli osmeh. Bio je jak, ponosan i gord' covek. Ali kada je onemocao i ostario, cesto je uzimao stolicu sa naslonom i odlazio na jednu ravan pored reke, seo bi tamo i ceo dan gledao u vodu u pravcu Stare Tekije. " Ja vidim kroz vodu. Vidim sve kuce koje nisu porusene i ljude tamo vidim.

Kliknite za proširenje...

http://www.navodi.com/forum/viewtopic.php?p=14742&sid=5c70bdc8d410cc6b381ca89083c822f3

„Испод Текије, према Адакалу, на десној обали дунавској, леже сада распрскани дебели зидови недавно страшнога Кастела, који су држали Турци све до 1867, па су га тада морали распрскати у ваздух, пошто су најпре дигли из њега своју посаду".

Saan, Ducepratum, Острвски град, Ата/Ада, Острво-тврђава, Ада Кале, Ada-i- Kebir, Оршавско острво, Нова Оршава, Каролина, називи су за острво које се, до 1971. године и потапања за потребе изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап, простирало средином Дунава од 220. до 221, 6 км низводно од Београда...
http://www.rastko.rs/rastko/delo/12985

http://alexisphoenix.org/adakalehpaper.php
http://alexisphoenix.org/adakalehnew.php
http://www.mojaladja.com/forum/index.php?topic=293.0

Једини предмет преостао на српској обали као спомен постојања несталог дунавског острва је сатни механизам са његове сахат-куле, који је седамдесетих година протеклог столећа красио зграду праховске царинарнице, да би после пресељења државних службеника у нове просторије, остао да са напуштеном руином сведочи о изгубљеном времену

Још једна област у Метохији значајна је за Србе јер је пуна србске историје и традиције на том простору.
Центар области је Урошевац.

Неродимље (Породимље)

http://sr.wikipedia.org/wiki/Неродимље

Неродимље (понекад и Породимље) је био комплекс неутврђеног двора српских владара у првој половини XIV века који се налази 5 km западно од Урошевца на простору села Горњег и Доњег Неродимља око реке Неродимке. У њему је 29.10.1321. године преминуо краљ Милутин (1282—1321), а његовог сина Стефана (1322—1331) је у њему изненада напао његов син и наследник Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355).

Велики Петрич

http://sr.wikipedia.org/wiki/Велики_Петрич
Велики Петрич је тврђава која се налази изнад спајања Мале и Големе реке које на том месту праве реку Неродимљу, недалеко од Горњег и Доњег Неродимља западно од Урошевца.
Мали Петрич

http://sr.wikipedia.org/wiki/Мали_Петрич
Мали Патрич је утврда у Србији која је заједно са Великим Петричем штитила дворски комплекс у Неродимљу који се налази западно од Урошевца. Након Душановог (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) напада на Неродимље 1331. године, Стефан Дечански (1322—1331) се склонио или у Велики или у Мали Патрич, али је у њему ускоро опкољен и приморан на предају.

Црква светог Арханђела се налази у Горњем Неродимљу,западно од Урошевца,а подигнута је у XIV веку,као манастирска црква.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Црква_Светих_Арханђела_у_Неродимљу

Црква Успења Пресвете Богородице или манастир светог Уроша је сакрална грађевина са краја XIV века,подигнута на падинама Нередичког брда,недалеко од Шајковца (Шареника) код Горњег Неродимља,западно од Урошевца.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Црква_Успења_Пресвете_Богородице_у_Неродимљу

Горње Неродимље (алб. Nerodime e Epërme) је насеље у општини Урошевац на Косову и Метохији.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Горње_Неродимље

Српско Неродимље
Само пет километара западно од Урошевца, на обронцима Шар планине, на највишој коти у кањону Неродимке, све доскора налазили су се остаци српског средњовековног града Неродимља - некадашњег седишта истоимене жупе и престонице Немањића. Наиме, већ у раном средњем веку на том месту постојала су насеља Горње и Доње Неродимље.
http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/srpsko-nerodimlje-nestaje-sa-geografskih-karata.html

NERODIMLJE, SPOMENICKA CELINA
Toponim potice iz srednjeg veka i vezuje se za dva sela nejednake starosti, poznata prevashodno po vecem broju crkvenih spomenika. Najstariji zasticeni arhitektonski ostaci toga kraja pripadaju vizantijskoj palati iz vremena pre srpskog osvajanja ovih teritorija. Starije naselje, Gornje Nerodimlje, u podnozju Nerodimske planine udaljeno 6 km zapadno od Urosevca, prvi put se pominje u Gracanickoj povelji kralja Milutina (1311/1316), gde se imenuje kao Rodimlja. Javlja se jos kao Porodimlja, mesto u kome je pisana Decanska hrisovulja 1330. u dvorcu Stefana Decanskog, i kao Nerodimlja, gde su car Dusan i sin mu Uros imali svoje dvorove.
http://www.vibilia.rs/srpski/zastita/kulturna/ur_nerodimlje_ser.htm

The village of Gornje Nerodimlje was repeatedly bombed.
http://www.yuheritage.com/nerodimlje.htm

На жалост сада захваљујући шиптарским "либерално демократским еуропејцима" српске светиње на овом простору изгледају овако:
http://www.rastko.org.rs/kosovo/crucified/churches/ch06.html
http://www.rastko.org.rs/kosovo/crucified/churches/ch07.html
http://www.rastko.org.rs/kosovo/crucified/churches/ch08.html
http://www.rastko.org.rs/kosovo/crucified/churches/ch09.html

и има тога још:
http://www.rastko.org.rs/kosovo/crucified/churches/default.htm

Мало ко зна да је Русији обавештајну службу у иностранству, Пушкина, прву античку статуу наге жене, границу са Кином, трговину чајем и град Кјахту пре око 300 година подарио један Србин. То је био гроф Сава Лукич Владиславич-Рагузински.


