Srbistika

[Mrkalj]

Normalno je da do porasta razlika u jeziku dolazi sa porastom geografske udaljenosti. To je spontan i evolutivan proces. Ako se izvesne jezičke razlike tendenciozno konstruišu na jednom bliskom ili istom prostoru pod uticajem određene politike, onda ne govorimo o spontanom procesu i jezičkoj evoluciji. Da li je jezik koji ne nastaje evolucijom prirodan jezik? Ne, on je konstruisani jezik.

Kada je cilj konstruisanja jezika atribucija posebnosti određenog naroda, pitanje je, onda, kakav je i taj narod kad mu je posebnost konstruisana.

 

[Mrkalj]

Slovinsko ime jezika. Slovinski u izrazu fra Andrije Kačić-Miošića.
Koji je narod Slovinski u Razgovoru ugodnom naroda slovinskog?

Četverti je ruža izabrana,
Od kolina Nemanić Stipana,
Slovinskoga kralja i cesara.
Od istočnih strana gospodara,

Po imenu kaluđere Sava,
Kruna, dika, poštenje i slava
Slovinskoga puka i naroda,
Pustinjaka, kriposnih vojvoda.

Fra Andrija Kačić Miošić: Pisma od četiri sveta Imenjaka

Spojler

Koji je narod slovinski, koji su kraljevi slovinski?

Spojler

...

Kratko govorenje od poglavica a Harvacki oliti Kranjskih

Spojler

 

[Mrkalj]

http://katalog.hazu.hr/WebCGI.exe?Tip=Listic&Jbmg=076554&Baza=1

Zadarski nadbiskup Matija Karaman

Srpski jezik smatraju ilirskim u 17. veku i nadbiskup zadarski Karaman i barski nadbiskup Bjanki:

U aktima Papske kancelarije uzimalo se da se Srbija u jurisdikciji Skopljanske (Prizrenske) nadbiskupije delila na dva dela: gornju i donju Srbiju. Papski izveštaji vrlo su interesantni i sa stanovišta etničkih, konfesionalnih, populacionih i demografskih prilika.

Tako, u popisu koji je 1638. godine sačinio barski nadbiskup Đorđe Bjanki, na prostoru di Servia superiore, bili su gradovi sa katoličkim stanovništvom: Prokuplje, Trepča, Novo Brdo, Priština, Janjevo, Skoplje, Kratovo i predeo Crne Gore (Skopska: Monte Negro). Ovo katoličko stanovništvo govorilo je srpskim jezikom (Tutti questi sono in Servia Superiore, e parlano in lingua Illirica). Pored ovih gradova u gornjoj Srbiji, katolika je bilo i u sledećim gradovima donje Srbije (Servia Inferiore): Prizren, Đakovica, (Peć). U oba predela Srbije Skopske nadbiskupije (In Servia Superiore e Inferiore) živelo je ukupno 4260 katolika.

U isto vreme, za Đakovicu, po svedočenju misionara fra Bonaventure da Palacuola, 1637. godine, od oko 500 kuća samo su, u ovoj varoši, 20 bile katoličke, a "il resto tutti Turche, et Scismatici". Karakteristično je bilo za đakovačku okolinu to što je u obližnjim selima oko Đakovice bilo "di Turchi assai, assai", dok su na severu od Đakovice prema Dečanima prevladavali po selima "šizmatici" (Per andar dalla parte del Settentrione sopra Jacova incominciano li Scismatici"). Dakle, muslimana je bilo vrlo mnogo, pravoslavci su prevladavali naročito severno od Đakovice, dok je katolika bilo malo. Svi su govorili (katolici i pravoslavni) srpskim jezikom (što je važilo umnogome i za muslimane?).

Ovu demografsko-statističku sliku đakovačke okoline, naročito o srpsko-pravoslavnoj većini, posvedočio je marta 1638. godine i fra Kerubin, navodeći kako su „una giornata di ll da Jacova, dove sono quasi tutti Scismatici, e imparticolar, dove e um belissimo Monasterio" Dečani. Upravo na putu od Dečana do Đakovice ovaj fratar nalazio je „molte ville di Scismatici". Štaviše i nadbiskup Bjanki, oktobra 1641. godine pisao je Kongregaciji da je prošle, 1640. godine, kuga harala Srbijom u gradovima Skoplju, Janjevu i Novom Brdu ‡ koji su u la Servia superiore, dok je Prizren „che e Servia inferiore" bio pošteđen ove epidemije.

