Zanimljivosti i anegdote o piscima

L

Lada

Legenda
Poruka
52.216
Miroslav Krleža i njegova žena Bela su do kraja života persirali jedno drugo.
Svaki put kad bi Branko Ćopić prolazio ulicom, raja bi uzvikivala “Hej, eno Branko Ćopić, gle, Branko Ćopić”. Piscu je to dosadilo, te je jednom prilikom odbrusio jednoj ženi: “Pa šta ako je Ćopić, nije međed.”
Viktor Igo, pisac “Zvonara Bogorodičine crkve”, se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji.
Remarkov rukopis za roman „Na zapadu ništa novo“ bio je odbijan čak 14 puta. Inače, ovaj roman je za 18 mjeseci prodat u tri i po miliona primjeraka.
Franc Kafka je bio unuk jednog kasapina i strogi vegeterijanac.
Čarls Dikens svakog dana je pisao po 4000 riječi najmanje.
Prema nekim izvorima Bajron je imao 250 ljubavnih afera u Veneciji tokom samo jedne godine.
 
Čuvena anegdota vezana je za Tina Ujevića poznatog po nekonvencionom ponašanju. Možda sebi ne bi nikada kupio novo odijelo da ga konobari hotela „Moskva“ jednog dana zbog neurednosti nisu izbacili iz restorana rekavši mu: „Upristoji se, pa dođi.“ Ujević je kupio bijelu košulju i frak, ali sakrivene u torbi, ponio je i svoje stare stvari. Ušao je u hotel lijepo odjeven i naručio odmah pet litara kuvane rakije. U toaletu se presvukao i ponovo se pojavio u uobičajenom izdanju sa frakom koji je potopio u šerpu sa rakijom, a zaprepašćenom kelneru poručio: „E, a sad prodaj ovaj frak, pa naplati piće“.
U Stendalovoj sobi pronađena je škrinja puna starih rukopisa sa kojom niko nije znao šta da uradi. Tu su škrinju poslali u Stendalov rodni kraj gdje je ona čamila u zabačenom uglu u jednoj biblioteci. Škrinju je pronašao poljski student koji je ostao očaran ljepotom stila kojim su pisani rukopisi. Među tim rukopisima bile su i stranice “Crvenog i crnog”.
Velom tajne do današnjih dana ostala je obavijena priča da je između Isidore Sekulić i Ive Andrića postojalo nešto više od prijateljstva .
Truman Kapoti sa pet godina je imao koeficijent inteligencije 215, najviše u istoriju škole za koju se testirao. U jednoj minuti imao je 50 opažanja, dok su druga djeca imala samo 5. On je čitao u prosjeku 5 knjiga nedjeljno.
Niko pouzdano ne zna šta se tačno dogodilo tog 3. oktobra 1849. godine piscu Edgaru Alanu Pou. On je tog dana nađen na ulici u Baltimoru, u polusvjesnom stanju i u odjeći koja nije bila njegova. Odveden je u bolnicu gdje je proveo 4 dana u delirijumu prije smrti 7. oktobra. Imao je 40 godina.
Viktor Igo je pisao stojeći, krstareći tamo-amo po radnoj sobi. Stojeći je pisao i Gete. Mark Tven pisao je ležeći, a Šiler držeći bose noge na komadu leda.
 
Đura Jakšić bio je poznat po tome što je često ceh u kafani plaćao svojom umetnošću. Tako je jednom pitao krčmara da mu da besplatnu večeru, s tim da mu Đura napiše pesmicu koja će mu se svideti. U slučaju da se krčmaru pesmica ne svidi, Đura će mu platiti gotovinom. Krčmar je pristao, a kada se Đura dobro najeo, počeo je da recituje pesmice jednu za drugom. Međutim, krčmaru se nijedna nije svidela. Najzad je Đura odrecitovao: „Ej, keso moja sa mnogo dinara, Iziđi iz džepa, isplati krčmara!“ – E, to mi se sviđa, to čekam! – reče krčmar. – E, vala, i ja jedva dočekah! – reče Đura i ode.
 
„Alisa u zemlji čuda“ je bila zabranjena u Kini zbog životinja koje govore.

