Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
...према Томи Маретићу који касније Анти Старчевићу (и формуском Мркаљу) признаје...
Napravili ste logičku grešku, a seda se kreveljite. Nije to način da vas iko uzme za ozbiljno.
-
- Popularno:
- Razgovor o prespavljivanju
- Mlade i lepe sexy bogatašice
- Zbog cega srpski anti-komunisti i...
- Има ли у Србији опозиције?
- Vučićev kum: "Pukla tikva" između...
- Dirty Talk
- Zabrana fotoshopa u Norveškoj
- Intervju godine: Predsednik Dodik vs...
- Prizor da zastane dah
- Patrijarh Porfirije na Cveti krstio 36...
Srbistika
- Začetnik teme Urvan Hroboatos
- Datum pokretanja
Napravili ste logičku grešku, a seda se kreveljite. Nije to način da vas iko uzme za ozbiljno.
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
Јел то рекао Томо Маретић или како?
Smanjiti s tri na jednog ipak je napredak.
Urvan Hroboatos
Veoma poznat
- Poruka
- 13.206
Mrkalj bi trebao svoga idola Petra Milosavljevića potegnuti
za ušesa. Evo što dotični kaže:
Мој став да Срби имају не само право него и обавезу да праве речник српског језика, а не српскохрватског, резултат је
научне елаборације овог проблема и сазнања да се српски језик у ранијој лексикографској литератури разликовао од
хрватског. Резултате својих испитивања саопштио сам у студији Издавачки пројект „Србистика“ (Србистика/Serbica,
бр. 2-3/1998, други пут објављен у мојој књизи Српски филолошки програм). Овим пројектом се предвиђа да се
прештампају сви релевантни речници српског језика, све граматике српског језика, сви правописи српског
језика и све историје српске књижевности, настали до Другог светског рата. О свима њима дао сам у поменутом тексту
основне информације и конкретне библиографске податке. Речници које би, према овом пројекту,
требало прештампати су ових аутора: Микаље (1649), Делабеле (1728), Тодора Аврамовића (1790), Волтиђија (1802),
Стулија (1801,1806, 1810), Вука Караџића (1818, 1852), Даничића (1863-4), Миклошића (1885) и Броза и Ивековића 1901.
Циљ овог пројекта јесте да се потврди идентитет српског језика преко наведених речника, свеједно како су се они звали.
Нисам предложио да се као српски речници штампају, на пример, речници Вранчића, Хабделића, Белостенеца, Јамбрешића,
јер то нису били речници српскога него речници хрватскога језика.
OK- što se čeka ? Evo rječnika i gramatika:
http://www.hrvatskiplus.org/index.p...ic-gramatike&catid=41:bibliografije&Itemid=48
http://www.hrvatskiplus.org/index.p...vic-rjecnici&catid=41:bibliografije&Itemid=48
Izbaciti kajkavce i čakavce, do 1900- i, ajmo. Što se čeka ?
za ušesa. Evo što dotični kaže:
Мој став да Срби имају не само право него и обавезу да праве речник српског језика, а не српскохрватског, резултат је
научне елаборације овог проблема и сазнања да се српски језик у ранијој лексикографској литератури разликовао од
хрватског. Резултате својих испитивања саопштио сам у студији Издавачки пројект „Србистика“ (Србистика/Serbica,
бр. 2-3/1998, други пут објављен у мојој књизи Српски филолошки програм). Овим пројектом се предвиђа да се
прештампају сви релевантни речници српског језика, све граматике српског језика, сви правописи српског
језика и све историје српске књижевности, настали до Другог светског рата. О свима њима дао сам у поменутом тексту
основне информације и конкретне библиографске податке. Речници које би, према овом пројекту,
требало прештампати су ових аутора: Микаље (1649), Делабеле (1728), Тодора Аврамовића (1790), Волтиђија (1802),
Стулија (1801,1806, 1810), Вука Караџића (1818, 1852), Даничића (1863-4), Миклошића (1885) и Броза и Ивековића 1901.
Циљ овог пројекта јесте да се потврди идентитет српског језика преко наведених речника, свеједно како су се они звали.
Нисам предложио да се као српски речници штампају, на пример, речници Вранчића, Хабделића, Белостенеца, Јамбрешића,
јер то нису били речници српскога него речници хрватскога језика.
OK- što se čeka ? Evo rječnika i gramatika:
http://www.hrvatskiplus.org/index.p...ic-gramatike&catid=41:bibliografije&Itemid=48
http://www.hrvatskiplus.org/index.p...vic-rjecnici&catid=41:bibliografije&Itemid=48
Izbaciti kajkavce i čakavce, do 1900- i, ajmo. Što se čeka ?
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
Polako, štampaće se kad bude sredstava. Štampaće se dela jezuita, franjevaca, dominikanaca, a bogami i Visoke Porte na srpskom jeziku.
Ilirski kolegijum u Loretu, rad franjevaca Bosne i Dalmacije etc. rimokatoličke su filijale koje su postojale zbog katoličenja pravoslavnih Srba. Dakle, Ilisrki zavod sv. Jeronima u Loretu jeste vatikanski srpski zavod jer nije služio ničemu drugom do školovanju kadrova za konverziju pravoslavnih Srba u katoličke Ilire - kajkavaca i čakavaca nije bilo - kako pravoslavnih, tako muhamedanaca. Takva delatnost srpskog zavoda u Loretu imala je propratnu izdavačku aktivnost koja se sastojala u udžbenicima tj. gramatikama i rečnicima srpskog jezika, kao i prevođenja i štampanja prevoda bogoslužbenih i drugih sakralnih knjiga, sve za misionare na srpskom etničkom (jezičkom) području. Poznat je slučaj pobune Ilira zbog pokušaja preimenovanja Ilirskog zavoda u Hrvatski. Pobunili su se - Srbi. Više o događaju: http://kovceg.tripod.com/zavod_svetog_jeronima.htm Radi se o jasnom svedočanstvu identifikacije Srba katolika sa iliskim imenom i distanciranja od hrvatskog imena.
http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache%3Ahttp%3A%2F%2Fforum.krstarica.com%2Fshowthread.php%2F572072-Druga-standardizacija-srpskog-jezika-inicirana-1599-od-strane-rimokatoli%25C4%258Dke-crkve%2Fpage4&ie=utf-8&oe=utf-8&aq=t&rls=com.yahoo:en-US
fficial&client=firefox
Urvan Hroboatos
Veoma poznat
- Poruka
- 13.206
Polako, štampaće se kad bude sredstava. Štampaće se dela jezuita, franjevaca, dominikanaca, a bogami i Visoke Porte na srpskom jeziku.
