- Poruka
- 6.825
Ko je bio zna kako je, ko nije neka zamisli. Mešovito muško-žensko odeljenje, odvojene sobe, zajednički dnevni boravak, zajedničko kupatilo i zajednički WC. Ko prvi uđe u kupatilo on se zaključa i tušira. Ko prvi uđe u neku od dve WC kabine on se prvi olakšava. U sobama uvek ima nekoga, tako da je to tamo nemoguće izvesti. U kupatilu se ne možeš zadržati duže nego što traje tuširanje. U dnevnom boravku gde se gleda televizija i sluša muzika uvek ima pacijenata, koji bi se rugali i kreveljili svakome ko bi pokušao da se potuca – tako da ni to nije moguće. Preostaje WC. Prvo uleti ona u WC, pa onda ja, s tim da se pre toga dobro osvrnem oko sebe i zaključim da niko ne vidi da je dvoje ljudi u jednoj kabini. E, sad, tu postoji jedan problem. Psihodisleptici i ostali lekovi za lečenje psihoze izrađeni su na bazi litijuma i/ili broma, tako da negativno utiču na potenciju: muškarcima se teže diže čoldo, a ženama se teže vlaži jada. No uz par minuta blagog petinga i taj se problem može rešiti, naravno ako su pacijenti mladi kao što smo to 1998. bili ja i ona. I onda počinje sex, ali u jako lošem položaju, uglavnom tako što ona stoji jednom nogom na pločicama a drugom se oslanja na poklopljenu WC šolju, a ja je ubadam otpozadi. I moramo biti tihi, da nas niko ne bi čuo. Morali smo da tempiramo orgazam tačno na vreme kad dežurna medicinska sestra vikne. „Terapija-a-a-a-a!“ E onda je ona slobodno mogla da zavrišti. A ja nisam mogao da svršim, jer su mi lekovi umanjili broj spermatozoida. Tako je to bilo...
