- Poruka
- 129.664
Da je čitaocima prepušteno da naslove ovaj roman, većina bi mu verovatno dala naziv „Roman o Rjepninu“ jer se na svakoj njegovoj stranici pripoveda o Nikolaju Rodionoviču Rjepninu, ruskom emigrantu, potomku plemićke porodice, koji je živeo u više evropskih država (Češkoj, Portugaliji, Francuskoj), a život okončao u Engleskoj, ne ostavljajući iza sebe tragove samoubistva.
Pripoveda se o Rjepninovom očaju koji je izazvan sećanjima na Rusiju i strahom od neizvesne egzistencije u Londonu. Međutim, svaki pažljivi čitalac, koji se makar malo zamisli nad ovim romanom, shvatiće da on ima dva istinska glavna junaka. Prvi je Rjepnin, a drugi upravo taj višemilionski grad koji je postao utočište velikom broju emigranata poput Rjepnina.
Ali da li su svi oni zaista poput Rjepnina? Po poreklu da, ali po karakteru, načinu života, moralu ne. Jedan je Nikolaj Rjepnin u Londonu. Usamljeni šetač kroz gradske parkove, osobenjak, čovek koji odbija da napusti prošlost ili se bar udalji od nje. Za Rjepnina, London jeste utočište, ali ne i uteha.
London, koji sa svojim prepunim autobusima što se ljuljaju kao elefanti, prepunim vagonima podzemne železnice, beskrajnim maglama i sitnim kišama živi punim plućima od jutra do mraka, ravnopravno sa Rjepninom zauzima poziciju glavnog junaka ovog romana. London je biće čiji je život mozaik sastavljen od četrnaest miliona drugih života i kao takvog Rjepnin ne želi, ne može i neće da ga prihvati.
London pod maglom, London posut kišom, London pod novogodišnjim osvetljenjem, London nad zemljom ima i svoj život pod zemljom. Taj život Londona odvija se u podzemnoj železnici i podrumima u kojima se radi za funtu dnevno i tri čaja iz ovlaš isplaknutih šolja.
Rjepnin je bio deo tog podzemnog londonskog života. Svakog jutra podzemna železnica ga je grabila svojim čeljustima i zajedno sa hiljadama i hiljadama drugih putnika prevozila do tronošca u podrumu obućarske radnje koja je opsluživala uglednu klijentelu. Potomka Anikite Rjepnina sustigla je sudbina mnogih njegovih sunarodnika koji su u emigraciji postali krojači, prodavci, barmeni. I on je promenio mnogo zanimanja (crtač u ministarstvu, vratar u noćnom klubu, računovođa u obućarskoj radnji, raznosač knjiga) dok na kraju nije postao konjušar grofice Panove.
Iako je bio deo podzemnog sveta Londona, Rjepnin mu nikad nije istinski pripadao. Svaki trenutak predaha, koji je uglavnom provodio u londonskim parkovima, koristio je da živi u prošlosti, ruskoj prošlosti. Rjepnin je, kao i svi ruski emigranti, živeo dva života – „jedan prosjački, žalosni, paćenički, javno, a drugi krišom, u sećanju, u prošlosti, u Rusiji, u raskoši“ (M. Crnjanski, „Roman o Londonu“, 2. deo, str. 194). Tako je Rusija još jednom zasjala kao ideal u stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, s tom razlikom što je ona za Isakoviče bila budućnost, a za Rjepnina prošlost, sećanje, „jedino što ostaje od onoga što je bilo lepo“ (M. Crnjanski, „Roman o Londonu, 2. deo, str. 192).
Rjepnin, osim što je ostao zaglavljen u sopstvenoj prošlosti, bio je zaglavljen i u londonskoj sadašnjosti. Ostao je u procepu između sveta siromašnih podrumskih radnika i viših krugova kojima su pripadali njegovi sunarodnici poput doktora Krilova, ali i oni koje su sa Rusima povezivale samo bračne veze (Škot Park, Engleskinja grofica Panova). Rjepninovi kontakti sa tim višim krugovima, koje je uporno izbegavao, otkrivaju čitaocima svet bestidnih preljubnika, licemera, starica koje požudno posmatraju mladiće. Taj svet, koji je upoznao na letovanju u Kornualiji, Rjepnin je duboko prezirao i odbijao je njegovu pomoć. On je, takođe, slika Londona koji je Rjepninu i posle sedam godina boravka bio nepoznat i tuđ.
Jedina vrednost koju je Rjepnin imao u Londonu, koju je poštovao i voleo, bila je njegova supruga Nađa. Dok je planirao da sebe liši života, on je nastojao da Nađu sačuva od Londona, londonskih oluka i prosjačenja. Nađinim odlaskom kod tetke u Ameriku, ispunjava se Rjepninova želja, ali u isto vreme njegov život u Londonu gubi poslednji smisao. Od tada su njegovi londonski dani okrenuti samo mislima o samoubistvu i prošlosti u kojoj nikad nije prestao da živi.
Šta je za višemilionski London život jednog siromašnog ruskog emigranta? Šta je njegova smrt? Ona neće zaustaviti vagone podzemne železnice, neće promeniti tok Temze, neće zbog nje biti preskočeno tradicionalno englesko ispijanje čaja.
