hogarius:
Znaci i srpska i inostrana i bosnjacka istoriografije su zadojene nacional-romantizmom i odgovarajucom interpretacijom? A, koju ti istoriografiju sledis – crkvenu?
Emancipovani čovjek modernog društva
ne slijedi. Srećom, danas više nije takvo vrijeme - ja čitam svu literaturu i
dovodim je u upit, bilo provjeravajući kod kolega na koje se pozivaju, bilo provjeravajuće same istorijske izvore na osnovu kojih su zaključene navodne činjenice. Među stvarima koje su mi najdraže, jeste obaranje nacionalnih mitova koji imaju veliku ukorjenjenost u širokim masama.
Postoje istoričari koji se bave istorijom Crkve, ali zaista ti ne bih znao šta ti je to
crkvena istoriografija, jer nema osnova da se tako jednostavno izdvoji.
Nisam stručnjak za apsolutno sve, ali bošnjačka i srpska nesumnjivo jesu.
hogarius:
Zamisli, najednostavniji jezik je “registracija” u kanceleariji ministra Visoke porte zaduzenog za crkvena pitanja u Imperiji. Omalovazavanjem ne dokazujes nista.
Bojim se da te ne razumijem. Koga ili šta ja to omalovažavam?
Srpska crkva
do 1557. godine nije bila
prijavljena (slobodnijim rječnikom), odnosno nije bila uređena onako kako je propisano za nemuslimanske vjerske zajednice (kao fiskalna jedinica Carstva). Bilo je pojedinih poteza takvih u dotadašnjem periodu za pojedine anarhije, ali u Srpskoj crkvi je tada vladalo i podosta anarhično stanje - neke eparhije su prihvatale novu stvarnost (poslije 1541. godine najkasnije, Srpska crkva je bila pripojena Ohridskoj arhiepiskopiji), a neke ne.
hogarius:
“Bajo” je mogao da utice iako nije morao da bvude veliki vezir da bi ustanovio, ne obnovio, restaurirao, srpsku patrijarsiju. Govori se o njegovom velikom uticaju na odluku o “restauraciji” patrijarsije. Sledi lista srpskih patrijarha:
.
.
.
Ne znam zašto tvrdiš da je
Bajo moj. Taj nadimak je izvedenica od njegovog rođenog imena (
Bajica).
Ko govori? U svim izvorima onovremenim, Mehmed-paša Sokolović se navodi kao jedan od najvećih krvnika srpskog naroda, zbog svih zala koje je nanio.
Prvi izvori koji Mehmed-pašu u dobrom svjetlu predstavljaju dolaze iz XVIII stoljeća. Nacionalni romantizam, koji je morao nekako
fabrikovati srpske nacionalne osjećaje domaćih muslimana, naopako je okrenuo cijeli lik i djelo Mehmed-paše i stvorio za Srbe jednu sliku koja je najstrože rečeno, slobodnijim jezikom,
jedna vrlo lijepa bajka. Kao prvo, nije ni sigurno da su patrijarsi koje si naveo uopšte iz roda Sokolovića. Kada se to pretpostavilo, počele su i konstrukcije kako to možda nekakve veze ima sa Mehmed-pašom - koji kroz cijeli život kao Turčin nije
ni najmanje brige pokazao za pravoslavce Srbe (naprotiv, pod njim se odvio prelazak hrišćana na islam upravo u njegovom rodnom kraju - Podrinju - gdje je poznata i njegova građevinska djelatnost), a sve što je učinio jeste što je naveo da odlično zna srpski jezik (kao maternji mu) jednom prilikom - i to je sve u moru izmišljenoga Srpstva Sokuluova. Dalja ekspanzija mita o Sokoloviću je imala svakako i svrhe umanjivanja vjerske distance između Srba i domaćih Turaka, jer se za druge gradila nekakva slika da bi mogli vratiti se svojim tobožnjim korijenima i prihvatiti srpski nacionalni identitet.
hogarius:
Ne zelim dalje da komentarism tvoje licno “istrazivanje” istorijski cinjenica o srlpskim patrijarsima u 16. veku.. Suvise je licno i proizvoljno da bih se upustao u raspravu.
Ne znam da li je problem možda u ličnom kućnom odgoju (tj. nedostatku istoga), ili si pak zbog nečeg na ovom forumu žestoko povređen, pa i mene kolektivistički svrstavaš u grupu ljudi koji su te povredili (ili si pak možda samo ustao na lijevu nogu), ali nema opravdanja da se tako nepristojno ponašaš u diskusiji.
Sa tolikim angažovanjem pričaš o stvarima u koje izgleda nisi dobro sam ni upućen, a nipodaštavaš sopstvene sagovornike koji su daleko stručniji po tom pitanju od tebe. Oprosti ako djeluje previše van mjesta,
ali koji je tvoj problem?
