Zoroastar
Domaćin
- Poruka
- 3.783
Бајка о Безалтернативној
Била једном једна Унија, зачета у страсним економским загрљајима и надама две даме: Француске и Немачке.
(Још се не зна која је од те две даме у зачећу Уније имала улогу мушкарца, мада су се у дугој предисторији своје везе често смењивале у тој роли. Непроверене гласине тврде да је мала Унија зачета вештачком оплодњом, од генетски модификованог семена пренесеног из Америке.)
Време је пролазило, а мала Унија је расла и имала безбрижно детињство.У то време њене две маме су јој тепале зовући је Економском Унијом.
Гледајући ту малу лепотицу и друге европске даме су пожелеле да јој буду маме.
И миц по миц број њених мама, које су се међусобно звале и около представљале као Чланице Фан Клуба мале Уније, је растао.
Постао је двоцифрен, са тенденцијом даљег раста.
Окупљене у љубави према све већој Унији, мама-чланице су решиле да се међусобно повезују не само економски, него и политички.
Био је то један сретан клуб Унијиних родитељки и обожаватељки.
Понесене том срећом и преспективом раста, како среће, тако и Уније, мама-чланице решише да од свог Фан-клуба направе такорећи једну државу, без обзира што је свака од њих већ имала своју (државу).
И тако су радосне маме некад малу, а сад све већу Унију преименовале од чисто економске и у политичку.
За њих је она дефинитивно постала не више само француско-немачка Економска, него Европска Унија. Од миља су јој дали име Еунија, а често је називали и сасвим кратко: ЕУ.
Расла је ЕУ као и клуб њених фанова.
Држава која је настала од љубави према ЕУ је ускоро добила и заједничку валуту: еуро.
Додуше, у тој сретној, валутом јединственој заједници, није постојала и заједничка монетарна политика, као што је иначе случај, чак и у мање сретним, па и несретним државама као што је , од пре десет година у ЕУ чежњиво загледана, Србија.
Чланице ЕУ-клуба и ајмокасти државе су повукле још један заносан, па и храбар потез.
Укинуле су своје границе и визе, па се по ЕУ-држави сада шпартало уздуж и попреко са еурима у џепу и без пасоша у истом.
Многа је лепа имена и атрибуте током свог одрастања задобила мала, па све већа Унија.
Али, најлепше и најувлакачкије име и епитет јој је дала постпетооктобарска у њу чежњиво загледана Србија, епитет Безалтернативне.
(Верујем да се многим читаоцима на овом месту закотрљала бар једна, ако не и више суза у једном или и у оба ока. Понеком од дирљивости и звучности тог епитета, понеком од беса, а понеком, као на пример, приповедачу, и од смеха.)
Али, авај!
Ђаво и америчке приватне банке не мирују.
У јеку раста и проширења ЕУ, око чега су се већ забринули и поједини евроскептични нутриционисти, Америка, а за њом и такорећи држава, названа Европска Унија, изненада, готово без најаве, мада сасвим логично, упадоше у WC (World Crisis илити светску кризу).
О, како је то погодило све већу и све ширу ЕУ!
ЕУ којој су постале маме, тј. чланице чак и тако чувене земље као што су Бугарска и Румунија! А све опасније се ближио час да се том клубу придружи и Мишколенд Србија!
WC је почео да узима свој данак.
Најпре је, због непостојања заједничке монетарне политике у ЕУ, замало па начисто пукла једна од старих мама-чланица Грчка, која је скоро банкротирала, што не значи да и неће.
У то банкрот-друштво се залетела и мама-чланица Шпанија, за њом Португал, а и Ирска, па богме притрчава и Италија...
У матичним државама чланица Фан Клуба Еуније, почеше да на изборима добијају све већу подршку неке десне, према ЕУ баш нерасположене партије...
Додуше, у стану и апартману Еуније у Бриселу се још понашају као да се не дешава то што се дешава или бар као да то баш и нема неки значај.
Вредне пчелице, ЕУ-комесари, на челу са бумбаром Кацином, и даље зује по Србији и гатају да ли је у њој Младић.
Промилима мере видан напредак Србије у евроинтеграцијама.
Рекло би се да се ништа посебно не догађа и да ће ЕУ не само доживети дубоку старост, каква је од стране Адолфа била планирана за хиљадугодишњи немачки рајх, него да ће потрајати бар до судњег дана. А можда и дуже, ако и Бог реши да ЕУ стандарде угради у структуру свог вечног царства.
У сваком случају сачекаћемо крај па оценити да ли је онакав какав је у свакој бајци и ред да буде. Или ће се бајка, како је кренуло, претворити у причу за коју бисмо наслов могли да позајмимо од Балзаковог романа: „Изгубљене илузије“.