Животне околности одвеле су Србина Саву Рагузинског (1660/8?-1738) у Русију, где је он постао један од најближих сарадника Петра Првог и представљао Русију у многим дипломатским мисијама. Био је образован и храбар, имао је авантуристичког духа и много тога је учинио за Русију као дипломата, обавештајац, економиста и предузимач. У руску историјску хронику тај човек је ушао под именом Сава Лукич Владиславич-Рагузински, али је његово право име Сава Владиславић. Овај православни Србин је рођен у Херцег Новом, а крајем 17. века је био принуђен да заједно са породицом бежи од турских јањичара у Дубровник, који се тада називао Рагуза. Нажалост, у наше време је Сава Рагузински незаслужено препуштен забораву како у Русији, тако и у својој постојбини. Његова биографија је толико богата и заслуге пред Русијом толико велике, да би се о њима могла написати читава књига. Изабрали смо за вас шест репрезентативних достигнућа овог необичног човека.


Сава је у Европи стекао економско образовање, а затим отишао у Цариград, где се бавио трговином. То му, међутим, није било главно занимање у животу. Био је изванредан познавалац турске унутрашње и спољне политике, до најситнијих детаља је знао све дворске тајне и карактер владара Османлијског Царства, а у души је крио мржњу према онима који су разрушили његово породично гнездо. Стога је Сава у Високој Порти, Венецији и Француској организовао разгранату трговачку мрежу. Уствари је то била прва руска обавештајна мрежа у иностранству! Када се Сава 1702. забринуо због велике пажње коју на њега обраћају турске власти, он је из Турске преко Црног мора дошао у Русију и са собом донео рукопис „Проучавање пута Црним морем до Москве“ са детаљним описом лука, гарнизона, њиховог наоружања, поморских база и осталим подацима обавештајног карактера. Обавештајна мрежа у црноморском региону у то време је за Русију била крајње актуелна. Сава је организовао широку обавештајну мрежу и по целој Европи, што је у више наврата помогло Русији да однесе победу у биткама.


Када се 1705. вратио у Москву са једног путовања, Сава Рагузински је довео осмогодишње дете родом из Етиопије, које је купио на тржници у Истамбулу. Малог Етиопљанина је Сава поклонио Петру Великом, јер је овај волео све што је ретко и необично. Петар Велики се веома обрадовао поклону и наредио да се дечак крсти, а сам цар му је био кум и дао му је своје име по оцу. Од тада се Ибрахим Петрович Ханибал (то је било његово пуно име после крштења) није одвајао од цара, спавао је у његовој одаји и пратио га у свим походима. Ибрахим Петрович је имао шесторо деце, а 1799. му се родио његов праунук – велики руски песник Александар Сергејевич Пушкин.


Из Рима, где је у име Руске Империје водио преговоре са римским папом Климентом Тринаестим, Сава Рагузински је донео у Русију статуу Афродите - Венере из Тауриде (у Русији позната као „Венера Тауријска“). То је у Русији била прва античка статуа наге жене. Кип потиче из 3. века пре нове ере, а данас се налази у Ермитажу и сматра се његовом најчувенијом статуом. Некада је Венера из Тауриде красила Летњи парк – царску резиденцију у центру Санкт Петербурга. Сава Рагузински је донео у Русију и све остале скулптуре које су некада стајале у Летњем парку.


У јесен 1710. године Турска је објавила рат Русији. Турска армија са готово 200 хиљада војника прешла је Дунав и кренула према Дњестру. Ратна срећа није била нимало наклоњена Русији. Иако је рат изазвао буђење народно-ослободилачких покрета у Молдавији, Бугарској, Србији и Црној Гори, ипак руска армија није добила очекивано појачање. На крају је турска војска код реке Прут опколила 44 хиљаде руских војника заједно са Петром Првим. Тада је гроф Рагузински ступио у преговоре као представник руске стране. Турци су поставили два услова: извесне територијалне уступке и изручење грофа Рагузинског, јер је он био шпијун у Турској, открио је многе тајне и тиме нанео велику штету турској држави. Турци нису знали да тај исти Рагузински управо разговара са њима, а он је мирно седео и водио преговоре све док није издејствовао да руска војска изађе из обруча достојанствено, са оружјем. Наравно, неке територије су уступљене Турској, али је зато Петар Велики остао жив.


