Surdulica je mala varoš od oko 11. 000 stanovnika, nalazi se na krajnjem jugoistoku Srbije. Smeštena je u prijatnoj dolini reke Vrle, na oko 500 metara nadmorske visine. Lep, tih gradić, u kome su se između dva svetska rata, a i posle Drugog svetskog rata do nekih šezdesetih godina, lečili bolesnici od tuberkuloze u poznatoj surduličkoj grudnoj bolnici Sanatorijumu.
Surdulica je mnogostradalni gradić. Tokom Prvog svetskog rata, za vreme bugarske okupacije, postala je prava srpska klanica. O tome piše Bora Stanković u svojoj potresnoj priči "Surdulica": "Surdulica, namenjena da čoveku pruži odmor, osvežavajući ga svojom prirodom, bila je kao neki centar između divljine vlasinske, pitomine Toplog Dola i prostranih masuričkih livada. .. Ali, pored ove njene uloge, njoj je sudbina dodelila i da ponese veliki krst mučeništva i da postane druga Golgota, kosturnica i grobnica Srba, pobijenih i zaklanih, ne od neprijatelja, već od zverova Bugara i izmeta čovečijeg roda.
Posle rata, 1918. godine, formirana je Međunarodna komisija za ispitivanje zločina nad srpskim narodom, u kojoj je bio i doktor Rudolf Arčibald Rajs. On je od oktobra 1918. godine utvrđivao zločine i ispitivao posmrtne ostatke srpskih žrtava koje su ubijene tokom austrijske, nemačke i bugarske okupacije. Tako je uz pomoć lične ankete i dostupnih dokumenata iz bugarske arhive, došao do saznanja da su Bugari u Surdulici ubili mnogo ljudi. Svedoci procenjuju da je ubijeno 2000 – 3000. Žrtve su dovođene iz svih krajeva. Ubijanja su vršena na području reke Vrle, Dubrave, Stojkove šume, Duboke doline, Kalifera, Vlaškog dola. Srpske knjige su uništavane, Srpska crkva je pretvorena u raskolničku. Stanovnici su morali besplatno da argatuju za neprijatelja, zabranjen je srpski jezik, paljene su srpske knjige, a novorođena deca nisu smela da dobijaju srpska imena. Među poginulima su svi viđeniji ljudi onog doba, iz svih krajeva Srbije - sveštenici, advokati, učitelji, sudije. Cilj okupatora je bio da uništi srpsku inteligenciju. Pogrom nad nedužnim srpskim civilima trajao je od novembra 1915. do septembra 1918. kad je Bugarska kapitulirala. Ubijani su čak i žene i deca poginulih, da ne bi bilo svedoka. A Viljem Drajton, novinar, Amerikanac koji je bio u sastavu Međunarodne komisije za utvrđivanje zločina u Surdulici, jednom jedinom rečenicom rekao je sve: " Mi bismo bili srećni da što pre napustimo surdulički užas".
Posle završetka Prvog svetskog rata 1918. godine, počelo je otkopavanje zemnih ostataka žrtava bugarskog terora i njihovo sahranjivanje. Posle tih otkopavanja, posumnjalo se da je broj pobijenih mnogo veći od 3000 i da je u Surdulici za vreme Prvog svetskog rata ubijeno oko 6000 ljudi. Posle pronalaženja i sahranjivanja žrtava, sazrela je ideja da se podigne spomenik nevino pobijenim Srbima, Spomen-kosturnica u kojoj će počivati zemni ostaci svih identifikovanih i neidentifikovanih surduličkih mučenika. Formiran je Odbor za podizanje Spomen-kosturnice sastavljen od dvadesetpetorice uglednih surduličkih građana. I podiže se kosturnica u blizini crkve Sveti Đorđe, naslonjena na severni zid tada Više osnovne škole u Surdulici.
Svečano otvaranje i osvešćenje bilo je u nedelju 24. avgusta 1924. godine. Tužnoj surduličkoj svečanosti prisustvovao je srpski patrijarh gospodin Dimitrije i Kralj Aleksandar sa Kraljicom Marijom. Tom prilikom, mimo protokola, Kralj Aleksandar I. se ispred kosturnice obratio okupljenim žiteljima rečima: "Polagao sam da na ovaj dan budem sa kraljicom u Surdulici, da se poklonimo kostima naših mučenika. Danas u slobodi ne smemo zaboraviti kakvim se nadčovečanskim naporom došlo do nje..."
U Drugom svetskom ratu Vardarska Srbija, južna i jugoistočna Srbija, deo kosovskog Pomoravlja, kao i Surdulica, potpale su ponovo pod bugarsku vlast. Surdulica je okupirana 22. aprila 1941. godine. Ponovo je zabranjena upotreba srpskog jezika i pisma, srpske knjige su uništavane, zabranjeno je nošenje šajkače, a Srpska crkva je ponovo stavljena pod vlast bugarske egzarhije. Ulaskom u Surdulicu, krajem aprila 1941. godine bugarski vojnici su demolirali i ispraznili Spomen-kosturnicu razbacavši stvari iz nje unaokolo, a krajem 1941. su od seljaka iz okolnih sela rekvirirali volove i zaprežna kola i sve kosti iz kosturnice noću prevezli na staro surduličko groblje i zakopali ih na neko nepoznato mesto.
Ova tajna grobnica slučajno je otkrivena 2009. godine. Skrivanje kostiju imalo je za cilj skrivanje zločina. Kosti koje su pri ovom noćnom zlodelu ispadale iz kola, meštani su krišom sakupljali i sahranjivali.
Krajem 1943. godine Kosturnica je ponovo bila predmet bugarskih devastiranja, ali ovog puta je potpuno srušena kad su sa nje skidali ciglu po ciglu, a kriptu potom zatrpali zemljom. Ostao je obris na severnom zidu škole kao nemi svedok postojanja spomenika mučenicima. Posle završetka rata nikakvim krećenjem nije mogao da se ukloni. Stalno se obris pojavljivao. U vreme komunizma bilo je zabranjivano da se govori o ovim zločinima nad Srbima, a sve u znak dobrosusedskih odnosa.
Kosturnica, podignuta i srušena u prošlom veku, u ovom, dvadeset i prvom, ponovo je izgrađena. Ponovo je obrazovan jedan novi Organizacioni odbor za podizanje uništenog spomenika, čiji je predsednik ugledni Surduličanin, prof. dr Tomislav Radojičić, inače predsednik udruženja "Stara Surdulica". Obnova je počela 2003. godine, kada je u Patrijaršiji srpske pravoslavne crkve pronađen originalni projekat. Nije bilo lako, zbog teškoća u kojima se svi nalazimo, a pre svega ekonomskih, prikupiti novčana sredstva za obnovu, ali takođe nije bilo lako ni prikupiti sve dozvole za podizanje ovakvog spomenika. Ipak, velikim trudom i angažovanjem profesora Radojičića, kao i mnogih drugih rodoljuba posao je završen.
Jel dosta? Oćeš još? Uebem te u usta smrdljiva...