Ilirski kolegijum u Loretu, rad franjevaca Bosne i Dalmacije etc. rimokatoličke su filijale koje su postojale zbog katoličenja pravoslavnih Srba. Dakle, Ilisrki zavod sv. Jeronima u Loretu jeste vatikanski srpski zavod jer nije služio ničemu drugom do školovanju kadrova za konverziju pravoslavnih Srba u katoličke Ilire - kajkavaca i čakavaca nije bilo - kako pravoslavnih, tako muhamedanaca. Takva delatnost srpskog zavoda u Loretu imala je propratnu izdavačku aktivnost koja se sastojala u udžbenicima tj. gramatikama i rečnicima srpskog jezika, kao i prevođenja i štampanja prevoda bogoslužbenih i drugih sakralnih knjiga, sve za misionare na srpskom etničkom (jezičkom) području. Poznat je slučaj pobune Ilira zbog pokušaja preimenovanja Ilirskog zavoda u Hrvatski. Pobunili su se - Srbi. Više o događaju: http://kovceg.tripod.com/zavod_svetog_jeronima.htm Radi se o jasnom svedočanstvu identifikacije Srba katolika sa iliskim imenom i distanciranja od hrvatskog imena.
http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache%3Ahttp%3A%2F%2Fforum.krstarica.com%2Fshowthread.php%2F572072-Druga-standardizacija-srpskog-jezika-inicirana-1599-od-strane-rimokatoli%25C4%258Dke-crkve%2Fpage4&ie=utf-8&oe=utf-8&aq=t&rls=com.yahoo:en-US
Po običaju, uspješno si se osramotio.
Za Hrvate je u Italiji 16. i 17. stoljeće osnovano njekoliko škola, od kojih su najpoznatiji
Collegium Hungarico-Illyricum i Collegium Illyricum (oba kasnije ugašena). Ptvi je obuhvaćao sjeverni
dio u kojem je vlast bila Austrija (otud i Hungaricum, jer su "Iliri" u tom području bili iz sjeverne Hrvatske),
te onaj u Loretu za krajave pod Turcima, a pod utjecajem Venecije- uključivale su dakle, dijalekatski čakavce i kajkavce, iako
to nije imalo nikakve veze s razmišljanjima Rima, nego podjelom sfera utjecaja Habsburga i Venecije.
Svetojeronimska kriza je pak nješto posve drugo, jer se radi o zavodu u Rimu koji
nema veze ovim dvama, a do krize je došlo zbog protivljenja srbokatoličkoga pokreta
u Dubrovniku i Crne Gore, s njezinim ministrom Lujom Vojnovićem, da se zavod preimenuje iz ilirskog
u hrvatski. Zbog političkih manipulacija taj naum nije prošao, i zavod je dobio hrvatsko ime tek 1960-ih (ne sjećam s etočnoi koje godine).
Cijela je stvar dobro obrađena u knjizi Nikole Tolje o pokretu Srba katolika:
http://www.slobodnadalmacija.hr/Hrv...ype/ArticleView/articleId/163740/Default.aspx
Dapače- samo je odustajanje Vatikana od toga da se preimenuje taj zavod, što je izazvalo ogorčenje
u Hrvatskoj i inicijative da so snuje Hrvatska protestantska crkva, najbolji pokazatelj da Vatikan preko
"ilirstva" nije imao nikakav cilj da pohrvati Srbe. Kad se ta kriza zbila, 1904., stvari su bile jasne
i to ime nije značilo u nacionalnom smislu više- ništa. Da je Vatikanu bilo uistinu stalo da "pogura" hrvatstvo,
preimenoavao bi taj zavod, a ne postupio tak oda izazave kod Hrvata eksploziju bijesa koja nije prerasla
u nogiranje Vatikana samo zato što je vjerska reformacija u 20. st., uoči
1. svjetskoga rata, djelovala zastarjelo i apsurdno.
Nu, da se vratimo temi. Od toga- ništa. Imate veliku većinu tih rječnika, gramatika i drugih djela,
pa od toga svejedno nikakve koristi u smislu Milosavljevića i sličnih. I on sam je dobar dokaz apsurdnosti
svojih teza- sam je povjesničar književnosti, a o hrvatskoj dopreporodnoj književnosti nema pojma
niti se njome bavio. Svi srpski povjesničari književnosti koji su se bavili hrvatskom književnošću renesanse
i baroka bili su, iz manje iznimke poput Svete Petrovića, obični propagatori pansrbizma- od Pavla Popovića preko
Petra Kolendića do Bojovićeve i Stipčevićeve. No, Milosavljević niti zna, niti haje za hrvatsku književnost, a hrvatska
filološka tradicija, od Kašića do "vukovaca" mu je potpuno strana. Slična je situacija s Milošem Kovačevićem, koji bi
posrbio i Klingonce, a jezično naklapa samo o Vuku Kaardžiću, dok mu je i vlastita nacionalna jezična tradicija
(n.pr. slavenosrpska) strana, dok o hrvatskoj, u djelima Mikalje, Voltića, Šuleka, Mažuranića, Budmanija, ...terra
incognita.
I nemoj se vaditi smiješnim pričama o nedostatku novca. Objavljene su studije i knjige o slavenosrpskom jeziku,
o poveljama Lazarevića, o ovom ili onom- nu, ozbiljni studij hrvatskih jezikoslovnih djela bi zahtijevao salto mortale:
jer, naravna bi posljedica bila kroatizacija srpskoga jezika- ako bi se išlo učiti po tom.- što bi izazvalo vjerojatno
veći šok od sukoba Karadžić- Svetić i Ignjatović, te ostali.
To je razlog, da se ne pravimo blesavi.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
Jah, ja se obrukao, a ti se iskilavio da odgovoriš?
Što se tiče rečnika - živi bili pa videli. Pod sredstvima sam mislio na novac, ali ne samo na novac, već i na naučne delatnike koji bi obradili problematiku prethodno izgradiviši adekvatan istoriografski okvir, da ne bi ispalo kao sa "Slovom".
Što se tiče rečnika - živi bili pa videli. Pod sredstvima sam mislio na novac, ali ne samo na novac, već i na naučne delatnike koji bi obradili problematiku prethodno izgradiviši adekvatan istoriografski okvir, da ne bi ispalo kao sa "Slovom".
Bastiani
Poznat
- Poruka
- 7.446
Urvan Hroboatos
Veoma poznat
- Poruka
- 13.206
O, hvala na pouci. Bo, ja sam iz kulture ophođenje u
kojoj se drži da odrasli ljudi, kad razgovaraju, imaju obvezu da
odgovore- ako znaju- na sve što je sugovornik rekao, a ne da
se glupiraju ili "zamajavaju".
Čovjek uvijek nješto nauči ...
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
Pominjao si nekidan obrađeni pretisak Mikaljinog rečnika iz 1649. Imaš li tu knjigu? Da li u knjizi postoji fototipija predgovora?
