ЈАДНА ДЕМОКРАТИЈО

Poruka
8.488
Данас се често чују повици са једне нарочите стране, да је само ова страна за демократију - а да су све остале политичке формације против демократије. Ова, тако хвалисава страна, обично оперише са следећим фразама: "Ми смо за пуну демократију, јер се народ осећа слободним, задовољним и срећним само у пуној демократији". "Онај који је против демократије тај је против народа". Да су ове фразе лажне и преварне, о томе нико паметан не сумња. Јер, пре свега, поставља се питање, шта је то демократија? Ако демократија значи слободу - онда је питање у чему треба да се састоји слобода? Да ли је то слобода да неко продаје хлебац по 5 динара а други да продаје по 2 динара? Да ли је то слобода, да се може свашта радити или је слобода у томе да треба радити само оно што је корисно и поштено? Но ако демократија значи владавину народа то јест да за све треба питати "народ" - онда треба објаснити: на који се народ мисли. Да ли на сељачки "народ", да ли на банкарски или на трговачки или на занатлијски "народ"? Јер знамо из живота, да се често пута не слаже воља трговачког "народа" са вољом сељачког народа. Често! се не слаже воља чиновничког народа са вољом банкарског или занатлијског народа.

Ипак, поред све ове истине, данас су сви политичари и шићарџије запели из свег грла да вичу, како они поштују народну вољу - само је несрећа да због тог поштовања и поштења, народ много трпи и оскудева, и то онај радни и сељачки народ, док адвокатски и банкарски народ већ незна шта ће од беса. Ако пак демократија значи поштено управљање и правилно награђивање свачијег рада, тада су све политичке формације – демократске. Демократске су и оне партије које су против демократије, јер и оне носе у својим програмима као свој циљ: поштено управљање.

Из ових примера, које смо онако изнели, без велике муке и напрезања, види се, да сви они који лупетају о демократији, уопште и не знају шта је то. За њих је ова реч једна торба пуна обећања; за њих је та реч (демократија) један велики сандук шарених слика и шарених лажи са којим они иду, као трговци, на вашар, и маме недоуки свет да му узму и последњу крајцару из џепа. Нарочито се истиче од ових вашарских и шареполажних политичара наш добро познати вођа удружене опозиције и његов трабант за Војводину. Нема дана а да се они не појаве на понеком вашарском збору на коме нуде свој чувени шаренолажни артикал: демократију. "Оди народе код нас – само се код нас налази демократија". Збиља, добар је тај наш народ када још може да слуша ове вашарџије!

Међутим, ако се хоће истина, ако се хоће лек и оздрављење данашњој бољци у коју је наша држава упала, то се може постићи само озбиљним и тешким радом. Без рада не може ништа бити. Само се са радом може створити кућа, жито, памук, вуна, књига, школа, плуг, улица, пут, астал, столице и друге ствари од којих се живи. Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус - не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.

Обично се демократе хвале да они раде за народ. Погледајмо америчку демократију. Она је тако радила за народ, да заиста, с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством. И због њих неколико, те због те њихове циркуске демократије, морала је цела силна и богата Америка да дође до просјачког штапа.

Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после преставе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.

Наш пут бр. 20, 5.јун 1938.
 