Markes nikada nije dozvolio da „Sto godina samoće“ postane film.

„Gordost i predrasude“ su originalno nazvane „Prve impresije“.

Andrić je 1961. u Stokholmu primio Nobelovu nagradu uz zvuke „Marša na Drinu„. Pisac je staru, predratnu ploču poneo sa sobom u Švedsku i insistirao da
mu nagrada za roman „Na Drini ćuprija“ bude uručena uz ovu pesmu.
Šveđanima se melodija mnogo dopala, a pesma se munjevitom brzinom proširila po celom svetu.

Pre nego što ga je sustigla slava knjige Lovac u žitu, Dejvid Selindžer je bio kontraobaveštajni oficir u Drugom svetskom ratu, i zbog kojeg je završio
u bolnici usled nagomilanog stresa. Tvrdili su da je ćerki rekao kako generacije
koje su kasnije stasavale i koje nemaju iskustvo rata ne mogu da podele njegovo osećanje koje je opisao na sledeći način: „…nikada se iz nozdrva neću osloboditi
mirisa spaljenih ljudskih tela“. Nakon ’65. se povukao iz javnog života i one koji
nisu poštovali njegovu volju jurio je puškom.

-Niko pouzdano ne zna šta se tačno dogodilo tog 3. oktobra 1849.
godine , piscu Edgaru Alanu Pou. On je tog dana nadjen
na ulici u Baltimoru , u polusvesnom stanju i u odeći
koja nije bila njegova. Odveden je u bilnicu gde je
proveo 4 dana u delirijumu pre smrti 7. oktobra.
Imao je 40 godina.

–Viktor Igo je pisao stojeći , krstareći tamo-amo po radnoj sobi.
(voleo je da piše nag )

Stojeći je pisao i Gete . Mark Tven pisao je ležeći , a Šiler
držeći bose noge na komadu leda.

–Truman Kapoti sa pet godina je imao koeficijent
inteligencije 215 , najviše u istoriju škole za koju se testirao.
U jednoj minuti imao je 50 opažanja , dok su druga
deca imala samo 5. On je čitao u proseku 5 knjiga
nedeljno.

-Prema nekim izvorima , Bajron je imao 250 ljubavnih
afera u Veneciji tokom samo jedne godine.

–Dikensov hobi bio je hipnoza. On je redovno pokušavao
da svoju suprugu izleči od insomnije.

–Luis Kerol je sve detalje iz svog života zapisivao u svoje dnevnike.Posle njegove
smrti porodica je spalila sve dnevnike , jer nije želela da se uništi
njegova reputacija. Inače , neki istraživači su ubeđeni da je upravo on
bio čuveni DŽEK TRBOSEK.Kao što je poznato , on nikad nije bio pronađen.

-Velom tajne do današnjih dana ostala je obavijena priča da je između
Isidore Sekulić i Iva Andrića postojalo nešto više od prijateljstva .

-Bio Ljuba Nenadović u Beogradu .Sretne ga poštovalac i pita ga
„Koliko ćeš još sedeti u Beogradu ”?
Kliknite za proširenje...
Nenadović izvadi novčanik , prebroja novac i reče:
„Samo još sedam dinara ”.
Kliknite za proširenje...
 
Poslednja izmena:
Marsel Prust sam sebe je zatvarao u spavaću sobu obloženu plutom, kako bi neutralisao zvuke bučnog pariskog života.Poslednje tri godine života spavao
bi danju a pisao noću, imao samo jedan obrok dnevno i insistirao na besprekornoj čistoći sobe u kojoj je boravio. Oni koji su ga poznavali tvrdili su da je ličio na
kakvog pustinjaka koji nije planirao da napusti svoju pećinu.

“ U svome beogradskom stanu, nijem i oduzet, ležao je ispred ekrana Meša Selimović , gledao utakmicu i upravo se – kako bi to rekla narodna pjesma – dijelio sa životom. Možda je to bila samo zgodna bizarnost, u koju će budući čitatelj upisivati značenja kakva ona nema, ali postoji neka viša točnost i istinitost u činjenici da je jedan od najvećih pisaca jugoslavenske ere, pjesnik islamskoga misticizma, umirao gledajući nogometni spektakl.“(O Mešinim poslednjim satima)

Žoze Saramago, jedan od najuticajnijih portugalskih pisaca završio je mašinbravarski zanat u Lisabonu, a kasnije se bacio na proučavanje literature van formalnih institucija. Nobela za književnost dobio je 1998. godine.

