Stihovi za moju dusu

...
Une bougie peut illuminer la nuit
Un sourire peut bâtir tout un empire
Et il y a toi, et
Il y a moi, et
Personne n’y croit, mais
L’amour fait d’un fou un roi,
...

NIJE TO POŠTENO

Nije to pošteno od ovog života
Da te nije prvu
Kroz moje snove proveo
Da te nije u prvo jutro mladosti mirisno
Pred vrata doveo
Nije pošteno i nije fer
Da ti nisam ljubio male sitne pjegice na nosu
Da ti nisam prvi mirisao kosu
I posvađao se sa svima zbog tebe
A možda je to bila samo neka zavjera
Ili su se zvijezde pomiješale
Na krivo mjesto stale
Pa su tvoje ljubavi neke druge
Nosile u sebi i malo tuge
Kažem ti nije pošteno od ovog života
Što nas je skrivao
Vodio nas po suprotnim stranama
A opet mislim
Da nismo to oboje htjeli
Tko zna da li bi se uopće ikada sreli

Željko Krznarić

Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.

Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.

Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.

Tačka na kraju priče mala je
kao srce.

Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.

Pero Zubac

OSMIJEH

Nismo se čak ni upoznali
a ja uzimam kopiju tvog osmijeha
bez pitanja
potajno
u prolazu
čim si se udaljila stavio sam ga na lice
izgleda da je to stvarno izvrstan osmijeh
ljudi kraj kojih prolazim
kradu od mene kopije
bez pitanja
potajno
znam to jer sam neke ponovo sreo
prvi put ozbiljni a sada s osmijehom
ukradenim
s mojeg
a zapravo s tvojeg lica.


Ivica Smolec

Rođak smrti


Ja sam rođak smrti.
Volim ljubavi koje ginu
I da poljubim svakog ko odlazi
U daljinu.

Volim bolesne ruže,
Žene kad od čežnje venu,
Volim sumornu, tmurnu
Maglu jesenju.

Volim kucanje tužnih satova,
Njihov samrtni, preteći krik:
Velike Smrti, svete Smrti
Nestalni lik.

Volim one koji putuju,
Koji plaču i bude se bez volje,
U hladnoj zori, pod injem
Sleđeno polje.

Volim umorno odricanje,
Plač bez suza, mir i odmorišta,
Mudraca, pesnika i bolesnika
Utočišta.

Volim onog ko se obmanuo,
Ko je posrnuo, pao i kleo,
Koji ne veruje, koji je tužan:
Svet ovaj ceo.

Ja sam rođak smrti.
Volim ljubavi koje ginu
I da poljubim svakog ko odlazi
U daljinu.



Endre Adi

Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolažem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam mogao sve lepše reći ali nema razloga
Iako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolešću izlečena
Ti si moje dete i ništa ne razumeš
I ja doslovno moram reći da te volim.

Matija Bećković

SUDBINA

Ko ti je stazu naznačio
kojom ćeš ići u nebom, zvijezdo?
Ko li je pticu naučio
kako da gradi svoje gnezdo?
Ko je kazao biljci: cvati,
crvu da mora pokrov tkati
i da se onda u nj obuče,
ko li mu za to niti suče?

Zar je kazao neko pčeli,
koja livadom zuji, gleda,
da li cvet žuti ili beli
u sebi kriju slatkog meda?
Da li si ti, draga, moje biće,
da u tvom oku život sviće,
da mi je ljubav tvoja sve,
to mi ne reče niko ne.

Kao što zvezda nebom kruži
a livadom se pčela kreće,
kao što nagon svakom pruži
da sazna pute svoje sreće,
i ja na tvoje grudi divne
dođoh da nađem put subine,
jer samo s tobom znam živeti
i samo za te mogu umreti.

Žoao Baptista Almeida Garet

TIŠINA

Tišina je govor razumevanja.
To nije odsustvo reči,
već odsustvo potrebe za rečima.

Čarls Bukovski

MOJA LJUBAV

Moja ljubav ima sedam pasa.
Ide ulicom tako, pa vidi
neko napušteno i gladno,
malecko il’ matoro,
njoj je to sasvim svejedno.

Čak i najružnije! Ona uzima.
Kupa ga, hrani, vodi po veterinarima
pa posle nema sebi da kupi nove cipele.

I kaže – nema veze. A cipela zinula
u jesenji dan.
I nasmeje se tako slatko – ko da to nije bitno.
A i nije.

Obuje ponekad dve različite
čarape.

Rukavi joj predugački,
ali voli taj džemper.

Postidi se zbog nekih običnih stvari.
Ne bih se setio da se žene danas
još uvek postide zbog toga...

Pocrveni, pa se smeje ko devojčica.
Sakrije iza vrata pa viri.
Kaže – „Neeeeemooooj!“
a sve se smejulji.

Kad voli pesmu,
žmuri dok peva i smeška se.
Pa izmisli lepši tekst,
i prepravi u magiju.

Probudi me u tri ujutru,
da mi „nešto pokaže“.
A vidim i sama se probudila
pre deset sekundi.

Čoveče, ona zna da kuva.
Sva jela sveta.

Svira gitaru. Sve pesme sveta.
Samo kaže – „A ’el znaš sad ovu... ?“

Ona tačno zna kad će kiša.
I koliko je sati bez gledanja na sat. (??!)

Kada sam najgori, nepodnošljiv,
zna da samo treba da me zagrli.
„Ne bismo se drugačije razumeli danas.“
kaže samo to. MOJU REČENICU!
I ja sam već izlečen.

Ako sam napisao pesmu,
pita me – „Ok. Šta to nije u redu danas?“.
Zna odakle dolaze.

Ima odličan smisao za humor.
Drži dvadeset i pet ljudi konstantno na smehu,
i ima svoj šou improvizacije pozitivne energije.

