Целокупни опус српских народних умотворина је забележен на ћирилици, и нашим садашњим и будућим генерацијама је несврсисходно Ваше умишљање неког аустријског чиновника који их бележи латиницом.
(...)
Нажалост, изгледа да овдје неће бити разговора јер ви прескачете оно најважније и скрећете у фотомонолог.
Сва питања којима сам вас покушавао подстакнути на размишљање имала су за циљ само једно – да вас на маијеутички начин доведу до важне разлике између језика и писма. Писмо је саставни дио језика, а не језик писма. Писмо проистиче из језика, а не језик из писма. Када би нестала сва писма на овом свијету, језици би и без њих постојали, као што су постојали и вијековима прије него је изговорена ријеч први пут негдје записана. Када би нестао језик, чему би вам служило писмо, све да га и сачувате у „најчистијем” могућем облику?
Кућа се не зида од крова, па ни језик од писма.
Ћирилица је српско старо, вишевјековно писмо. Треба је његовати, наравно, треба је чувати, треба је и бранити када год је то потребно (а потребно је), треба је и вољети, али мора се знати да она ипак није важнија од језика самог. Постојао је језик којим су говорили наши преци давно прије него су било каквим резама и чртама било шта записали. То је просто чињеница које мора бити свјестан свако ко се имало бави језиком (било као својом струком, било из љубави према језику). Коме се од просте, једноставне, логичне, темељне чињенице о језику привиђа некакав „подмукли напад” на ћирилицу, тај ћирилицу неће одбранити ни од чега.
Када је Удружење за заштиту ћирилице српског језика из Новог Сада оснивало своју београдску подружницу, био сам међу званицама. Нисам, дакле, „пао с Марса” па да не знам о чему говорим. Познајем те људе, са некима од њих се и дружим. Нисам слијеп, видим код многих и добру вољу и добру намјеру и зато се клоним тешких ријечи, зато сам обзиран и пажљив у приступу. Дјелатност „ћириличара” подржавам и радо се придружујем у оном дијелу који је садржан у самом називу удружења, у оном „за заштиту ћирилице”. Нажалост, многи се занесу па та заштита лако прерасте у нешто сасвим друго. Дакле, да скратим, у заштити или његовању ћирилице у мени имате саборца. Е сад, има и оно „али”.
Када се заштита ћирилице претвори у прогон латинице, то је већ нешто сасвим друго. Када се томе придода и екавица (која је многима, мада не баш сваком „ћириличару”, једини српски изговор јата) ствар постаје крајње озбиљна. Признајем, није ми баш јасно како сви они којима су пуна уста Ватикана, усташтва, латинизације и сл. никако не могу да виде једну веома јасну чињеницу. Ако заиста постоје вишевјековна настојања Ватикана да полатини Србе и да их преведе у Хрвате (а постоје), онда је, бар кад је језик у питању, кључна ријеч – кроатистика.
Два су основна начела на којима се гради цијела кроатистика:
1. српска је ИСКЉУЧИВО ћирилица
2. српска је ИСКЉУЧИВО екавица (штокавска)
Ова два начела могу се сажети и у једно, у остварење давнашњег сна о језичкој граници на Дрини – западно од Дрине нема (нити је икада било) српског језика. (Да не помињем и то да би и тај преостали „источнодрински” српски временом постао само ћирилицом писани хрватски.)
Како ће се то Српство одбранити од латинизације ватреним залагањем за спровођење темељних начела на којима та латинизација почива? Зашто бих се одлучно бранио кад ми неки Хрвоје Хорват из Загреба намеће ова начела, а одушевљено потрчао у загрљај неком Србољубу Србљановићу из Београда који ми намеће то исто?
Ви у српском језику пишете ћирилицом и за мене не представљате проблем.
Ајде да претпоставим да сте се мало неспретније изразили и да ово не значи да је важно само којим писмом пишем, а не и
шта пишем. Што се тиче проблема, све док стојите на бранику ћирилице и залажете се за њену заштиту, на истој смо страни. Оног трена када почнете заступати основна начела кроатистике, имате у мени љутог противника, љутог да љућег ни свијећом нећете наћи.