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
'De si Đole, legendo!
Elem, Mikalja u predgovoru Blagu jezika slovenskog sa ilirskim jezikom poredi italijanski koji se govori mnogim dijalektima, ali se pri pisanju koristi toskanski kao najlepši među njima i kaže:
"Isto tako, postoji mnogo različitih načina da se govori ilirski, ali svi kažu da je bosanski jezik najlepši i zato bi svi ilirski pisci trebalo da ga u pisanju prihvate, kao što sam ja pokušao učiniti u ovom Rečniku; a ako neko njime ne bude potpuno zadovoljan, molim da ne posustane u kritici jer svoje greške želim da iskupim njegovim usavršavanjem."
Dakle, Mikalja kaže: "bosanski jezik... u ovom Rečniku". Prema tome, ako hrvatski istoričari dokažu da je narod u Bosni hrvatskog etničkog porekla, onda se Mikaljin rečnik zaista može sceniti rečnikom hrvatskog jezika. Do tada Blago jezika slovenskog ostaje rečnikom srpskoga jezika.
Interesuje me ima li u "obrađenom izdanju" tog dela predgovora i kako je prevedeno - zato pitam.
Elem, Mikalja u predgovoru Blagu jezika slovenskog sa ilirskim jezikom poredi italijanski koji se govori mnogim dijalektima, ali se pri pisanju koristi toskanski kao najlepši među njima i kaže:
"Isto tako, postoji mnogo različitih načina da se govori ilirski, ali svi kažu da je bosanski jezik najlepši i zato bi svi ilirski pisci trebalo da ga u pisanju prihvate, kao što sam ja pokušao učiniti u ovom Rečniku; a ako neko njime ne bude potpuno zadovoljan, molim da ne posustane u kritici jer svoje greške želim da iskupim njegovim usavršavanjem."
Dakle, Mikalja kaže: "bosanski jezik... u ovom Rečniku". Prema tome, ako hrvatski istoričari dokažu da je narod u Bosni hrvatskog etničkog porekla, onda se Mikaljin rečnik zaista može sceniti rečnikom hrvatskog jezika. Do tada Blago jezika slovenskog ostaje rečnikom srpskoga jezika.
Interesuje me ima li u "obrađenom izdanju" tog dela predgovora i kako je prevedeno - zato pitam.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
Ma kakva kroatizacija kakvi bakrači. Neke nove kovanice same se, takoreći, lepe na srpski-srpskovarijantni jezički korpus i budući da su nastale od srpskih reči prema zakonistostima tvorbe srpskog jezika doživljavaju se kao svoje. Nešto drugo je tu posredi. Tu bi se, realno, radilo o šokantnom zadoru u uvrežene tradicionalno-pravoslavne kulturološke obrasce srpskog društva. U tom smislu su i njihovi eksponenti, kao npr. naši raspravištarci Nevski i Katerpilar, najveći prijatelji i "promicatelji" hrvatskog, kroatističkog koncepta, što ne taje, a drug Hroboatos im s vremena na vreme ljubazno povlađuje. Ono što oni ne vide jeste da je kroatizam u trajnoj kulturološkoj ofanzivi.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
Dr. Nikola Tolja: ‘Tadićeva izjava je glupa’
Pokret Srba katolika jedna je od najintrigantnijih tema
Dr. Nikola Tolja
Tadićeva izjava da je Ruđer Bošković (1711.-1787.) Srbin glupa je tvrdnja koja i jednog isusovca ubraja među Srbe - kazao je dr. Nikola Tolja. - U dugogodišnjem istraživanju nailazio sam na svojatanja nekih uglednih hrvatskih osobnosti ali nikad i na Ruđera Boškovića - navodi dubrovački znanstvenik i napominje kako je bilo pokušaja da se među Srbe katolike svrsta i Ivo Vojnović, čiji se brat Lujo zaista izjašnjavao kao Srbin katolik.
I tako je Tadić izgubio izbore u Srbiji...
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Шмркаљу, не лупетај јер док ти млатиш годинама по разним форумима и глумиш намицатеља знања од српског језика не остаде ништа...
Urvan Hroboatos
Veoma poznat
- Poruka
- 13.206
Tvoje djetinjaste ideje nisu vrijedne ozbiljnije rasprave same po sebi. Nu, budući da jedan dio
javnosti- isto slabije jezično obrazovan- misli kao ti, bar načelo, nije na odmet napisati riječ-dvije.
Ti držiš, zapravo, da srpski jezik nema uopće sulik/fizionomiju. Po tom shvaćanju,
uzorni oblici srpskoga jezika u 20. st. (i 21.)- mogu se izabrati koji to već jesu- mogu
se (dapače, poželjno je) "obogaćivati" prožimanjem s hrvatskim koji je, "zapravo", srpski.
U praksi bi to podrazumijevalo sustavnu jezičnu politiku unifikacije u kojoj bi srpski, ne samo
rječnički, nego i nazivoslovno, skladnjoslovno, stilski, naglasno, ..bio "modeliran" tako
da se stopi ili bar "obogati" hrvatskim ("zapadnim srpskim"), i da izgubi svoj jasan oblik koji
ima u djelima Bore Stankovića, većini djela Ive Andrića, prijevodima Miloša Đurića, poeziji
Vojislava Ilića, Vaska Pope, ... romanima Miloša Crnjanskog, Danila Kiša..povijesnim i jezičnim djelima
Aleksandra Belića, Pavla Ivića, Stanoja Stanojevića, Andreja Mitrovića, Sime Ćirkovića,...
Dakle, ne postoji srpski jezični osjećaj, jer srpski je jezik toliko fluidan, bezobličan, rastezljiviji
od tjestenine..da se u njega može utrpati sve i svašta, a kamoli ne i hrvatski jezik iz djela
Šenoe, Kranjčevića, Nazora, Krleže, Ujevića, Šidaka, Raukara,Tuđmana, Ladana, Katičića, Mate Marasa,
Slobodana Novaka,..
E pa, tu te čeka iznenađenje. Iako deklarativnu imaju slično stajalište tvomu, većina Srba nepogrješivo
osjeća "kroatizme"- u leksiku, sintaksi,..- kao strano tijelo i to im je jdnostavno-odbojno.
Tvoj (Milosavljevićev i sl.) "projekt"
je ne samo sumanut, nego i vrlo lako opovrgljiv u jezičnoj praksi, od običnoga govornika do
nadobudnih jezičara.
Stvarnost je ta koja Milosavljevićeve mentalne magluštine stavlja na pravo mjesto.
Urvan Hroboatos
Veoma poznat
- Poruka
- 13.206
Nasuprot tvojim paranoidnim umišljajima, hrv. stručnjaci izdaju djela bez krivotvorenja
(uz jezične doradbe koje ih čine prihvatljivijima modernomu čitatelju, najviše u slovopisu.