Сава Рагузински 1725. постаје руски амбасадор у Кини. После 58 сусрета у којима је водио преговоре, Сава је 1727. склопио споразум о разграничењу и трговини између Русије и Кине, познат као Кјахтински уговор. Споразумом је дефинисана граница између двеју земаља, а Русији је омогућено да тргује у Пекингу, тј. да једном у три године пошаље у Пекинг караван од највише 200 људи. Роба на граници није царињена, што је допринело значајном порасту обима трговине између Русије и Кине. Уговор је такође био правна основа за постојање и рад Руске духовне мисије у Пекингу.


После потписивања Кјахтинског уговора Сава Рагузински је положио први камен темељац у изградњи града Кјахте као трговачке колоније. Нешто раније је Сава овде положио камен темељац Тројицкосавске тврђаве, која је име добила у част Свете Тројице и светог Саве Српског. Градић Кјахта као истурени трговачки положај Русије на граници са Кином имао је велики значај за обе земље, јер је био део светске трговачке мреже. Кјахта је 1854. имала 54 трговачке фирме, а међу њима и представништва страних компанија. Све до средине 19. века Кјахта је била главни центар трговине између Русије и Кине, а поред тога је имала развијене трговачке односе и са Лондоном и Америком. Кроз Кјахту је пролазио „Велики пут чаја“, захваљујући коме је она читаво столеће снабдевала чајем целу Русију и имала монопол на продају чаја у Европи. Тај кинески чај се у Русији звао „кјахтински“, а у иностранству „руски“.

Тајна о тајнама тајних српских слова


Буквица за одабране

У 14.веку
У рукописном одељењу Државне библиотеке y Москви, y збирци Севастијанова, налази ce илуминирани Псалтир, писан на пергаменту,
српском рецензијом, y другој половини XIV века...У крсту, који ce не одликује прецизношћу цртежа, исписан je запис y два реда, y хоризонталном и
вертикалном правцу. Запис je забележен тајном буквицом..Поред ове загонетне индиције, аутор криптограма je замислио још две, да би омогућио — или, са друге стране, отежао — његово разрешење..........Следећу енигматичну индицију за разрешење овог криптограма његов састављач je нашао y примени такозваног „децималног кључа" код замене слова. Према том начелу, слова ce замењују тако што ce уместо слова које ce налази y нешифрованом тексту стави друго слово, чија бројчана вредност даје — заједно са бројчаном вредношћу слова y нешифрованом тексту — збир 10, односно 100, или 1000...Цео криптограм, разрешен, гласи: „ОЗРОЕ, ЦАР ПСА".
http://www.heritage.gov.rs/Download...tenje_XVI_1984_Redak_primer_tajne_bukvice.pdf


Од 16. до 18.века
Ђура Даничић је 1859.године у Гласнику бр 11, објавио краћи чланак са примерима таине буквице., анализу коју је представио Друштву Србске словесности априла исте године


Цео чланак:
http://archive.org/details/glasniksrpskoga02sergoog

У Добротољубију (инв. бр. 82) дечанске библиотеке, на 168 б. листу налази ce запис тајном буквицом...Његове карактеристике опредељују
га y први период тајног писања код Срба, из ког нам je сачуван врло мали број записа.
http://www.heritage.gov.rs/Download...e I 1956/Saopstenje_I_1956_Jovan_Gramatik.pdf


Д. Костић, Тајно писање у споменицима српским. 1898 (Глас 53).
Тајно писање у јужнословенским ћирилским споменицима / Драгутин Костић // Глас Српске краљевске академије (Београд). – XCII, 54 (1913), стр. 1–62

Carsko vino pravi cela porodica
U pi­to­mom vi­no­gra­dar­skom kra­ju Pod­ri­mlja, u sr­cu Me­to­hi­je, ušu­ška­la se Ve­li­ka Ho­ča, jed­no od naj­sta­ri­jih srp­skih na­se­lja, se­lo po­seb­nog du­ha i isto­ri­je, po­stoj­bi­na car­skog vi­na od ču­ve­nih autoh­to­nih sor­ti Pro­ku­pac i Vra­nac, omi­lje­nog na dvo­ro­vi­ma Ne­ma­nji­ća i zva­nič­no vi­no u pre­sto­nom Pri­zre­nu.


U Srp­skoj Sve­toj Go­ri ili Ma­lom Je­ru­sa­li­mu, ka­ko se če­sto na­zi­va ova ve­kov­na hri­šćan­ska epar­hi­ja, u ko­joj zvo­na iz pra­vo­slav­nih hra­mo­va ni­ka­da ni­su utih­nu­la, osta­li su oni naj­i­straj­ni­ji da sa­ču­va­ju srp­sko du­hov­no bla­go i srp­sku tra­di­ci­ju. Rat­ne i po­rat­ne go­di­ne su osta­vi­le du­bo­ke ra­ne i ožilj­ke. Bor­ba za osta­nak i op­sta­nak je su­ro­va, a me­šta­ni ve­ru­ju, i to vo­le i da ka­žu, da ih ču­va­ju pa­tro­ni nji­ho­vih cr­ka­va i cr­kvi­šta, ko­jih u Ve­li­koj Ho­či ima 12.