A šta je London za Rjepnina, emigranta slabe ruske volje? London je za njega život na periferiji, vožnja podzemnom železnicom, tronožac u podrumu, funta dnevno, kriška hleba i čaj, parkovi, besplatno razgledanje muzeja… London je za Rjepnina siromaštvo, poniženje i na kraju smrt iza koje ne ostaje nikakav trag.
Jelena Skrobić
Pripoveda se o Rjepninovom očaju koji je izazvan sećanjima na Rusiju i strahom od neizvesne egzistencije u Londonu. Međutim, svaki pažljivi čitalac, koji se makar malo zamisli nad ovim romanom, shvatiće da on ima dva istinska glavna junaka. Prvi je Rjepnin, a drugi upravo taj višemilionski grad koji je postao utočište velikom broju emigranata poput Rjepnina.
Ali da li su svi oni zaista poput Rjepnina? Po poreklu da, ali po karakteru, načinu života, moralu ne. Jedan je Nikolaj Rjepnin u Londonu. Usamljeni šetač kroz gradske parkove, osobenjak, čovek koji odbija da napusti prošlost ili se bar udalji od nje. Za Rjepnina, London jeste utočište, ali ne i uteha.
London, koji sa svojim prepunim autobusima što se ljuljaju kao elefanti, prepunim vagonima podzemne železnice, beskrajnim maglama i sitnim kišama živi punim plućima od jutra do mraka, ravnopravno sa Rjepninom zauzima poziciju glavnog junaka ovog romana. London je biće čiji je život mozaik sastavljen od četrnaest miliona drugih života i kao takvog Rjepnin ne želi, ne može i neće da ga prihvati.
London pod maglom, London posut kišom, London pod novogodišnjim osvetljenjem, London nad zemljom ima i svoj život pod zemljom. Taj život Londona odvija se u podzemnoj železnici i podrumima u kojima se radi za funtu dnevno i tri čaja iz ovlaš isplaknutih šolja.
Rjepnin je bio deo tog podzemnog londonskog života. Svakog jutra podzemna železnica ga je grabila svojim čeljustima i zajedno sa hiljadama i hiljadama drugih putnika prevozila do tronošca u podrumu obućarske radnje koja je opsluživala uglednu klijentelu. Potomka Anikite Rjepnina sustigla je sudbina mnogih njegovih sunarodnika koji su u emigraciji postali krojači, prodavci, barmeni. I on je promenio mnogo zanimanja (crtač u ministarstvu, vratar u noćnom klubu, računovođa u obućarskoj radnji, raznosač knjiga) dok na kraju nije postao konjušar grofice Panove.
Iako je bio deo podzemnog sveta Londona, Rjepnin mu nikad nije istinski pripadao. Svaki trenutak predaha, koji je uglavnom provodio u londonskim parkovima, koristio je da živi u prošlosti, ruskoj prošlosti. Rjepnin je, kao i svi ruski emigranti, živeo dva života – „jedan prosjački, žalosni, paćenički, javno, a drugi krišom, u sećanju, u prošlosti, u Rusiji, u raskoši“ (M. Crnjanski, „Roman o Londonu“, 2. deo, str. 194). Tako je Rusija još jednom zasjala kao ideal u stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, s tom razlikom što je ona za Isakoviče bila budućnost, a za Rjepnina prošlost, sećanje, „jedino što ostaje od onoga što je bilo lepo“ (M. Crnjanski, „Roman o Londonu, 2. deo, str. 192).
Rjepnin, osim što je ostao zaglavljen u sopstvenoj prošlosti, bio je zaglavljen i u londonskoj sadašnjosti. Ostao je u procepu između sveta siromašnih podrumskih radnika i viših krugova kojima su pripadali njegovi sunarodnici poput doktora Krilova, ali i oni koje su sa Rusima povezivale samo bračne veze (Škot Park, Engleskinja grofica Panova). Rjepninovi kontakti sa tim višim krugovima, koje je uporno izbegavao, otkrivaju čitaocima svet bestidnih preljubnika, licemera, starica koje požudno posmatraju mladiće. Taj svet, koji je upoznao na letovanju u Kornualiji, Rjepnin je duboko prezirao i odbijao je njegovu pomoć. On je, takođe, slika Londona koji je Rjepninu i posle sedam godina boravka bio nepoznat i tuđ.
Jedina vrednost koju je Rjepnin imao u Londonu, koju je poštovao i voleo, bila je njegova supruga Nađa. Dok je planirao da sebe liši života, on je nastojao da Nađu sačuva od Londona, londonskih oluka i prosjačenja. Nađinim odlaskom kod tetke u Ameriku, ispunjava se Rjepninova želja, ali u isto vreme njegov život u Londonu gubi poslednji smisao. Od tada su njegovi londonski dani okrenuti samo mislima o samoubistvu i prošlosti u kojoj nikad nije prestao da živi.
Šta je za višemilionski London život jednog siromašnog ruskog emigranta? Šta je njegova smrt? Ona neće zaustaviti vagone podzemne železnice, neće promeniti tok Temze, neće zbog nje biti preskočeno tradicionalno englesko ispijanje čaja.
A šta je London za Rjepnina, emigranta slabe ruske volje? London je za njega život na periferiji, vožnja podzemnom železnicom, tronožac u podrumu, funta dnevno, kriška hleba i čaj, parkovi, besplatno razgledanje muzeja… London je za Rjepnina siromaštvo, poniženje i na kraju smrt iza koje ne ostaje nikakav trag.
Jelena Skrobić