Inače ih ostavljaju kakvima jesu.)
Ovo obosanskom jeziku je epska glupost. Dubrovčani, kad spomenu bosanski jezik, ciljaju poglavito
na štokavštinu, a češće na ikavsku štokavštinu, ili miješani idiom ikavsko-jekavski, kakav je
u njihovim djelim, te u djelima Hrvata Bošnjaka koji su bili Mikaljini suvrjemenici 8Divković i ostali).
Dosta je pogledati jezik autora koji su piali ok o1650, 30 godina prije i kasnije, pa
da se vidi o kakavom se bosanskom jeziku radi:
http://www.scribd.com/doc/109031583...ismenosti-i-književnosti-Od-11-do-19-stoljeća
Za književnu produkciju, prema kojoj bi se ravnao, muslimana i pravoslavnih u Bosni,
Mikalja nije ni znao.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
"Uzalud vam trud svirači", zaboravio si da dopišeš. Ono što - svesno ili ne - previđaš jeste istorijski kontekst u kome ona nastaje i posledično vrednovanje jezuitske, franciskanske i dominikanske jezičke baštine u srpskom jeziku, odnosno u sistemu srpske književnosti. U tom kontekstu, jasno je da kad su u pitanju novčana sredstva prioritet imaju nacionalna srpska dela, a ne dela namenjena strancima sa agendom krunjenja srpskog nacionalnog bića i njegovog pretakanja u male instant-nacije. Dakle, nikakve revolucionarne promene u istoriji srpske književnosti - i jezika - nema. Za razliku od hrvatskog jezikoslovlja, koje do kraja XX veka za Kašića nije znalo, naši su jezički temelji jasni i čvrsti već 200 godina. Ono jedino što jeste novo, to je da će mesto rimokatoličkog i muhamedanskog književnog nasleđa u srpskom jeziku ubuduće biti definisano i neće lebdeti van sistema, u nekakvom nedoslednom vakumu, kao što je to (do) sada, zarad kakvih jugo-nostalgičnih "političko-korektnih" sentimenata i bolećivosti (bio) slučaj. Intervencija je, eto, samo u tome.
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
Sudeći po količini uvreda koje prosipaš u svakom postu, odaješ utisak uzrujanosti. Ne sekiraj se, jer stvari ionako idu svojim tokom i ti tu ne možeš ništa.
Što se prevoda "hrv. stručnjaka" tiče, dovoljno je pročitati neki od radova Z. Pandžića i supruge mu, da bi se videlo kako se ilirski čas prevodi kao hrvatski, čas kao ilirski, da bi se kod čitaoca stvorio privid kako je u originalu reč o nekakvom hrvatskom jeziku, o čemu naravno nema govora. Evo primera kako to činiisusovac pater Vladimir Horvat (tekst iz odgovora diskutanta Casino Royal):
Pa kad si već spomenuo Kašićevo djelo "De variis versonibus slavonicis, dalmaticis seu illyricis et serblianis seu ruthenicis", hajde da vidimo šta to on tamo piše:
"Hucusque non inveni huius versionis certum auctorem. Scio tamen sub Cyrillico caractere, seu potius Graecanico, in lithurgia et divinis officiis hac uti Serbbios seu Serblianos, qui Ritum non Latinum, sed Graecum sequuntur in Provinciis Illyricis, Crovatia, Slavonia Sirmiensi, Bosnia, Hercaegovina, Serblia, utraque Bulgaria, Tracia, Macedonia, quae sunt citra Danubium, atque in iis quae ultra Danubium sunt: Valachia, Moldavia seu Bogolania, Ruthenia, Rascia, Russia, et Moscovia. Serblii a Bosnensibus parum differunt in verbis et modo loquendi, quorum dialectus communior, et melior meo iudicio inter Illyricas dialectos censenda est."
Evo prevoda Vladimira Horvata - strana 113. :
"Do sada nisam pronašao pouzdanog pisca ovoga prijevoda. Ipak, znam da se u liturgiji i u službi Božjoj ovim ćiriličkim ili radije grčkim pismom služe u ilirskim provincijama Hrvatskoj, Srijemskoj Slavoniji, Bosni, Hercegovini, Srbiji i obje Bugarske, Traciji, Makedoniji, koje se nalaze s ove strane Dunava, i u onima s one strane Dunava: Vlaškoj, Mol daviji ili Bogdaniji, Ruteniji, Rasciji, Rusiji i Moskoviji, Srbi ili Srbljani, koji ne slijede latinski, već grčki obred. Srbi se u rječniku i načinu govora malo razlikuju od Bosanaca, čije narječje, po mome sudu, treba smatrati općenitijim i boljim među hrvatskim narječjima."
http://hrcak.srce.hr/file/116815
Ajde priznaj, je li ovakav prevod smiješan
A prevod bi zapravo trebao biti otprilike ovakav:
"Do sada nisam pronašao pouzdanog pisca ovoga prevoda. Ipak, znam da se u liturgiji i u službi Božjoj ovim ćiriličkim ili radije grčkim pismom služe Srbi ili Srbljani, koji ne slijede latinski, već grčki obred u ilirskim provincijama, Hrvatskoj, Sremu, Slavoniji, Bosni, Hercegovini, Srbiji i obje Bugarske, Trakiji, Makedoniji, koje se nalaze s ove strane Dunava, i u onima s one strane Dunava: Vlaškoj, Moldaviji ili Bogdaniji, Ruteniji, Rasciji, Rusiji i Moskoviji. Srbi se u rječniku i načinu govora malo razlikuju od Bosanaca, čije narječje, po mome sudu, treba smatrati opštijim i boljim među ilirskim narječjima."
Jezuita pater Vladimir Horvat
Eto, zato, zato što ni Kašić ni Mikalja nikada ne pominju hrvatski jezik, a "hrv. stručnjaci" ga izmišljaju gde ga nema, zato me zanimalo kako su "hrv. sručnjaci" preveli deo Mikaljinog predgovora Blagu slovenskom u kojem kaže:
Cosi anco sono molti, e varii li modi di parlare in lingua Illirica, ma ogn'un dice, che la lingua Bosnense sia la piu bella: perciò tutti li scrittori Illirici doverebberò affettarla nel scrivere, il che hò procurato di far io in questo Dittionario;
... a ti na postavljeno pitanje, po običaju, nisi odgovorio. Strah od toga šta vreba iza ćoška, šta li? Potpuno te shvatam - teško je braniti hrvatske diskurse, kako u istoriji tako u jeziku jer te su oblasti popločane nagaznim minama laži i krivotvorina na kojima su ih njihovi utemeljivači zasnovali.
gost 246399
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
Шта ти аветаш, Мркаљу? Покушаваш истраявање на словѣнском рѣчнику и правом србском йезику (не баба-йегдинском) повезати са хрваштином, а залагање за необуздано прљање србскога йезика страними, прѣ свега енглескими и латинскими речими прогласити йединим допустивим избором за Србе? Ово што ти радиш йе прѣвођење жедна прѣко воде.