Isti nadbiskup, 1642. godine, nabraja katolike po varošima nel Regno di Servia inferiore, et superiore: Prizren, Đakovicu, Prokuplje, Skoplje, Novo Brdo, Janjevo, Kratovo. Krajem 1645. godine Frančesko de Monoris javlja Kongregaciji da planine zapadno od Dečana razdvajaju basen Belog Drima od Albanije („dividono la Servia dall Albania"), a da se u sastavu Pećke patrijaršije, na jugu, nalazi Skoplje, odnosno Skopljanska (pravoslavna) episkopija. Dakle, Drim kao granica između Srbije i Albanije, i ova granica se pominje i u kasnijim papskim izvorima.
​

" Danica ", 1997. godina, Vukova Zadužbina, Beograd

 

[Mrkalj]

Evo Hrobijevog diskursa, premda razgolićenijeg:

"Ta Ilirija s granicama na Drini i Dravi", kako je pisao ideolog NDH dr Mijo Tumpić, "nije ništa drugo nego Nezavisna Država Hrvatska, a Iliri ništa drugo nego Hrvati".96 Tada je Tumpić navodio da je Vatikan svojom "rimskom točnošću" utvrdio koje su zemlje ilirske Hrvatska, Slavonija, Dalmacija, Bosna i Hercegovina (dakle, zemlje tadašnje NDH). Dr Mijo Tumpić je imao objašnjenje i za nepominjanje (nepostojanje) hrvatskog imena u XV i XVI vijeku: "Ništa zato što hrvatsko ime rjeđe dolazi do izražaja; ono se skriva iza imena ilirskog".

 

[Mrkalj]

Govor predsjednika Prvoga hrvatskog katoličkog kongresa grofa Miroslava Kulmera. PHKS (1900), 331-332.

(citat)

Za sebe mogu reći samo to, da sam željno
čekao onaj čas, kada će se katolištvo
probuditi u narodu hrvatskom. Znao sam,
da će doći čas, koji će nas skupiti bez razlike
staleža i političkoga osvjedočenja na jedno
poprište, da branimo svetu vjeru hrvatsku
i katoličku. Vjeru hrvatsku velim, jer ja kao
Hrvat u Hrvatskoj identifikujem katolištvo
sa hrvatstvom. Sačuvaj s toga hrvatski
narode ovu podlogu, koja ti je jedina kadra
održati svijest i narodnost. O tom sam ja,
gospodo moja, uvjeren, i zato ću vam reći
s pjesnikom, a tako moramo govoriti svi
Hrvati: da je lijepo i slatko umrijeti “za krst
častni i slobodu zlatnu”.

grof Miroslav Kulmer​

 

[Mrkalj]

Nije "Vatikan" uopće razmišljao o nekakvoj "štokavštini", ni o Srbima, nego o jačanju katolika za koje je sam rekao da govore hrvatskim jezikom, no taj je jezik, zbog povijesne razdrobljenosti radije nazivan ilirskim (dok srpski jezik ilirskim reformatori nisu zvali.

Već sam te jednom zamolio za citat ili bar referncu gde to "Vatikan kaže da katolici govore hrvatskim jezikom", pa ništa..

Zijev...

Lupetate i ti i Krasić. A lupa i Křistek - znao sam da ćeš se na njega pozvati. U primeru koji navodiš:

1. Jezik katolika hrvatskim ne zove Vatikan, već jedan (samo jedan) slovački jezuita Teofil Křistek jezik naziva i hrvatskim kao sinonimnim među ukupno četiri imena toga jezika (redom - hrvatski, ilirski, glagoljički i slovenski jezik).

2. Alfonso Carillo (Šalja, Slovačka) u svojem pismu isusovačkom generalu Akvavivi (Rim) citira Teofila Křisteka (Turiec, Slovačka) i Křistekov naziv jezika, pa se Carillov citat Křistekovog naziva ne može smatrati drugim primerom.

3. Uprkos četirima sinonimima za jezik koje navodi Křistek, Akvaviva je u Rimu, na Kolegijumu, osnovao katedru za - "ilirski jezik", a prema imenu kojim jezik u svom izveštaju Akvavivi zove Caftaćanin Marin Temperica. Zadnja reč isusovačkog generala može se smatrati stavom Vatikana, osnosno jedinim ispravnim odgovorom na pitanje kako Vatikan naziva jezik katolika.

4. Iz konteksta Křistekovog pisma možemo zaključiti da je jedan od njegovih sinonima ilirskog jezika - hrvatski - izveden iz poistovećivanja štokavice sa glagoljaškom tradicijom koja jeste karakteristična za hrvatski jezik.

Ideja u vezi sa projektom do nas stiže u malo poznatoj korespodenciji između španskog jezuite oca Alfonsa Carilla, jednog od najvažnijih isusovačkih čelnika na prelazu 16. u 17. vek, kada je bio, između ostalog, starešina kuće u Šalji (danas Slovačka), i oca Teophilusa Křísteka, starešine kuće Kláštor pod Znievom (danas Slovačka).

Motiv pisma koje je Teophilus Křístek uputio svom pretpostavljenom Alfonsu Carillu bio je, kako vidimo iz njihove prepiske, odgovor na pitanje koje je Alfonso Carillo primio direktno iz Rima od samog Klaudija Akvavive, isusovačkog generala. Pitanje je glasilo da li je moguće - iz pisma nije jasno gde, ali verovatno direktno u gradu Turiecu (ne, nego u Rimu, prim. Mrkalj) - uspostaviti jezuitsku visoku školu (kolegijum), čiji bi nastavni jezik trebalo da bude ma koji opšteprihvaćeni slovenski dijalekat.

