KLONU RUKA U VOJVODE VUKA

Војин Поповић, војвода Вук, српски четнички војсковођа у балканским ратовима и Првом светском рату, командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Рођен је 9. децембра 1881. у Сјеници. Убрзо после тога његова породица се преселила у Крагујевац, где је Војин похађао школу. Определио се за војну каријеру. 3. новембра 1901. године постао је потпоручник. Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић.

Војин Поповић учествовао је у многим биткама, у Четничкој ацији, балканским ратовима и Првом светском рату. Његов четнички одред помагао је Дунавској дивизији у Првом балканском рату да одржи фронт. Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици. Био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Погинуо је у неравноправној борби са Бугарима на Кајмакчалану, у јуришу на Грунишки вис, код Сиве стене, 29. новембра 1916. године. Његов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи - била је то и смрт његовог одреда.
(http://sr.wikipedia.org/wiki/)

Малог Војина звали су Туре. Пред турским терором, његов отац породицу је довео из Сјенице у Крагујевац. "Иде Воја Туре! ", викали су његови вршњаци, бежећикад би повео своје Палилулце удечачке уличне битке.

Воја Туре завршиће Војну академију и у чину потпоручника вратиће се у Крагујевац, али ће оставити брзо своје еполете и, као обичан четник, кренути ка југу. Постаће брзо војвода и своје четнике водиће у смрт и у славу.

Био је тврд, строг, груб ратник. Понекад, ратовао је са сувише мржње, што је и сам признавао: "Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног, муче Турци. Нек иду у пакао!"

Војвода Вук није штедео ни себе, ни своје борце, а камоли непријатеља.
(Илија Трифуновић, Српско наслеђе)

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

I znas li ti da u Kraljevu nema ni jedna ulica koja nosi naziv vojvode Vuka!!
Ali zato ima pun ku*r**ac nekih ********* i i domacih izdajnika.

Једне мрачне фебруарске ноћи године 1886, уз громовити прасак веће количине потпаљеног динамита и уз немоћне клетве пренера-жених момака злогласног сјеничког паше Ћатовића, одлетео је у ваздух пашин господски конак.

- Побегао сам из султанове државе да спасем главу и да овде у слободи васпитам децу, јер се само тако могу осветити Турцима за све зулуме које су ми до сада учинили, одговорио је Алекса јетким гласом, бацивши на свог првенца поглед пун наде и поуздања.

- А што су ти то Турци учинили? - питао је даље начелник благим гласом.

Стрељали су мог прадеду попа Мишка и стричеве мог покојног оца проту Петра и трговца Косту браћу Поповиће, а мене су небројено пута злостављали, па су ме најзад оне несрећне ноћи кад наши порушише пашин двор, заједно са још стотином Срба стрпали у затвор, где су ме тукли и мучили све до пре десетак дана, кад сам, захваљујући неким пријатељима и добром бакшишу, пуштен.

Опраштајући се са Алексом, начелник, који баше приметио како преморени занатлија с времена на време зауставља брижне погледе на похабаним хаљиницама и изумченим лицима своје ситне дечице, додате:

- Не брини ништа Алекса... Напредна је варош у коју си дошао. Биће у њој пуно посла за тебе, тако да твоја породица неће ни у чему оскудевати.

Имао је право честити Алекса кад је у почетку разговора са начелником изразио своје уверење да ће га деца моћи осветити само тако ако се буду васпитавала у слободи. Бесмртна Шумадија га заиста није поколебала у том уверењу. Она је задахнула својим бунтовним и ослободилачким дахом његовог првенца Војина, који је, развивши се временом у страшног Војводу Вука, годинама успешно подривао темеље отоманског царства, светећи на тај начине само не свог оца већ све Србе које су Турци у разним временима злим делима задужили.

Под именом "Воја Туре", како су га популарно покрстили његови нови другари, мали Вук је одмах по доласку у Крагујевац почео да се спрема за свој јуначки позив. Предводио је своје вршњаке - дечаке из крагујевачке "Палилуле" у бој против организованих дечјих група из других крајева вароши, а наро-чито против ратоборних "Сушичана". Од колевке навикао на муке и патње, очеличен и прекаљен тегобним путовањем од Санджака до Шумадије, готов да пркоси и јачем од себе, он је приликом ових судара био права напаст за своје мале противнике, ма да је он сам од многих био мањи. Довољно је било да се у њиховим редовима чује: "иде Воја Туре", па да се сви разбегну као врапци кад на њих налети гладан кобац. Тако су његови "Палилулци" увек побеђивали.