Ако йе неко наметатељ хрваштине, то си ти са наметањем латинице, и залагањем за скрайњивање ћирилице и потискивање ње на обод живота, а потом и у повѣст. То йе твой циљ, уништење србскога писма. А све у тобожњой бризи да се "похрваћени Срби" не осѣте запостављено.
Urvan Hroboatos
Veoma poznat
- Poruka
- 13.206
Neprijatelja treba upoznati, odavno ti govorim. Ti nemaš pojma o tom da su sve hrvatske gramatike do
Divkovićevih i Maretićevih nasljedovale Kašićev model- često i s pogrješkama- te je taj isti jezični model
(n.pr. razvrstba po genitivu množine, dugo vučenje ablativa među padežima, miješanje jata,..) nazočan u
svim poznatijim gramatikama, uključujući Mikalju, Della Bellu, Lanosovića, Relkovića, Starčevića, babukića,..
Kašićev je pak "Ritual rimski" obrednik koji je doživio više izdanja i bio glavnim vjerskim obrednikom
na cijelom hrvatskom području osim kajkavskoga sjeverozapada.
Konačno, baš je Mirko Tomasović, vrhunski prevoditelj s talijanskoga i portugalskoga, ismijao
tvoje (Milosavljevićeve) nebuloze u svojoj knjizi "Raspre i rasprave", gdje jasno pokazuje kako je
hrvatska petrarkistička poezija ušla ne samo u visoki stil prijevoda drevnoga pjesništva, nego napose u
popularnu dalmatinsku suvrjemenu pismu (cesarica, ljuveni, vila, ljubovnik,... kod Dragojevića, Gibonnija).
I postavlja retoričko pitanje: ima li hrvatski renesansni petrarkizam više veze s dalmatinskim klapama ili s
prvom trubom Dragačeva ?
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
Vidim da si uvažio primedbu o uvredama. Napredujemo. Još ćemo od tebe napraviti kulturnog Hrvata.
Ti to poručuješ da je savremeni "hrvatski", koji ima lokativ i instrumental, ustvari srpski jer ovaj stari sa ablativom je pravi hrvatski? Ja tebe i diskurs koji zastupaš ne doživljavam kao neprijatelja, jer neprijatelj je sposoban da se održi i uzvrati. Ti svakim saopštenjem padaš niže. Opet previđaš istorijski kontekst u kome one nastaju i posledično vrednovanje ovih gramatika. Budući da su jedine izrikom hrvatske one Babukićeve gramatike, treba reći da ih on piše, počev od 1836. "na nagovor" bečkog agenta Ljudevita Gaja. Međutim Gaj je i druge svoje saborce "nagovarao" da preuzmu srpski jezik:
Ljudevit Gaj: »Zašto da mi tim lokalnim dijalektom pišemo: primimo srbski ili štokavski jezik, kojim se služi i veliki dio hrvatskog naroda« (citirano prema Tomi Maretiću)
i koji kasnije (1846.) Anti Starčeviću priznaje da to nije nikakv ilirski, već srpski jezik:
Milan Šipka je rekao: "Pre svega, srpski politički faktori, ligvisti, naučni radnici i srpska kulturna i društvena javnost u cjelini, ni dvadeset godina nakon razvrgavanja jugoslovenskoga državnog zajedništva i disolucije zajedničkog srpskohrvatskoga standardnog jezika, još se nisu zvanično odredili prema novonastaloj situaciji u oblasti jezika i jezične kulture, niti su formulisali osnove srpske jezične politike. "
Kada se to bude desilo, biće to izvesno srbistika. Srbistika, kao jedina moguća opredela/opcija srpskog lingvističkog diskursa, mora ubrzano kvalitativno i kvantitativno porasti kako bi postala materijalna osnova moderne srpske lingvistike. Takva, razvijena srbistika, nemajući alternative, neće moći da ima drugačiju sudbinu do opšte naučne i društvene aklamacije. Glavna prepreka izlasku srpske lingvistike u susret potrebama srpskog društva jeste zazor naučnika od zadora u uvrežene tradicionalno-pravoslavne kulturološke obrasce srpskog društva;.odsustvo adekvatnih kadrova odnosno njihova demotivisanost, intelektualna rigidnost, inkompatibilnost ili indiferentnost; desluhizam političke elite za vitalne nacionalne vrednosti; zaista teška inercija serbokroatističke garniture naučnika-činovnika ogrezle u oportunizmu; problematična mentorska uloga međunarodne slavistike koja ima serbokroatističku orijentaciju. Sa svim ovim elementima suočavamo se gotovo čitav vek.
Kada je srbistika u pitanju, nikakve revolucionarne promene u istoriji srpske književnosti - nema. Za razliku od hrvatskog jezikoslovlja, koje do kraja XX veka za Kašića nije znalo, naši su jezički temelji jasni i čvrsti već 200 godina. Ono jedino što jeste novo, to je da će pozicija rimokatoličkog i muhamedanskog književnog nasleđa u srpskom jeziku ubuduće biti definisana i neće lebdeti van sistema, u nekakvom nedoslednom vakumu, kao što je to (do) sada, zarad kakvih jugo-nostalgičnih "političko-korektnih" sentimenata i bolećivosti (bio) slučaj. Intervencija je, eto, samo u tome.
Marin Držić: Grižula
RADOJE i MIONA
RADOJE:
Mi-o-o-o-ni-i-ce-e-e-e mo-ja-a-a mila,
vazda mi si draga bila. (etc.)
MIONA:
Ti s' Radoje, oko moje:
tobom gledam, nu ti ne dam!
Hrabar mladi kupus sadi;
djevojka mu ručak nosi.
Djevojčici hrabar prosi:
"Daj to, djevo, zdravo t' živo!"
Ona veli: "I ne želi
što t' ne more, hrabro, biti".
Radoju t' mi ovo na čâs
ki mi obeća zlatan pojas.
RADOJE:
Mionica t' mi reče: "Rade", -
ka mi okom srce krade,
"bit ću, mladi hrabro, tvoja,
kad mi reče majka moja".
Majka veli mladu Radi:
"Daću, momu, Rade mladi,
ko mi 'e dvori i udvori".
Znam.