Drugo pitanje sa kojim je A. Carillo neizostavno morao da se suoči bilo je - na kojem bi jeziku u tom slučaju trebalo da se održava nastava. Nakon pažljivog razmatranja postavljenih pitanja Teophilus Křístek je odgovorio da bi to trebalo da bude hrvatski jezik, koji je poznat i kao ilirski, a zbog slova koja koriste, isto tako i glagoljički, te takođe kao i općenito slovenski (slovinski). [Dakle, Křistekov pun odgovor NIJE "glasio: slavenski narodi govore vlastitim jezicima, a jezik koji bi trebalo predavati u »ilirskim« zavodima trebao bi biti hrvatski (lingua croatica).", prim. Mrkalj] Razlozi koji su doveli do tog zaključka bili su delom praktične, delom jezikoslovne, a delom istorijske prirode.
​

http://brilla.sk/pdf/homza/Chorvatsky zbornik/07 - Novovek.pdf

5. Znakovito je kako muljator Krasić, ne bi li Carillovom pomenu imena jezika dao više merituma, ističe prijateljstvo Alfonsa Carilla sa Damlatincem Faustom Vrančićem, ne osvrćući se na relevantnu činjenicu da sam Šibenčanin Vrančić, koji je u našem jeziku ponikao, jezik svoga rečnika naziva dalmatinskim jezikom, objašnjavajući pritom u predgovoru rečnika da Dalmacija obuhvata i Srbiju. Pa, naravno, kad je politički podobnije ono što neki "učeni" Slovak lupi, nego što sami lokalni jezikoslovi kažu. Kroatistička klasika.

No, Hrobi, ima li još neki "primer" da "Vatikan jezik katolika zove hrvatskim"?

 

[Mrkalj]

Bečko-berlinska istoriografska paradigma u svom sirovom obliku kod Fausta Vrančića Šibenčanina (17. stoleće, stoleće štampanja Porfirogenitusovog DAI):

Napisaću i transkripciju da se ne muče čitaoci.

Spojler

Faust Vrančić Šibenčanin.

Nije većega jezika na Svitu ‒ koliko se može znati od naas ‒ od slovinskoga, jerebo dobar dijl Europee, i Ažijee zauhićuje, kako i stari kosmografi pišuu, i mij sada vidimo. Onuu zemlju koju mi sada Ruskuu ili Moskvu zovemo, starij Latini i Garci zvali jesu Samaciju Asijatiku, a ovu drugu, koju mij sadaa Poljačkuu zovemo, oni jesu zvali Sarmaciju Europeju. Iz Rusijee ili ti Moskvee (tomu jest većjee od tisućja godišćaa) izašal jest jedan narod, i prišadši priko Dunaja, obujaal (zauzeo, prim. Mrkalj) jest od Garkow Traciju koju do sadaa uživaa. Tij se zovuu Bulgari jerebo došli jesu od Volgee rikee, kojaa utičee u Persianskoo Moore, od Latinow zove se Mare Caspium. Iz poljačkee zemljee tolikoje izašli jesu trij veliki narodi:

1. Parvoo, pokole (budući da su, prim. Mrkalj) Vandali, od primorja Polunoćnjega (Severnoga prim. Mrkalj) nimačkee zemljee prognani od Gotusev, prošli jesu u Galiju i potole u Hispaniju, a odonlee ća u Afriku, u vrime Svetoga Augustina, na njihovo misto ulizli jesu Slovinji mnogo škodee Nimcem učinili, ono Pomorjee ća do Danijee obvladali, za too se i današnji dan ona zemlja Pomeranija zovee; Napokon od cesarov nimskih Karola Velikoga, i od trijuu Othokarow podloženi, veru karsćjansku u jazik, i ćjuud nimačku vazeli, veće su za Nimci daržani.

2. Drugij narod slovinskij obujel jest, ovuu zemlju, koja se sada Češkaa, Lužačkaa, Šleskaa, i Moravskaa jimenujee, kojij, budući u nimačkoj zemlji, uzdaržal jest, svoj vlastiti jazik slovinjskij, jerebo nimačka zemlja, kako pišuu starij kosmografi, dosigala jest ća do Vislee rikee, koja tečee poli Krakova gradaa, u kome kralj poljačkij sidij.

3. Tretij narod dilivši se iz poljaške zemlje, priko goree koja se Karpath zovee, obujaal jest Panoniju, potom prošadši većjekraat Dunaj, Savu, i Dravu rikee ća do Moora Poludnjega (Južnoga, prim. Mrkalj), velike škode i sramote jest učinil Rimskomu Vladanjuu, plineći i robeći Macedoniju i Dalmaciju i ostalee one strane napo[k]on [-]obujal jest svu Dalmaciju i sada ju daržij od Ištrijee do Macedonijee i od Moora do Dr(ir)ave rikee. To se jest počelo u vrime Svetoga Grgura Papee, kakono on sam pijšee, i drugij pisci.