Vilijam Šekspir – engleski pesnik i dramski pisac, jedan od najuticajnijih dramaturga u istoriji i tvorac „Romea i Julije“ ima samo nekoliko godina formalnog obrazovanja.

~Ivo Andrić je pisao nalivperom u sveske tvrdih , tamnih
korica .Rukopis mu je bio prilično nečitak , ali je mogla da ga
dešifruje njegova stara saradnica gospođa Vera Stojić.Ona je prekucavala
stranice na mašini , pa bi ih posle toga zajednički redigovali.
—Branko Ćopić pisao je mekanom grafitnom olovkom , takođe
u sveske.Imao je malu , veoma oštru britvicu kojom je zarezivao
olovke.
—Klod Simon je pisao svakog dana , baš kao i Andrić ,
koji je pisao stalno , pa i na Božić i Uskrs.
—Tomas Vulf pisao je stojeći za visokim pultom ,
a ispisane stranice bacao je preko ramena u otvoreni kovčeg.
Jednom je čitavu noć pisao na frižideru , a ujutru se ispostavilo da
je pojeo nekoliko konzervi hrane za pse.
–U sobi Stendala pronađena je škrinja puna rukopisa u potpunom haosu.
Nisu znali šta da rade s tim , pa je škinja sa rukopisima poslata u njegovo
rodno mesto Grenobl , gde je godinama čamila u arhivi bibliotke u nekom
zabačenom uglu.Sasvim slučajno prašnjavu škrinju je otkrio neki poljski student
i , pročitavši nasumice nekoliko strana , bio zapanjen lepotom njihovog stila.
Između ostalog , bile su tu i stranice „Crvenog i crnog“.
—Balzak je pisao odeven u široku haljinu do zemlje , i prisluku
protkanim zlatnim nitima.

~~~Puškinov pradeda bio je Etiopljanin , koga je u Carigradu
kupio srpski grof Sava Vladislavić.
~~Miroslav Krleža i njegova žena Bela ostali su do kraja
njegovog života na Vi.

~~Posle sednica Udruženja književnika , obično bi svi
sišli u Klub književnika.Ivo Andrić bi svima , diskretno ,
platio piće.Jednom prilikom mu je prišao Ivo Kusalić , vlasnik
kluba i pitao : “ Druže Andriću , večeras imamo divnu kolenicu ,
mladu jagnjetinu , sjajne bifteke , hladnu guščiju džigericu . . .“
Andrić ga je gledao zbunjeno : „Imenjače , ja danas pre podne
nisam istovarao ugalj na železničkoj stanici.Donesite mi , molim vas ,
jedan čaj“.

~~Priče da su Andrić i Branko Ćopić bili tvrdice su potpuno netačne.
Andrić je imao urođenu prirodnu otmenost koja ne dozvoljava da
se čovek razbacuje novcem i pokazuje da ga ima.To je potpuno
različita stvar od cicijašluka.

~~Lepe u jednostavnosti, svoje rečenice Duško Radović nije lako stvarao.
Saradnici ga opisuju kao na momente tmurnog novinara, koji sedi uz
pepeljaru punu opušaka i korpu punu zgužvanog papira.
Kažu da je tada odlazio iz redakcije, uz tresak vrata, na nekoliko dana,
pa se vraćao s okeanom novih ideja.
Evo nekih Radovićevih dosetki o svojim kolegama piscima :

Vasko Popa je, po Radoviću, bio najproganjaniji srpski pisac. On je prognan u – Gradski komitet!

Za Mirka Kovača je mislio da piše pred ogledalom, da bi zauzeo pozu!

Za Branu Crnčevića je tvrdio da ne bira sredstva da bi bio cilj!

Za Vasilija Popovića je rekao da je pravičan u svojoj mržnji prema piscima, jer ni sopstveno ime ne podnosi (Ugrinov)!

Za Janeza Paćuku (Bećković) govorio je da je svetski ekspert za gluposti, kome je Frojd legao na kauč!
 
S Kišom sam prijateljevao nekih tridesetak godina, ali on nije bio pijanica. Istina, znao se itekako naroljati, bez uživanja u piću. Pio je samo
