Tomas Bernhard

[Baudrillard]

Bernhard je među nama

Na srpskohrvatskom danas je dostupan više nego reprezentativan izbor dela Tomasa Bernharda i ako niste, vreme je da počnete da ga čitate.

Krajem 1960-ih, nedugo nakon što je Thomas Bernhard otpočeo s pisanjem proze – pošto je, po sopstvenim rečima, shvatio da je prozu najteže pisati, i samim tim nije želeo da piše ništa drugo – u Beogradu je objavljen prevod njegovog prvog romana Mraz. Tokom 1970-ih, Bernhard je putovao po Jugoslaviji, što turistički, što kao gost književnih večeri, da bi se 1979. našao i na stranicama udžbeničkog pregleda Nemačka književnost, kao pisac koji “u naše vreme niže znatne uspehe”.
Njegovu poetika, na primeru pozorišnog komada Svečanost za Borisa, u kojem bogalji igraju stanovitu ulogu, Zoran Konstantinović opisao je ovako: “Ne zna se da li prikazivanje svih tih psihičkih i fizičkih deformacija treba shvatiti kao kritiku opštedruštvenih prilika. Karakteristično za komad, međutim, jeste raspadanje dijaloga, mnoštvo penetrantnih i besmislenih monologa, a takođe i korišćenje pantomime.”
Zvuči kao da je, za naše književne stručnjake, Bernhardova “kritika opštedruštvenih prilika” tada izgledala neinovativna, lokalna, nedovoljno politički osvešćena. Uostalom, Jugoslavija je takvu društvenu kritičnost– razaranje ideološke mantre o srednjoevropskoj duhovnosti, oštru kritiku provincijalizma i kičaste religioznosti, te malograđanske ljubavi prema nacionalizmu – već imala na najvišem nivou, kod Krleže, i to s jasnim marksističkim stavom, bez anarhističko-nihilističkog razvodnjavanja kakvom je Bernhard bio sklon.
Tako je za književnu scenu Jugoslavije Bernhard bio, bez sumnje, zanimljiva pojava, ali neke vezanosti za njegovu literaturu kod naših pisaca, nekog većeg prepoznavanja po srodnosti, čini se da nije bilo, te su za vreme SFRJ prevedena samo još dva njegova romana, i jedna zbirka pesama, u Zagrebu, pred sam početak rata.

A onda se, u poslednjih desetak godina, dogodio pravi poremećaj u eks-jugoslovenskoj recepciji Tomasa Bernharda. Sve što je htelo da kritički demontira postjugoslovensku stvarnost, ili se zvalo po Bernhardu, ili je Bernharda krilo u stavu i u izrazu.

Ako je književna elita nekadašnje socijalističke Jugoslavije i te kako znala za Thomasa Bernharda, ali nije baš imala ideju šta s njim, u ovo naše vreme brisanja i raspada džangrizavi Austrijanac postao je ključna figura za deo književne scene, a njegova literatura jedno uzbuđenje, kako glasi podnaslov romana Seča šume.
Deo uzbuđenja verovatno se krije u Bernhardovim opisima bizarnih načina na koje se nacizam u raznim oblicima hrani žudnjom za moći i dominacijom, i živi u praksama nasilja unutar porodica, škola, fabrika i državnih institucija. Tako u romanu Poremećaj, mladi student rudarstva ide sa ocem lekarom u obilazak bolesnika po Štajerskoj, gde u jednom trenutku sreće industrijalca koji živi u incestuoznoj vezi sa polusestrom, i čija je, i njemu samom neobjašnjiva, strast da “puca u ogromnu drvenu metu postavljenu na dva stabla iza kuće”. U istom romanu, ženu jednog gostioničara ubiju, a lekar tvrdi da “za gostioničara žena nije ništa drugo nego stoka”, i da brutalni, nasilni muževi u Štajerskoj, bilo da su kasapi, trgovci ili gostioničari, naprosto “uzgajaju” žene da bi ih podredili sebi i da bi za njih rintale. U romanu Uzrok, prvom od pet autobiografskih spisa, pripovedač opisuje posleratnu promenu nacionalsocijalističkog školskog doma u katolički Johaneum, gde su potpuno isti surova disciplina, kažnjavanje i ponižavanje učenika, samo je to pre rata činjeno u ime Firera, a posle rata u ime Hrista, a “tamo gde je na zidu bila Hitlerova slika, sad je visio veliki krst”.
Naravno, već je očito da ću potegnuti tezu kako se razlozi našeg uzbuđenja nalaze u paralelama između Austrije posle svetskog rata, i nacionalnih, demokratskih država bivše Jugoslavije, posle našeg lokalnog rata. Sličnu argumentaciju nudi Migel Saens, autor Biografije Tomasa Bernharda (nedavno objavljene u prevodu Igora Marojevića), da bi objasnio uspeh Bernhardove proze u Španiji 1980-ih, tj. “paralelizam između Austrije (posle jednog rata), u kojoj je bilo dominantno nasleđe nacionalsocijalizma i katolicizma, i katoličke i falangističke Španije (u sličnim uslovima).” Sve ono što pripovedači Bernhardovih romana grčevito napadaju, u dugačkim, upravo “penetrantnim”, prodirnim, monolozima, moglo se naći u postjugoslovenskoj stvarnosti: kič i licemerje iznova pronađene religioznosti, šarada novih fašista i promotera kvislinga, politički i poslovni uspeh ratnih zločinaca, teška magla medijskog zaglupljivanja, neukusa i provincijalizma. Književni odgovor na tu stvarnost, kakav je nudio Bernhard, činio se ispravnim, neposrednim, brutalnim, pa i, zašto ne reći?, lakim za imitiranje.