Toli(k)o da od tisuća godišćjaa Slovinjci vladajuu onu zemlju, i uzdaržuju svoj jazik, koji jest ‒ vele ‒ čistiji nego jest sada poljaškij ali moskovskij, kako može suditi svakij koji ovi jazici razumij ako ga svoj vlastiti ne prihinij (ne prevari, prim. Mrkalj), jerebo jazik dalmatijskij, harvatskij, sarbskij, illi bosanskij, (jere ovo sve jedan jazik jest) jimaa ričij ili slovaa dluga, koja se lahko izgovaraju, i svakojko prigibljuju. A starij jazik dalmatijskij, sasvima jesu zatarli kakono i Rimljani u Galiji i u Hispaniji jesu učinili, toliko da ti ovo vrime nijest človika, koji bi umijl povidat, kako se jest parvoo togaa u Dalmaciji, Galiji i Hispaniji govorilo.

U Pragu, na dan očišćenja Blaženee Divee Marijee. 1605.​

* * *


Faust Vrančić Šibenčanin.

Nije većega jezika na Svitu ‒ koliko se može znati od nās ‒ od slovinskoga, jerebo dobar dīl Europē, i Ažijē zauhićuje, kako i stari kosmografi pišū, i mī sada vidimo. Onū zemlju koju mi sada Ruskū ili Moskvu zovemo, starī Latini i Garci zvali jesu Samaciju Asijatiku, a ovu drugu, koju mī sadā Poljačkū zovemo, oni jesu zvali Sarmaciju Europeju. Iz Rusijē ili ti Moskvē (tomu jest većjē od tisućja godišćā) izašal jest jedan narod, i prišadši priko Dunaja, obujāl (zauzeo, prim. Mrkalj) jest od Garkow Traciju koju do sadā uživā. Tī se zovū Bulgari jerebo došli jesu od Volgē rikē, kojā utičē u Persianskō Mōre, od Latinow zove se Mare Caspium. Iz poljačkē zemljē tolikoje izašli jesu trī veliki narodi:

1. Parvō, pokole (budući da su, prim. Mrkalj) Vandali, od primorja Polunoćnjega (Severnoga prim. Mrkalj) nimačkē zemljē prognani od Gotusev, prošli jesu u Galiju i potole u Hispaniju, a odonlē ća u Afriku, u vrime Svetoga Augustina, na njihovo misto ulizli jesu Slovinji mnogo škodē Nimcem učinili, ono Pomorjē ća do Danijē obvladali, za tō se i današnji dan ona zemlja Pomeranija zovē; Napokon od cesarov nimskih Karola Velikoga, i od trijū Othokarow podloženi, veru karsćjansku u jazik, i ćjūd nimačku vazeli, veće su za Nimci daržani.

2. Drugī narod slovinskī obujel jest, ovū zemlju, koja se sada Češkā, Lužačkā, Šleskā, i Moravskā jimenujē, kojī, budući u nimačkoj zemlji, uzdaržal jest, svoj vlastiti jazik slovinjskī, jerebo nimačka zemlja, kako pišū starī kosmografi, dosigala jest ća do Vislē rikē, koja tečē poli Krakova gradā, u kome kralj poljačkī sidī.

3. Tretī narod dilivši se iz poljaške zemlje, priko gorē koja se Karpath zovē, obujāl jest Panoniju, potom prošadši većjekrāt Dunaj, Savu, i Dravu rikē ća do Mōra Poludnjega (Južnoga, prim. Mrkalj), velike škode i sramote jest učinil Rimskomu Vladanjū, plineći i robeći Macedoniju i Dalmaciju i ostalē one strane napo[k]on [-]obujal jest svu Dalmaciju i sada ju daržī od Ištrijē do Macedonijē i od Mōra do Dr(ir)ave rikē. To se jest počelo u vrime Svetoga Grgura Papē, kakono on sam pīšē, i drugī pisci.

Toli(k)o da od tisuća godišćjā Slovinjci vladajū onu zemlju, i uzdaržuju svoj jazik, koji jest ‒ vele ‒ čistiji nego jest sada poljaškī ali moskovskī, kako može suditi svakī koji ovi jazici razumī ako ga svoj vlastiti ne prihinī (ne prevari, prim. Mrkalj), jerebo jazik dalmatijskī, harvatskī, sarbskī, illi bosanskī, (jere ovo sve jedan jazik jest) jimā ričī ili slovā dluga, koja se lahko izgovaraju, i svakojko prigibljuju. A starī jazik dalmatijskī, sasvima jesu zatarli kakono i Rimljani u Galiji i u Hispaniji jesu učinili, toliko da ti ovo vrime nijest človika, koji bi umīl povidat, kako se jest parvō togā u Dalmaciji, Galiji i Hispaniji govorilo.