U ta­kvom okru­že­nju i ta­kvim nad­zo­ri­ma, na­sta­vi­li su svoj po­ro­dič­ni po­sao Pe­tro­vi­ći. Po pre­da­nju fa­mi­li­je, Pe­tro­vi­ći su još u sred­njo­ve­kov­noj srp­skoj dr­ža­vi bi­li po­zna­ti gra­di­te­lji cr­ka­va i ma­na­sti­ra. U Ve­li­ku Ho­ču su se, ka­žu, do­se­li­li iz Pri­zre­na, a u taj car­ski grad do­šli su iz Grč­ke.
Da­na­šnji iz­dan­ci te lo­ze ka­žu da su od­u­vek ima­li vi­no­gra­de i po re­cep­tu­ri ko­ja ve­ko­vi­ma ni­je me­nja­na, pro­iz­vo­di­li ši­ru, vi­no i lo­zo­va­ču. „Vi­ni­ca Pe­tro­vić“ je da­nas u Ve­li­koj Ho­či, po­sle svih rat­nih de­ša­va­nja, pre­be­ga i iz­go­na, za­čet­nik pri­vred­ne de­lat­no­sti. Vi­no­grad i vi­no su im, kao i ve­ći­ni u Ve­li­koj Ho­či – na­čin ži­vo­ta.
– Vi­no se pra­vi u vi­no­gra­du, a na­ši su vi­no­gra­di na cr­kve­noj ze­mlji. Na­klo­nje­na im je kli­ma, sa ve­li­kim bro­jem da­na vi­no­rod­nog sun­ca – ka­že Bo­ži­dar Pe­tro­vić, in­že­njer po­ljo­pri­vre­de.
Kao i nje­go­vi pre­ci, pre­dao je pro­iz­vod­nju vi­na mla­đem si­nu Sr­đa­nu, di­plo­mi­ra­nom in­že­nje­ru.
– Ovaj po­sao nas is­pu­nja­va i či­ni sreć­nim, sa­mim tim što nam je to tra­di­ci­ja i što nam je to po­ro­dič­ni po­sao u ko­me svi uče­stvu­je­mo – ja, otac, maj­ka, su­pru­ga i mo­ja de­ca – pri­ča Sr­đan, dok nje­gov mla­đi sin Lu­ka sum­nji­ča­vo gle­da.
Sr­đan je, sa su­pru­gom i si­nom Mi­la­nom, de­le­ći sud­bi­nu ve­ći­ne Sr­ba na Ko­sme­tu na­pu­stio rod­nu Ho­ču 1999. Po­sle če­ti­ri go­di­ne se vra­tio, sa još jed­nim čla­nom po­ro­di­ce, kćer­kom Mi­le­nom, a on­da se ro­dio i Lu­ka, lju­bi­mac svih.
Ni­ka­da u ovom kra­ju ni­je bi­lo mno­go mir­nih go­di­na i bla­go­sta­nja, ali su u po­sled­njem ra­tu Pe­tro­vi­ći pr­vi put osta­li bez vi­no­gra­da.
– Po­sle 1999. za­sad nam je is­kr­čen, stu­bo­vi po­va­đe­ni, ži­ce is­ki­da­ne, čo­ko­ti po­se­če­ni – pri­ča Sr­đan.
Osta­lo im je, do­da­je, sve­ga 2,5 hek­ta­ra nji­ho­vih vi­no­gra­da, ali vi­na­ri­ja i da­lje ra­di. Pe­tro­vi­ći u se­zo­ni ot­ku­plju­ju gro­žđe od osta­lih uz­ga­ji­va­ča iz se­la i na­ku­pa­ca.

– Tru­di­mo se da oču­va­mo ge­o­graf­sko po­re­klo. Dok se dru­gi mu­če da na­pra­ve autoh­to­ne sor­te, mi ne zna­mo ka­ko da ih is­ko­ri­sti­mo. Naj­u­spe­šni­je i naj­če­šće ga­je­ne cr­ne vin­ske sor­te gro­žđa su Pro­ku­pac i Vra­nac, a be­le Sme­de­rev­ka i Ri­zling. Iz go­di­ne u go­di­nu po­ve­ća­va­mo pro­iz­vod­nju. Po­če­li smo sa pet hi­lja­da li­ta­ra, a sa­da pro­iz­vo­di­mo 20 do 25 hi­lja­da li­ta­ra vi­na. Pra­vi­mo be­lo, slat­ko i cr­ve­no vi­no, lo­zo­vu ra­ki­ju i ši­ru – sok od gro­žđa, ko­ji se do­sta tra­ži. Ra­ki­ja tra­ži go­spo­da­ra, a vi­no slu­gu – ka­že Bo­ži­dar.