Ima tu i još nečega. Po Saensu, “tipičan Španac”, a Sanes verovatno misli: španski intelektualac, jeste “konzervativni anarhista”, kakav je bio i Bernhard: ogorčeni buntovnik protiv svega, ali prefinjenog ukusa, koji mrzi vlast, državu, zaglupljeni narod, pretvornu građansku i malograđansku klasu, pa i samog sebe, ali ne zato što želi potpunu slobodu pojedinca od društvenog uslovljavanja, ili “emancipaciju potlačenih” i ukidanje odnosa dominacije, već zato što želi više civilizovanosti. Takav pisac, ili spisateljica, naravno, neka je vrsta anarhiste-civilizatora, namćora i kritičara svojih savremenika, koju je zavodljivo imitirati, jer na prvi pogled izgleda kao da se literatura takvog kritikovanja stvarnosti piše sama od sebe, a nižu se i skandali koji osiguravaju publicitet i etičku povlašćenost alternativca i usamljenika. Nažalost, kod manje talentovanih, takvi pokušaji završili su u pukom “imitiranju glasova” Bernhardovih pripovedača, jezičkih specifičnosti njegove proze, čak i njegovih javnih skandala. Ali kod najboljih, kao, recimo, kod Daše Drndić, Bernhardove teme (na primer, odnos prema bolesti), njegova zadihana kritičnost, te naposletku stilske inovacije, transponovane su u samosvojnu, ubedljivu i originalnu autorsku poetiku.
Ključ za promišljenije tumačenje Bernhardovog dela krije se, dakako, u pažljivijem čitanju, koje ide dalje od svođenja čitave stvari na kritizerstvo, samomržnju ili mržnju prema necivilizovanoj naciji i opresivnoj državi (zabavne, ali odista ograničenog dometa), ili na mizantropiju i nihilizam, koji jesu nešto dalekosežnije ideje, ali svakako zamorne za čitati iznova i iznova, u rečenicama bez obala i poglavljima bez pasusa.

Bernhard je, na primer, izuzetno duhovit pisac, čiji se humor temelji na preterivanju i pripovedačkoj autoironiji.

U Mojim nagradama piše kako je, nakon prvog romana, mislio da će se “ugušiti od zablude da književnost uliva nadu”, a ona ga je “gurnula u zagušljivu, smrdljivu raku” iz koje mu nema izlaza, pa je Bernhard, tako zgrožen književnošću, isto dana otišao do gradilišta i zaposlio se kao – vozač kamiona. U istoj knjizi opisuje i svoju fiks-ideu da kupi kuću: prodavac nekretnina mu pokazuje potpuno oronuli zamak, sa dotrajalim i zarđalim nameštajem, ali uporno ponavlja pohvalu da je zamak “izvanrednih proporcija”, što na kraju počne da govori i sam Bernhard, da bi na kraju potpuno iracionalno odlučio da tu nekretninu na nepristupačnom mestu – kupi. Iako je bio nepopravljiv cinik prema mecenama i državnim subvencijama za umetnike, koji se hvališu da umetnicima daju nagrade u visine “jedne osrednje plate nekog službenika”, umesto da se toga stide, Bernhard je poneku nagradu i prihvatio, zbog novca, i umeo da bude autoironičan: recimo, nakon nagrade Julius Kampe, piše da je nekako “drugačije nego pre” naručivao kafu, i sve vreme se pitao zašto ga “svi ljudi na ulici nisu pitali za nagradu”.

