Bilans 2008 NIN-ovih kritičara
Proza
Godina opasnog pisanja
Tihomir Brajović
U godini globalno opasnog življenja, u drugoj polovini dovedenoj bezmalo do ruba hazarda i tektonskih poremećaja prividno nedoglednih povesnih formacija, tranzicija je najzad svom silinom zapljusnula i srpsku književnost.
Ne znam da li će sledećih sezona baš sve biti drugačije, ali ako valja suditi po ovoj, čini se da više ne može da bude ni sasvim isto. Čitav jedan talas dosad mahom neafirmisanih pisaca, ponajčešće podržavan od izdavača kao što su “Stubovi kulture” ili beogradski ogranak zagrebačkog VBZ-a, predstavio se proznim ostvarenjima obeleženim gotovo demonstrativnim pisanjem “na ivici sečiva” i otporom prema famoznoj distanci, odnosno odveć brižljivoj stilizaciji dosad uglavnom zazornih, “nedostojnih” tema koje se tiču svakodnevice okrutnih godina koje su “pojeli” ratovi i koje nam još uvek “proždiru” političari (D. Radosavljević, Život posle Amerike; P. Crnković, Beograd za pokojnike; D. Nedeljković, Ponedeljak; Darko Kovačević, Wena tranzicija).
Čak i oni autori koji se tek tako ne odriču naglašene stilizacije (D. Todorović, Tragična sudbina Morica Tota; N. Rotar, Dnevnik ljudoždera; Z. Paković, Zajednički pepeo; F. Čolović, U đavoljoj koži) nisu ostali imuni na oksimoronske čari prikazivanja “prljave” i opasne stvarnosti tranzicije, neretko se štiteći od njenih otrovnih cvetova niskomimetskim, u neku ruku i “niskobudžetnim” dahom ironije, parodije, satire i groteske (V. Žurić, Mrtve brave; M. Đurđević, Čim preživim ovaj roman), odnosno umećem učestale promene pripovedne vizure i podrivanjem stereotipnih viđenja i shvatanja (V. Arsenijević, Predator; M. Demić, Molski akordi; Đ. Jakov, Priče iz Danske).
I dok David Albahari (Brat; Svake noći u drugom gradu) i Svetislav Basara (Dnevnik Marte Koen), recimo, nastavljaju svoja decenijska, sada jednim delom (re)aktuelizovana postmodernistička istraživanja uzajamnog potkazivanja iščašene realnosti i samosvesne fikcije, možda beletristički najrizičniji i “najopasniji” zahvat u ratno-kriminalne, feljtonski poznate prilike ostvarili su Vladimir Tasić (Stakleni zid) i Vladimir Kecmanović (Top je bio vreo), proteklih godina veoma zapaženi i čitani pisci nešto mlađe generacije.
Interesovanje za istoriju, već prilično dugo na samom vrhu ovdašnje spisateljske i čitalačke popularnosti, ovoga puta je došlo do izražaja kroz tematizaciju njenih biografski zamračenih vidova i afirmaciju zatajenih kulturnih identiteta u novim romanima Radoslava Petkovića (Savršeno sećanje na smrt), Vladislava Bajca (Hamam Balkanija), Mire Otašević (Zmajevi od papira), Vladimira Pištala (Tesla, portret među maskama), Aleksandra Gatalice (Nevidljivi) i Milisava Savića (Princ i serbski spisatelj).
Postoji, najzad, i ceo jedan odeljak ovogodišnje prozne produkcije koji sačinjavaju “neangažovana”, ali zato ne i manje zanimljiva ostvarenja tzv. univerzalne, mahom intimističko-erotske tematike (Q. Arsić, Mango; J. Lengold, Vašarski mađioničar; Z. Ćirić, Solidno srce; Z. Živković, Esherove petlje; Poslastičarske priče, priredili: D. Albahari i V. M. Živojnov). Ove knjige mogu se, po potrebi, uzimati kao “lek” ili neophodan psihološki “zaslađivač” i “konzumirati” u vidu svojevrsnog predaha od nepodnošljivo grke istorije, tranzicije i ostalih demona savremene egzistencije.
Poezija
Tajno bratstvo
Mihajlo Pantić
Gde odlaze sve te knjige? Pogled na kataloške liste u nacionalnim bibliotekama pokazuje da je i ove godine u Srbiji objavljeno nekoliko stotina zbirki pesama. Sudeći po tiražima, izgleda da je pesnika više nego čitalaca. Ali, pretpostavimo da su i pesnici čitaoci. Bar većina njih, jer po prirodi stvari to moraju biti. Zajedno sa kritičarima i pasioniranim čitaocima, kojih, na sreću, ipak ima, i koji, uprkos svemu, nisu odustali, oni čine tajno bratstvo posvećenika, poštovalaca savremene srpske poezije. Za razliku od medijski favorizovane proze, bolje reći, samo romana, pisanje i čitanje stihova danas, kao i unazad dvadesetak godina, predstavlja posebnu, sasvim bezinteresnu, pa, dakle, imanentno estetsku aktivnost. I mada se na prvi pogled zaista ne bi moglo odgovoriti na začuđeno pitanje sa početka ovog teksta, gde, zapravo, odlaze sve te knjige, one ipak negde odlaze, rastvaraju se i razlistavaju izvan očiju javnosti, u nekoj vrsti prinudne, ali i dobrovoljno izabrane stvaralačko-čitalačke ilegale.
Knjiga savremene poezije nema ni u knjižarama (tamo ih neće jer se ne prodaju), ni u bibliotekama (retko ih ko traži, a zauzimaju prostor). Mogao bih napisati priču o tome kako se sve obaveštavam ko je sve i gde šta objavio. Možda je upravo to znak da se tiha, kreativna esencijalnost odavno preselila u poeziju, jer tržište romana, sama logika te nove ideologije, zahteva beskrajnu reproduktivnost. A pesnik, kada je zaista pesnik, i čitalac, kada je zaista čitalac, a ne konzument izreklamirane robe, neponovljivi je i nepopravljivi individualac. Lista knjiga koja sledi sačinjena je upravo po tom kriterijumu. Svaki od pesnika koji se na njoj našao, i poneko još, jer je deset izabranih i malo i mnogo, zavisi kako se gleda, ima nešto samo svoje, što ga i čini vrednim i prepoznatljivim. Po običaju, izbori pesama nisu uzimani u obzir, a bilo ih je i ove godine (Qubomir Simović, Slobodan Zubanović, Raša Livada, Zdravko Krstanović, Rajko Lukač, Vladimir Kopicl, Nikola Vujčić...). Izuzetak je Davičova knjiga, ne treba objašnjavati zašto. Osim u slučaju pesnikinja, reč je, nema spora, o potvrđenim pesnicima u zenitu stvaralačke putanje.