( Корнелиу Кодреану, вођа Гвоздене Гарде)
«На страницама, које следе, желим да изнесем неколико закључака из свог свакодневног искуства, на начин разумљив сваком младом легионару или раднику.
Ми живимо у демократском систему. Питам се, да ли је он добар?
То још увек не знамо. Али једну ствар видимо: ми тачно знамо да један део већих и развијенијих европских народа одбацује тај систем и поставља неки нови. Зар су га они одбацили зато што им је одговарао? И други народи, такође, чине снажне напоре да скину тај систем и замене га другим. Зашто? Зар је могуће да су сви они полудели? И да су само румунски политичари остали најмудрији људи на целом свету?
У то баш и не могу да поверујем.
Наравно, они који су заменили демократију другим системом, имају за то своје разлоге. Али зашто ми да се замарамо туђим проблемима?
Боље да се позабавимо својим евентуалним разлозима, који би нас приморали да одбацимо демократију као облик владавине. Ако за нас такви разлози не постоје, ако нама демократија одговара, онда треба да је задржимо, чак и ако је цела Европа одбаци.
Ипак, она није добра за нас из следећих разлога:
1.Демократија разбија јединство румунског народа, тако што га дели и подрива мржњу између подељених страна, а затим тако разједињен народ излаже нападима уједињеног блока јудејске моћи у тешком тренутку његове историје.
Сам тај аргумент је толико озбиљан да би био довољан разлог за замену демократског система било којим другим, који би могао да гарантује наше јединство: што значи, наш живот; јер неслога подразумева пропаст.
2.Демократија претвара милионе Јевреја у румунске држављане, тако што их чини једнаким са Румунима и даје им једнака права у румунској држави. Једнакост? На основу чега? Ми овде живимо хиљадама година; обрађујемо ову земљу и бранимо је својом крвљу вековима. Зашто онда да будемо једнаки са онима, који су ту једва 100, 10 или 5 година?
Када се погледа у прошлост, ми смо били ти који смо створили ову државу. Када се погледа у будућност, ми Румуни сносимо сву историјску одговорност за опстанак Велике Румуније; они немају никакве везе са тим.
Како Јевреји да буду одговорни пред историјом за нестанак румунске државе? И да сумирамо: они нису једнаки са нама у погледу рада, жртвовања и борбе, која је створила ову државу, нити смо изједначени што се тиче одговорности за њену будућност. Једнакост? Према старој пословици, једнакост значи третирање неједнаких ствари неједнако.
На основу чега Јевреји траже једнаки третман и једнака политичка права са Румунима?
3.Демократија не може да одржи континуитет. Подељена на странке, које владају једну, две или три године, она не може да оствари никакав дугорочни план. Једна странка поништава планове и напоре друге. Оно што је једна странка данас замислила и изградила, сутра ће бити уништено доласком друге на власт. У земљи, којој је потребно изграђивање и стварање, такав недостатак демократије представља опасност. То је као да се на некој фарми власници мењају сваке године и сваки долази са својим плановима, уништавајући све што су његови претходници створили.
4.Демократија не дозвољава политичарима да испуне своју обавезу према Oтаџбини и свом народу. Чак и политичар са најбољим намерама, у демократији постаје роб својих присталица; он ће или задовољити њихове личне прохтеве или изгубити њихову подршку. Политичар живи под њиховим терором и сталном претњом. Он је стављен у позицију да се одрекне свега што је у животу стварао и да задовољи услове, које му постављају његове присталице.
Затим он почиње да испуњава њихове прохтеве; не из свог џепа, већ из џепа државе. Он ствара послове, задатке, комисије, синекуре, и тиме празни државни буџет, а све се то одражава на живот све сиромашнијег народа.
5.Демократија не може да успостави ауторитет. Она никога не кажњава. У страху да ће изгубити своје присталице, ни једна политичка партија неће применити никакве казнене мере против оних, који су упетљани у скандалозне пословне сплетке помоћу којих пљачком или проневером стижу до милиона; нити ће на било који начин казнити своје политичке противнике, уколико они сами не открију своје прљаве послове и грешке.
6.Демократија је у служби моћних финансијера. Због свог скупог система и такмичења између разних група, демократија захтева много пара. По природи ствари, она тако постаје роб огромног јеврејског капитала из иностранства, који својом потпором овладава тим системом.
На тај начин, судбина народа предата је у руке светским банкарима.

