Istocni Vetar
Domaćin
- Poruka
- 4.571
У исто време када је западни тзв. либерално-капиталистички модел почео, путем сопствене глобализације, да огромном брзином успоставља светску политичко-економско-културну доминацију, расла је и његова историјска криза. Јер, уз убрзане процесе транснационалних интеграција, почела је још брже да се урушава и основна вредност која је бар споља красила тај систем и која га је чинила тако пријемчивим за можда чак и већину светске популације: поштовање за слободу и интегритет личности.
Тзв. Глобални рат против тероризма уноси све веће елементе класичне полицијске државе тоталитарног типа у водеће западне земље - САД, В. Британију, Немачку, Француску. Политички пројекти попут Европске уније и Северно-америчке уније (у настајању, растући из клице НАФТА споразума) дају све већу моћ у руке наднационалних политичко-финансијских елита, које нису одговорне никаквом бирачком телу, а све су мање подложне контроли земаља-чланица тих транснационалних организација. У исто време, рушењем међународног система утемељеног на Повељи УН, главни носиоци тзв. либерал-капиталистичког поретка, западне силе на челу са САД, разбијају све темеље међународног права, уводећи беспоштедна правила џунгле у међудржавне па тако и међуљудске односе, Дакле, под геслом ''ширења западних вредности'', оне се заправо гасе. Популације које живе унутар ових транснационалних заједница, као и популације земаља које вољно или невољно ка истима гравитирају суочене су са избором: да ли људи постоје ради система, ради некаквог ''Новог светског поретка'', или систем постоји ради њих. Другим речима, речи попут "интеграције", "глобализације", "демократизације", ''хуманитарне интервенције'' и сл. замениле су врховну вредност због које је Запад већ неколико векова појам за тежње већине светске популације: људску слободу.
На паралелном колосеку, капиталистички глобализам, услед растуће кризе својих финансијско-кредитних тржишта налази се у прединфарктном стању. Растућа економска криза прети дестабилизацијом чак и највећих светских привреда, тиме доводећи не само до опасности од масовне незапослености и друштвених немира, већ и до непосредне претње основној парадигми модерног капитализма - слободном предузетништву и тржишној привреди. Јер, са растућом кризом, уследиће не само све масовнији гнев према наднационалним корпорацијама и њиховом моделу, већ и све веће државне интервенције у циљу стабилизовања финансијских тржишта, спасавања великих привредних система од банкрота, итд. што ће додатно дезавуисати тзв. либерал-капиталистички модел, који је већ одавно, путем државно-политичких и финансијско-монетарних манипулација неповратно извитоперен у пракси али који још увек, захваљујући мас-медијски изграђеном имиџу, одржава глобални идеолошки примат.
Тренутно, једина јасно понуђена алтернатива кризирајућем западном моделу која се нуди на глобалном нивоу јесте модел Умме - светске исламске заједнице, новог калифата који би заменио декадентни западни систем. То, наравно, може да буде прихватљиво за муслиманске вернике – иако и међу њима постоје дубоке секташке поделе – па чак и за многе атеизоване, изгубљене овце које лутају пољанама западне духовне пустоши, али никако за оне који су, иако можда помало изгубљени и конфузни, још увек самосвесни баштиници европске хришћанске цивилизације.
Зато је, као одговор на настајаћу кризу и алтернативне моделе који се тренутно нуде, неопходно оживети и изнова кодификовати, у складу са садашњим временом и његовим изазовима, један већ предуго потиснут модел европске хришћанске цивилизације, модел једне ''заборављене Европе'' - цивилизације Источног римског царства, која на један суштински начин комбинује модел заснован на хришћанском поимању слободе и достојанства личности и модел заснован на превласти виших, "божанских" начела над (само) људским – што је модел којим Ислам магнетски привлачи масе широм света које се осећају угроженим или чак саблажњеним од све агресивнијег западног секуларизма.
Православно-византијска цивилизација једина може да одговори на изазове новог времена, на претње све декадентнијег и неслободнијег западног материјализма и исламског верско-друштвено-политичког тоталитаризма, и понуди нови цивилизацијски пут слободног човека. Православно-византијска цивилизација не може и не треба да се такмичи ни са новим западним моделом тоталитарне економске ефикасности/безбедности, ни са исламским фанатизмом који, кроз инструментализацију човекових искрених онтолошких тежњи, уствари обесмишљава његову слободу и достојанство. Адут православно-византијске цивилизације може - и нужно мора - да буде уздизање личне слободе и достојанства личности за врховну вредност сваког људског друштва, уз оптимални државни оквир који би то у највећој могућој мери могао да обезбеди.
У ту сврху, као извориште градње савременог модела византијско-православне цивилизације, неопходно је утемељити и практичну науку која би му дала оквире конкретног деловања и исказивања на политичком, друштвеном, привредном и културном нивоу. Та наука, која би представљала нови правац осмишљавања и обликовања људског бивстовања у 21. веку, била би ПНЕУМОПОЛИТИКА, тј. духовна политика, политика утемељена у духовним вредностима од којих је човек саздан и којима, свесно, или чак несвесно, тежи. ПНЕУМОПОЛИТИКА као одговор ''заборављене Европе'' на већ зјапеће отуђење између унутрашњег и спољашњег живота човека савремене материјалистичке цивилизације Запада. Полазећи од поставке да ће "21. век бити или век духа или га неће ни бити", ПНЕУМОПОЛИТИКА ће настојати да постави темеље уобличавања тог једино могућег правца, јединог одрживог развоја човечанства у 21. веку.
