Nedavni sadržaj od Обрен

Могу да одговорим на њега... Свађа је настајала када бих ја истрајавао у свом ставу... не битно у вези чега...

Ја сам и отворио тему са питањем "шта сад?" Мислим да пустим још мало времена да прође, да се још више сталожим... Нешто ће морати да се деси, јер ова њихова "мала комуна" не може дуго да опстане... Ја ћу се управљати према томе шта је боље за сина, а не за њу или мене..

Мој непопуштајући став би наш однос довео до овога много пре, а ја то нисам желео ни по коју цену... Њени претходни изласи из куће дешавали су се после жестоких свађа где је излазила на брзину, без детета. Ја мислим да се није враћала због нас и наше заједнице, него због детета Став јесам...

Мислим да грешиш. Мој одлучнији став и инсистирање на њему редовно је доводио до свађе. Затим одлазак из куће. Ове је четврти пут. Развода које сам успео да изгладим само речима, без њеног одласка из куће, било је безброј. Ја се сад не управљам према према ономе шта ја осећам према њој, шта...

И није примарно питање да ли ја желим да будем у браку са њом, него је примарно питање са које позиције могу више да урадим за сина, са ове садашње или из оне коју сам имао у браку...

Питање је да ли може да се промени. Ја сам то покушавао годинама уназад... Ја мислим да је код ње патологија у питању, и да то не може да се промени само мојом добром вољом. Ту су потребни, како овде на теми многи мени препоручују, стручњаци и лечење...

Данас нова назнака. И то од бившег паше, мужа женине сестре која је отишла и живи с њом. Разговарао ја са мојом бившом, вероватно о његовом проблему, нисам хтео да запиткујем, али између осталог ми је рекао да би се моја бивша помирила са мном, ако бих ја то хтео. Истина је да бих због детета...

Сви ови разлози које си навела стоје. Ја јесам тему почео због тих ствари, али то су били они први дани кад сам био у хаосу. Сад после две и по недеље, мислим да тему можда није требало ни отварати. Мени није сада циљ да овде на форуму тражим решење моје брачне ситуације, нити да расправљам ко...

Овакав однос њега и мајке у великој мери, ја сам потпомагао свесно и намерно. Као што рекох, врло је посесивна, поред тога мене је из мени необјашњивих разлога, доживљавала као претњу детету и њој. Да бих јој доказао и показао да ја нисам никаква претња, практично сам јој "гурао" дете у руке...

Он сам неће моћи да се управља према својим жељама и афинитетима, због мајчиног утицаја. Ја знам шта би он волео да студира и чиме би волео да се бави у будућности, али да би то студирао, морао би да оде у други град. То му мајка неће дозволити. Кад смо разговарали о упису на факултет; он зна да...

И ја мислим да дете, кад за то дође време или се стекну неки други услови оде из родитељског дома и живи свој живот смостално. Међутим, знајући ситуацију, мислим да он никада неће моћи да се у потпуности осамостали јер му то неће дозволити мајка. Она у њему пре свега види осигурање за сопствену...

У овим тренуцима, управо тако и ја мислим. Видећемо шта ће донети време. Ја ћу се потрудити да се што више "охладим" и стабилизујем да бих могао што адекватније одговарати на долазеће ситуације, које извесно очекујем, пре или касније....

Кад од некога добијеш потврду својих ставова, за које наравно мислиш да су исправни, онда лакше и са више самопуздања кренеш даље... Ја се полако враћам у нормалу и без психијатра, и без психолога, и без социјалног радника, а богами и без таблетица... Неки кажу да оно што те не сломи, очврсне...

Развигоре, ја бих те замолио да не напушташ тему, наравно ако још буде "жива", јер сам у твојим постовима осетио подршку и мислим да се твоје мишљење и ставови, ако не у потпуности, онда великим делом, поклапају са мојим. А што се тиче тога шта ћу да урадим и да ли ће то бити као и претходна три...

Слажем се, али само делимично. Кад си рекла да је отац требао раније реаговати ниси рекла како. Моја бивша супруга је изузетно посесивна особа. Ја сам то осетио и на својој кожи док нисмо добили дете. Сваки мој покушај зближавања са дететом, или учвршћивања односа између оца и сина, оцењиван...