Stihovi za moju dusu

Tisina… ne postoji!
To je ustvari vaznoca
koju su smislili dokoni.
Za mene… ne postoji.
Jer sve oko nas
ima svoj jezik potonji.
Za mene nikako ne postoji.
I list razgovara s’ listom stvarnicki.
A tii…
Da si slusao mozda bi znao
sta ti sapucu dva mrava na putu
dok setkaju i nose mrvu na ledjima.
A to je eto… tebi tisina…
Da si slusao mozda bi cuo
sta ti sapucu tratincice na livadi
dok od njih vencice pravimo.
A ti mislis eto… tisina…
Da si slusao mozda bi cuo
sta ti sapucu moja cutanja
i moje usne osmehom zaledjene.
A tii…ti si birao… eto tisinu.
Onu sto ne postoji.
Onu koju su smislili dokoni.
 
Ponovni susret

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekada u mojoj ležala
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju
s mojih usana na tvoje prelila
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja
a casovi srece ostaju
njihov je sjaj u nama.

Herman Hese
 
Prosao si mi kroz prste
kao vreli vetar.
Onaj sto s vulkanima
ozivljenim svrati
da kamen istopi.
I nestao...
Ostavio opekotine,
izbrisao otiske.
Sad mogu da kradem
koliko mi dusa pozeli
Mogu...
ali nemam koga
Zelim...
ali peku dlanovi
bol dusu razara
Trazim...
ali uzalud
vulkan je sada
samo hladna prasina...
 
I don't know where to find you
I don't know how to reach you
I hear your voice in the wind
I feel you under my skin
Within my heart and my soul
I wait for you
Adagio

All of these nights without you
All of my dreams surround you
I see and I touch your face
I fall into your embrace
When the time is right I know
You'll be in my arms
Adagio

I close my eyes and I find a way
No need for me to pray
I've walked so far
I've fought so hard
Nothing more to explain
I know all that remains
Is a piano that plays

If you know where to find me
If you know how to reach me
Before this light fades away
Before I run out of faith
Be the only man to say
That you'll hear my heart
That you'll give your life
Forever you'll stay
Don't let this light fade away
Don't let me run out of faith
Be the only man to say
That you believe, make me believe
You won't let go
Adagio
 
Hodala sam kao po ledu
I pre onog dana
Kada si mi rekao
bice sve u redu..
A ja ljubavi...
I dalje hodam kao po ledu
I mislim kako bi cudesno bilo
Da ugledam tvoju siluetu
i kazem ti da znam da se
nikada neces zagubiti u meni
ni danas ni sutra ni u onom
nasem drugom svetu..

N
 
Volio bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osjetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negdje
gdje skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negdje u odbljesku zlata
moj dah se mješa s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osjećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi tijelo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dao sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog vječnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?

940779b7e02f5e4a4ce40e2hl4.jpg
 
Poslednja izmena:
Desanka Maksimovic - Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svijesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagriješenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sjećaćete se uvijek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamrijeti vam neće gušena htijenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sjećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nijemi,
sjećaćemo se dugo
ma i zavoljeli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sjediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabjelasa.
Ako vjeruješ sjedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dijete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvijek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proljeća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao rijeke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posjedjele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umrijeti,
pamtiće te on, sjetiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osjećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sjećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesretni i krivi.

scaled.php
 
NE PRIZNAJEM RASTANKE

Ne priznajem rastanke
i nikad necu.

Suvise boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice;

kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane,
bas kada bleda,
jos prazna zora
mesecevo srebro ucuti;

i kada zamre let povetarca
sto dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane...

Ja zelim da jos s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora,
da s tobom disem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem.

I zato ne dam, i zato necu,
i zato rastanke ne priznajem.

Zelim da zivim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim,
zelim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima,
dok postojim.

Zelim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi;

da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u sarene misli neke,
u zute duge na modrom tlu.

Zato ne dam i zato necu.
Zato moj odraz jos vesto krije
istih osmeha tajne daleke.
Zato cu uvek biti sa tobom,
u dasku misli ili u snu.