Тзв. Глобални рат против тероризма уноси све веће елементе класичне полицијске државе тоталитарног типа у водеће западне земље - САД, В. Британију, Немачку, Француску. Политички пројекти попут Европске уније и Северно-америчке уније (у настајању, растући из клице НАФТА споразума) дају све већу моћ у руке наднационалних политичко-финансијских елита, које нису одговорне никаквом бирачком телу, а све су мање подложне контроли земаља-чланица тих транснационалних организација. У исто време, рушењем међународног система утемељеног на Повељи УН, главни носиоци тзв. либерал-капиталистичког поретка, западне силе на челу са САД, разбијају све темеље међународног права, уводећи беспоштедна правила џунгле у међудржавне па тако и међуљудске односе, Дакле, под геслом ''ширења западних вредности'', оне се заправо гасе. Популације које живе унутар ових транснационалних заједница, као и популације земаља које вољно или невољно ка истима гравитирају суочене су са избором: да ли људи постоје ради система, ради некаквог ''Новог светског поретка'', или систем постоји ради њих. Другим речима, речи попут "интеграције", "глобализације", "демократизације", ''хуманитарне интервенције'' и сл. замениле су врховну вредност због које је Запад већ неколико векова појам за тежње већине светске популације: људску слободу.
На паралелном колосеку, капиталистички глобализам, услед растуће кризе својих финансијско-кредитних тржишта налази се у прединфарктном стању. Растућа економска криза прети дестабилизацијом чак и највећих светских привреда, тиме доводећи не само до опасности од масовне незапослености и друштвених немира, већ и до непосредне претње основној парадигми модерног капитализма - слободном предузетништву и тржишној привреди. Јер, са растућом кризом, уследиће не само све масовнији гнев према наднационалним корпорацијама и њиховом моделу, већ и све веће државне интервенције у циљу стабилизовања финансијских тржишта, спасавања великих привредних система од банкрота, итд. што ће додатно дезавуисати тзв. либерал-капиталистички модел, који је већ одавно, путем државно-политичких и финансијско-монетарних манипулација неповратно извитоперен у пракси али који још увек, захваљујући мас-медијски изграђеном имиџу, одржава глобални идеолошки примат.
Тренутно, једина јасно понуђена алтернатива кризирајућем западном моделу која се нуди на глобалном нивоу јесте модел Умме - светске исламске заједнице, новог калифата који би заменио декадентни западни систем. То, наравно, може да буде прихватљиво за муслиманске вернике – иако и међу њима постоје дубоке секташке поделе – па чак и за многе атеизоване, изгубљене овце које лутају пољанама западне духовне пустоши, али никако за оне који су, иако можда помало изгубљени и конфузни, још увек самосвесни баштиници европске хришћанске цивилизације.
Зато је, као одговор на настајаћу кризу и алтернативне моделе који се тренутно нуде, неопходно оживети и изнова кодификовати, у складу са садашњим временом и његовим изазовима, један већ предуго потиснут модел европске хришћанске цивилизације, модел једне ''заборављене Европе'' - цивилизације Источног римског царства, која на један суштински начин комбинује модел заснован на хришћанском поимању слободе и достојанства личности и модел заснован на превласти виших, "божанских" начела над (само) људским – што је модел којим Ислам магнетски привлачи масе широм света које се осећају угроженим или чак саблажњеним од све агресивнијег западног секуларизма.
Православно-византијска цивилизација једина може да одговори на изазове новог времена, на претње све декадентнијег и неслободнијег западног материјализма и исламског верско-друштвено-политичког тоталитаризма, и понуди нови цивилизацијски пут слободног човека. Православно-византијска цивилизација не може и не треба да се такмичи ни са новим западним моделом тоталитарне економске ефикасности/безбедности, ни са исламским фанатизмом који, кроз инструментализацију човекових искрених онтолошких тежњи, уствари обесмишљава његову слободу и достојанство. Адут православно-византијске цивилизације може - и нужно мора - да буде уздизање личне слободе и достојанства личности за врховну вредност сваког људског друштва, уз оптимални државни оквир који би то у највећој могућој мери могао да обезбеди.
У ту сврху, као извориште градње савременог модела византијско-православне цивилизације, неопходно је утемељити и практичну науку која би му дала оквире конкретног деловања и исказивања на политичком, друштвеном, привредном и културном нивоу. Та наука, која би представљала нови правац осмишљавања и обликовања људског бивстовања у 21. веку, била би ПНЕУМОПОЛИТИКА, тј. духовна политика, политика утемељена у духовним вредностима од којих је човек саздан и којима, свесно, или чак несвесно, тежи. ПНЕУМОПОЛИТИКА као одговор ''заборављене Европе'' на већ зјапеће отуђење између унутрашњег и спољашњег живота човека савремене материјалистичке цивилизације Запада. Полазећи од поставке да ће "21. век бити или век духа или га неће ни бити", ПНЕУМОПОЛИТИКА ће настојати да постави темеље уобличавања тог једино могућег правца, јединог одрживог развоја човечанства у 21. веку.