U Pragu, na dan očišćenja Blaženē Divē Marijē. 1605.
​

 

[Mrkalj]

Преподобни Јероним Стридонски, „О знаменитим људима“, Шибеник, 2012.

- - - - - - - - - -

Дубровачка књижевност, скрипта

https://www.scribd.com/doc/128015154/Dubrovačka-književnost-skripta

 

[Urvan Hroboatos]

Lupetate i ti i Krasić. A lupa i Křistek - znao sam da ćeš se na njega pozvati. U primeru koji navodiš:

1. Jezik katolika hrvatskim ne zove Vatikan, već jedan (samo jedan) slovački jezuita Teofil Křistek jezik naziva i hrvatskim kao sinonimnim među ukupno četiri imena toga jezika (redom - hrvatski, ilirski, glagoljički i slovenski jezik).

2. Alfonso Carillo (Šalja, Slovačka) u svojem pismu isusovačkom generalu Akvavivi (Rim) citira Teofila Křisteka (Turiec, Slovačka) i Křistekov naziv jezika, pa se Carillov citat Křistekovog naziva ne može smatrati drugim primerom.

3. Uprkos četirima sinonimima za jezik koje navodi Křistek, Akvaviva je u Rimu, na Kolegijumu, osnovao katedru za - "ilirski jezik", a prema imenu kojim jezik u svom izveštaju Akvavivi zove Caftaćanin Marin Temperica. Zadnja reč isusovačkog generala može se smatrati stavom Vatikana, osnosno jedinim ispravnim odgovorom na pitanje kako Vatikan naziva jezik katolika.

4. Iz konteksta Křistekovog pisma možemo zaključiti da je jedan od njegovih sinonima ilirskog jezika - hrvatski - izveden iz poistovećivanja štokavice sa glagoljaškom tradicijom koja jeste karakteristična za hrvatski jezik.

Ideja u vezi sa projektom do nas stiže u malo poznatoj korespodenciji između španskog jezuite oca Alfonsa Carilla, jednog od najvažnijih isusovačkih čelnika na prelazu 16. u 17. vek, kada je bio, između ostalog, starešina kuće u Šalji (danas Slovačka), i oca Teophilusa Křísteka, starešine kuće Kláštor pod Znievom (danas Slovačka).

Motiv pisma koje je Teophilus Křístek uputio svom pretpostavljenom Alfonsu Carillu bio je, kako vidimo iz njihove prepiske, odgovor na pitanje koje je Alfonso Carillo primio direktno iz Rima od samog Klaudija Akvavive, isusovačkog generala. Pitanje je glasilo da li je moguće - iz pisma nije jasno gde, ali verovatno direktno u gradu Turiecu (ne, nego u Rimu, prim. Mrkalj) - uspostaviti jezuitsku visoku školu (kolegijum), čiji bi nastavni jezik trebalo da bude ma koji opšteprihvaćeni slovenski dijalekat.

Drugo pitanje sa kojim je A. Carillo neizostavno morao da se suoči bilo je - na kojem bi jeziku u tom slučaju trebalo da se održava nastava. Nakon pažljivog razmatranja postavljenih pitanja Teophilus Křístek je odgovorio da bi to trebalo da bude hrvatski jezik, koji je poznat i kao ilirski, a zbog slova koja koriste, isto tako i glagoljički, te takođe kao i općenito slovenski (slovinski). [Dakle, Křistekov pun odgovor NIJE "glasio: slavenski narodi govore vlastitim jezicima, a jezik koji bi trebalo predavati u »ilirskim« zavodima trebao bi biti hrvatski (lingua croatica).", prim. Mrkalj] Razlozi koji su doveli do tog zaključka bili su delom praktične, delom jezikoslovne, a delom istorijske prirode.
​

http://brilla.sk/pdf/homza/Chorvatsky zbornik/07 - Novovek.pdf

5. Znakovito je kako muljator Krasić, ne bi li Carillovom pomenu imena jezika dao više merituma, ističe prijateljstvo Alfonsa Carilla sa Damlatincem Faustom Vrančićem, ne osvrćući se na relevantnu činjenicu da sam Šibenčanin Vrančić, koji je u našem jeziku ponikao, jezik svoga rečnika naziva dalmatinskim jezikom, objašnjavajući pritom u predgovoru rečnika da Dalmacija obuhvata i Srbiju. Pa, naravno, kad je politički podobnije ono što neki "učeni" Slovak lupi, nego što sami lokalni jezikoslovi kažu. Kroatistička klasika.

No, Hrobi, ima li još neki "primer" da "Vatikan jezik katolika zove hrvatskim"?

Već smo odavno konstatirali da ti spadaš u kategoriju onih koje ja zovem- propao čovek. Tvoje su teze stalno napuhane, ništa novo, mravljivo skupljanje imena i onda tendenciozno tumačenje kako ti ćejfne.... to je posljedak tvog nacionalnoga autizma i ništa više.