ИЗБОР, СЕЛЕКЦИЈА, НАСЛЕЂЕ
Државом се не влада у складу са вољом народа: по демократској формули; нити у складу са вољом појединца: по диктаторској формули; него у складу са законима. Али овде не мислим на законе, које су људи створили. Постоје норме или природни закони живота, а постоје и норме или природни закони смрти. Дакле, закони живота и закони смрти. Народ се креће ка животу или ка смрти у зависности од тога који од ових закона поштује.
Остаје да се одговори на једно питање: Ко у народу може да разуме и интуитивно да препозна ове норме? Народ? Масе? Ако мислите да је тако, онда од обичног народа очекујете превише. Широке народне масе не разумеју ни много једноставније законе. Они морају да им се понављају уз стално инсистирање како би их усвојили - па чак и уз кажњавање, ако је то неопходно.
Ево неколико закона, који су преко потребни за свакодневни живот, а за широке народне масе су тешко схватљиви: да је у случају заразне болести потребно оболеле изоловати и извршити општу дезинфекцију; да сунце мора да улази у куће, и због тога би свака кућа требало да има велике прозоре; да ће стока бити од веће користи за људску исхрану ако се боље храни и узгаја, итд.
Ако широке народне масе не разумеју или веома тешко разумеју пар правила неопходних директно за њихов свакодневни живот, како онда неко замишља да народ - који у демократији треба сам да управља - може да схвати најсложеније природне законе; или да интуитивно препозна најсуптилније и најнеприметније норме људског владања, норме које превазилазе обичног човека из народа, његов живот и свакодневне потребе или које се чак и не односе на њега, већ на узвишенију јединицу, на нацију?
За прављење хлеба или ципела, за орање, земљорадњу или управљање колима, човек мора бити специјализован.
Па зар онда није потребна специјализованост и за најзахтевнији посао, а то је управљање народом? Зар онај ко води народ не би требало да има одређене квалитете?
Закључак: Народ није способан да сам себе води. Њиме би требало да влада елита. Односно, категорија људи, која је потекла из тог народа, а поседује одређене способности и нарочите особине. Баш као што и пчеле подижу своју ''краљицу'', тако и народ треба да однегује своју елиту.
Исто тако, народ у свакој невољи треба да се обрати својој елити, мудрацу државе.
Ко бира ту елиту - народне масе?
За сваку ''идеју'' се могу наћи присталице и њихови гласови, али то не значи да народ разуме те идеје, законе или кандидате, већ нешто сасвим друго: да одређени појединци поседују вештину задобијања поверења и симпатија широких народних маса. Нема ничег хировитијег и нестабилнијег од народа, када је реч о њиховим ставовима. Од рата, овај народ је био уз Аверескуа, Либерале, Националисте, Сељачку Народну странке, Јоргана итд. поздрављао је сваку од тих странака, да би годину дана касније пљувао по њој, схвативши своју грешку, дезоријентисаност и неспособност.
За народне масе, при избору, важи критеријум: ''Да испробамо неку другу власт.'' Дакле, избор није извршен на основу здравог разума и знања, већ случајно и ослањањем на срећу. Узмимо две супротне идеје, једна је истинита, а друга лажна. Тражи се истинита идеја и питање се ставља на гласање. Једна идеја добија 10.000 гласова, а друга 10.050. Зар је могуће да 50 гласова више или мање одлучује о истинитости?
Истина не зависи ни од већине ни од мањине; она има своје властите законе и побеђује упркос већини, макар та већина била и поражавајуће велика.
Проналажење истине не може бити поверено народним масама,
као што ни у геометрији не можемо Питагорину теорему ставити на гласање како бисмо одредили или негирали њену валидност; или као што се ни хемичар, који синтетише амонијак не обраћа народним масама да ставе количине азота и водоника на гласање; или агроном, који годинама проучава агрономију и њена правила, не мора да се обраћа народним масама покушавајући да убеди себе у њихову истинитост на основу гласања.


Да ли народ може да изабере своју елиту?
Зашто онда војници не бирају најбољег генерала? Да би бирала, та колективна порота мора добро да зна следеће:
1. Законе стратегије, тактике, организације итд. и
2. До које мере се тај појединац својим способностима и знањем покорава законима.
Нико не може мудро да изабере без тог знања. Ако народ жели да изабере своју елиту, неопходно је да зна националне законе вођства и меру до које се кандидати за то вођство својим квалификацијама и знањем повинују поменутим законима. Међутим, народ не може да зна ни те законе као ни кандидате. Зато ми сматрамо да водећу елиту земље не могу изабрати широке народне масе.
Покушај одабирања те елите је исто као да се већинским гласањем одређује ко треба да буде песник, писац, механичар, пилот или спортиста у једној земљи.
А на тај начин, демократија која је заснована на принципу избора, чини фундаменталну грешку из које проистиче стање нереда, беде и неправде у нашим селима.Овде смо дотакли главну тачку јер из те грешке демократске концепције потичу и све остале. Када масе добију задатак да изаберу своју елиту, они не само да су неспособни да је открију и изаберу, већ, штавише, бирају најгоре људе из народа, са ретким изузецима...
 