Žene je vole! Ne znam šta im radi,
prosto satima posle pričaju (dobro) o njoj.
Sve se ozare. Oči im ovolike!
Smeju se s njom, pa svaka druga kaže:
„E, ovog puta mislim da sam se upiškila.“

I onda kažu – „Ja mislim da ću vam biti kuma
ako treba... to jest ne ako treba, nego MORA!“

Uspeva nekako da posle sat vremena poznanstva
dobije poziv da noćas prespava kod moje drugarice.

Ima dva citroenčeta. Jedan novi, jedan stari.
Novi kad vozi sve je u redu. Ali kad vozi Spačeka!
Vozi i zakačinje retrovizore automobila
od po 60000 evra i kaže:
„Ako ima toliko za kola, još 600 nije ništa za njega...
toliko on da za jutarnju kafu... Zašto da stajemo?
Nemamo sad vremena, gužva je na Brankovom... “

ili: „Parkiraj mi ti. Auto mi se nešto ugojio...
Volan se ukrutio.“

Ne znam šta je to. Zakopčavam je.
Vezujem joj pertle.
Ušijem joj razdrndano dugme
(koncem pogrešne boje).

Ne voli fotke, ni da se slika.
Kaže – „Ne umem da ispadnem Ja.
Ispadne neka druga... Nekad lepša, nekad
neka ružnija.“
(Izmišlja(va)!)

Kada nosi haljine,
tih dana se (opet) zaljubim u nju.

Priča i u snu.
Samo se namršti, promrmlja nešto,
pa se (kao i uvek) nasmeši.

Ta devojka zna matematiku.
Razume se u hemiju.

Razume se u karburatorske motore
ali neće da prlja ruke,
samo kaže – „Zameni.
To ti je dvogrli Veber.
Ne pravi dobru smešu...
A i bimetal na saugu ti
nije ni za šta,
kompresije na cilindrima proveri...
Imaš na Čuburi jednog
starog majstora...
I vidi ploču dole!
Dihtung ti je riknuo čoveče!
Šta me za*******, vidiš
da ti tu vuče falš vazduh?!
Vidiš da pišti ko Boing na forsažu!
Eto! Sad isprlja ruke, vidi mi nokte!“
a ja pritom samo zinem, ništa mi nije jasno.
Ni šta priča, ni odakle zna!
Posle proverim, kod majstora
- sve istina!

Diploma faksa joj još uvek stoji u rancu,
nije je ni pogledala. Majke mi! Godinama...
Ali joj zato slika sa Kilimandžara
stoji okačena i uramljena na počasnom mestu.
5.890 plus pet, šest metara iz kojih se vratila s posledicama,
(glava joj još uvek u oblacima)

Kaže – „Hej ti? Šta ima da se dokazuješ...
Znam ko si. Opusti se malo... “

Dvanaest Japanaca i Japanki, doletelo je za
njen rođendan, a provela je sa njima družeći se
samo jedno popodne u Barseloni.
Opseli grad, vodim ih da slikaju što nas
NATO rokao i Kališ...

Osećam se kao da vodim ekskurziju,
a Džapanezi spikaju engleski bolje od mene
sve samo književne reči bacaju
– ja se samo prekrstim kad ih ne razumem.
I oni isto, misle to je običaj.

Jedva čekam da prođe rođus,
da ih potrpam nazad na avion!
I da ostanemo sami.
Sedam pasa, ona i ja.

I kaže mi –
„Nemaš ti pojma srećo,
Ibanez je bolji od Fendera.
Ibanez je muška gitara.
Fender je za sviruckanje...
To s***e bi trebalo samo
da proizvode u rozoj boji... “

Troši samo pare koje zaradi.
Svi je nutkaju, tutkaju,
meni žao da propadnu,
a ona... ne uzima.
Kaže „Imam dovoljno.
Da imam više,
bila bih bezobrazna.“

Čak i sedam pasa
to gleda i pretvara u koske
i šnicle i cvile – instant.

Nekad se svi okreću za njom.
Zevaju, zinuli, dođe im da im posadim
po pesnicu po sred čeljusti.

A nekad hoda kao zamlata,
spadaju joj pantalone,
u maminom kaputu iz 1976.
sa lizalicom,
debelom ruskom knjigom
u ruci,
i misliš i sam – ova nema
pojma kud je pošla.

Ne zna da se bije.
Nije nešto jaka,
ali ima najopakiji
udarac kolenom ikada.

Pozavideli bi joj u svim
kafanskim tučama na tome.

A kolence malo,
lepo, žensko,
nikad ne bi reko...

Za nju su stvari samo stvari.

Nešto se pocepa,
slomi – nije problem.
Kupićemo drugo.

Sem što ja umem da slomim
uspomenu! Taj sam!
Govedo! Nisam ja za kućnu upotrebu.
Ja sam za – s psima
tamo napolju!
Al’ i drveće bi joj,
čini mi se polomio.

I moram sad da idem.
Ćaskao bih još,
al’ čekaju me Japanci.
A i sedam pasa je gladno!


Ratko Petrović

Sjajna

*pustinjakinja:

Sjajna

Kliknite za proširenje...

Srce

Srescemo se opet, ko zna gde i kada,
nenadano i naglo javices se meni -
mozda kad u dusi bolno zastudeni,
i u srcu pocne prvi sneg da pada.

Na usnama nasim poniknuti nece
ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
sto ne osta vise od negdasnjih snova
ni kaplja gorcine, ni trenutak srece.

Ali starom strascu pogledam li u te
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer sto srce hoce to je njegov deo -
uvek novi deo od nove minute.
Dučić

Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.

Dao bih sve,a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna,a ruke večito prazne.

Rade Drainac