u društvu, štimunga radi, “tek da bi se neprilagodljiv prilagodio”, kako je sam znao reći. Pokatkad je pravio skandale ali je uglavnom bio veseo;
pjevao je, svirao gitaru, udvarao se ženama i šarmirao.

Moj drugi bliski prijatelj, Borislav Pekić, veliki prozni pisac, pio je kao smuk. Unatoč krhku zdravlju, tamanio je žestoka pića s čudesnom
izdržljivošću. Mogao je piti nekoliko dana za redom, bez jela i spavanja. U pijanstvu ga je krasila lucidnost i izuzetni smisao za humor. U
Sarajevu, negdje 1966., nosio sam ga mrtvog-pijanog od bara hotela Evropa do Centrala. I dok sam ga vukao onako dugačkog, promrmljao
je smijući se: “Sada je na tvojim leđima teret srpske književnosti!”

Mirko Kovač
 
-Za svoj roman „Derviš i smrt “ Meša Selimović je rekao
da je roman o njegovom bratu.Baš je taj roman Mešina jedva
čujna pobuna protiv društva i atak na sebe zbog kukavičluka
i ćutanja kada je o njegovom bratu bila reč.
Naime , i Meša i njegov brat u Drugom svetskom ratu
borili su se na strani partizana , i u ratu stekli mnoge
počasti.Negde pred sam kraj rata Mešin brat je optužen za krađu i preki
sud ga je po kratkom postupku osudio na smrt.Meša se zbog
toga nikada nije žalio Partiji.(Osuđeni nesrećnik uzeo je iz
neke napuštene kuće krevet , da njegova supruga , koja je
tada bila pred porođajem , ne bi spavala na podu).
 
Branislav Nušić nazvao je neku gospođu kravom i zbog toga dospio na sud.
Sudija mu je odredio novčanu kaznu koju je on, naravno, platio.
Prije nego se raziđoše on upita sudiju:
„Gospodine sudijo, a kada bih ja kravi rekao da je gospođa, da li bih i onda bio kažnjen?“
„Naravno da ne biste bili kažnjeni u tom slučaju“, odgovori mu sudija.
„Doviđenja, gospođo“ odgovori Branislav Nušić i napusti prostoriju.
 
Henry Darger


Henri Dardžer (Henry Darger) rođen je u Čikagu, 2. aprila 1892. godine. Nije imao ono što bi se moglo nazvati srećnim detinjstvom: izgubio je majku sa četiri, a oca sa osam godina i već tada je institucionalizovan sa dijagnozom “samozlostavljanja”, što je u ono vreme bio eufemizam za samozadovoljavanje. Trpeo je maltretiranje, uvrede, nipodaštavanja od nadležnih u ustanovama i kada je napokon uspeo da pobegne iz svojevrsnog mučilišta tog doba, spoljni svet nije imao mnogo toga da mu ponudi. Radio je kao čistač veći deo svog života i nikome oko sebe, baš nijednom, nije zapao u oči, osim možda zbog čudne navike da skuplja stare novine i časopise po parku.

Ipak, trebalo bi da znate da je Henri Dardžer bio jedan od najfascinantnijih pisaca i umetnika 20. veka.

Uprkos svom naizgled ispraznom životu, Dardžer se, bez ičijeg znanja, bavio pisanjem i slikanjem, a takođe je i pokrenuo akciju za zaštitu dece bez roditelja. Iako je posvećenost umetnosti svakako pohvalna osobina, pogotovo za čoveka koji je bio relativno neobrazovan, ništa od ovoga ne svedoči po sebi o Henrijevoj genijalnosti dok se ne pogleda bliže njegov opus.



Jedna od tri postojeće fotografije Henrija Dardžera

Najpoznatije delo Henrija Dardžera svakako je “The Story of the Vivian Girls, in what is Known as the Realms of the Unreal, of the Glandeco-Angelinian War Storm, Caused by the Child Slave Rebellion”, takođe poznata i kao “The Realms of the Unreal”, priča napisana u 15 tomova, na neverovatnih 15,145 strana zgusnuto kucanog teksta. Radnja je smeštena na izmišljenoj planeti, oko koje se okreće planeta Zemlja, a na kojoj divlja rat između nacija. Glavni protagonisti su deca, koja su ustala protiv tiranije jedne od nacija, predvođene devojčicama Vivijen i paletom heroja, za koje se veruje da svaki predstavlja jedan od Dardžerovih alter-ega. Detaljne, živopisne scene borbi, otmica, oluja, elemenata epske fantastike, oživele su čitav jedan svet koji je nikao u umu skromnog čistača.