Po­ro­dič­ni rad je pre dve go­di­ne kru­ni­san na tak­mi­če­nju „Gran Ka­zi­no“ u ho­te­lu „Ju­go­sla­vi­ja“ u Be­o­gra­du. Od 120 pro­iz­vo­đa­ča iz Sr­bi­je, „Car­sko cr­ve­no“ vi­no iz ove vi­ni­ce je po­ne­lo ti­tu­lu „naj­bo­lje srp­sko vi­no od do­ma­ćih autoh­to­nih sor­ti“.
Sr­đan Pe­tro­vić ve­ru­je da je vi­sok kva­li­tet ora­ho­vač­kog i ho­čan­skog gro­žđa, tra­di­ci­ja vi­no­gra­dar­stva i vi­nar­stva i do­bro or­ga­ni­zo­va­na pro­iz­vod­nja, šan­sa za otva­ra­nje no­vih rad­nih me­sta. To bi, do­da­je, uti­ca­lo na osta­nak i op­sta­nak Ve­li­ke Ho­če, za šta je po­treb­na po­moć i pa­žnja dr­ža­ve i dru­štva. On je ozbi­ljan za­čet­nik pri­vred­ne de­lat­no­sti u sre­di­ni u ko­joj je sve ma­nje uslo­va za osta­nak, Sr­bin iz Me­to­hi­je, ko­ji ne sa­mo da ne pla­ni­ra da pro­da već že­li da ku­pi još ze­mlje.
I Kfo­rov­ci vo­le nek­tar iz Ho­če
Naj­ve­će tr­ži­šte vi­na na­sta­log u „Vi­ni­ci Pe­tro­vić“ su Be­o­grad i Kra­lje­vo, a omi­lje­no je i me­đu pri­pad­ni­ci­ma KFOR-a i osta­lih stra­nih mi­si­ja na Ko­sme­tu. Ši­ri pla­sman je i da­lje pro­blem, ka­žu. Ho­čan­sko vi­no je ce­nje­no i po­tra­žnja je ve­li­ka, ali pro­iz­vo­đa­či ne mo­gu da pod­ne­su tro­ško­ve tran­spor­ta, dvo­stru­ko opo­re­zi­va­nje, vi­so­ke ce­ne PDV-a, i pro­ble­mi sa na­šom ca­ri­nom.
Ve­li­ki pla­no­vi
– Pla­ni­ram za­sa­de da pro­ši­rim na još ne­ka tri hek­ta­ra, že­lja mi je plan­ta­žni za­sad na­še sor­te Pro­ku­pac, Vra­nac, kao i Sme­de­rev­ke, da po­ve­ćam pro­iz­vod­nju za još 20 hi­lja­da li­ta­ra i na­rav­no pla­ni­ram da pro­na­đem bo­lji pri­stup tr­ži­štu – ka­že Sr­đan Pe­tro­vić.
S. Simić

Kako je karlovački bermet osvojio Evropu i preplivao okean

Svetsku slavu vino iz Sremskih Karlovaca steklo je tokom 18. veka kada je postalo nezamenljivo na dvorskim trpezama – Porudžbine sa telefona broj 12 u Njujorku.



Sremski Karlovci: grad čuven i po fruškogorskim vinima Foto M. Mijušković

Sremski Karlovci – Mirišljavo je, pitko i osvaja na prvi gutljaj. Srpske vladike otvarale su uz njegovu pomoć najudaljenija vrata evropskih dvorova, nalazilo se u vinskim kartama bečkih hotela u vreme Marije Terezije, a priča kaže da je služeno i na „Titaniku“. Reč je o bermetu, najčuvenijem vinu iz Sremskih Karlovaca, čija se tajna spravljanja prenosi s kolena na koleno.

Prvu sadnicu vinove loze na pitome padine Fruške gore doneo je krajem trećeg veka nove ere iz južne Italije rimski imperator Marko Aurelije Prob, opredelivši tako Sremske Karlovce kao buduću srpsku prestonicu vina. Na plodnim poljima, dodatno okupanim suncem iz velikog vodenog ogledala Dunava, loza je vrlo dobro uspevala, pa se glas o kvalitetnom piću brzo proširio. Slavu je stekao tokom 18. veka, kada je postao nezamenljiv na otmenim trpezama.
– U arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima nalazi se preko 30 dokumenata o proizvodnji bermeta u 18. veku. U godišnjim izveštajima Pavla Nenadovića, karlovačkog mitropolita od 1749. do 1768. godine, sve je vrlo pedantno popisano. Sačuvano je i nekoliko vinskih karata bečkih hotela, a zabeležen je i pokušaj karlovačkih vinogradara, kao neke asocijacije o kojoj se i danas razmišlja, da tamo otvore restoran – kaže istoričar Žarko Dimić.
http://www.politika.rs/rubrike/Srbi...rmet-osvojio-Evropu-i-preplivao-okean.lt.html

Bermet vino pomirenja

Napisao Mirjana Maksimović




Pitanje ”čiji ćete bermet” pravi je pakao za ljubitelje ovog slatkog vina. Kako izabrati između Dulke, Živanovića, Benišeka ili Merca? Legenda kaže da su bogovi izmislili pivo da im narod ne bi popio vino Na samo desetak kilometara od Novog Sada, na obroncima Fruške Gore, na desnoj obali Dunava, nalazi se živopisno malo mesto čija istorijska uloga uveliko prevazilazi njegovu današnju ve ličinu. Pogađate, u pitanju su Sremski Karlovci.
Ipak, jedan od rimskih imperatora s kraja trećeg veka nove ere - Marko Aurelije Prob, na ove prostore je, iz južne Italije, doneo prvu sadnicu vinove loze. Upravo ovaj događaj odredio je današnje Sremske Karlovce, kao srpsku prestonicu vina, posebno tokom XVII, XVIII i XIX veka.
http://www.vm.rs/index.php/saskini-recepti/79-bermet-vino-pomirenja

Кјахта, град грофа Саве​

Кјахта је вероватно једини град у Русији који је основао један Србин. Гроф Сава Владиславич-Рагузински је почетком 18. века положио камен темељац за насеље које је било плод његових дугих и успешних преговора за успостављање трговинских односа Русије и Кине и које је дуго остало једина капија кроз коју је чај из Кине одлазио у Европу.