Ово своје војничко знање, стечено на песковитим обалама Лепенице, Вук је употпуно у Војној академији у коју је ступио по свршетку шестог разреда крагујевачке гимназије, наоружан у њој вером у срећну звезду Србије и у снагу своје нације.

Године 1901, месеца августа, по завршеном школовању у академији, Вук се вратио у Крагујевац као пешадијски потпоручник и ту остао са службом све док у Турској није избио четнички покрет. Тада је напустио команду и замакао преко границе као обичан четник, да би после извесног времена стао на чело свих четника, које је годинама водио у смрт и славу.

Рођен у ропском мраку, тако рећи под замахом крвавог турског јатагана, војвода Вук је био те зле среће да у најранијим годинама свог мучног детињства, кад је душа најпријемчивија за утиске, више пута са ужасом гледа како његов јадни отац, везаних руку преко леђа, посрће и пада под снажним ударцима османлијских кундака. Та чињеница, болна и грозна, била је од пресудног утицаја на доцнију Вукову борбену делатност. Њом се потпуно да објаснити и оправдати она његова смртна мржња према Турцима и осталим непријатељима слободе нашег народа, мржња која га до гроба није напуштала и која је била главни и једини извор свих оних претераности које је он за време четовања и ратовања чешће испољавао, а о којима још и данас врло радо, да не речем злонамерно, говоре они који неустрашивог војводу нису ближе познавали. Увек доследан тој мржњи, он никад није хтео да послуша другове кад су, користећи се његовим добрим расположењем, опрезно покушавали да пријатељским утицајем на њега ублаже преоштар начин борбе са непријатељем. - "Да ми даноноћно не лебди пред очима голготски страшна слика мучења мог оца, ја бих вас послушао. Овако, нека сви непријатељи иду у пакао", одговарао је Вук.

И одлазили су многи непријатељи ђаволу или богу. Отишао је најзад и сам Вук за њима. Али су његова херојска дела, сплетена још за време његовог живота у вечну легенду, остала да нас бар с времена на време потсећају на њега и да нас одушевљавају за несебичну служби земљи и народу.

Многобројни подвизи Вукови у ослободилачкој борби, како по величини његове личне храбрости тако и по постигнутим резултатима, равни су подвизима великих народних војвода из Карађорђевог устанка. Од познате борбе на Челопеку 1905 године, где је као четник добио борбено крштење, па преко славног Куманова, Битоља, Елбасана, Говедарника, Дуката, Самуровића Аде, Парашнице, Курјачице, Завлаке, Београда, Власине, Албаније, Кајмакчалана, Сиве Стене и Груништа, последнје борбе његове, он је био страх и трепет за Турке, Аустро-Мађаре, Немце и Бугаре. Кроз цео тај крвави период наше историје, без мало дванаест пуних година, он је био најхрабрији борац Србије.

Увек занет мишљу да уништи противника, Вук није ни најмање штедео своје људе. Па ипак нико од њих ни у једној прилици није негодовао, јер је он, Вук, окрушаст и један као наливен, више здепаст, увек са приписаним редеником преко похабане униформе и са карабином у десној руци, пркосно уздигнутих црних бркова, мрк и страшан, готов да убије свакога ко попусти, - био увек пред њима кад се гине. А то није мала ствар. Они који су ратовали знају да тако храброг и одлучног старешину наши војници обожавају и иду за њим као омађијани, без обзира на оне другове који у том путу остану на голој ледини са пробушеним грудима или просутим мозгом.

Научен за време вишегодишњег четовања да спава под ведрим небом и да, поред одела на себи, од спреме и хране има само пушку, муницију, бомбу и торбу са парчетом окорела хлеба, Вук се у ратовима врло тешко мирио са округлим шаторима, шаторчићима, пољским кујнама, препуним ранчевима конзерви и шињелима увијеним око ранчева. Он је искрено веровао да је логорски систем становања и начин исхране у рату врло велика сметња енергичном и правилном извођењу операција. Стога је приликом гоњења потучених противничких делова наређивао да се сва сувишна спрема, па чак и храна баца, како би се људи, ослобођени тог терета, брже кретали. Краће речено, он је све стављао на жртвеник за потпуну победу над непријатељем.