Otvori
Српски биографски речник Matice srpske (odrednice na
М su bile objavljene u Novom Sadu prošle godine, u 5. knjizi) i potraži odrednicu
Макарије Соколовић u njemu (napisao ju je dr Vojin Dabić, autoritet za istoriju Srba od XVI do XVIII stoljeća, koji ujedno to i predaje na Filozofskom fakultetu u Beogradu; inače urednik je svih odrednica iz epohe XVI i XVII stoljeća u dotičnoj enciklopediji):
У историографија је већи простор посвећен питању његовог порекла, него његовој делатности. Упркос томе, није поуздано решено питање његовог сродства са Мехмед–пашом Соколовићем. Доста обавештени турски хроничари не остваљају простора за претпоставке да је био брат или синовац великог везира, како се обично сматра. Једини поуздани извор који упућује на његове родбинске везе са врло бројним Соколовићима, који су у XVI веку држали значајне положаје у турској државној управи и нису увек били блиски рођаци, каже да је био сродник санџакбега босанског Мустафа паше Соколовића (1564-1566).
Његово постављење за патријарха неспорно је извршено уз пуну сагласност турских државних власти, али то није учињено као уступак Србима, већ првенствено из фискалних разлога. Наиме, турске власти су држале да су хришћанске црквене организације државна добра (мукате), која су, уз уважавање њихове посебности у односу на друге мукате, давана у закуп уз фиксирани износ годишње закупнине - одсека (кесим, мирија, харач). Српски патријарси су на име одсека били дужни да плаћају 100.000 аспри годишње, а исто толико и на име таксе (пешкеш) за издавање берата (указа) приликом свог постављења и код смене султана. То значи да је патријарх Макарије само у првој години своје управе морао да уплати у државну благајну око 3.350 венецијанских златних дуката, рачунајући по тадашњем курсу дуката у односу на аспре. Евиденција уплата на име одсека, као и издавање берата, било је у надлежности Канцеларије црквених муката у Цариграду, која је била подређена великом везиру. У време обнове Српске патријаршије велики везир био је Рустем паша (1555-1561), па се може рачунати као поуздано да је, како је забележено у једном дефтеру Канцеларије црквених муката из половине XVII века, „споменута патријаршија постала ... од стране његове екселенције великог везира“. Ова околност, као и новија сазнања о фискалним обавезама и статусу Српске патријаршије за време турске власти, неминовно доводе у питање утемељеност дубоко укорењене традиције о улози Мехмед паше Соколовића у њеној обнови.
Његов допринос обнови пећких манастира, која је настављена три деценије касније за време патријарха Јована (1592-1614), био би, сасвим сигурно, неупоредиво већи да турске државне власти на самом почетку владавине Селима II (1566-1574), а у време највеће моћи великог везира Мехмед–паше Соколовића, нису донеле одлуку да конфискују и продају сва црквена и манастирска имања, остављајући при томе могућност њиховим ранијим држаоцима да их откупе уз плаћање врло високе накнаде. Последице ове мере, која је у савременим записима називана „продаја цркава и манастира“, наша историографија је у новије време само делимично проучила, али и то је довољно да се сагледа њен велики утицај на погоршање прилика у Српској патријаршији, замирање многих манастира и штампарске делатности. Само мали број манастира могао је да сакупи потребна средства за откуп, јер су откупне суме, судећи на основу досад пронађених извора биле високе. Откупнина за неколико фрушкогорских манастира (Крушедол, Шишатовац, Ново Хопово, Петковица и Кувеждин), на пример, износила је 108.000 аспри или 1.800 венецијанских златника.
Погоршање материјалног положаја Српске патријаршије, што је неминовно довело и до тешкоћа у редовном плаћању годишњег одсека, вероватно је допринело томе да се патријарх Макарије повуче са патријаршијског престола пре 17. децембра 1571, када је један светогорски монах забележио „уви мње, и два патријарха српскују земљу сдржаху“. Или се није повукао – па је у Српској патријаршији било двовлашће – једна од више непогода и несрeћа које је те године забележио хиландарски монах. Међутим, фреска у припрати манастира Св. Николе у Бањи, која приказује Макарија како предаје патријаршијске инсигније новом патријарху Антонију, сугерише добровољност тог чина.
Predlažem i da pogledaš u istom enciklopedijskom izdanju pod
В i odrednicu
Вуковић, Вићенцо (iz 2. knjige, izašle još 2006. godine), od istoga autora:
Премда је доста пажње посвећено организовању продајне мреже, штампање и издавање књига није му доносило неку значајнију добит, па је у једној представци, коју је упутио 1574. године папи Гргуру XIII, казивао да су он и његова породица запали у беду. Како није још сасвим одустао од планова да и даље штампа српске књиге, предлагао је папи и другим утицајним личностима у његовом окружењу да се у тај подухват укључи и Ватикан, што није прихваћено. Из материјалних невоља није могао да изађе јер је потражња богослужбених књига нагло опала 1567, када су турске власти конфисковале имовину православних црквених установа и за њен повраћај тражиле замашне суме новца, због чега су осиромашили или запустели многи манастири и парохијалне цркве. Овај пад тражње вероватно објашњава због чега је тада дошло до дужег застоја у развоју српског штампарства, чијем је успону у XVI в. највиднији допринос дала штампарија Божидара и Вићенца Вуковића.
Nadam se da smo sada raščistili?
Odgovorio sam odmah na ovaj posljednji komentar zato što me je šokirala tvoja arogancija!