Једна од најживописнијих области Руске Федерације налази се у Републици Бурјатији дуж северне границе Монголијe и Кине. Кроз сув, прозрачан ваздух поглед се пружа до голих равница, које се смењују са валовитим брдима обраслим четинарским шумама. У овој области је некада било много будистичких манастира, а данас је остало само неколико у области Гусиног језера („Гушчијег језера“), познатог по азурно плавој води у којој се огледају околне планине.


Главни центар људске делатности у овој области је град Кјахта – већ више од три века главни гранични трговински прелаз између Русије и Кине. Налази се 240 километара јужно од главног града Бурјатије Улан Удеа. Кјахту је почетком 18. века основао гроф Сава Владиславич-Рагузински, Србин који је живео и радио у Русији у време Петра Великог и Катарине Велике. Кјахта је настала као агломерација три насеља у којима се обављала трговина између Русије и Кине и завршавали се царински послови. Ово место крај речице Кјахте налазило се на најважнијем караванском путу између сибирског града Иркутска и Пекинга. Године 1727. гроф Сава Рагузински је положио камен темељац Троицкосавске тврђаве (по цркви посвећеној и Св. Тројици и св. Сави Српском). Исте године, после дугих преговора које је гроф Сава водио као абмасадор у Кини, Руска Империја је са Кинеским Царством потписала споразуме којима су формално утврђени граница и трговински односи. Насеље око саме тврђаве 1805. постаје град Тројицкосавск.


Тројицкосавска тврђава је имала административну и одбрамбену улогу, док се трговина обављала у суседном насељу Кјахтинска Слобода, основаном такође 1727. Тамо су долазили руски трговци да би крзно, кожу и стоку мењали за разноврсну робу из Кине, укључујући свилу и порцелан, али пре свега зачине попут ђумбира и рабарбаре, врло цењених због својих лековитих својстава. Кјахтинска Слобода током 1760-их постаје главно место у пограничној трговини са Кином, што је утицало на повећање броја становника и развој оба руска насеља. Треће насеље у коме су се окупљали кинески трговци с друге стране границе било је познато као Мајмачин (према кинеској речи која значи „трговински центар“). До краја 18. века чај је био најважнији увозни производ, а Кјахта је готово читав век њиме снабдевала не само огромно руско тржиште, већ и европско. Неке од зграда подигнутих за потребе трговине чајем још увек су у различитој мери очуване, укључујући и главни трговински центар недалеко од цркве Васкрсења Христовог. У овом здању су се паковале бале кинеског чаја ради испоруке на Запад.


У првом веку постојања града све зграде у Кјахти подизане су од дрвета. Међутим, током 19. века дрвене цркве су замењене великим зиданим црквама у неокласичном стилу, што је био показатељ све убрзанијег развоја. Најзначајнија међу њима била је саборна црква Св. Тројице, започета 1812. захваљујући донацијама локалних трговаца, а довршена 1817. Црква је проширена доградњом благоваонице 1870, чиме поприма изглед који више подсећа на западне него на руске православне цркве. Током совјетског периода саборна црква била је затворена и 1934. претворена у музеј, а 1963. је изгорела у пожару. Њене голе зидине још увек стоје као импозантна рушевина. Како становници Тројицкосавска не би својом реконструисаном саборном црквом надмашили предузетнике из трговачког дела Кјахте, ови су 1830. финансирали изградњу нове велике цркве Васкрсења Христовог, подигнуте по пројекту московског архитекте Григорија Герасимова. Када је изградња цркве завршена и њена три олтара освећена 1838, овај прашњави погранични град могао је да се похвали двема највеличанственијим црквама у забајкалском делу Русије. Та здања настала су захваљујући значају Кјахте у трговини кинеским чајем. У периоду 1884-1888. изграђена је и гробљанска Успењска црква, која је заменила суседну дрвену.


За привлачност Кјахте су вероватно најзаслужније њене приватне куће, које су саграђене првенствено од дрвета. Захваљујући сувој клими оне су релативно добро очуване и без много труда око одржавања. Једна од малобројних великих зиданих кућа у граду средином 19. века припадала је Алексеју Лужњикову, који је потицао из породице мецена познатих и по својој гостољубивости. Међу многобројним гостима Лужњиковљеве куће био је и познати амерички путник и писац Џорџ Кенан. Значај Кјахте за трговину чајем опао је после Опијумских ратова између Кинеског Царства и Британске Империје и отварања кинеских лука за енглеске бродове средином 19. века, повезане са потоњом изградњом Суецког канала. Значај је био додатно умањен и чињеницом да се град налази далеко од железничких пруга. Ипак, Кјахта је све до данас задржала важност у локалној трговини са северном Кином.