Bernhard je svakako poznat kao pisac koji je svoje opsesivne teme, recimo, temu bolesti (sam je bolovao od sarkoidoze), isterivao do kraja hiperbole i kontradikcije, u dugačkim analitičkim monolozima, ali je manje isticano kako je te monologe kombinovao sa izuzetno veštim opisima ambijenta.

Tako se u Poremećaju nalaze efektni i živopisni pasaži o prirodi Štajerske, oblasti oko Keflaha, Gradenberga i Štivola, dostojni Kafke, dok se u Vitgenštajnovom nećaku, između esejističkih pasaža o lekarima, bolesti kao pokretaču lične priče, odnosu zdravih i bolesnih, ludilu koje nastaje zbog “gubljenja kontrole”, nalaze izvanredno slikoviti, u osnovi realistički, iako s nešto preterivanja tu i tamo (preterivački realizam?), opisi svakodnevnog života u Baumgartnerovom uzvišenju, bolnici za plućne bolesti.
Bolest je u tom romanu takođe povezana s prijateljstvom, što nas dovodi do još jedne Bernhardove specijalnosti: upečatljivih likova, kakav je Paul Vitgenštajn, ludi sinovac slavnog filozofa Ludviga, čija su opsesija muzika i auto-trke, i koji “satima ne bi prestajao da govori a da niko nije uspevao da ga prekine”. Sličan je i pripovedač Betona, autobiografski oboleo od morbus boecka (sarkoidoze), koji uporno odlaže početak pisanja rada o Mendelson-Bartoldiju, žaleći se na sestru, ali nam na kraju ispriča potresnu priču o mladoj Ani Hertl i njenom poginulom mužu, koje sreće na Palma de Majorki. Teško je zaboraviti i likove iz Poremećaja: gospođu Ebenhoe, čiji je brat zločinac i samoubica, a sin nesrećno oženjeni radnik u štavionici koža, čije odelo “vonja na smrt”; antologijsku scenu sa gomilom mrtvih egzotičnih ptica, kojima naslednici mlina u jednom klancu opštine Rahau danima zavrću vratove i pripremaju ih za prepariranje, jer ne mogu da podnesu ptičje kreštanje i njegov odjek u klancu; te naposletku ključnu ličnost drugog dela romana, kneza Zauraua, i njegov suludi monolog o izboru upravnika zamka.
U poslednjih deset godina, izdate su (ili reizdate) sledeće knjige: celokupni Autobiografski spisi (pet romana pisanih od 1975. do 1982), rani roman Poremećaj, romani s početka 1980-ih Beton, Vitgenštajnov nećak, Gubitnik i Seča šume, poslednji roman Brisanje. Raspad, zbirke priča Imitator glasova i Midland u Stilfsu (spojena u jednu knjigu s kratkim romanom Da), posthumni zapisi Moje nagrade i priče Gete na sssamrti, te knjiga izabranih drama naslovljena po najpoznatijoj među njima Trg heroja. U časopisima se mogu pronaći i Bernhardove pesme, intervjui, drama Teatarmaher, brojni eseji o njegovoj literaturi, a kad tome dodamo ranije prevedene romane Mraz i Stari majstori, zbirku pesama In hora mortis, i Biografiju Tomasa Bernharda Migela Saensa, može se reći da je na srpskohrvatskom danas dostupan više nego reprezentativan izbor Bernhardovih dela.
Ako ga dosad niste načeli, vreme je.

