Vilenjak i priče o dijaspori
Krajem prošle godine, jedan broj naših istaknutih autora objavio je nove knjige koje nikako ne bi trebalo da prođu nezapaženo kod domaće kritike, bilo da je reč o beletristici ili o esejistici. Na prvo mesto stavljamo Davida Albaharija, pisca koji je, ako se ne varamo, u 2008. godini u odnosu na druge naše pisce objavio najveći broj što novih što obnovljenih izdanja svojih dela. Sada navodimo Albaharijevu knjigu „Dijaspora i druge stvari” (izdanje „Akademske knjige” iz Novog Sada), u kojoj je naš poznati pisac, koji godinama živi u Kanadi, sabrao tekstove koje je periodično, od 1995. do 2007. godine objavljivao u različitim novinama i časopisima iz Toronta, Vankuvera, i u Srbiji, Sloveniji i Hrvatskoj.
Zajednički imenitelj je, naravno, dijaspora: život u novoj zemlji, pokušaj prilagođavanja i, možda, jedno od osnovnih pitanja koje postavlja prva generacija doseljenika: Gde je pravi život? U zemlji koju smo ostavili, ili u zemlji u koju smo došli? Albaharijeva „Dijaspora i druge stvari” otkriva jedan tužni svet hrabre volje za opstankom.
I Radoslav Petković je u najnovijoj knjizi „Upotreba vilenjaka” (izdavač Matična biblioteka „Svetozar Marković”, Zaječar) sakupio svoje kraće eseje, objavljivane tokom protekle dve decenije uglavnom u nedeljniku NIN, i kasnije, sve do 17. marta 1999, u dvonedeljniku „Evropljanin”. Izbor tekstova pokazuje da je za to proteklo vreme pisac bio, ipak, manje ili više vezan za politiku: ako se sam u onome što je pisao i nije bavio politikom, ona se „bavila njime”. Taj spoj dao je esejima Radoslava Petkovića posebni znak ispred kojeg se širi svet izuzetne erudicije i književne elegancije, odavno zaboravljenih kategorija u srpskoj esejistici.
U izdanju beogradske „Geopoetike” objavljen je više nego interesantan roman Mire Otašević „Zmajevi od papira”. Ovo delo, pisano po motivima biografije nemačkog arhitekte Selmana Selmanagića (1905-1986), rođenog u Srebrenici, govori o jednoj od, možda, najvećih ironija ljudskog roda: istine da je, uprkos našoj želji da mislimo da je zlo posebno, ono zapravo banalno (Hana Arent) i da je holokaust jedna od njegovih najekstremnijih posledica. Zlo je svojstveno samo ljudskoj vrsti, jedinki i društvu, bez obzira na ideju na kojoj se ono gradi – nacističkoj, komunističkoj, kapitalističkoj. Mira Otašević ovu istinu predstavlja u širokom vremenskom, istorijskom (gotovo celi prošli vek) i geografskom (Bosna, Nemačka, i u naznakama zemlje Evrope, Rusija, Amerika) rasponu, polazeći i završavajući u jednoj tački, Srebrenici – u vreme rođenja Selmana Selmanagića, srebreničkog (sarajevskog) stolara koji je izrastao u uglednog arhitektu, pripadnika Bauhausa, aktivnog antifašistu, i Srebrenici 11. jula 1995. Roman „Zmajevi od papira” koji govori o „strahotnom neredu istorije” (M. Otašević) pisan je kratkim, efektnim rečenicama iza kojih se kriju bogata asocijativnost i emotivnost. Njihova, pak, punoća zavisi od naše otvorenosti da kritički i samokritički razmišljamo o zlu, ali i o umetnosti u takvim, zlim vremenima. Mira Otašević je napisala delo koje je „veliki zalogaj” za domaću kritiku.
Vredni i uporni istraživač naše kulturne i književne istorije, Miroslav Karaulac, objavio je novu knjigu „Andrić u diplomatiji” (izdavač „Filip Višnjić”, u vreme kada je glavni i odgovorni urednik bio Jagoš Đuretić, a urednik Nikola Vujčić). U ovom delu čitalac će pronaći, pored autentičnih fotografija Andrića, ljudi tog vremena, isečaka iz novina i gradova između dva rata, niz zanimljivih podataka o diplomatskom radu našeg nobelovca.
Marija Knežević objavila je u sopstvenom izdanju, šapirografisanom, zbirku priča pod naslovom „Fabularasa”. Ovo nesvakidašnje izdanje, više nego ijedna knjiga uopšte, zavisi od čitalaca. Naime, Marija Knežević, pesnikinja, esejista, prozni pisac i prevodilac osvedočenog talenta, potvrđenog u svetu kroz prevode na mnoge jezike i priznanja, bila je zgađena traganjem za izdavačem koji bi objavio njen novi rukopis. Prekinuvši tu lakrdiju čiji su učesnici bili i neke njene kolege, Marija Knežević se odlučila da čitaoci u slučaju njene nove knjige potraže sami pisca: ko god, naime, bude želeo da pročita priče u zbirci „Fabularasa”, treba da se javi autorki na mejl
elmar13@sbb.rs Kneževićeva će očas posla svoju knjigu šapirografisati i vi ćete imati priliku da, kupivši je, osetite gorku sadašnjost, oporu i tešku, iz vizure pripovedača-posmatrača kome ni ironija ni emocija ne pomažu da tu sadašnjost, našu gorku stvarnost, ublaži. Ova se knjiga jednostavno mora pročitati: jetkost kojom obiluje može biti ublažena jedino zajedništvom u borbi protiv obesmišljavanja ovog našeg, jedinog, dragocenog života.