„.....Демократија не само да уклања националну елиту већ је и замењује најлошијим појединцима из народа.
Демократија бира људе који немају скрупула нити морала; бира онај који ће више да плате, дакле оне који су у бољој могућности да подмите; бира мађионичаре, шарлатане, демагоге који ће се истицати у својим занимањима током изборне кампање.
Између њих може да се провуче само пар добронамерних политичара, али они ће бити само марионете претходних.
Права елита те нације биће поражена јер одбија таква средства борбе; она ће се повући и остаће скривена. Из тога произилазе фаталне последице за државу.
Када државу води тзв. ''елита'' састављена од најлошијих, најподмитљивијих и најизопаченијих људи, онда човеку није дозвољено да пита зашто држава пропада?
Ево онда узрока свих других несрећа: неморал, корупција и похлепа широм државе; лоповлук и пљачкање државног богатства; немолисрдно искоришћавање народа; беда и сиромаштво; недостатак осећаја дужности у свим професијама;
неред и дезорганизованост унутар државе; инвазија богатих странаца са свих страна који су дошли да покупују пропале фирме које се продају у бесцење.

Држава је на лицитацији: ''Ко плати више''. Све у свему, до тога ће нас довести демократија.
Нарочито од рата, у Румунији је демократија, својим системом избора, створила ''националну елиту'' Романо-Јевреја, која није заснована на храбрости, родољубљу нити пожртвованости већ на издаји, задовољавању личних интереса, миту, паду под разне утицаје, на богаћењу путем експлоатације и проневера, на пљачки, кукавичлуку и прљавој борби са противницима.
Та национална елита, ако настави да води нашу земљу, изазваће пропаст румунске државе.
Дакле, данашњи проблем румунског народа од кога зависе и сви остали проблеми, јесте замена те лажне елите правом националном, заснованом на врлини, љубави и пожртвованости, на части, раду, реду и дисциплини. Ко треба да изврши ту замену? Ко да постави ту праву елиту на власт? Мој одговор је: Било ко, само не народне масе.
Признајем сваки систем осим демократије, која уништава румунски народ. Нова румунска елита, као и свака друга елита у свету, мора бити заснована на принципу друштвене селекције.
Другим речима, из националног тела се бира категорија људи, обдарена одређеним квалитетима, које се затим негују.
Тачније, она се бира из здраве сељачке радничке средине, која је пре свега везана за земљу. Та категорија људи постаје национална елита која треба да води наш народ.
Када народ може и мора да одлучује? Народ би требало да се консултује пре доношења неке велике одлуке која ће утицати на његову будућност. Тада он треба да се изјасни да ли може или не може и да ли је духовно спреман или није да следи одређени пут.
Народ треба да се пита о стварима које утичу на његову судбину.
То се подразумева под консултовањем народа; то не значи да народ треба да бира своју елиту.
Али ја понављам своје питање: ''Ко одређује и процењује чланове елите? Ко установљава селекцију и освештава чланове нове елите?'' Одговор гласи: ''Претходна елита''.