Ivan Velisavljević

 

[PetarSamotnjak]

ZAMALO

Tokom našeg poslednjeg izleta u molsku dolinu, u kojoj smo bez obzira na godišnje doba uvek bili srećni, posetili smo jednu kafanu u Gornjem Filahu, koju nam je preporučio jedan lekar iz Linca i koja nas nije razočarala, razgovarali smo s grupom radnika iz kamenoloma, koji su se posle posla okupili u kafani i svirali citru i pevali i na taj način nam skrenuli pažnju na neisrpna blaga koruške narodne muzike. Kasnije, kada je veče već poodmaklo, momci iz kamenoloma seli su za naš sto i svako od njih je ispričao nešto neobično ili opasno iz svog života. Pri tom smo posebno zapamtili jednog od njih koji je ispričao kako se pre mnogo godina, da bi dobio opkladu s kolekom s posla, popeo na, kao što je poznato, veoma visoku kulu crkve u Tamsvegu. Zamalo da padnem i poginem, rekao je i značajno naglasio da je time zamalo dospeo u novine.

Tomas Bernhard

 

[Baudrillard]

Napuštam zemlju, rekao sam sebi, sedeći u tvrdoj fotelji, u kojoj se istina ne shvata ili sasvim jednostavno ne prihvata, i gde je njena oprečnost jedina valuta. Napuštam zemlju u kojoj je Crkva dvolična i u kojoj socijalizam koji je zavladao izrabljuje, a umetnost govori ono što je po njihovoj volji.

Beton

 

[PetarSamotnjak]

OŠTROUMNO I MALOUMNO

Neki širom sveta poznati francuski filozof koji je decenijama smatran vodećim u svojoj struci, na povratku iz Moskve, gde ga je pozvala tamošnja akademija nauka, došao je u Beč, da bi na bečkoj akademiji nauka održao isto predavanje koje je održao i u Moskvi. Posle njegovog predavanja bio sam gost kod dva profesora, članova bečke akademije nauka, koji su, kao i ja, bili na predavanju francuskog filozofa. Jedan od njih je predavanje, kao i samog francuskog filozofa, smatrao oštroumnim, a drugi maloumnim, i obojica su bili u stanju da stručno i naučno obrazlože svoje stavove.

Tomas Bernhard

 

[Baudrillard]

За двадесет и пет година колико је прошло од објављивања његовог првог романа, Мраз (Frost, 1963), до извођења његове последње позоришне представе, Трг хероја (Heldenplatz, 1988), Томас Бернхард постао је признат као један од најважнијих аустриј- ских послератних писаца. Додељене су му бројне књижевне награде како на немачком говорном подручју тако и широм Европе: у Немачкој су му додељене Georg-Büchner-
-Preis и Bremer Literaturpreis, у Италији Premio Prato и Premio Mondello, у Француској Prix Séguier и Prix Medici, а добитник је и мноштва мањих награда. У родној Аустрији додељене су му Kleiner Österreichischer Staatspreis für Literatur, Anton-Wildgans-Preis, Franz-Theodor-Csokor-Преис и – награда коју је сам Бернхард највише ценио – Grillpar- zer-Preis. Прерана смрт, фебруара 1989, у педесет и осмој години, прекинула је изу- зетно плодну каријеру: осамнаест драма, два тома једночинки, пет томова аутобио- графије, неколико збирки приповедака и шеснаест дужих приповедака и новела.
Упркос опсежном креативном опусу, међутим, Бернхард је био зачуђујуће суздр- жан по питању давања било каквих програмских изјава на тему естетике. За разлику од сународника Петера Хандкеа (Peter Handke), никад није отворено нападао водеће личности књижевне заједнице с циљем оправдавања сопствене уметничке праксе нити је икад прихватио да буде резидентни писац на неком универзитету. Никад није одржао чувена „Франкфуртска предавања о поетици“. Бернхардови најзначајнији ко- ментари о поетици налазе се у кратком тексту под називом „Три дана“ („Drei Tage“). Јуна 1970. године, аустријски режисер Фери Радакс (Ferry Radax) снимио је филм Ита лијан (Der Italiener), чији је сценарио Бернхард адаптирао на основу сопствене истоиме- не приповетке.1 Уместо интервјуа који је Радакс затражио а Бернхард одбио, аутора су снимили како седи на клупи у парку у Хамбургу и изговара монолог у коме изла- же своја промишљања на тему приповедног текста, књижевног стварања и „разуме- вања себе“ („Selbstverständnis“) као писца. Снимање је трајало три дана (отуд на- слов), а транскрипт монолога је објављен 1971. године у виду додатка Италијану.
Једна чувена и често навођена тврдња из „Три дана“ тиче се Бернхардовог односа према традиционалним видовима приповедања:
С друге стране, ја наравно нисам весео аутор, нисам приповедач: приче у суштини мрзим. Ја сам уништитељ прича, ја сам типичан уништитељ прича. У свом раду, кад се негде јаве наговештаји неке приче, или кад у даљини, иза брежуљка прозе, видим како израња наговештај приче, ја га упуцам.

