Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
НОВЕ СРПСКЕ АНТАНТЕ
У Нацрту стратегије националне безбедности нема ни речи о неутралности Србије. То је добар наговештај да такве одреднице неће ни бити
У својој драматичној историји, Србија је непрекидно трагала за савезницима и често остајала без њих. Углавном је помоћ снажних пријатеља изостајала само онда кад је била насушна. Рецимо 1914. или 1999. Двадесети век завршен је депресивном самоћом и катаклизмичним разарањима.
Уме ли Србија да прибави себи добре савезнике? Показало се да се без делотворне подршке и јаких адута у њој не може ни корак даље из убоге авлије. Ова држава је већ годинама на граници отпора према ирационалној сили и настојања да се с таквом непогодом некако усклади. Шта је иначе истовремени (оправдани) одијум према западној војној алијанси и налажење модела за сарадњу. Партнерство за мир, на пример! У часу приступања том програму, министар Шутановац је рекао да су „НАТО стандарди најбољи на свету!”
То је могло да значи како домаћи систем одбране нема друга посла него да за тим моделима крене, иако су они још много година недостижни за нас.
Апологија према „најбољим стандардима” није значила и амнестирање Алијансе за погром из 1999. „Опростити се може, али заборавити не. Србија носи болне ратне ожиљке, али морамо гледати унапред.” Тако је један водећи српски генерал тешком муком поравнао своје професионалне императиве и најгоре успомене.
Само који месец касније, пилоти из Авијана, можда и они који су бомбардовали Батајницу, слетели су на њене опорављене полетно-слетне стазе. Наши летачи су их дочекали витешки, без посебних излива пријатељства, али учтиво и уљудно. „Свако је радио свој посао, кад су вас већ довели – добро дошли!”
Али, највећа савезничка недоумица настала је у време „самопроглашења” Косова, у фебруару 2008. и који месец пре. Алијанса се чврсто и углавном слепо држала своје платформе из 1999. Из Брисела и Вашингтона стизали су противречни сигнали, логични само за покушаје привидног одржавања истовремене присности: и с Београдом и с Приштином.
То, наравно, није било могуће. И на том нивоу српска савезничка посртања достигла су епске размере. Из Москве су Београду стизале поруке снажне моралне подршке које су се тицале очувања јединствене Србије. Из Вашингтона су Приштини дошли државотворни поклони произведени локалним и глобалним насиљем.
Одијум према Америци, у свом екстремном изразу, био је рушилачки. Пријатељство према Русији патетично, апстрактно, бајковито и непродуктивно.
На таласу разноликих емоција и статичног разумевања категорије окружења, Србија је изненада прогласила своју војну неутралност. У односу на кога и на шта, то није могло бити потпуно јасно.
У амбијенту недефинисаних граница, територије, суверености, геополитичке позиције и националних интереса, неутралност је могла да се разуме као двострука порука: Алијанси, да с њом нећемо бити савезници ако је већ њена војна сила кидала територију Србије. С Русијом не можемо у било какав војни пакт или лабавији савез, ако Москва није могла или желела да такву врсту демолирања Србије практично онемогући.
С комшилуком пактова ионако не може бити, јер се велика мржња распирује где год је то могуће. Сви други савези били би беспредметни, само зато што нису могући. Чак ни с Подгорицом чији је амбасадор и даље непожељна особа у Србији.
По једној овлашној дефиницији из теорије политике, неутралност је израз високе суверености и спознаје о сопственој сили и моћи да се та снага реализује у сфери војно-политичке независности. Наравно да модерна верзија српке војне неутралности не вуче јасне корене из почивше несврстане југословенске политике.
Заправо је реч о два сасвим сукобљена модела разумевања државне позиције: несврстаност је била утемељена на самоспознаји војне супериорности СФРЈ, ма како то било спорно. Неутралност Србије настала је на стрепњи од пресудне немоћи, ма колико то неспокојство било претерано.
Заједничко за оба случаја је извесна концепцијска утопија. Несврстаност није опстала јер у њој није било неутралности. Војна неутралност Србије је илузорна јер држава нема контролу над њом. На делу територије која је у Уставу Србије нема Србије и њених снага. На том нивоу неутралност се неизбежно претвара у став државе која је негира, пре свега грозничавим трагањем за савезништвом на другој страни.
Занимљиво, а можда и није, али у Нацрту стратегије националне безбедности нема ни збора о војној или било каквој неутралности Србије. То је наговештај да такве одреднице у коначном рукопису неће ни бити. Могуће је да ће та, углавном неостварива, идеја Коштуничине владајуће групе ипак отићи у архиву.
Србија ће склапати савезе са оним државама и групацијама чија је реална моћ у остваривању крупних националних интереса. Чији ће онда стандарди бити „најбољи на свету”, може да зависи само од тога који ће бити најбољи за нас.