Беспорочан у приватном животу, озбиљан преко сваке мере, сређен и потпуно уравнотежен, Вук није трпео раскалашан живот и испаде. Многи његови људи, који нису хтели или умели да уоче ове његове особине, искусили су његов гнев; јер он је у расправљању тежих иступа био исто толико немилостив колико и неумитан. Нарочито су страдали они који су мислили да се у рату нешто може ућарити. Такви су подвргавани драконским казнама, па бога ми и главе губили. Јунаке је волео, али то никад није умео да испољи, тако да многи од оних који су уживали његову љубав нису то знали. Онај који је долазио у прилику да му Вук у неком окршају, не гледајући га, сасвим озбиљно каже: "срећна ти рана", може бити сигуран да је заузимао много места у Вуковој витешкој души.

Положај Груниште. Датум 16 новембар 1916 године. Дан облачан и с времена на време магловит. Црна Река, која се змијасто провлачи поред Грунишког Виса, запљускујући га својом мутном водом, кобно хуји, као да жели да четницима наговести блискост смрти омиљеног војводе. Ровови, српски и бугарски, готово се додирују. Противници у њима међусобно се споразумевају шапатом да гласним говором један другом не би одали своје намере. Бачене бомбе узајамно враћају, грде се и препиру, али ни један ни за стопу не попушта, као да имају анмеру да сви изгину. Осећа се мирис крви и задах трулог меса. На све стране виде се испревртана људска телеса, крвава војничка спрема и поломљено оружје. Али Грунишки Вис се држи. Он тражи много већу жртву за свој пад.

Војвода Вук, болно ожалошћен ранијим губитцима на Кајмакчалану и Сивој Стени, мора поново да гледа смрт својих људи, који су га годинама свесрдно помагали у тешкој мисији. То је и за њега већ много. Он не жели да наџиви своју команду која се сваким даном све више смањује. Са презривим осмехом на леденом лицу, он посматра напад Бугара на његов први батаљон. Повијају се танки редови четника, који се с муком одржавају против бројно јачег непријатеља. Око два часа по подне, једна Вукова чета попушта. Вук, праћен остатком најбољих јунака из одреда, напушта своје дотадашње место у кроз кишу врелог челика одлази тој чети, ставља јој се на чело и води је на јуриш. Подилазећи под саме стене на којима су начичкани Бугари, бива рањен парчетом бомбе у десну руку. Муњевитом брзином он пребацује пушку из десне у леву руку и креће даље. Четници га моле да се склони у једну оближњу увалу да би га превили. Он их одбија, уверавајући их да му рана није тешка и да је потребно овладати положајем по сваку цену. У том тренутку један брадати Бугарин, кога су четници добро видели иза једне високе стене, шаље бочно једно смртоносно зрно из своје "Манлихерке", које погађа Вука испод десног пазуха и, пролазећи кроз срце, излази на супротну страну. Вук пада на руке својих верних четника, који га плачући носе у заклон, да га мртвог не би изрешетала бугарска зрна, која као плаха киша обасипаху жалосне остатке некада силног и моћног Вуковог одреда.

Очајнички крик старог граничара, дугогодишњег Вуковог ордонанса чика Луке: "јао погибе ми командант", огласио је целом одреду да је велико и родољубиво срце легендарног војводе престало да куца, на велику несрећу поробљене Србије и на општу радост њених неприајтеља.

Смрт Вукова била је уједно и смрт његовог славног одреда. Спао на свега 450 људи, од 2200, колико их је било у почетку операција на Солунском фронту, он је по наређењу надлежних расформиран, пошто више није било великога команданта да га својом безграничном храброшћу предводи у нове окршаје.

До пред крај месеца септембра 1923 године, Вуково трошно тело је почивало у нашем војничком гробљу у Зејтинлику крај Солуна. Тада су га његови захвални четници, који су преживели све ратне опасности, пренели у Београд и уз велике посмртне почасти сместили на вечни починак у Ново гробље.

Да ли ко од грађана великога града, који се подиже на костима оних људи који су правилно схватили своју дужност, бар о великим празницима обилази гроб овог ненадмашног борца из најтежих дана наше бурне прошлости, да би се ту, побожним сећањем на блистава дела зас-лужног војводе, напојио хероизмом и очеличио вољом за свету службу родној груди?

Нека уморни војвода мирно борави последнји сан на слободној обали плавог Дунава и нека му лако ћарлијање поветарца са Авале стално доноси хајдучки поздрав мађедонских гора, чије је сигурно гостопримство он годинама уживао. Венац бесмртне славе који је стекао, никад неће увенути, а увек свеж мирис тог чаробног венца опијаће млађа поколења божанском љубављу према великој Отаџбини нашој.



