Сада се појављују тезе да су неке, елементарне, речи сачуване од првобитног језика.
Језици су се мењали значење речи прелази из језика у језик.
Од занчења појединих речи много је на промене отпорнија структура језика, мелодика, гласовни апарат...
Нравно, Јапанци и остала братија су морали независно развити исте карактеристике.Можда је у питању некакво антополошко прилагођење, рецимо она прича са хормоном раста, који утиче на карактер и мелодику језика.
Ваља прочитати:
http://www.scribd.com/doc/14959097/Milan-Budimir-Grci-i-Pelasti
"Из тога следи да су неајолски Грци ступили у симбиозу са тим Пеластима-старинцима раније но алојски Грци, будући да се истоветност поступка са лабиовеларним гутуралима у обегрупе индоевропских дијалеката може највероватније на тај начин објаснити. Ајолски Грци,међутим, које у том погледу морамо оштро одвојити од ахајских односно аркадско-кипарскихплемена, заузимају мање више најсевернији простор грчког земљишта, па се већ и са тог разлогањихово досељавање може одредити као завршна фаза грчке колонизације балканско-анадолскогпростора. Са том очигледном чињеницом, коју нам открива положај њихових насеља уисториско доба, потпуно се слаже одвојен и посебан поступак њихових говора са наслеђенимлабиовеларним гутуралима. Али ове две чињенице, које одвајају ајолска племена од свихосталих грчких племена, мислимо на географски положај њихових племена и на посебну цртуњихове фонетике, нису једини разлог због којег се намеће потреба нове поделе грчкихдијалеката. Те се две чињенице подупиру и употпуњују још једном трећом чињеницом, о којојсавестан истраживач мора водити рачуна. Та трећа чињеница састоји се у том што се суштинаајолског стиха у основи потпуно разликује од стиха и ритма код свих осталих грчких племена(в. о том важном питању најновије резултате полувековног рада мог уваженог учитеља Л.Радермахера, Anzeiger Ak. Wien 1948, 19). Ова трећа чињеница, која заједно са баритонезом ипатронимицима типа -
ιοςιοςιοςιος
свакако није мање важна од оних двеју ранијих, није досада узимала уобзир при решавању питања како треба поделити и распоредити грчке дијалекте. Нећемо наовом месту говорити о важности ове треће чињенице за најстарију историју грчког епа и његовахеројског стиха, иако је А. Фик у своје време покушао да. ''рестаурира пра-Илијаду'' у томтобожњем праоблику на ајолском језику.Овакав језички положај старинаца, које су грчка племена затекла при свом насељавањудаје нам могућност да не само на други начин изложимо него и да боље објаснимо многе досадмрачне стране најстарије грчке историје, као и релативно брзу хеленизацију и успешнусимбиозу старих и нових Индоевропљана на југу Балканског Полуострва. И досад потпуносингуларан и необјашњив нагли полет грчког духа и културе налази своје природно објашњењеу чињеници што су творци и носиоци критско-микенске цивилизације били догрчки Пеласти.Разуме се да ће и Вл. Георгијев, и поред неких грешака, имати доста поуздано објашњенихслучајева, иако се нас двојица знатно разликујемо у погледу темпа еволуције и хромологијепалаталних и лабиовеларних гутурала у говорима старобалканских Пеласта.Како су се насеља ових старобалканских Индоевропљана ширила и према северу где сунаишли на словенска племена, или тачније речено на словенске претке, мораће се и питањесловенске етногенезе, бар уколико се односи на трипољски појас, на Бастарне, на Лугијце и натрачко-илирска племена, решавати у вези са Пеластима. Очигледно је да постоје јаке и посебневезе између речника старих Пеласта и словенских досељеника. Али поред тога, и једна и другагрупа ових индоевропских говора одудара и од келтских, тохарских и германских дијалекататиме што одржава разлику између веларних и палаталних гутурала. Ове две крупне чињенице,фонолошка и лексиколошка блискост потпомогле су претапање трачко-илирских племена условенска и свакако у знатној мери олакшале ширење словенског језичког типа према југу изападу. Али у том правцу су потребна детаљнија испитивања.Италијански антрополог Г. Серђи налази да постоје нарочито блиске везе измеђуантичких Грка и словенских племена. Не знамо у којој се мери могу прихватити овакваантрополошка тврђења, и то тим мање што су бесумње и грчка и словенска племена продукатмешања разних антрополошких типова. Женевски антрополог Е. Питар утврдио је на источномБалкану, дакле у балканско-подунавској области неких петнаест разних антрополошких типова,па је управо немогуће филологу да користи схватања и резултате тих наука. Али има нешто