Ti to poručuješ da je savremeni "hrvatski", koji ima lokativ i instrumental, ustvari srpski jer ovaj stari sa ablativom je pravi hrvatski? Ja tebe i diskurs koji zastupaš ne doživljavam kao neprijatelja, jer neprijatelj je sposoban da se održi i uzvrati. Ti svakim saopštenjem padaš niže. Opet previđaš istorijski kontekst u kome one nastaju i posledično vrednovanje ovih gramatika. Budući da su jedine izrikom hrvatske one Babukićeve gramatike, treba reći da ih on piše, počev od 1836. "na nagovor" bečkog agenta Ljudevita Gaja. Međutim Gaj je i druge svoje saborce "nagovarao" da preuzmu srpski jezik:
Ljudevit Gaj: »Zašto da mi tim lokalnim dijalektom pišemo: primimo srbski ili štokavski jezik, kojim se služi i veliki dio hrvatskog naroda« (citirano prema Tomi Maretiću)
i koji kasnije (1846.) Anti Starčeviću priznaje da to nije nikakv ilirski, već srpski jezik:
Ljudevit Gaj: Ta sav svijet zna i priznaje da smo mi književnost ilirsku podigli; nu nama još iz daleka nije na um palo ikada potvrditi da to nije srpski već ilirski jezik; pa se ponosimo i hvalimo Bogu velikom što mi Hrvati s braćom Srbljima sada jedan književni jezik imamo.
Milan Šipka je rekao: "Pre svega, srpski politički faktori, ligvisti, naučni radnici i srpska kulturna i društvena javnost u cjelini, ni dvadeset godina nakon razvrgavanja jugoslovenskoga državnog zajedništva i disolucije zajedničkog srpskohrvatskoga standardnog jezika, još se nisu zvanično odredili prema novonastaloj situaciji u oblasti jezika i jezične kulture, niti su formulisali osnove srpske jezične politike. "
Kada se to bude desilo, biće to izvesno srbistika. Srbistika, kao jedina moguća opredela/opcija srpskog lingvističkog diskursa, mora ubrzano kvalitativno i kvantitativno porasti kako bi postala materijalna osnova moderne srpske lingvistike. Takva, razvijena srbistika, nemajući alternative, neće moći da ima drugačiju sudbinu do opšte naučne i društvene aklamacije. Glavna prepreka izlasku srpske lingvistike u susret potrebama srpskog društva jeste zazor naučnika od zadora u uvrežene tradicionalno-pravoslavne kulturološke obrasce srpskog društva;.odsustvo adekvatnih kadrova odnosno njihova demotivisanost, intelektualna rigidnost, inkompatibilnost ili indiferentnost; desluhizam političke elite za vitalne nacionalne vrednosti; zaista teška inercija serbokroatističke garniture naučnika-činovnika ogrezle u oportunizmu; problematična mentorska uloga međunarodne slavistike koja ima serbokroatističku orijentaciju. Sa svim ovim elementima suočavamo se gotovo čitav vek.
Kada je srbistika u pitanju, nikakve revolucionarne promene u istoriji srpske književnosti - nema. Za razliku od hrvatskog jezikoslovlja, koje do kraja XX veka za Kašića nije znalo, naši su jezički temelji jasni i čvrsti već 200 godina. Ono jedino što jeste novo, to je da će pozicija rimokatoličkog i muhamedanskog književnog nasleđa u srpskom jeziku ubuduće biti definisana i neće lebdeti van sistema, u nekakvom nedoslednom vakumu, kao što je to (do) sada, zarad kakvih jugo-nostalgičnih "političko-korektnih" sentimenata i bolećivosti (bio) slučaj. Intervencija je, eto, samo u tome.
Drugim rečima, na svim područjima osim hrvatskog.
Retorika je poslednje utočište gubitnika, ono jedino što mu je preostalo, ipak, njegovo pitanje ne mora ostati retoričko - ko ima ikakvog smisla za muziku i poeziju (ne mislim na tebe Hrobi, jasan si bio kad je umro Pavarotti) složiće se da srpski renesansni petrarkizam nema veze ni sa klapama koje grlo redovno bevandom podmazuju. A evo malo i renesansne Guče - pevati alla Sa Ovčara i Kablara, ma non troppo sotto voce:
Marin Držić: Grižula
RADOJE i MIONA
RADOJE:
Mi-o-o-o-ni-i-ce-e-e-e mo-ja-a-a mila,
vazda mi si draga bila. (etc.)
MIONA:
Ti s' Radoje, oko moje:
tobom gledam, nu ti ne dam!
Hrabar mladi kupus sadi;
djevojka mu ručak nosi.
Djevojčici hrabar prosi:
"Daj to, djevo, zdravo t' živo!"
Ona veli: "I ne želi
što t' ne more, hrabro, biti".
Radoju t' mi ovo na čâs
ki mi obeća zlatan pojas.
RADOJE:
Mionica t' mi reče: "Rade", -
ka mi okom srce krade,
"bit ću, mladi hrabro, tvoja,
kad mi reče majka moja".
Majka veli mladu Radi:
"Daću, momu, Rade mladi,
ko mi 'e dvori i udvori".
MIONA: Radoje, za tu ti pjesan pô ove grudice.
RADOJE: Brižna ne hodila, čemu bi na paši bez tvoga Radoja?
MIONA: Sjetan ne hodio, čemu bi ti bez tvoje Mione?
RADOJE:
Miona Radi
tere Radi!
Na, polovicu ti ove brašnenice.
MIONA:
Mioni Rade
srce ukrade!
Radoje, hvala! - Kec, kozlići u žito!
....
VUKOSAVA i STANIŠA
VUKOSAVA: Staniša, ovo naše dijete mi ne nahodimo, ni, bijedna, umijem ni znam što ću.
STANIŠA: Vule, s djece t' mi nije sada neg se brižit, neg se tužit! Djeca t' mi sada što luda i preluda; a sve, er bič majčin ne rabi, a ćaće se malo haju. Da je istom dijete zdravo, a za čovječtvo se ne mari; da je dijete sito i odjeveno, a budi oslasto kako mu drago; da mu stari ostave hrane, a budi lud i bez pameti, djevojkom ga svak zatječe. Ludos vlada, moja sestrice, današnji dan, mudros je pogrđena. Djeca udriše, kako konji bez uzde, u polje od svijeh zlijeh djela, a nije tko da ih uzdom od razuma ustegne. A kad iz mlada zalude, u ludosti se i staraju; a gdi nije staraca razumnijeh, teško domu, teško selu, teško gradu! Mudros uzdrži svijet u dobru, a ludos u zlu; ludos rasiplje i rasčinja, mudros umnaža i uzdrži. Ma, bijedan, u pustinji se vika: svak je gluh na dobro, glusijem se pripovijeda; na ludosti svak otvara uši. Ima gdje su zakoni dobri, razumni, gdi je njih bič koji lude frustavaše, koji lude činjaše da nijesu ludi; zaludješe i zakoni naši u nas ludijeh! - Goro pusta, goro i gluha, tebi govorim, tebi se tužim, er ljudi ogluhoše, - ne ima se komu pripovijedat!