Као и многи сибирски градови, Кјахта је осетила последице свирепости руског грађанског рата. Између 1918. и 1921. град је био поприште борби бројних фракција, а истовремено је одиграо значајну улогу и у оснивању комунистичких снага у Монголији. После свега, град су у пролеће 1921. напале трупе барона Романа Фјодоровича фон Унгерн-Штернберга, једног од вођа Белог покрета. Премда су совјетске снаге одбиле овај напад, у борбама вођеним 1921. потпуно је спаљено некада богато кинеско насеље Мајмачин.


Од 1934. име Кјахта почиње да се користи за сва насеља. За време совјетске власти град је добио нову улогу – постао је административни центар и седиште војног гарнизона. Данас је Кјахта мирно погранично место са нешто мање од 20.000 становника. Визија градске управе јесте да унапреди привреду развојем туризма, посебно увођењем еко-туристичких путовања за Монголију. У том смислу, за Кјахту је повољна околност што ју је талас развоја мимоишао, тако да је задржала много од свог некадашњег изгледа из времена када је била главна капија Русије за „сав чај који долази из Кине.“

Двадесетих и тридесетих година 16. века Европа је живела у страху од турског султана Сулејмана И Величанственог. Пред Сулејмановим војскама падале су зидине Београда, Шапца, Карловца, Родоса, Книна, Петроварадина, Будима. Турци су свог султана већ звали „Господарем свог века“, а Беч је дрхтао на сам помен његовог имена. Међутим, Беч ће заувек остати Сулејманов недосањани сан. На том путу султанову војску зауставио је и победио барон Никола Јуришић, командант 270 пута слабије војске.

Врховни капетан и царски саветник​

Никола (Микула, Микулица) Јуришић (на мађарском Миклош Јуришић) родио се око 1490. године у племићкој породици у Сењу. О његовој младости не зна се готово ништа. Од 1522. године спомиње се као заповедник у војсци хабзбуршког великог војводе Фердинанда. Од 1524. помиње се као члан Горњег дома аустријског парламента. Када су Турци у чувеној Мохачкој бици 28. августа 1526. године за само сат и по до ногу потукли и буквално искасапили угарску војску, Никола Јуришић се истакао јуначком борбом , што му је подигло углед код аустријског надвојводе Фердинанда.


Аустријски надвојвода Фердинанд И, био је претендент на Чешки, али и Угарско‐Хрватски престо, као и на престо Римско‐Немачких царева. После погибије угарског краља Лудвига II Јагеловића и пропасти Угарске у Мохачкој бици Фердинанда је део мађарског племства изабрао за краља Угарске, јер му је круна припадала захваљујући браку са Аном Јагеловић, сестром Лудвига II (и директним потомком Стефана Немање ‐ дванаесто колено). Десетак дана пре него што је постао угарски краљ Фердинанд је капетана Николу Јуришића именовао за свог саветника и изасланика за Хрватску, као и за Врховног капетана хабзбуршких трупа у Хрватској за одбрану од Османлија. После Мохачке битке хрватски племићи требали су да одлуче о даљој судбини Хрватске, која се до тада налазила у саставу Угарске. На Сабору у Цетину, у близини данашњег Цетинграда у Хрватској, одржаном у децембру 1526. године, интересе Фердинанда И заступао је Никола Јуришић. Он је, обећавши им у Фердинандово име очување привилегија и наставак помоћи у борби против турских упада, успео да наговори већину хрватских племића да 1. јануара 1527. за новог хрватског краља изаберу надвојводу Фердинанда, а не угарског противкраља Јована Запољу или некога међу собом и тако стекну независност. Годину дана касније Фердинанд је Јуришића поставио и за капетана Ријеке.

Мисија у Цариграду​

Од 1526. до 1530. године беснео је рат између Аустрије и Османске империје. Турци су у том рату често продирали у Хрватску, Славонију и Угарску. Фердинанд се трудио да поврати Угарску под своју контролу, али му се у томе супротстављао противкандидат Јован Запоља. Запољу је у борби за Угарску и Хрватску круну подржао део угарског и хрватског племства, али и сам султан Сулејман чију је врховну власт Запоља признавао.


У октобру 1529. године Сулејман је опседао Беч са око 120.000 војника. Град је недељама срчано бранило 22.000 војника. После четири неуспела јуриша, јаничари су одбили послушност султану и Турци су морали да подигну опсаду и врате се у Цариград. Браниоци Беча су имали око 1.500 погинулих (око 7 %), а Османлије око 30.000 (25 % људства). Очевици битке записали су да је „поље испод Бечких зидина било густо покривено турским лешевима, а да су се турски чадори тако сабласно белели у мраку, као стење у мору мртвих људи“. Огромна османлијска војска се читава два месеца повлачила ка Босфору. Успут су је повремено нападали, али без већег успеха. Османлије су палиле све на шта су наишле, а одолели су им само добро утврђени градови. Заробљене хришћане су живе палили, секли им главе и набијали их на колац. Преко 10.000 хришћана одведено је у ропство. Оновремени извори овако су забележили зверства Османлија бесних због неуспеле опсаде: „Децу су као касапи черечили, женама су секли дојке, а девојке силовали а потом клали“. Подивљале јаничаре је сам султан, плашећи се побуне, морао да умири бакшишом од по 20 дуката. Био је то новац далеко већи него што би било који од њих могао да опљачка у Бечу, да су га којим случајем заузели. Ипак, дугогодишњи сукоби са Турцима и Запољом приморали су Фердинанда да затражи примирије са Сулејманом. У Цариград је послата дипломатска мисија од 26 чланова, на чијем челу се налазио Никола Јуришић. После скоро 5 месеци путовања та је мисија стигла у Истамбул у октобру 1530. Извори бележе да су Фердинандови посланици у Цариграду лепо примљени. Два пута су били на аудијенцији код великог везира Ибрахим паше, а потом два пута код султана Сулејмана И. Забележено је и да је у њихову част у Топкапи палати приређен свечани ручак са 19 различитих јела, послужен на сребрним столовима. Сулејман је посланике и богато даривао поклонима. Задатак ове дипломатске мисије био је да Сулејману предложи примирије и да у Фердинандово име затражи да му Османлије уступе читаву Угарску. Јуришић, који је за ту прилику добио велика овлашћења од Фердинанда, требало је да султану, у замену за Угарску понуди годишњи данак од 20.000 дуката, с тим да сходно развоју ситуације ту суму може повећавати и до 100.000 дуката.