Љ. Стојадиновић
[објављено: 02/02/2009]
У Нацрту стратегије националне безбедности нема ни речи о неутралности Србије. То је добар наговештај да такве одреднице неће ни бити
У својој драматичној историји, Србија је непрекидно трагала за савезницима и често остајала без њих. Углавном је помоћ снажних пријатеља изостајала само онда кад је била насушна. Рецимо 1914. или 1999. Двадесети век завршен је депресивном самоћом и катаклизмичним разарањима.
Уме ли Србија да прибави себи добре савезнике? Показало се да се без делотворне подршке и јаких адута у њој не може ни корак даље из убоге авлије. Ова држава је већ годинама на граници отпора према ирационалној сили и настојања да се с таквом непогодом некако усклади. Шта је иначе истовремени (оправдани) одијум према западној војној алијанси и налажење модела за сарадњу. Партнерство за мир, на пример! У часу приступања том програму, министар Шутановац је рекао да су „НАТО стандарди најбољи на свету!”
То је могло да значи како домаћи систем одбране нема друга посла него да за тим моделима крене, иако су они још много година недостижни за нас.
Апологија према „најбољим стандардима” није значила и амнестирање Алијансе за погром из 1999. „Опростити се може, али заборавити не. Србија носи болне ратне ожиљке, али морамо гледати унапред.” Тако је један водећи српски генерал тешком муком поравнао своје професионалне императиве и најгоре успомене.
Само који месец касније, пилоти из Авијана, можда и они који су бомбардовали Батајницу, слетели су на њене опорављене полетно-слетне стазе. Наши летачи су их дочекали витешки, без посебних излива пријатељства, али учтиво и уљудно. „Свако је радио свој посао, кад су вас већ довели – добро дошли!”
Али, највећа савезничка недоумица настала је у време „самопроглашења” Косова, у фебруару 2008. и који месец пре. Алијанса се чврсто и углавном слепо држала своје платформе из 1999. Из Брисела и Вашингтона стизали су противречни сигнали, логични само за покушаје привидног одржавања истовремене присности: и с Београдом и с Приштином.
То, наравно, није било могуће. И на том нивоу српска савезничка посртања достигла су епске размере. Из Москве су Београду стизале поруке снажне моралне подршке које су се тицале очувања јединствене Србије. Из Вашингтона су Приштини дошли државотворни поклони произведени локалним и глобалним насиљем.
Одијум према Америци, у свом екстремном изразу, био је рушилачки. Пријатељство према Русији патетично, апстрактно, бајковито и непродуктивно.
На таласу разноликих емоција и статичног разумевања категорије окружења, Србија је изненада прогласила своју војну неутралност. У односу на кога и на шта, то није могло бити потпуно јасно.
У амбијенту недефинисаних граница, територије, суверености, геополитичке позиције и националних интереса, неутралност је могла да се разуме као двострука порука: Алијанси, да с њом нећемо бити савезници ако је већ њена војна сила кидала територију Србије. С Русијом не можемо у било какав војни пакт или лабавији савез, ако Москва није могла или желела да такву врсту демолирања Србије практично онемогући.
С комшилуком пактова ионако не може бити, јер се велика мржња распирује где год је то могуће. Сви други савези били би беспредметни, само зато што нису могући. Чак ни с Подгорицом чији је амбасадор и даље непожељна особа у Србији.
По једној овлашној дефиницији из теорије политике, неутралност је израз високе суверености и спознаје о сопственој сили и моћи да се та снага реализује у сфери војно-политичке независности. Наравно да модерна верзија српке војне неутралности не вуче јасне корене из почивше несврстане југословенске политике.
Заправо је реч о два сасвим сукобљена модела разумевања државне позиције: несврстаност је била утемељена на самоспознаји војне супериорности СФРЈ, ма како то било спорно. Неутралност Србије настала је на стрепњи од пресудне немоћи, ма колико то неспокојство било претерано.
Заједничко за оба случаја је извесна концепцијска утопија. Несврстаност није опстала јер у њој није било неутралности. Војна неутралност Србије је илузорна јер држава нема контролу над њом. На делу територије која је у Уставу Србије нема Србије и њених снага. На том нивоу неутралност се неизбежно претвара у став државе која је негира, пре свега грозничавим трагањем за савезништвом на другој страни.
Занимљиво, а можда и није, али у Нацрту стратегије националне безбедности нема ни збора о војној или било каквој неутралности Србије. То је наговештај да такве одреднице у коначном рукопису неће ни бити. Могуће је да ће та, углавном неостварива, идеја Коштуничине владајуће групе ипак отићи у архиву.
Србија ће склапати савезе са оним државама и групацијама чија је реална моћ у остваривању крупних националних интереса. Чији ће онда стандарди бити „најбољи на свету”, може да зависи само од тога који ће бити најбољи за нас.
Љ. Стојадиновић
[објављено: 02/02/2009]