Moje saucesce.
Govorim iz slicnog iskustva. Izgubila sam oca kada mi je bio najpotrebniji, znam da nije isto ali imam zelju da ti pomognem jer sam videla sta se sve dogadjalo mojoj majci.
Prvih meseci je najgore i to mora tako, stalni osecaj panike i bezbroj glupih pitanja kaja se vrzmaju po glavi, ne postoji nacin da se misli skrenu na nesto drugo. Ponekad ljudi koji zele da pomognu i da te utese, urade potpuno suprotno, samo te jos vise rasplacu. Moj savet; nemoj nikako biti stalno u kuci ili kod rodbine, setaj po gradu razgledaj izloge, procitaj novine u parku, ako ti to trudnoca dozvoljava.
Druga faza je navikavanje na nov zivot. Tada ce ti biti malo lakse, onda dolaze razna razocarenja jer ces shvatiti da neki ljudi nisu bas bili iskreni prijatelji (Ne poznajem te, pa ovo ne mogu sa sigurnoscu da tvrdim).Pojavice se masa njih koja ce da pokusaju da umesto tebe organizuju tvoj zivot, to nemoj nikada dozvoliti, tvoj zivot je tvoja stvar, ne dozvoli nikome da ti se mesa i da ti naredjuje ma koliko dobronamerni bili.(To se obicno desava pred ostavinsku raspravu) Odluka uvek mora biti tvoja. Siguno ce se pojaviti i neki dusebrizan muskarac da ti "nadomesti" nedostatak muza. Sta ces raditi po tom pitanju, tvoja stvar, moj savet, oteraj to u ........
Teca faza: normalan zivot, bol nikada nece iscileti pa i ako po nekad zaboravis, nemoj se stideti, jer ces se uglavnom secati lepih stvari, sam cin smrti ce nestati.
Rec upozorenja za ovu pricu.
Tebi dete ne sme da bude oslonac, ti treba da budes oslonac detetu.