друго што би могло у извесној мери да осветли Серђијеву хипотезу о грчко-словенскојблискости, против које говори поуздана лингвистичка чињеница што грчки дијалекти припадајукентумској а словенски сатемској групи.Из горњих примера и излагања види се јасно да је на класичном грчком земљишту осталопоузданих трагова који недвосмислено показују да је међу догрчким старинцима било и таквихИвдоевропљана који нису припадали кентумској групи. Таквим некентумскимИндоевропљанима изгледа да су припадала и остала племена балканско-подунавске области,која су становала јужно од словенских племена и која су већ у првим вековима наше ередолазила под јачи утицај словенских досељеника, док се нису најзад у знатној мерипословенила. Ти догрчки Индоевропљани, које ми зовемо заједничким именом Пеласти,претопили су се на југу у античко доба у Грке, а у раном средњем веку на северу у Словене.Тако би се Серђијева хипотеза могла донекле прихватити као вероватна.Лингвистичка сведочанства за ту симбиозу између грчких племена и Пеласта дата су удовољној мери, а што се тиче односа између старо-балканских Пеласта, Илира, Трачана итд. иСловена. нарочито у погледу речника, довољно је пстсетити на запажања албанолога Н. Јокла.Тако нпр. илирски назив
трговца
tergitius показује и у погледу радикалног и суфиксалногелемента потпуну подударност са словенским материјалом. Шта више суфиксални елеменат
— itius
јавља се као патронимикон на античком Пелопонесу у илирским именима и доцније условенским деминутивима и презименима. Етрусколог Е. Фетер показао је на неколико примерапостојање ликвидске метатезе у илирским дијалектима.Његовим примерима додајемо још два нова, узета из класичних језика. Први је лат. circus,коме у грчком поред хомофоног
κιρκος
одговара још и варујанта
κρικος
. Очигледно је да се оветри варијанте никако не могу објаснити законима ни грчке ни латинске историске фонетике.Али са гледишта илирског посматране постају ове промене много јасније, јер у илирском имамолексичку групу
qerk/qork
''завој, круг''.Други је пример лат. carpisculum насупрот грч.
κρηπις
са варијантама старијим одликвидске метатезе,
αρπις αρβυλη
(уп.
καϑαρβυλος
поред
καταρβυλος
). За ову последњугрупу, која је ушла у класичне језике из говора античких Пеласта имамо и варијанту саполногласјем или вокалском анаптиксом после ликвиде, која гласи
αραβυλη
. Потпуноистоветан случај ликвидске метатезе пружају и следеће варијанте Асклепијева имена'
Ασκλαπιος
, '
Ασκαλαπιος
, '
Ασκληπιος
, које се не може одвојити од Хесихијевих глоса
ασκαλαβος
и
καλπαζω
, јер обележавају рептила који скаче (поскок или врста скорпиона)односно демонског или божанског претставника тог рептила.Следи да се већ и из мршавих језичких остатака старих Пеласта може са разлогомговорити о ликвидској метатези. Како се међутим са археолошке стране говори о повезаностионих племена у средњој и југоисточној Европи која спаљују мртваце и пепео остављају уурнама, и како се та област на простору северно од Карпата простире све до Дњепра те такозахвата и најстарија словенска насеља, онда се и појава ликвидске метатезе у словенским језицима не може проучавати одвојено од сличних појава у говорима старих Пеласта. Овонарочито стога што код ове, некентумске групе видимо готово увек секундарно дужењесамогласника после премештања ликвиде.Да још једном поновимо исофоне које спајају говоре старих Пеласта са словенскимдијалектима:1) некентумски карактер обају говора,2) ликвидска метатеза,3) прелаз
s
после
u
у
k/h
σαυκος δαυκος
,
δαυχνα βαυκος
, и4) истоветно образовање претерита.
Засад сматрамо ово довољним да се покрену истраживања у овом правцу. Разуме се да иучествовање илирских Бастарна у изграђивању прве словенске заједнице већег стила као исразмерно брзо стапање несловенских племена у балканско-подунавској области са Словенима унове заједнице биће поузданије осветљено ако се прихвате горња излагања о некентумскомкарактеру илирских говора.Да завршимо. Место досадање поделе индоевропских дијалеката на источну и западнугрупу, односно на кентумску и сатемску, морамо према садањем стању науке извршити новуподелу. Док смо грчке дијалекте распоредили у две групе место раније три или четири, кодиндоевропских дијалеката ствар стоји управо обратно: њих морамо поделити не у две него учетири групе. Прву чине тохарски са једним редом гутурала и нејасним трагом лабиовелара,другу сатемски са два реда гутурала без лабиовелара, трећу кентумски са два реда гутурала безпалатала и четврту дијалекти старих Пеласта са сва три реда гутурала.Хронологија и међусобни однос ових група мора се посебно испитивати. Кентумскагрупа и по свом географском положају блиска је јужнозападним медитеранским такозванимkреlе-говорима, а сатемска угрофинским говорима који нагињу палатализацији. И у једном и удругом правцу фонолошки систем старих Пеласта као да је имао додира. Тохарски говори,међутим, изгледа да су били поштеђени сваког утицаја са обе те стране, иако је В. Шулце уњиховој сточарској терминологији нашао трагова утицаја од северне стране."