Џ. Џ. Лонг - Томас Бернхард: уништитељ прича?

 

[PetarSamotnjak]

SREĆA

Kada moćnici u svojim državama postanu isuviše moćni i kada zbog dugog trajanja njihove vlasti, ne samo sve narodno i sve duhovno blago njihovih država bude iscrpljeno, dešava se da u drugim državama još uvek mnogi ne mogu da shvate to što u takvim zemljama, preko noći i prirodno, najčešće na najbrutalniji način, moćnici bivaju ubijeni i što potom zavlada anarhija. Ovo možemo smatrati srećom, reče mi profesor iz jedne takve zemlje iz koje je uspeo da pobegne i u kojoj je prošle nedelje ubijen predsednik vlade. Ali kada se profesor vratio u svoju zemlju, još na granici je bio uhapšen i bačen u tamnicu, iako je u međuvremenu na vlast došao novi predsednik, apsolutni protivnik ubijenog.

Tomas Bernhard

 

[Baudrillard]

Хелмс-Дерфертово хватање у коштац са „уништавањем прича“ је занимљиво јер илуструје неке проблеме садржане у овом термину. Као књижевно-историјски појам, неадекватан је зато што не исказује различитост Бернхардових текстова од текстова оних аутора који су стварали почетком двадесетог века. Кад се термин „уништавање прича“ примени на питање садржаја или тематике, онда он постаје синоним за анти- реализам – на крају крајева, не постоји разлог зашто би нетрадиционлане жанровске категорије или контрадикторни, немиметички токови радње имали негативан ефе- кат на приповедање. С друге стране, кад се употреби у сврху категоризације формал- них одлика Бернхардових текстова, термин функционише само на најуопштенијем нивоу, што ограничава његову вредност као аналитичког појма. Разматрање Берн- хардовог стваралаштва у оквирима „уништавања прича“ доноси ризик редуковања разноврсних приповедних техника на један једини принцип. А то је, затим, пробле- матично зато што је изузетно непрецизно и зато што има тенденцију да неприметно створи представу да је Бернхардово стваралаштво „једнолична гомила“ („monolithi- schen Block“) – што је представа коју Хелмс-Дерферт оштро критикује.
Ради се о томе да „Три дана“ датира из 1970, када се оно што је Бернхард до тада објавио углавном састојало од свега три новеле и две „приповетке“ („Erzählungen“)
– Amras i Ungenach. Ове приповетке су најфрагментарније од свих Бернхардових тек- стова, те је појам „уништавање прича“ примењивији на његово рано стваралаштво него на каснију прозу. Поглавље о романима Мраз и Поремећај (Verstörung) истражу- је оне карактеристике Бернхардових текстова које прете да разграде приповедну структуру. Упркос томе, сматрати да је „уништавање прича“ естетски пропис пре него опис Бернхардове првобитне приповедачке праксе било би веома натегнуто тумаче- ње јер његову каснију прозу карактерише знатно мање радикална наративна фраг-
ментација док „уништавање прича“ престаје да функционише као адекватна дескрип- тивна ознака.

Џ. Џ. Лонг - Томас Бернхард: уништитељ прича?

 

[PetarSamotnjak]

RECEPT

U Lincu je, tokom prošle nedelje, umrlo sto osamdeset osoba koje su bolovale od gripa koji upravo hara Lincom, ali ne od posledica gripa, već zbog nekog apotekara početnika, koji je pogrešno razumeo recept. Apotekar će odgovarati pred sudom, kako pišu novine, najverovatnije za ubistvo iz nehata, još pre Božića.

Tomas Bernhard

 

[Baudrillard]

Бернхард и критичари

Бернхардов комерцијални успех и јавно признање од стране књижевних жирија који су му додељивали награде подударили су се с великим интересовањем академских критичара за његово стваралаштво. Секундарна литература о његовој књижевној прози толико је обимна да би исцрпан преглед захтевао посебну књигу. Из практичних разлога, зато, бавићу се оним студијама које чине кључне правце критике Бернхардовог дела, те подвргнути сваки приступ критици са становишта наратологије. Као резултат јавиће се неодложна потреба за сагледавањем разноликости Бернхардових приповедних техника.