Д.А.Теодор
Била једном једна Унија, зачета у страсним економским загрљајима и надама две даме: Француске и Немачке.
(Још се не зна која је од те две даме у зачећу Уније имала улогу мушкарца, мада су се у дугој предисторији своје везе често смењивале у тој роли. Непроверене гласине тврде да је мала Унија зачета вештачком оплодњом, од генетски модификованог семена пренесеног из Америке.)
Време је пролазило, а мала Унија је расла и имала безбрижно детињство.У то време њене две маме су јој тепале зовући је Економском Унијом.
Гледајући ту малу лепотицу и друге европске даме су пожелеле да јој буду маме.
И миц по миц број њених мама, које су се међусобно звале и около представљале као Чланице Фан Клуба мале Уније, је растао.
Постао је двоцифрен, са тенденцијом даљег раста.
Окупљене у љубави према све већој Унији, мама-чланице су решиле да се међусобно повезују не само економски, него и политички.
Био је то један сретан клуб Унијиних родитељки и обожаватељки.
Понесене том срећом и преспективом раста, како среће, тако и Уније, мама-чланице решише да од свог Фан-клуба направе такорећи једну државу, без обзира што је свака од њих већ имала своју (државу).
И тако су радосне маме некад малу, а сад све већу Унију преименовале од чисто економске и у политичку.
За њих је она дефинитивно постала не више само француско-немачка Економска, него Европска Унија. Од миља су јој дали име Еунија, а често је називали и сасвим кратко: ЕУ.
Расла је ЕУ као и клуб њених фанова.
Држава која је настала од љубави према ЕУ је ускоро добила и заједничку валуту: еуро.
Додуше, у тој сретној, валутом јединственој заједници, није постојала и заједничка монетарна политика, као што је иначе случај, чак и у мање сретним, па и несретним државама као што је , од пре десет година у ЕУ чежњиво загледана, Србија.
Чланице ЕУ-клуба и ајмокасти државе су повукле још један заносан, па и храбар потез.
Укинуле су своје границе и визе, па се по ЕУ-држави сада шпартало уздуж и попреко са еурима у џепу и без пасоша у истом.
Многа је лепа имена и атрибуте током свог одрастања задобила мала, па све већа Унија.
Али, најлепше и најувлакачкије име и епитет јој је дала постпетооктобарска у њу чежњиво загледана Србија, епитет Безалтернативне.
(Верујем да се многим читаоцима на овом месту закотрљала бар једна, ако не и више суза у једном или и у оба ока. Понеком од дирљивости и звучности тог епитета, понеком од беса, а понеком, као на пример, приповедачу, и од смеха.)
Али, авај!
Ђаво и америчке приватне банке не мирују.
У јеку раста и проширења ЕУ, око чега су се већ забринули и поједини евроскептични нутриционисти, Америка, а за њом и такорећи држава, названа Европска Унија, изненада, готово без најаве, мада сасвим логично, упадоше у WC (World Crisis илити светску кризу).
О, како је то погодило све већу и све ширу ЕУ!
ЕУ којој су постале маме, тј. чланице чак и тако чувене земље као што су Бугарска и Румунија! А све опасније се ближио час да се том клубу придружи и Мишколенд Србија!
WC је почео да узима свој данак.
Најпре је, због непостојања заједничке монетарне политике у ЕУ, замало па начисто пукла једна од старих мама-чланица Грчка, која је скоро банкротирала, што не значи да и неће.
У то банкрот-друштво се залетела и мама-чланица Шпанија, за њом Португал, а и Ирска, па богме притрчава и Италија...
У матичним државама чланица Фан Клуба Еуније, почеше да на изборима добијају све већу подршку неке десне, према ЕУ баш нерасположене партије...
Додуше, у стану и апартману Еуније у Бриселу се још понашају као да се не дешава то што се дешава или бар као да то баш и нема неки значај.
Вредне пчелице, ЕУ-комесари, на челу са бумбаром Кацином, и даље зује по Србији и гатају да ли је у њој Младић.
Промилима мере видан напредак Србије у евроинтеграцијама.
Рекло би се да се ништа посебно не догађа и да ће ЕУ не само доживети дубоку старост, каква је од стране Адолфа била планирана за хиљадугодишњи немачки рајх, него да ће потрајати бар до судњег дана. А можда и дуже, ако и Бог реши да ЕУ стандарде угради у структуру свог вечног царства.
У сваком случају сачекаћемо крај па оценити да ли је онакав какав је у свакој бајци и ред да буде. Или ће се бајка, како је кренуло, претворити у причу за коју бисмо наслов могли да позајмимо од Балзаковог романа: „Изгубљене илузије“.
Д.А.Теодор
Poslednja izmena:
to baš i nije tačno.