Jos uvek nas cvet negde nice,
jos uvek nase tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu.

Svi su rastanci tuzne price,
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.


Dragana Konstantinovic
 
Porota moja..oci tvoje,sto me sude na vjecnu samocu
Kaznu primam poput ukora dijete
I ne dizem glavu
Jer me strah u oci te gledati
Strah me da cu suzu pustiti
...Jer odlucila sam biti jaka
Ma koliki bol u meni bio
Nasmijesit cu ti se i reci ok duso
Ako mislis da ces sretan biti
Neka bude tako
A kad se okrenes i podjes od mene
Pogled ce te moj pratiti
Pogled ranjene zene
One koja je s ponosom izgubila sve
I jos samo u mislima ima te
Pratit cu te sve dok i zadnju sjenu tebe vidim
I tek onda cu suzu pustit,jer nemam koga da se stidim
A ako te zivot na moj put opet donese
Pogledat cu te istim onim pogledom kao prije
Srce moje i dusa nece da te zaborave
Jer jedino misao na tebe cijelo moje bice grije
nepoznati autor
 
Pisi mi na zelenu adresu ljeta

Pisi mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi saljes neka bude posljednje vecernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nesto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su citave price.
Najveci uticaj na mene izvrsila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su precutali, jer, zaboga, koga se to tice.
Koga se tice to sto si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajuci, obidjoh uzduz i popreko.

Tvoje ime nije uslo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijece u vazi.

Tvoje oci su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi

Izet Sarajlić
 
Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim, i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge, na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje. Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate, onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke, na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju, na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.

Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.

Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.

Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge

koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.

Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

Dragana Konstantinović
 
Danas je otvorila prozore
nekoliko puta,
sluteći…
da će proći ulicom bez
početka i kraja…
oči njegove.
I danas je.
I sada gleda…
i svi su opet tu,
dolaze i prolaze…
samo njega nema.
Jedna zvijezda sa neba
k’o nada se nasmije,
a postelja od snova…
velika i bijela,
iznova… čeka je;
i novo sutra
kada neće htjeti…
Reče da od sutra
neće na njega misliti,
ali… za svaki slučaj,
-samo će jedan, mali,
krišom….
prozorčić otvoriti.:heart:
 
:heart:

Iz kojeg cvijeta dolaziš
zašto nisi kao i sve druge žene
koje prođu kao sjene
čija se ni imena ne pamte
čiji se dodiri usana zaborave
s prvim jutrom

iz koje si ti ljubavi
iz koje knjige
iz kojeg romana
kad mi tako bez ikakvog plana
bez namjere
srce lomiš na dijelove
i noći mi pretvaraš u dane

koja si ti žena
kad mi pola života u tebe stane
zbog koje žalim
sve ovo što prebrzo ide
što su jeseni bliže
i što mi se suze vide prvi puta
jedino si s neba mogla doći
jer druge putove poznam
i na njima sam s drugima bio sam

iz kojeg si svijeta
iz kojeg cvijeta nosiš taj miris
da te volim
i nikad ne prebolim

Željko Krznarić
 
Ako me zaboraviš

Hoću da znam
jednu stvar.

znaš kako je to
ako gledam
kristalni mjesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano deblo drveta,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svjetlost, metali
poput barčica što plove
ka otocima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bi te ja već zaboravio.

ako smatraš dugim i ludim
vjetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korjenja
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korjenje
u potrazi za drugim tlom.

ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvijet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Pablo Neruda
 
Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Rilke
 
STREPNJA



Ne, nemoj mi prići!Hoću izdaleka

Da volim i želim oka tvoja dva.

Jer sreća je lepa samo dok se čeka,

Dok od sebe samo nagoveštaj da.



Ne,nemoj mi prići!Ima više draži

Ova slatka strepnja,čekanje i stra`.

Sve je mnogo lepše donde dok se traži

O čemu se samo tek po slutnji zna.



Ne,nemoj mi prići!Našto to, i čemu?

Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;

Iz daleka samo divimo se svemu.

Ne,neka mi ne priđu oka tvoja dva.