Интертекстуалност

Бернхардова дела, како прозна тако и драмска, у толикој мери су прожета референцама на друге писце и мислиоце да захтевају испитивање „интертекстуалних“ веза. Јулија Кристева (Julia Kristeva) се обично сматра заслужном за увођење појма интертекстуалности, те су бројни постструктуралисти усвојили и адаптирали њену дефиницију. Интертекстуалност се тумачи као општи дискурзивни простор који омогућава разумевање књижевних текстова. Другим речима, то је скуп већ постојећих означитељских пракси које образују контекст неопходан за разумевање било којег „поетског“ исказа (Culler, Structuralist Poetics 139-40). Оглед С/З Ролана Барта (Roland Barthes), који је добар пример овог приступа, развија теорију о томе да је дато дело ткиво сачињено од анонимних дискурса, укључујући књижевне конвенције и стереотипна очекивања, клишее и дескриптивне системе дате културе који настају као резул- тат понављања веза и асоцијација како унутар једног текста тако и међу различитим текстовима.
Но, будући да су цитати из којих се текст састоји анонимни, ван је читаочеве моћи да их разуме или утврди одакле потичу. Због тога настаје проблем кад се постструктуралистички појам интертекстуалности конкретно примени на изучавање текстова. С једне стране, као што је показао Џонатан Калер (Jonathan Culler), критичари који се приклањају општој теорији интертекстуалности као анонимног дискурзивног просто- ра често у својој критичкој пракси прибегавају маЊе-више традиционалном облику „истраживања извора“ („Quellenforschung“) (Pursuit of Signs 100–110). С друге стране, иста ова теорија се може навести као оправдање за арбитрарно декламовање асоцијација, паралела и слично. Од разних студија Бернхардовог дела које се ослањају на неки вид интертекстуалности, студија Јоахима Хела (Joachim Hoell) о Бернхардовом роману Брисање (Auslöschung) примењује први приступ, док је студија Гернота Вајса (Gernot Weiß) Брисање филозофије (Auslöschung der Philosophie) узета као пример другог приступа.
Хел експлицитно одбацује постструктуралистички појам интертекстуалности зато што сматра да је недопустиво да се интертекстуална студија претвори у „дозволу за произвољне асоцијације реципијента“. Насупрот томе, он „текст“ дефинише као „књижевни текст“ и разматрања ограничава на оне ауторе и дела који се помињу на страницама романа Брисање (27). Разлог, како каже, лежи у томе што су ови писци били најважнији стварном Бернхарду и што су то писци чија дела чине претходне текстове дела „Брисање“ које пише фиктивни Мурау (Murau) (10). У оним случајевима где се помиње писац али се не тематизује специфично дело, интертекстуална референца је „системска референца“ („Systemreferenz“). Тако, на пример, мислиоци француског просветитељства и руски писци из деветнаестог века које помиње Мурау значајни су „јер су садржински одређена искуства и сазнања из времена просвећености, као и поетолошки поступци уметности романа 19. века, повезани и конфронтирани с Мурауовим унутрашњим и спољашњим животом“ (29). Међутим, кад год се помену специфични текстови, интертекстуално тумачење се детаљно позабави делом с циљем да прошири значење одређених тематских подручја у Брисању (29). У свом тексту, Хел, повлачи бројне тематске паралеле између текстова које наводи Мурау и текста романа Брисање.
Начин на који Хел користи интертекстуалност је проблематичан и на општем нивоу и на нивоу појединачних анализа. Одлуку да анализу ограничи само на оне текстове које Мурау изричито помиње подрива склоност да текстове које непосредно разматра проширује мноштвом других извора. У поглављу Процес (Der Prozeß 108-25), наводи друга Кафкина и Бернхардова дела, теоријске расправе о бирократији и тоталитаризму, као и секундарне изворе, и то чини управо на начин који евоцира онај вид „постструктуралистичке“ интертекстуалности коју он одбацује. Брисање одаје ути- сак текста који се уплео у масу означитељских система и пракси које далеко превазилазе ограничени корпус текстова које помиње Мурау и чији се број потенцијално може неограничено повећати. Чини се да Хел то и признаје у епиграфу који је одабрао из Поремећаја: „Али заробљени смо у једном константно свецитирајућем свету, у једном непрекидном цитирању које чини свет“ (9). Осим тога, тврдња да су аутори који се помињу у Брисању они које је Бернхард највише ценио се не може проверити и ослања се на наивно поистовећивање приповедача и аутора. Такво бркање присутно је и у биографским паралелама које Хел повлачи између Бернхардовог живота и биографија других аутора (212), као и у одлуци да Марију из Брисања третира као да је стварна Ингеборг Бахман (Ingeborg Bachmann), а не измишљени лик из романа.