Dardžerova soba u kojoj je stvarao irealne realme

Pored teksta, knjiga je takođe sadržala i preko 700 ilustracija na papirima raznih dimenzija (neke su bila dugačke i do tri metra, a visoke po metar i po), rađenih vodenim bojama, u grafitu, kao i nekoliko kolaža. Slike su predstavljale dečije avanture, zastave raznih nacija koje su bile u ratu, oružja koja su se koristila, i često su bila propraćena komentarima u vezi sa događajem koji je predstavljen. Za likove dece, Dardžer je koristio portrete iz novina i magazina, što je i bio razlog njegovog konstantnog prikupljanja “đubreta” na ulici.



Ilustracija iz "In the Realms of the Unreal"

Henrijeva dela nisu bila poznata za njegova života. Tokom njegovih poslednjih dana, dok je ležao u bolnici, uspešni fotograf tog vremena Nejtan Lerner (Nathan Lerner), koji je, igrom slučaja, izdavao sobu Dardžeru, otkrio je ovaj ogorman opus. Među hiljadama praznih flaša, tkanina, stotinama klupka končića i vune, ležalo je remek-delo umetnosti koja će postati poznata kao art brut (umetnost van granica dominantne kulture).



Delo u 15 tomova

Henri Dardžer je umro 13. aprila 1973. godine, u potpunoj anonimnosti. Danas, njegova dela mogu se naći u renomiranim muzejima širom sveta: deo su stalne postavke Narodnog muzeja i Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, Čikagu, Irskog muzeja moderne umetnosti, kao i prestižne Collection de l’Art Brut.

Na kraju, šta je najvažnije nasleđe Henrija Dardžera? Pored umetničkih dostignuća i ogromnog opusa, ono što nam je pokazao um naoko jednostavnog čoveka, svakako je sposobnost jednog bogatog unutrašnjeg sveta da nadiđe sve granice. Obrazovne, ekonomske, kulturalne granice, sve se one šire i gube, da bi dopustile jednom čistaču ulica da bude deo naše stvarnosti.
 
Ernest Hemingvej je detinjstvo proveo obučen kao devojčica.

Njegova majka je žarko želela da ima dve devojčice-bliznakinje,

pa je njega oblačila identično kao i njegovu sestru . Svi oko njega

su mislili da je devojčica .Inače , njegova sestra je od njega bila

starija 18 meseci.
 
Tin Ujević, za opkladu, vezanih očiju, proba razna vina i pogađa:
„Crno, preklanjska berba. Doneli ste ga od Ginića. Sićevačko, lanjsko, troše ga kod Trandafilovića i Tri seljaka. Smederevsko, ovogodišnje, nije najbolje. Vinograd okrenut jugozapadu…”
A onda mu u čaši donesu vodu. Pesnik proba i kaže:
„Ovo nikada nisam pio”.
t_Tin-Ujevic-u-elementu[1].jpg
 
Jovan Dučić je, kao diplomata, često dolazio u Beograd i odsedao u hotelu. Jednom ga prijatelj upita:
„Duka, što stalno odsedaš po hotelima, kad možeš u Beogradu sebi da kupiš kuću”?
A pesnik odgovori:
„Šta će mi kuća, u Beogradu ću dobiti ulicu”.
:)
Prolazio Mihailo Lalić pored jedne beogradske biblioteke. Upravnik ga prepozna i pozove ga da svrati, a pisac odgovori:
„Hvala, ne mogu. Bolje da ne vidim koliko knjiga nisam pročitao”.
 
MARK TVEN

Samjuel Langhorn Klemens, pseudonim „Mark Tven“, rodjen 30. novembra 1835.