Овако је било обележено место на Грунишком вису, где је Војвода Вук, погођен метком кроз срце, пао на руке својих четника
(Илија Трифуновић, Српско наслеђе)

ovo sam čuo od mog đeda Petra Jovanovića a on od svog oca Ilije koji je bio učesnik proboja Solunskog fronta i vojnik dobrovoljačkog odreda pod komandom Vojvode Vuka. Jedan je od onih 450 od 2200 boraca koji su preživeli i bitku na Kajmakčalanu i proboj Solunskog fronta. Pričao je da kada su Bugari ubili Vojvodu Vuka da su ga u toku bitke za Gruniški Vis vojnici više puta nosili na rukama mrtvog da bi Bugari mislili da je živ i tako uterali strah u kosti neprijatelju koji ga se plašio.

Одлична тема.Неко помену да у Краљеву не постоји улица са његовим именом.У ком граду постоји (нажалост ни у једном)?

Крагујевчанин:

Одлична тема.Неко помену да у Краљеву не постоји улица са његовим именом.У ком граду постоји (нажалост ни у једном)?

Kliknite za proširenje...

У БГ-у има споменик.

Ненад:

У БГ-у има споменик.

Kliknite za proširenje...

gde???

Ненад:

У БГ-у има споменик.

Kliknite za proširenje...

Знам,али ја говорим о улицама у Србији.За оваквог човека један споменик је мало

ljuta_mamba:

gde???

Kliknite za proširenje...

Na Toplicinom vencu... u parku Vojvode Vuka. Iz Knez Mihailove se ide ul Vuka Karadzica, ili ul. Djure Jaksica, Zmaj Jovinom...

Spomenik uradio vajar Djordje Jovanovic.

Brzo je Srbija zaboravila takve junake, ali zato je svaki kurir imao ulicu u bilo kom grada, a u Srbiji samo Beograd spomenik takvoj veličini! I onda se pitamo zašto smo dovde došli!

Slava srpskom junaku!



Evo ovde zanimljivih tekstova, povodom sto godina cetnika 2003

СТАРИ ЧЕТНИЦИ

О ЧЕТНИЧКОМ ИМЕНУ

ГАЛЕРИЈА : СТО ГОДИНА ЧЕТНИКА

Један од наших највећих јунака.Данас,на жалост,увелико заборављен.Човек од кога су стрепели турци,арнаути,бугари и бугараши...а упознале су га добро и швабе.


Вук са својим старешинама уочи Балканског рата
http://www.dodaj.rs/?2z/wU/YdGSFhc/graphic1.jpg

Вук са одредом пред ослобађање Прилепа 1912.
http://www.dodaj.rs/?n/11n/4aFR0drW/graphic2.jpg

Споменик на Топличином венцу
http://www.dodaj.rs/?2P/10d/u7ABeT8/450px-vukpopovicmonument.jpg

Слава великом војводи.
http://www.dodaj.rs/?3Q/aS/21VWO9eK/graphic3.jpg

Крагујевчанин:

Одлична тема.Неко помену да у Краљеву не постоји улица са његовим именом.У ком граду постоји (нажалост ни у једном)?

Kliknite za proširenje...

за Крагујевац не знам,али у Београду постоји улица ВОЈВОДЕ ВУКА,налази се на Палилули код Новог гробља,паралелна са Албанске споменице и Цвијићевом

ljuta_mamba:

gde???

Kliknite za proširenje...

на Топличином венцу,код Тањуга

....Е то су били Четници,борци за народ,слободу,а не ови гибаничари,који су више зла нанели Србима него све душманске војске

Слава му!

Необично је да у читавој теми нема објашњења откуда такав наслов.


ВОЈВОДА ВУК

Зашто гавран загракта и прхну
Поврх виса код села Груништа?
- Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.

Ту настаде врисак од пушака,
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
Силног пука у Војводе Вука.
Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише...
Клону рука у Војводе Вука.

Весели се, Бугаријо љута,
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака...
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.

Милисав Јелић

Милосав Јелић је иначе био официр и један од старешина у Вуковом одреду и у Балканским и у Светском рату,све до расформирања 1917.На Солунском процесу је ражалован са осталим "Црнорукцима" и није учествовао у ослобођењу земље.Његова збирка песама која се зове "Србијански венац",у којој су опевани српски јунаци тог доба,никад није доживела заслужени публицитет,чак ни између два рата,јер се на "Црнорукце" гледало као на неподобне.И ова песма о Вуку је из те збирке.