Ono što ne ide u prilog tvomu diskursu (Krasićevi tekstovi, Vukovo priznanje da piše hrvatski (a kasnije i dubrovački), iskaz Kotorana u posveti Bartolu Kašiću da je dika hrvatskoga plemena koja se rasprostire do zaleđenih dijelova Rusije, Pavla Jovija Vergerija koji ilirskim zove jezik Moskovljana, Kožičićeva tvrdnja da Konstantin (Ćiril) obrati "sve hrvatske narode na krstjansku viru", da u svim glavnim hrvatskim rječnicima stoji da je Ilirik hrvatska zemlja (Kašić, Mikalja, Voltić, Stulić,..), da je Zlatarić spomenuo hrvatski jezik u posvetama Dubrovačanima, da...

Sve to u tvom vidozoru ne postoji, negoli nategnuta tumačenja i ideološke akrobacije.

Nu važnije od toga- ne postoji gradba nacije, jer su južnoslavenski, kao i drugi narodi, nastali u procesima komunikacije, vlasti, prožimanja identiteta i sl. Sa srpskim identitetom, kako se mijenjao od 14. do 19. st., Hrvati (Iliri, Slovinci) nisu nješto bitno sutrađivali, a ni ovaj s njima. To su bili uglavnom odvojeni svjetovi.

Tvoja razina dokazivanja pripada u 19. st. i posve je promašena. Slična je Fineovoj iz koje je možda i preuzet navedeni citat, a kojega je Budak obrisao kao zadnju krpu:
http://hrcak.srce.hr/index.php?show=clanak&id_clanak_jezik=75847

 

[Mrkalj]

Već smo odavno konstatirali da ti spadaš u kategoriju onih koje ja zovem- propao čovek. Tvoje su teze stalno napuhane, ništa novo, mravljivo skupljanje imena i onda tendenciozno tumačenje kako ti ćejfne.... to je posljedak tvog nacionalnoga autizma i ništa više.

Ono što ne ide u prilog tvomu diskursu (Krasićevi tekstovi, Vukovo priznanje da piše hrvatski (a kasnije i dubrovački), iskaz Kotorana u posveti Bartolu Kašiću da je dika hrvatskoga plemena koja se rasprostire do zaleđenih dijelova Rusije, Pavla Jovija Vergerija koji ilirskim zove jezik Moskovljana, Kožičićeva tvrdnja da Konstantin (Ćiril) obrati "sve hrvatske narode na krstjansku viru", da u svim glavnim hrvatskim rječnicima stoji da je Ilirik hrvatska zemlja (Kašić, Mikalja, Voltić, Stulić,..), da je Zlatarić spomenuo hrvatski jezik u posvetama Dubrovačanima, da...

Sve to u tvom vidozoru ne postoji, negoli nategnuta tumačenja i ideološke akrobacije.

Nu važnije od toga- ne postoji gradba nacije, jer su južnoslavenski, kao i drugi narodi, nastali u procesima komunikacije, vlasti, prožimanja identiteta i sl. Sa srpskim identitetom, kako se mijenjao od 14. do 19. st., Hrvati (Iliri, Slovinci) nisu nješto bitno sutrađivali, a ni ovaj s njima. To su bili uglavnom odvojeni svjetovi.

Tvoja razina dokazivanja pripada u 19. st. i posve je promašena. Slična je Fineovoj iz koje je možda i preuzet navedeni citat, a kojega je Budak obrisao kao zadnju krpu:
http://hrcak.srce.hr/index.php?show=clanak&id_clanak_jezik=75847

Nisam ni očekivao da ćeš se složiti. Dapače, upravo to bi značilo da sam - propao.

 

[Mrkalj]

(...) Најважнији међу њима јесте мишљење врховног ватиканског правног органа, Папинског суда, из 1655. године. Проблем је настао зато што је Сикст В, пре избора за папу, 15 година био кардинал – титулар Завода Светог Јеронима у Риму, једине неиталијанске богомоље, и тада донео пропис да чланови могу бити искључиво припадници јужнословенског становништва, настањени с римске стране Јадранског мора, и да, уз то, морају знати матерњи језик. Како су и припадници из балканских словенских покрајина желели да постану чланови светојеронимског завода, суд је требало да установи територију с које се може постати његов члан. Утврђено је да ту територију чине Далмација, Истра, Котор, Хрватска, Босна и Славонија. Представник суда дао је и допунско тумачење:

- Свима је веома познато да се у Апулији, Абрузу, Калабрији, Маркхама и другде, налазе многе насеобине Јужних Словена, међу којима се (људи) не служе другим језиком доли српским, као што је био случај с оцем Сикста В јер је био Словен (сит езе! Нупкиз): он је дошао живети у Гротамареу, близу Јадранског мора, ту се оженио и родио му се споменути Сикст – наведено је тада у суду.