Џ. Џ. Лонг - Томас Бернхард: уништитељ прича?

 

[PetarSamotnjak]

DVOJNIK

Neki čovek iz Trebinja, koji je stvarno bio neverovatno sličan Jugoslovenskom predsedniku, ponudio je predsedničkoj kancelariji u Beogradu da pri posebno napornim zadacima zameni predsednika Jugoslavije, priloživši i listu precizno navedenih zadataka koje bi, kako je on mislio, bez problema mogao da obavi umesto tadašnjeg predsednika koji je, kako se njemu činilo, telesno već delovao suviše slabo. Častu mu je da umesto predsednika takozvane jugoslovenske Narodne Republike obavlja zadatke koje predsednik ne mora uvek lično da obavlja, a za svoje ponuđene usluge ne traži ništa. Pošto je čovek koji je u Beograd poslao svoju ponudu još pre tri godine nestao, mnogi, ne samo u Trebinju i okolini nego i u celoj Jugoslaviji, veruju da je odavno stupio u službu u jugoslovenskom glavnom gradu. Svi koji takva nagađanja javno iznose, okvalifikovani su kao klevetnici. Oni koji misle da znaju kako je čovek uhapšen ili zatvoren u ludnici ili odavno likvidiran, takođe su okvalifikovani kao klevetnici. Sudeći po tome, svi Jugosloveni su klevetnici.

Tomas Bernhard

 

[Baudrillard]

Čitavog života težio sam jednostavnim ljudima, želeo da se povežem sa njima, što mi po prirodi stvari nikad nije uspelo, tu zabludu sam često umeo beskrajno da održavam, pre svega kad sam bio u društvu s baštovanima i rudarima, koji su mi od početka bili dragi, ali se greška u zaključivanju svaki put loše završavala. Sto su me više moji držali na distanci od takozvanih jednostavnih ljudi, i pokušavali da mi onemoguće da dođem u dodir s njima, to je veća bila moja težnja za tim ljudima, godinama sam u sebi uočavao bolesnu čežnju za njima i, mada sam hteo da je se oslobodim, jer sam uvideo da je drugačije bezumno, beznadežno, nisam imao snage da se oslobodim te bolesne čežnje, pa i dan-danas patim od nje. Dok su takozvani donji uvek težili ka nama gore, ja sam uvek težio samo ka njima dole. Donji su uvek bili nesrećni kao donji, a ja isto tako kao gomji, jer sam patio od toga što sam gore, kao i oni dole zato što su dole. Čitavog života želeo sam da se ušunjam kod jednostavnih ljudi, koji su, naravno, samo takozvani jednostavni ljudi, pomislih stojeći kraj kapije, koristio sam mnoge trikove da ih nadmudrim, ali bi me oni prozreli i zatvorili mi put, kao što su moji zatvorili put takozvanim donjima, jer su ih prozreli i time im zatvorili put.

Brisanje

 

[PetarSamotnjak]

PAŽLJIVO

Neki poštanski činovnik koji je bio optužen za ubistvo trudnice, izjavio je pred sudom da ne zna zašto je ubio trudnu ženu, ali je tvrdio da je svoju žrtvu ubio najpažljivije što je mogao. Na sva pitanja predsednika sudskog veća uvek je izgovarao reč pažljivo na šta je postupak protiv njega obustavljen.

Tomas Bernhard

 

[Baudrillard]