O Mark Tvenu stvarno ima dosta zanimljivih anegdota, evo sad za pocetak ova :


Tokom jedne turneje, na kojoj je drzao svoja predavanja, obreo se u nekoj berbernici u nekom gradiću u kojem je te večeri bilo predviđeno da govori pred publikom.
"Stigli ste u pravi čas" — reče berberin, prepoznavši u njemu stranca.
— "Da?" — radoznalo će Tven.
Brica klimnu glavom šišajući ga, pa samouvereno i pun sebe objasni:
— "Mark Tven će večeras držati predavanje ovde. Pretpostavljam da ćete hteti da idete."
— "Pretpostavljam..." — reče Tven.
—" Da li ste već kupili ulaznicu?"
—" Ne, nisam još."
— "Pa, rasprodato je, moraćete da stojite" — reče berberin.
—" To vam je moja sreća" — uzdahnu Tven. — "Uvek moram da stojim kad taj čovek predaje!"
 
Poslednja izmena:
Žil Vern
rodjen 8.feb 1828.

- Još kao dečak pobegao je od kuće da bio bio pomoćnik na jednom trgovačkom brodu. Međutim, ubrzo je uhvaćen u svojoj „,maloj“ avanturi i vraćen roditeljima.

- Pre nego što je pisao priče, pisao je tekstove pesama za operu.

- Davne 1863. napisao je roman o 20. veku, opisivao je staklene nebodere, brze vozove i svetsku komunikacijsku mrežu. Protagonista nije mogao da nađe sreću uprkos svim čudima 20. veka.
Roman je objavljen tek 1989. godine, zahvaljujući Vernovom praunuku.
 
Jedan mladi pisac jadao se Marku Tvenu kako nema više povjerenja u svoj književni dar.
“Da li se vama ikada desilo da se tako osjećate?”, upitao je slavnog pisca.

“Da”, rekao je Tven. “Jednom mi se, poslije već petnaest godina pisanja, iznenada javilo osjećanje da sam potpuno lišen književnog dara.”

“Pa šta ste onda uradili? Prestali ste da pišete?!

“Ne. Nisam mogao. Već sam bio slavan.”
 
Posle dodele Nobelove nagrade, Ivo Andrić je gostovao na nekom radiju i pita ga voditelj pošto je sad poznat književnik širom sveta kako mu prija ta popularnost, a Andrić odgovara:

- "Ma dobro mi prija, ljudi me zaustavljaju na ulici i traže autograme.Samo mi je malo neprijatno kad dođem u Sarajevo i kad me prepoznaju na ulici, obavezno me prozovu: Allooo pisaaaac!"
 
Ima onaj stih iz narodne epske poezije što kaže :
"jao mene, do Boga miloga
gde pogubih od sebe boljega",

e, nešto poput toga ima pričica o pogibiji ruskog pisca, pesnika, gardijskog oficira M. Ljermontova.
Ljermontov je nastradao u 27oj godini, u dvoboju, za koji su mnogi sumnjali da je namešten, tj da su mu namestili protivnika koji će ga odstreliti, jer je bio u nemilosti vlasti. Bivsi mu kolega, oficir Martinov, iako je Ljermontov pucao u vazduh, nije odustao, terao je do kraja i ubio pesnika.
Na osnovu te priče u posthumno objavljenim "Sveskama" naš Ivo Andrić navodi sledeće:

“Oficir Martinov, koji je u dvoboju ubio Ljermontova ostavio je u svom testamentu odredbu da mu se na grobu ne postavi nikakav znak i ne ispiše ime, kako bi sam sebe kaznio potpunim zaboravom. Opasno je ubijati pesnike.”
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Baudrillard
Misao i strast sveobuhvatna studija o Kjerkegoru
Odgovora
0
Pregleda
116
Baudrillard
Baudrillard
Baudrillard
Rjepnin i London (Miloš Crnjanski, Roman o Londonu)
Odgovora
1
Pregleda
145
Black_star
Black_star
Baudrillard
Predstavljanje knjige Poetički izazovi i drugi ogledi
Odgovora
0
Pregleda
110
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top