На преговорима се одједном појавио проблем споразумевања. Фердинанд је од својих посланика изричито тражио да предлоге износе на немачком језику, па да их потом преводе на латински. Међутим, у том тренутку, нико на Сулејмановом двору није говорио ни латински, а камоли немачки језик. Хрватска историографија, која својата Николу Јуришића као „великог хрватског хероја”, и поред многобројних индиција да је био српског порекла, истиче да су се он и Сулејман тада „лако споразуимели на хрватском језику”. Познато је да се у то време у Топкапију говорило турским, грчким и српским језиком, а остало је забележено да је сам Сулејман поред турског говорио још само српски језик. Сулејман је прихватио примирије, али под условом да Фердинанд њему, односно Запољи врати све делове Угарске, Славоније и Хрватске које контролише: „Угарска је моја јер сам је мачем освојио. Мени се Јован Запоља поклонио и први замолио за Угарску, па сам му је и дао. Ко дира у Запољу тај ме вређа, јер је Запоља мој слуга”, био је одговор султана Сулејмана. Сазнавши за то Фердинанд је заузео на препад половину Угарске и опсео Запољу у Будиму. Због тога су Јуришић и остали посланици били присилно задржани у Стамболу још неколико недеља, као нека врста талаца. У фебруару 1531, делегација се вратила из Цариграда у Хрватску и одатле одпослала Фердинанду Сулејманово писмо. Већ тада је било свима сасвим јасно да ће се рат наставити и да ће ускоро уследити још један Сулејманов поход на Беч. Читаве 1531. године утврђивани су градови по Угарској, Славонији, Далмацији и Хрватској, свуда где се претпостављало да Сулејманова војска може проћи на свом путу ка Бечу. Тада још увек нико није ни сањао да ће стару Вијену одбранити управо капетан Јуришић.


Јуришић је беспрекорно обавио своју дипломатску мисију у Цариграду, али због Фердинандове непопустљивости примирије је пропало. Две године касније Сулејман Величанствени са војском од 140 до 200.000 војника креће из Стамбола пут Беча. Извори бележе да се Фердинанд, још увек неспреман на борбу, тада „љуто преплашио”. Он у јуну 1532. године шаље посланство Сулејману у Ниш. Ти посланици покушавају да одговоре султана од похода на Беч, позивајући се на мир који су Фердинанд и Сулејманов вазал Запоља у међувремену склопили. Сулејман их је том приликом лукаво убеђивао да није кренуо на Беч, већ на свог старог непријатеља шпанског краља и Римско‐Немачког цара Карла И (тј. Карла V). Све сумње у то против кога ће Сулејман ратовати нестале су пет дана касније када је султан из Београда Дунавом ка Бечу отправио 120 до 300 топова и опсадне справе. Почетком августа 1532. претходнице Сулејманове војске под командом великог везира Ибрахим паше стигле су до пограничног градића Кесега (мађ. Кőсзег, нем. Гüнс, хрв. Кисег), на граници Угарске и Аустрије, на око 100 км од Беча.


Овај мали и слабо утврђени град познат је још од 9. века под латинским именом Цастеллум Гунтионис. У то време је Кесегом већ годину дана управљао капетан Никола Јуришић. У тренутку када су се Турци приближавали Кесегу Јуришић се управо спремао да са својом пратњом од 28 лако и 10 тешко оклопљених коњаника напусти град и упути се ка Бечу неби ли се прикључио браниоцима који су се убрзано окупљали и припремали за одбрану града. Када је капетан са пратњом изјахао из Кесега испред града је затекао велики број престрављених грађана који су се ка Кесегу упутили бежећи од надолазећих Османлија. Мећу њима је био највећи број тзв. Градишћанских Хрвата, који су претходних година избегли у Угарску и Аустрију из оних крајева Хрватске и Славоније које су Турци опустошили. Народ, који је још увек добро памтио страхоте османлијских похода, преклињао је свог капетана да их прими у град и да их не оставља на милост и немилост турским јатаганима. Иако је претходно сазна да Турци неће кретати на Беч пре него што освоје Кесег, Јуришић се сажалио на те људе и одлучио је да предузме храбар али готово самоубилачки подухват ‐ да остане у Кесегу и да брани град.