Iz ovoga se, dakle, vidi da se ilirski u nazivu jezika nikako ne može izjednačiti sa hrvatskim, kakva je praksa razvijena u kroatistici.

 

[Mrkalj]

Inače, tokom zadnjih godina mnogi pisci iz Hrvatske, novinari i drugi intelektualci javno su rekli da se radi o jednom zajedničkom jeziku, na primjer Predrag Matvejević, Miljenko Jergović, Oliver Frljić, Dubravka Ugrešić, Slobodan Šnajder, Igor Mandić, Vuk Perišić, Nikola Petković, jezgrena trojka Feralaca, Miro Prpić i mnogi, mnogi drugi.

 

[Rayela]

Inače, tokom zadnjih godina mnogi pisci iz Hrvatske, novinari i drugi intelektualci javno su rekli da se radi o jednom zajedničkom jeziku, na primjer Predrag Matvejević, Miljenko Jergović, Oliver Frljić, Dubravka Ugrešić, Slobodan Šnajder, Igor Mandić, Vuk Perišić, Nikola Petković, jezgrena trojka Feralaca, Miro Prpić i mnogi, mnogi drugi.

Pa kazem to i ja, ali koga briga za moje misljenje ili misljenje Miljenka Jergoivica?
I uopste, zasto bih ja nekome objasnjavala kako se prave deca, ako njega moje objasnjnje ne zanima?

 

[Елени]

Inače, tokom zadnjih godina mnogi pisci iz Hrvatske, novinari i drugi intelektualci javno su rekli da se radi o jednom zajedničkom jeziku, na primjer Predrag Matvejević, Miljenko Jergović, Oliver Frljić, Dubravka Ugrešić, Slobodan Šnajder, Igor Mandić, Vuk Perišić, Nikola Petković, jezgrena trojka Feralaca, Miro Prpić i mnogi, mnogi drugi.

Ма какав заједнички језик... Та теза о полицентричности језика је, најблаже речено, смешна. У том контексту постоји само српски језик, који је черупао ко је како стигао.

 

[Наутилус]

Сад заједнички, да би касније био само хрватски. Када Срби пређу потпуно на латиницу, неће моћи да га зову србским, јер је под латиницом регистрован хрватски језик.
Елени, свиђа ми се што пишеш ћирилицом, што је ретко и овде.

 

[Mrkalj]

Dubrovačka književnost, kao regionalna i specifična se izučava kako u okviru srpske, tako i u okviru hrvatske književnosti. Ako je "granična", ona je to za obe književnosti.
Isključivost jedne ili druge strane neće promeniti ovo činjenično stanje, kao ni subjektivni/objektivni osećaj ljudi da je doživljavaju i nazivaju svojom.

Terminološka sporenja imaju svoja ishodišta u politici a ne u književnoj i istorijskoj nauci. Kultura starog Dubrovnika, samim tim i književnost, je pohranjena u vremenu i završila se propašću Dubrovačke Republike. Danas dubrovačka književnost, ne postji kao takva, kao samostalna. Logično je da se baštni na području kome jezički pripada, pa tako i u Crnoj Gori i BiH.

Što se tiče srpske književnosti i istorije književnosti, ona se tu spontano i prirodno uklopila. A srpska raguzeologija (što kroz katedu na univerzitetu, što kroz tradiciju), kao primarna u svetu dala joj je mesto koje zaslužuje. To možemo da zahvalimo srpskim raguzeolozima, znatno objektivnijim i poštenijim od hrvatskih, koji su se bavili suštinskim stvarima; rad hrvatskih je gotovo uvek, manje-više, bio u okviru političkih i nacionalnih/nacionalističkih okvira.

​

[

 

[Bastiani]

Сад заједнички, да би касније био само хрватски. Када Срби пређу потпуно на латиницу, неће моћи да га зову србским, јер је под латиницом регистрован хрватски језик.
Елени, свиђа ми се што пишеш ћирилицом, што је ретко и овде.

Србским га неће звати, то је сигурно.

И не знам каква је то мистификација са том регистрацијом језика, јел то постоји неки патентни завод за језике па ко се први пријави његов је?

 

[Наутилус]

Ето, и теби је јасно да то сигурно неће бити србски (serbian).
Каква мистификација? Гајева латиница је регистрована као писмо хрватског језика, а ћирилица србског. Дакле, све што се штампа гајевицом било у Хрватској или Србији у свету се сматра да је то на хватском језику. Па кад издавач у Србији изда, рецимо, речник српско-енглески, неће моћи с таквим насловом него ће морати да стави хрватско-енглески, или да га штампа на ћирилици а коју опет нико или скоро нико неће знати. Или ја грешим? Нека се јави неки правник, само ако је неутралан у погледу ћирилица/латиница.

 

[Rayela]

Србским га неће звати, то је сигурно.

И не знам каква је то мистификација са том регистрацијом језика, јел то постоји неки патентни завод за језике па ко се први пријави његов је?

