Znao sam dobro čoveka.
Često me je zavitlavao što pišem isključivo o propalicama, probisvetima, špijunima i gangsterima, a nikada o nekom poštenom i pametnom. Naravno, nikad nije kao ove sad budale, mislio na sebe, pošto se sebi najradije gospodski podsmevao.
Izbegavao je i da okolo bilo kome deli savete.
– Čeka vas deset krvavih godina. Moraćete sami da spasavate ne samo zemlju, nego i svoje živote. A sad bih malo prilegao. Vežbam se za smrt – rekao mi je kad smo se poslednji put videli u septembru ’91. u Dubrovniku, iznad koga je Srđ već goreo, da bi neki ludi srpski kamiondžija pokušao da u ognju napravi lepši i stariji Dubrovnik. Izgleda da smo obojica beležili naše susrete.
U svojim “Zapisima iz pokojne prošlosti”, Koča Popović se pita šta se to dogodilo sa njegovom generacijom kad sam joj se ja, (M. Marić), nametnuo kao mudri sudija i presuditelj: “Sve znaju i raspričali su se o našim zločinima. A rade više-manje isto – progone i dužne i nedužne.”
Čak je i mene – osvedočenog srpskog izdajnika – osumnjičio za nacionalizam, što sam, posle, u nevolji mogao da iskoristim kao legitimaciju za odbranu olako izgubljene nacionalne časti:
“Šta vam vredi što osuđujete jednu religiju (staljinizam, lenjinizam, boljševizam), kad slepo upadate u drugu – ništa bolju – velikosrpstvo! Bio (jutros) M. Marić. Zafrkavao sam se. On, ipak, mene simpatiše i ceni. Bez obzira koliki je mućak.”
U raskupusanim žvrljotinama iz tih godina nalazim i svoje neoborive protivargumente: pa Koča je, kao komandant Prve proleterske brigade, čak i sa Nemcima i ustašama pregovarao, samo da bi se obračunao sa četnicima. Sam mi je ispričao kako je na njega pijani Krcun na prijemima pokazivao prstom Brežnjevu: “Taj ništa ne bi učinio za Srbiju.”
– Da – ništa glupo! To prepuštam vama Srbendama, zbog čije će velike brige za srpstvo, Srbi posle vekovima morati da pate i ispaštaju – znao je da se kočoperno uskopisti pred Krcunom i Dobricom Ćosićem.
Jako ga je bolelo što su baš nepismenost, glupost i primitivizam najpopularnije srpske nacionalne osobenosti. Svakom Srbinu obično je preveliki teret i sopstvena pamet, a od drugih bih radije oteo nešto sasvim drugo. Pametnog i kulturnog čoveka u Srbiji su oduvek gledali sa sažaljenjem – kao kakvog invalida.
Međutim, jeste Koča Popović prezirao bahate i osione srpske primitivce, ali im je ponekad i zavideo, pa čak imao i kompleks niže vrednosti.
Kad je, početkom tridesetih godina, prvi put uhapšen u Beogradu zbog deljenja komunističkih letaka, čuveni policajac Svetozar Vujković, nije mogao da se čudom načudi:
– P...a li ti materina, šta ćeš ti s tom fukarom, nije to tvoje društvo!?
Razume se, nije bio nimalo blaži ni prema radnicima, koji su tom prilikom, zajedno s njim, uhapšeni:
– P...a li vam materina, šta vi znate šta je komunizam. Drugo je Koča, on je – filozof, bogataš, tatin sin i komsalonac.
Svoje učešće u revolucionarnoj borbi, posle je opisivao kao narodnu pobunu protiv svih nepravdi, lešinarskih kamata i pljačke naroda.
Pošto je, kao partizanski komandant na svoju ruku probio nemački obruč na Sutjesci, Tito ga je smenio zbog kršenja poslušnosti, mada je, istovremeno, smenjen nemački komandant kroz čiji se sektor probio. Svoju ocenu o slavnim partizanskim epopejama, Koča Popović je preuzeo iz nekog nemačkog izveštaja: “Uopšte ne pucaju ti bezmetkovići, već se prema našim položajima primiču lelujajući se kao aveti, gladni, goli i bosi!”
(Milomir Marić: Lako je bilo biti najpametniji Srbin - Ljubavni slučaj Koče Popovića,
http://www.profil.co.yu/prikazitekst.asp?Tekst=41)