 
Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamiriso bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

(Miloš Crnjanski)
 

U potrazi za smislom cinimo,

nazalost,mnogo besmislenog.

Mi smo obmanuti vaspitanjem

zbog kog stvari samo prolaze

kroz nase zivote,stvari koje

ne mozemo dodirivati ili osetiti.

Za trenutke koje volimo i

kojih se rado secamo,

zahvalimo sebi i onima

koji su tu zbog nas.

Cuvajmo one koji imaju smisla

za paznju,smeh i ljubav



Turgenjev
 
Ja, ti, i svi savremeni parovi

Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja!

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu, kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.
U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde!

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac, i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spasava!

Naš tužan osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Teku uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.



Miloš Crnjanski
 
PROLEĆNA PESMA


Osećam večeras,dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;

Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;

Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni.

 
epilog

ovo nije ispovest.
ovo je gore nego molitva.

hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vracam.

hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plasim
za tebe,
izgubljenog u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenog kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli?
po kojoj znas koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

ona mera po kojoj znas ko te otima,
a ko placa?

da li sam jos uvek
medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najcistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saca?
 
Zajedno ćemo svući tijela


Ne guši krik poljupcima
pusti glas
pusti glas u noć
neka misle da rađamo se
neka misle da umiremo ...
udahni me
svu me udahni
popij
do dna
do dna dna
zajedno ćemo svući tijela
i smijat ćemo se
i smijat ćemo se i plakati
zajedno
još samo malo
još samo malo se drži
za moje ruke od svjetla ...


Enes Kišević
 
Pesniče, veče se primiče. Tvoja kosa sedi.
Čuješ li u svojim osamnim mislima poruku drugoga sveta?

Veče je - reče pesnik - pa osluškujem,
jer me neko može zvati sa sela ionako je dockan.
Bdim: da li se mlada, bludna srca nalaze,
da li dva para čežnjivih očiju prose svirku,
koja bi prekinula njihovo ćutanje
i za njih govorila.
Ko bi tkao njihove vrele pesme
ako bih ja sedeo na obali života
i posmatrao smrt i drugi svet?

Večernjača nestaje.
Tinjanje pogrebne vatre
umire lagano na nemoj reci.
Šakali urliču u horu sa dvora opustele kuće,
pri svetlosti umornoga meseca.
Kada bi neki putnik ostavio svoj dom
i došao da probudi noć i
pognute glave osluškuje žubor sutona,
ko bi mu na uho šaputao tajne života
ako bih ja zatvorio svoja vrata i
hteo da se oslobodim zemaljskih veza?

Šta mari što moja kosa sedi.
Ja sam uvek toliko mlad i toliko star
koliko i najmlađi i najstariji u tom selu.
Jedni se osmejkuju slatko i prosto.
Jedni lukavo namiguju očima.
Jedni imaju suza koje naviru u po bela dana,
a drugi suza koje se kriju u tami.
Svima sam njima potreban,
zato nemam vremena da lupam glavu
o onome što će tek biti.

Sa svima sam podjednako star.
Šta mari što moja kosa sedi?


Rabindranat Tagore
 
cockle-shell_2.jpg


7007.gif


Život je lepota
Ko to samo ume
Kada mu je nejteže
Svakog da razume
Koliko ljubavi ima
I svaka ko vatra plamti
U srcu ostaje jedna
I ceo život se pamti
To srce što te boli
Došlo je vreme da moli
Ta tvoja duša što pati
Došlo je vreme da plati
Nauči srce svoje
Ono što mrzi da voli
A oni koji te vole
Da im ne stvaraš boli
Nije važno ko je brži
Važnije je ko izdrži!

Sinisa Cvetkovic

7007.gif
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Samsonight
@RialdaT, I need you!
2
Odgovora
30
Pregleda
552
*pustinjakinja
*pustinjakinja
UltraBasic
Razlog za probuditi se RANO
Odgovora
8
Pregleda
210
UltraBasic
UltraBasic
Nina
Zagrljaj, koliko vam je bitan
2
Odgovora
30
Pregleda
592
Nina
Nina

Back
Top