Naprotiv, razvodnio se i taj patentni zavod za jezike pa su sada sve knjige ( barem one koje ja kupujem u Nemackoj) americkih autora prevodjene sa
americkog. I tako, jezici su zivahne neke kategorije.

 

[Наутилус]

Ебига, ко сме да се баци каменом на Америку... Једино Кореја, али зато бомбом.

 

[Rayela]

Ебига, ко сме да се баци каменом на Америку... Једино Кореја, али зато бомбом.

Mrzi me da trazim knjige autora iz Brazila, ako se ne varam i na njima stoji da je prevod sa brazilsko portugalskog.
Za argentinski spanski znam da je tako, knjiga mi je tu.
Upravo sam prodala Grobnicu za Borisa Davidovica , na joj stoji da je prevedena sa srpskohrvatskog, kad stignem pogledacu
sa kog je jezika Krleza prevodjen na nemacki ( imam neku njegovu knjigu na nemackom)
I kos sledecih izdanja ce to tako stajati uvek, nista se tu nece menjati, a ne verujem da ce te knjige ( barem ove nase) neko ponovo prevoditi.

- - - - - - - - - -

Kad smo vec kpod jezika, molim da mi se dozvoli mala digresija.
Meni je najcudesniji arapski jezik. Arapi se uopste medjusobno ne razumeju
kada govore, ali je pisan jezik ocigledno svuda isti jer citaju iste knjige, iste novine
i svoj jezik zovu arapski..

 

[Bastiani]

Kad smo vec kpod jezika, molim da mi se dozvoli mala digresija.
Meni je najcudesniji arapski jezik. Arapi se uopste medjusobno ne razumeju
kada govore, ali je pisan jezik ocigledno svuda isti jer citaju iste knjige, iste novine
i svoj jezik zovu arapski..

A ne znam što te to čudi. Kinezi i Japanci ne mogu da razgovaraju ali mogu da se dopisuju. Da ne pominjem da su i sami Kinezi zapravo konglomerat jezika od kojih sz neki potpuno različiti.

 

[Наутилус]

Meni je najcudesniji arapski jezik. Arapi se uopste medjusobno ne razumeju
kada govore, ali je pisan jezik ocigledno svuda isti jer citaju iste knjige, iste novine
i svoj jezik zovu arapski..

Дошла некад код мојих родитеља два Арапина да погледају станчић на изнајмљивање. Мање-више им се свиђао, али рекли да ће још неке станове да погледају, па ако не нађу нешто друго, узеће га. Али брзо за њима дођу друга двојица и узму стан, такође Арапи и то из исте земље. Мајка им каже како су долазили зихови земљаци, опише како изгледају али ови никако да се досете који су то, па замоле мајку да ако буду долазили да их обавести како би се видели. И стварно, после неколико дана дођу ови и мајка их уведе како је обећала. Каже после мајка ма видим ја нешто нису превише срдачни, али мисли да је то због стана; кад, касније јој ови кажу: ма нису они Арапи – то Курди.

Ма добро је прошло, кад нису севнули ножеви!

 

[Rayela]

Дошла некад код мојих родитеља два Арапина да погледају станчић на изнајмљивање. Мање-више им се свиђао, али рекли да ће још неке станове да погледају, па ако не нађу нешто друго, узеће га. Али брзо за њима дођу друга двојица и узму стан, такође Арапи и то из исте земље. Мајка им каже како су долазили зихови земљаци, опише како изгледају али ови никако да се досете који су то, па замоле мајку да ако буду долазили да их обавести како би се видели. И стварно, после неколико дана дођу ови и мајка их уведе како је обећала. Каже после мајка ма видим ја нешто нису превише срдачни, али мисли да је то због стана; кад, касније јој ови кажу: ма нису они Арапи – то Курди.

Ма добро је прошло, кад нису севнули ножеви!

Hehehehe, pa Kurdi izgledaju drugacije ,ja Kurde ne razlikujem od recimo Nishlija
Zaista su ljudi svetle puti, ima ih mnogo i sa plavim ocima,, ali nisu bas ljubazni kao Arapi.
A da, imaju i svoj jezik, ali verujem da je to jezik nesto slicno nasem torlackom.
I nisu muslimani, barem ne hard core.

 

[Наутилус]

Hehehehe, pa Kurdi izgledaju drugacije ,ja Kurde ne razlikujem od recimo Nishlija
Zaista su ljudi svetle puti, ima ih mnogo i sa plavim ocima,, ali nisu bas ljubazni kao Arapi.
A da, imaju i svoj jezik, ali verujem da je to jezik nesto slicno nasem torlackom.
I nisu muslimani, barem ne hard core.

Курди бели ко Срби, а Срби ко Турци.
Знао сам и једног Арапина с плавим очима. Каже да се код њих понеко нађе с плавим очима и да је то остало од крсташа.
Курди су индоевропског порекла, блиски Иранцима. Претпостављам да им је изглед и језик сличан, и вероватно су претежно муслимани.