Evo mog primera........
Ziveli smo 17 godina u stanu roditelja mog muza. Za to vrme cesto nisam imala za pristojnu garderobu, a odricala sam se i po kojeg obroka da bismo tu kucu opremili i stvorili od nje dom. On je uvek ,,furao,, stav (mada to nikada nije izgovarao - ali se nekako to u vremenu na delu pokazivalo) zahvaljujuci meni imamo krov nad glavom, nismo podstanari, pa iako se necega odrices - bar si nasla ,,dobru priliku,,. Povodom istog je sebi davao za pravo da novcem koji zaradi osim sto da neki minimum za hranu (koju i sam jede) sam raspolaze. Kada je dete u pitanju nisu ga interesovale ,,sitnice,, tipa svakodnevni troskovi i sl. On je bio tu da finansira skupo letovanje (ja dajem za ,,kikiriki,, znao je da kaze - tj. za sedenje po kaficima, restoranima, shoping..... sto ja da sam sama ni nebi u toj meri trosila). Elem..... on se zaljubljuje.
Kaze da mu se gadim, da ne moze vise ocima da me gleda. Da sam ja njegov najveci neuspeh u zivotu. Da je ta zena zanimljiva, obrazovana, vesela, za njega uvek raspolozena...... ma sve sto ja ne bih mogla da budem sve i da se ponovo rodim. Uzas.
Smatra da je jedino normalno resenje da ja lepo izadjem iz tog stana, posto i nije njegov, nego njegovih roditelja i ja nemam nikakvih prava. Prema detetu je uvek bio ,,med i mleko,, , ali je meni bio prepusten onaj tezi deo roditeljstva. Zena sam, pa je valjda i normalno da cistim, perem, peglam, radim domace zadatke....dok on ako nije u kaficima, uzme dete, odvedega do grada.....i posle mi prebacuje kako nigde ne idem sa njima.... a ako bih isla onda bi u kuci bio krs.....pa bi onda verovatno rekao da sam neka neuredna.... i tako.... E, posle svega toga, ja sam naravno bila kriva sto je on nezadovoljan, nepronadjen u nasem braku.....sto mu ni do seksa samnom nije....
Dete i ja izadjemo iz te kuce. Usledi uklapanje deteta na stan moje majke, koji je mali. Nema svoju sobu. Majka mi je ogorcena sto se ,,nisam borila,, da ostanem tamo, zena je oduvek bila malo samoziva a sada joj je kuca puna, pa neuspeh u porodici ( i ona je razvedena)...mislim - pakao!
Dete i pored toga zavrsi sa svim peticama, ja na poslu dobijem cak i neko unapredjenje (uopste neznam kako...) i sad:
Kada dete ode kod njega, njoj je tamo lepse.
Ima svoju sobu, on tu vezu jos uvek krije od deteta (valjda da se prvo dete navikne na cinjenicu da mi nismo zajedno), njegovi roditelji koji imaju stan u blizini kuvaju i brinu o njemu (tako da ima slobodnog vremena za razliku od mene, posto majka koristi svaku priliku da ,,zbrise,, u vikendicu, pre zbog toga da nam nebi smetala.
Dozvoljava joj da krsi neka sitna pravila kada ode tamo, tipa da ostane u parku malo duze nego sto sam joj ja dozvoljavala, govori joj da i ako popusti u skoli - nema veze- popravice (a nikada nije seo da je preslisa lekciju, niti ima pojima o organizaciji na dnevnom nivou - ucenje, pakovanje knjiga, pregledanje sta se radilo, kada je koji predmet pa da li se uci danas ili za dva dana....).
Samo je pitanje vremena kada ce ona da shvati da joj je tamo mnogo manje ,,zahtevno,, i prilagodjeno njenim potrebama (ima 12 godina), a bogami ce joj i trebati privatnost koju ja ne mogu da joj pruzim.
On ide na tu kartu i vidim kako je u vremenu pridobija na te stvari koje ja nemam, a kako da joj objasnim da je u zivotu TEZE UVEK BOLJE. i da manipulise sa njom da bi je privoleo da misli kako su svi njegovi postupci u zivotu bili OK. Ako budem ovo pricala, samo cu opteretiti dete stvarima koje ne moze da shvati, a kada bude mogla, vec ce biti kasno.
I eto.....sta da radim ako dete za godinu dve kaze, ja odoh kod tate?
Vec sada mi se place kada pomislim na to.
Ja nemam nikog osim nje. Ona mi je sunce u zivotu. Volela bih da se u zivotu izbori da bude samostalna i svoja, a to nece time sto ce biti neobrazovana i razmazena (u pogresnom pravcu)..... Kada ne bi zivela samnom, ne bih imala razlog da se budim, da zivim..... Mozda ce neko reci da sam posesivna, ali cak sanjam da jednog dana kada se uda i ima decu, zivim sa njom, da joj pomazem u svemu, da ucim i sa njenom decom..... Ali.....svo vreme sam u strepnji da ce mozda zivot doneti drugacije.
Jos nesto..... koliko se god ja borila da joj ,, stvorim uslove,, , trebalo bi da imam mnogo vecu platu, pa da budem sigurna da ce firma u kojoj radim opstati jos 20 godina, da bih uzela kredit za veci stan. Jer, ako nesto krene naopako, znamo ko ce to jedva docekati! Cak i nisma sigurna da bih kredit dobila, kao samohrani roditelj (obicno se uzima prosek zarade bracnih drugova....ili tako nesto). Ako odemo u podstanare, onda bi tata tek bio u poziciji da pokaze kako je kod njega bolje.... Grozna situacija....