VUKOSAVA: Staniša brate, i ja viđu er zaludje svijet: starice se pomamiše mlade se čineći i vjetrom se pasući; mlade se bez srama uzdvigoše po funjestrah u smijesijeh, u jezičenju, u gizdah, u magli i u vjetru, u neslušanju starijeh. Djevojke bez kraliješa, su ušima ovolicijem za čut kugodi ludos a s očima vazda otvorenim za uzrit svudije, gluhe na dobar nauk, pune misli ludijeh; gospođe od kuća bezbrižne, malo umjeteone. A gdje su glave bez razuma, tu čeljad ne more neg luda bit; a gdje nije naredbe, tu je smeća; a gdi se, moj brate, ne moli Bog, tu nije milosti Božije. I hod'mo veće: ovoga djeteta izgubismo mi.
STANIŠA: Što je ovdi ova vrjeća, Vukosava bijedna? Što će ovoj bit?
VUKOSAVA: Daj da vidimo što je unutra. Nu da' nožić, da odperemo.
GRIŽULA: Ah, u mrtve, brajo, ne tiči,
ne vad' noža,
zla ti koža;
pođi, pođi,
već ne dođi!
Oh, oh, oh!
VUKOSAVA: Bijedna, sjetna, tužna!
STANIŠA: Nesrjećan, što ovo bi? Bježi, Vukosava, nemani su!
RADOJE: Brižna ne hodila, čemu bi na paši bez tvoga Radoja?
MIONA: Sjetan ne hodio, čemu bi ti bez tvoje Mione?
RADOJE:
Miona Radi
tere Radi!
Na, polovicu ti ove brašnenice.
MIONA:
Mioni Rade
srce ukrade!
Radoje, hvala! - Kec, kozlići u žito!
....
VUKOSAVA i STANIŠA
VUKOSAVA: Staniša, ovo naše dijete mi ne nahodimo, ni, bijedna, umijem ni znam što ću.
STANIŠA: Vule, s djece t' mi nije sada neg se brižit, neg se tužit! Djeca t' mi sada što luda i preluda; a sve, er bič majčin ne rabi, a ćaće se malo haju. Da je istom dijete zdravo, a za čovječtvo se ne mari; da je dijete sito i odjeveno, a budi oslasto kako mu drago; da mu stari ostave hrane, a budi lud i bez pameti, djevojkom ga svak zatječe. Ludos vlada, moja sestrice, današnji dan, mudros je pogrđena. Djeca udriše, kako konji bez uzde, u polje od svijeh zlijeh djela, a nije tko da ih uzdom od razuma ustegne. A kad iz mlada zalude, u ludosti se i staraju; a gdi nije staraca razumnijeh, teško domu, teško selu, teško gradu! Mudros uzdrži svijet u dobru, a ludos u zlu; ludos rasiplje i rasčinja, mudros umnaža i uzdrži. Ma, bijedan, u pustinji se vika: svak je gluh na dobro, glusijem se pripovijeda; na ludosti svak otvara uši. Ima gdje su zakoni dobri, razumni, gdi je njih bič koji lude frustavaše, koji lude činjaše da nijesu ludi; zaludješe i zakoni naši u nas ludijeh! - Goro pusta, goro i gluha, tebi govorim, tebi se tužim, er ljudi ogluhoše, - ne ima se komu pripovijedat!
VUKOSAVA: Staniša brate, i ja viđu er zaludje svijet: starice se pomamiše mlade se čineći i vjetrom se pasući; mlade se bez srama uzdvigoše po funjestrah u smijesijeh, u jezičenju, u gizdah, u magli i u vjetru, u neslušanju starijeh. Djevojke bez kraliješa, su ušima ovolicijem za čut kugodi ludos a s očima vazda otvorenim za uzrit svudije, gluhe na dobar nauk, pune misli ludijeh; gospođe od kuća bezbrižne, malo umjeteone. A gdje su glave bez razuma, tu čeljad ne more neg luda bit; a gdje nije naredbe, tu je smeća; a gdi se, moj brate, ne moli Bog, tu nije milosti Božije. I hod'mo veće: ovoga djeteta izgubismo mi.
STANIŠA: Što je ovdi ova vrjeća, Vukosava bijedna? Što će ovoj bit?
VUKOSAVA: Daj da vidimo što je unutra. Nu da' nožić, da odperemo.
GRIŽULA: Ah, u mrtve, brajo, ne tiči,
ne vad' noža,
zla ti koža;
pođi, pođi,
već ne dođi!
Oh, oh, oh!
VUKOSAVA: Bijedna, sjetna, tužna!
STANIŠA: Nesrjećan, što ovo bi? Bježi, Vukosava, nemani su!
Znam.
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
Da vidimo ko su nosioci hrvatsko-jezičkog diskursa:
Jezuita pater Vladimir Horvat
Za kojeg je Casino Royal utvrdio da laže:
Pater V. Horvat: "U Beogradu, 1985, kopao sam i iskopao Bartola Kašića i uskrsnuo ga iz mrtvih."
Knjiga ''Ogoljela laž logora Jasenovac'' u kojoj autori Vladimir Mrkoci i Vladimir Horvat raščlambom više dokumenata i knjiga o jasenovačkom logoru dokazuju da je taj logor bio radni logor te da ''za masovna ubijanja zatočenika nema dokaza'', predstavljena je večeras u Zagrebu. Horvat tvrdi da su komunisti nastavili koristiti Jasenovac sve dok ga nisu zatvorili 1951. godine, te da su ga koristili u periodu 1945-51 za masovna ubistva Hrvata, pa onda te žrtve falsifikovali i pripisali Ustašama; prema autorima, ispade da je Jasenovac ponajviše zločin partizana protivu Hrvata, a da su stradanja ljudi u Blajburgu tj. duž Križnog puta daleko stravičnija od ustaških zločina u Blajburgu.
PS. Upravo takav, kao pater Horvat, - slika i prilika - bio je i Rafael Levaković sa svojim falsifikatima pre 400 godina. O tom kontinuitetu cilja koji rađa kontinuitet procesa govorim i treba ga imati u vidu pri analizi dostupnih podataka iz minulih vekova.
Jezuita pater Vladimir Horvat
Za kojeg je Casino Royal utvrdio da laže:
Knjiga ''Ogoljela laž logora Jasenovac'' u kojoj autori Vladimir Mrkoci i Vladimir Horvat raščlambom više dokumenata i knjiga o jasenovačkom logoru dokazuju da je taj logor bio radni logor te da ''za masovna ubijanja zatočenika nema dokaza'', predstavljena je večeras u Zagrebu. Horvat tvrdi da su komunisti nastavili koristiti Jasenovac sve dok ga nisu zatvorili 1951. godine, te da su ga koristili u periodu 1945-51 za masovna ubistva Hrvata, pa onda te žrtve falsifikovali i pripisali Ustašama; prema autorima, ispade da je Jasenovac ponajviše zločin partizana protivu Hrvata, a da su stradanja ljudi u Blajburgu tj. duž Križnog puta daleko stravičnija od ustaških zločina u Blajburgu.