Она не бира и не именује, већ освештава свакога на своје место до кога се уздигао својим способностима и моралним вредностима.
То освештање обавља вођа елите у консултацији са осталим члановима.
Зато национална елита треба да има у виду да иза себе остави елиту која ће је наследити али која није заснована на принципу наслеђа, већ само на принципу друштвене селекције примењене на најстрожи начин. Принцип наслеђа сам по себи није довољан.
Принцип друштвене селекције окрепљује елиту доводећи стално нове чланове.
Главна историјска грешка је направљена када је елита заснована на принципу селекције, а одмах затим је одбацила тај принцип замењујући га принципом наслеђа и тиме створила неправедни систем привилегованости по рођењу.
Као протест против те грешке; ради отклањања дегенерисане елите и ради укидања привилегија по рођењу, створена је демократија.
Напуштање принципа селекције довело је до лоше и дегенерисане елите којој се затим супроставила демократија.
Принцип селекције такође отклања и принципе избора и наслеђа. Они се међусобно искључују. Између њих постоји сукоб; јер, или постоји принцип селекције и у том случају мишљење и гласови масе нису важни, или та маса бира одређене кандидате и у том случају више не делује селекција.
Исто тако, ако је прихваћен принцип друштвене селекције; наслеђе не игра никакву улогу.
Та два принципа могу заједно да опстану једино ако наследник одговара законима селекције.
А ако народ нема праву елиту, која би именовала своје наследнике? Одговорићу на то питање само једном реченицом, која садржи неоспорну истину: У том случају права елита се рађа из рата са лажном, дегенерисаном елитом, и то такође по принципу селекције.Дакле, када се све то сабере, улога елите је следећа:
- Да воде народ у складу са животним правилима.
- Да оставе за собом елиту која ће их наследити, али не на основу принципа наслеђа, него селекције, јер само елита познаје животна правила и може да процени до које мере се, својим способностима и знањем, људи прилагођавају тим правилима.
То је као кад баштован, који годинама гаји своју башту, води рачуна о томе да пре него што умре пронађе свог наследника, своју замену, јер једино он зна, ко је од његових помоћника најбољи и ко би могао да га замени и настави његов рад.
На којим квалитетима треба да се темељи елита?
а) Духовној чистоти.
б) Радној способности и креативности.
ц) Храбрости.
д) Скромном начину живота и бризи пре свега о томе како решити проблеме који тиште народ.
е) На сиромаштву, тачније добровољном одрицању од нагомилавања богатства.
ф) На вери у Бога.
г) И на љубави.
Често су ме питали да ли је наша досадашња активност следила учење хришћанске Цркве. Одговор је следећи:
Ми правимо велику разлику између пута којим ми идемо и оног којим иде хришћанска Црква. Црква доминира над нама.
Она достиже савршенство и узвишеност. Ми не можемо да спустимо ту раван како бисмо објаснили своје деловање.

Ми се, кроз свој рад, кроз све своје поступке и размишљања, трудимо да следимо пут хришћанске Цркве онолико колико нам то дозвољава тежина нашег телесног греха и наш пад, који потиче од првобитног греха. Остаје да се види колико смо ми способни да се уздигнемо до тих висина својим овоземаљским трудом.
 
ПОЈЕДИНАЦ, НАРОДНИ КОЛЕКТИВ, НАРОД

''Људска права'' нису ограничена само правима других људи, већ такође и другим правима. Постоје три дистинктивна ентитета:

1.Појединац.
2.Тренутни народни колектив, то јест, скуп свих појединаца из истог народа, који у датом моменту живе у држави.
3.Народ, тај историјски ентитет, чији живот превазилази временску ограниченост; он има своје корене у неким давним временима, а његовој будућности се не види крај.

Још једна велика грешка демократије, засноване на ''људским правима'' јесте заинтересованост само за један од ова три ентитета, за појединца; она занемарује други ентитет и исмева га, а трећи потпуно негира. Сваки од њих има своја права и своје дужности, право на живот и дужност да не угрожава живот остала два ентитета.
Демократија настоји да обезбеди само права појединца.
Зато смо у демократији сведоци великог нереда. Пошто има неограничена права, појединац сматра да може да повреди права целог колектива, да погази та права и одузме их; зато у демократији имамо једну анархију, у којој сваки појединац гледа само свој лични интерес.
Самим тим, народни колектив показује склоност да жртвује своју будућност - права народа - зарад тренутних интереса.
Због тога смо сведоци немилосрдне експлоатације и отуђивања наших шума, рудника, нафтних резерви, заборављајући да постоји на стотине румунских генерација, које ће доћи иза нас и које треба да наставе живот нашег народа.
Тај нагли преокрет, то нарушавање односа, које нам је демократија донела, чине праву анархију, ремећење природног поретка, и представља један од главних узрока немирног стања у данашњем друштву. Хармонија може поново да се успостави само повратком природног поретка ствари.
Појединац се мора потчинити вишем ентитету, тј. народном колективу, који опет мора да се подреди народу. ''Људска права'' онда више нису неограничена, већ ограничена правима народног колектива, која су даље ограничена правима народа.
Коначно, могло би се закључити да у демократији барем појединац, који ужива толика права, живи савршено.
Али у стварности, што је крајње трагично у демократији, појединац уопште није слободан, јер где је слобода окупљања у нашој земљи, слобода писања или слобода свести?
Појединац живи под терором у опсадном стању, контролисан цензуром; на хиљаде људи је ухапшено, а неки су и поубијани због свог начина размишљања, као у најокрутнијим диктаторским режимима. Где је право ''суверене масе'' да одлучи о својој судбини када су окупљања забрањена, када је на хиљаде људи спречено да гласа, када народ доживљава разна малтретирања, претње смрћу, а дешавају се чак и убиства?
Ви ћете рећи: ''Да, али ти људи желе да промене Устав, да ограниче наше слободе и да поставе нови систем владавине!''

Питам вас: ''Може ли демократија да ускрати народу слободу да сам одлучи своју судбину, да промени свој Устав и свој режим, онако како он хоће; да живи са више или мање права по свом избору?''
То је права трагедија. У стварности, човек у демократији нема никаква права.
И он их није изгубио у корист народног колектива или народа, већ у корист политичко-финансијске касте банкара и изборних агената.
И коначно, ту је и последња добробит за појединца - масонска демократија, која се нечувеном перфидношћу маскира у апостола мира док у исто време проглашава рат између човека и Бога.
Мир међу људима и ратовање против Бога“. Перфидно је то што они користе речи нашег Спаситеља ''Мир међу људима'' како би се показали као апостоли ''мира'' док Га са друге стране осуђују и проглашавају непријатељем човечанства.
Штавише, они се претварају да желе да спасу људске животе, а у ствари их воде у смрт; правећи се да спашавају њихове животе од рата, у ствари их осуђују на вечно проклетство.“

Крај.
 
аутор овог текста је славни Вођа Легије Светог Архангела Михаила «Гвоздена Гарда», Румун Корнелиу З. Кодреану(+1938.); политички, духовни и војнички пример слободне Румуније, у борби против бољшевизма и либерализма који су као две стеге гушили нацију.
У наредним бројевима изложићемо више тога о историјату и доктрини овог покрета.

редакција билтена "Син Отаџбине"
 
ko o cemu..***** o postenju

bas tako..

demokrate imaju malog firera za predsednika stranke, kao predsednik krsi ustav na svakim parlamentarnim izborima i svaki dan delujuci kao predsednik stranke, sastavlja vlade kako mu se prdne, izabira svoje drugare iz mladosti za ministre, ne pita styranku nizasta, itd..

finansijski eksperti puni afera, onih finansijskih....


razni liberali bi sve zivo da zabrane...

smejurija.
al dobar marketing, kako za koga doduse
 
ako je sve isto, posle 70 godina, onda nam predsroji tek ono sto je i predstojalo pre 70 godina

licno mislim da nije sve isto, mozda nekima, smatram da ih je ipak zanemarivo malo.

doduse eu i usa civilizacija nije nista novo ucinila na kraju XX veka i pocetku XXI, nego su se vratili starim imperijalistickim igrama sile, kojima male narode vracaju civilizacijsku korak unazad, ili dva. gde god da su dosli silom, ta drzava je socijalno, ekonomski i svakako devastirana.
 

Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после преставе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.

Наш пут бр. 20, 5.јун 1938.

Одличан је цели текст, али бих издвојио овај део, као поруку свим "демократама" света, па и овим "нашим"!

П.С. Сада ће неки почети да пљују по тексту, само због тога што га је писао Д. Љотић.:roll:
 

Back
Top