PS. Upravo takav, kao pater Horvat, - slika i prilika - bio je i Rafael Levaković sa svojim falsifikatima pre 400 godina. O tom kontinuitetu cilja koji rađa kontinuitet procesa govorim i treba ga imati u vidu pri analizi dostupnih podataka iz minulih vekova.
Urvan Hroboatos
Veoma poznat
- Poruka
- 13.206
Ti su citati komentirani i prije, i nema potrjebe da se to čini 50 puta.
Tvoja jadna pisanija je projekcoja- na koju, uostalom, imaš pravo.
Retorika je poslědnje utočište gubitnika, ono jedino što mu je prěostalo, ipak, njegovo pitanje ne mora ostati retoričko - ko ima ikakvog smisla za muziku i poeziju (ne mislim na tebe Hrobi, jasan si bio kad je umro Pavarotti) složiće se da srpski renesansni petrarkizam nema veze ni sa klapama koje grlo redovno bevandom podmazuju. A evo malo i renesansne Guče - pěvati alla Sa Ovčara i Kablara, ma non troppo sotto voce:
Marin Držić: Grižula
RADOJE i MIONA
RADOJE:
Mi-o-o-o-ni-i-ce-e-e-e mo-ja-a-a mila,
vazda mi si draga bila. (etc.)
MIONA:
Ti s' Radoje, oko moje:
tobom gledam, nu ti ne dam!
Hrabar mladi kupus sadi;
djevojka mu ručak nosi.
Djevojčici hrabar prosi:
"Daj to, djevo, zdravo t' živo!"
Ona veli: "I ne želi
što t' ne more, hrabro, biti".
Radoju t' mi ovo na čâs
ki mi obeća zlatan pojas.
RADOJE:
Mionica t' mi reče: "Rade", -
ka mi okom srce krade,
"bit ću, mladi hrabro, tvoja,
kad mi reče majka moja".
Majka veli mladu Radi:
"Daću, momu, Rade mladi,
ko mi 'e dvori i udvori".
MIONA: Radoje, za tu ti pjesan pô ove grudice.
RADOJE: Brižna ne hodila, čemu bi na paši bez tvoga Radoja?
MIONA: Sjetan ne hodio, čemu bi ti bez tvoje Mione?
RADOJE:
Miona Radi
tere Radi!
Na, polovicu ti ove brašnenice.
MIONA:
Mioni Rade
srce ukrade!
Radoje, hvala! - Kec, kozlići u žito!
....
VUKOSAVA i STANIŠA
VUKOSAVA: Staniša, ovo naše dijete mi ne nahodimo, ni, bijedna, umijem ni znam što ću.
STANIŠA: Vule, s djece t' mi nije sada neg se brižit, neg se tužit! Djeca t' mi sada što luda i preluda; a sve, er bič majčin ne rabi, a ćaće se malo haju. Da je istom dijete zdravo, a za čovječtvo se ne mari; da je dijete sito i odjeveno, a budi oslasto kako mu drago; da mu stari ostave hrane, a budi lud i bez pameti, djevojkom ga svak zatječe. Ludos vlada, moja sestrice, današnji dan, mudros je pogrđena. Djeca udriše, kako konji bez uzde, u polje od svijeh zlijeh djela, a nije tko da ih uzdom od razuma ustegne. A kad iz mlada zalude, u ludosti se i staraju; a gdi nije staraca razumnijeh, teško domu, teško selu, teško gradu! Mudros uzdrži svijet u dobru, a ludos u zlu; ludos rasiplje i rasčinja, mudros umnaža i uzdrži. Ma, bijedan, u pustinji se vika: svak je gluh na dobro, glusijem se pripovijeda; na ludosti svak otvara uši. Ima gdje su zakoni dobri, razumni, gdi je njih bič koji lude frustavaše, koji lude činjaše da nijesu ludi; zaludješe i zakoni naši u nas ludijeh! - Goro pusta, goro i gluha, tebi govorim, tebi se tužim, er ljudi ogluhoše, - ne ima se komu pripovijedat!
VUKOSAVA: Staniša brate, i ja viđu er zaludje svijet: starice se pomamiše mlade se čineći i vjetrom se pasući; mlade se bez srama uzdvigoše po funjestrah u smijesijeh, u jezičenju, u gizdah, u magli i u vjetru, u neslušanju starijeh. Djevojke bez kraliješa, su ušima ovolicijem za čut kugodi ludos a s očima vazda otvorenim za uzrit svudije, gluhe na dobar nauk, pune misli ludijeh; gospođe od kuća bezbrižne, malo umjeteone. A gdje su glave bez razuma, tu čeljad ne more neg luda bit; a gdje nije naredbe, tu je smeća; a gdi se, moj brate, ne moli Bog, tu nije milosti Božije. I hod'mo veće: ovoga djeteta izgubismo mi.
STANIŠA: Što je ovdi ova vrjeća, Vukosava bijedna? Što će ovoj bit?
VUKOSAVA: Daj da vidimo što je unutra. Nu da' nožić, da odperemo.
GRIŽULA: Ah, u mrtve, brajo, ne tiči,
ne vad' noža,
zla ti koža;
pođi, pođi,
već ne dođi!
Oh, oh, oh!
VUKOSAVA: Bijedna, sjetna, tužna!
STANIŠA: Nesrjećan, što ovo bi? Bježi, Vukosava, nemani su!
Znam.
Opet-ti nemaš, osim jezikoslovnog, prave filološke i književne naobrazbe.
Što si ti uopće pročitao iz područja književnosti ?
Da si iole načitan, ne bi bubnuo ovakvu bumbulijadu:
u navedenoj prozi (petrarkizam je poezija) satirički su prikazani
Vlasi, kao što je u Krležinu romanu "Zastave" satirički prikazan đeneral Grujić
preko karakteristične leksike i stila. Ono što je petrarkizam namro hrvatskoj baštini,
i u visokoj poeziji, i u popularnoj glazbi, zorno se vidi iz poezije-n.pr.- Lucića i Marina Držića:
http://hr.wikisource.org/wiki/Hanibal_Lucić
http://www.scribd.com/doc/109248613/Marin-Držić-Pjesme
Ne znaš...pa onda-kredicu u ruke, pločicu i az, buki, vjedi ...
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.507
Само показујеш да си без аргументације. Шта је овде вредно расправе? Осим напомене да ми је промакло поменути како је Мирко Томасовић ноторна малограђанска луда - ништа.