Kao što Paul uvijek iznova i u sve kraćim razmacima, što se može zamisliti, nije više podnoslio sebe i svijet, tako i ja u sve kraćim razmacima nisam podnosio sebe niti svijet i, kao što se kaže, baš kao i Paul u zavodu za umobolne, u zavodu za grudobolne ponovo sam dolazio k sebi. Kao što su psihijatri konačno uvijek iznova ruinirali Paula, te zatim ipak ponovo postavljali na noge njegovu vlastitu energiju, tako su mene plućni ljekari uvijek iznova ruinirali, te moju vlasititu energiju ponovo postavljali na noge; kao što su njemu konačno ludnice dale pečat, kako to moram da kažem, dale su i meni bolnice za grudobolne, kao što vjerujem, da njega na dulje vrijeme vaspitavahu ludaci, vaspitali su mene grudobolnici, kao što se on konačno u zajedmici s ludacima bijaše razvio, tako sam se i ja razivio u zajednici s grudobolnima, a razvoj među ludacima nije mnogo drugačiji od onoga među grudobolnima. Ludaci ga bijahu u odlučujućoj mjeri podučili životu i egzistenciji, mene grudobolni u istoj odlučujućoj mjeri, kao njega ludilo, tako mene grudobolja, i Paul je postao tako reći ludak jer је jednoga dana izgubio kontrolu nad sobom, kako se to može kazati, tako sam i ја postao grudobolan jer sam isto tako jednoga dana izgubio kontrolu nad sobom.

Vitgenštajnov sinovac

 

[PetarSamotnjak]

LUDILO

U Lendu je neki poštar suspendovan, jer je sva pisma u kojima je naslućivao tužne vesti, kao i sve telegrame koji su mu dospevali do ruku, godinama spaljivao kod svoje kuće umesto da ih isporuči. Pošta je na kraju zahtevala da bude smešten u ludnicu u Šernbergu, gde šeta u poštarskoj uniformi i neprestano raznosi pisma adresirana na pacijente i koja uprava ludnice ubacuje u poštansko sanduče koje je samo zbog njega postavljeno na jednom od zidova ludnice. Poštar je, odmah po dolasku u ludnicu u Šernbergu, zamolio da mu daju njegovu poštarsku uniformu, da ne bi morao da poludi, kako je rekao.

Tomas Bernhard

 

[Baudrillard]

U svojoj bespomoćnosti prerušenoj u niskost ljudi samo ubeđuju sebe, kaže Eler, kako žele da imaju svoj život, dok u stvarnosti nikada ne žele da imaju svoj život, zbog činjenice da se ne užasavaju ničeg više nego svog života, i u suštini ničeg više nego svojih neodgovornih proizvoditelja, bez obzira da li su se ti proizvoditelji već oslobodili onog što su proizveli ili nisu, zbog te činjenice dakle ne žele da izgube život.

Hodanje

 

[PetarSamotnjak]

POŠTA

Godinama posle smrti naše majke, pošta je isporučivala pisma adresovana na njeno ime. Pošta nije primila k znanju njenu smrt.

Tomas Bernhard

 

[Baudrillard]

Ljudi, meñutim, dolaze u Muzej, pošto im je rečeno da to treba da čini kulturan čovek, ne zbog interesovanja, ljude ne interesuje umetnost, najmanje devedeset i devet procenta čovečanstva uopšte se ne interesuje za umetnost, Irzigler doslovno prenosi Regera.

Stari majstori

 

[Zoran Grbić]

O jednom poklonu, snu i višestranom uticaju Ludviga Vitgenštajna na Tomasa Bernharda

SAN

Pre nekoliko meseci dobila sam poklon koji je u ravni meni najdražih – sanjala sam Tomasa Bernharda. Bio je u mom snu i to u sledećim okolnostima: sanjam kako avionom putujem negde, a zatim, ambijent aviona se pretvara, na način imanentan snovima, u voz, odnosno, hodnik voza. Cilj puta je i dalje Nigdina. Hodnik je uzak, a ispred mene je Tomas Bernhard, traži kupe gde ćemo nas dvoje da se smestimo (očito idemo skupa u tu Nigdinu). Ulazimo u jedan gde postoje dva slobodna mesta i sedamo jedno pored drugog. Preko puta nas sede neki nervozni Nemci koji su mi na javi nepoznati. Oni nešto pričaju na srpskom sa Tomasom Bernhardom, ali ne sećam se šta, samo pamtim jak germanski naglasak. Ne sećam se ni da li Tomas i ja sedimo u pravcu kretanja voza ili obratno. Sedišta su zelena i skajna. Tomas je u snu vedar i harizmatičan i prema meni nastrojen očinski i prijateljski. Posle sna sam se osećala emotivno ispunjeno i počastvovano. Već neko vreme sam veoma privučena delima Tomasa Bernharda i ovaj san sam doživela kao milost (božiju?) i kao znak da treba da napišem nešto o njemu. Moram ovde da naglasim da to što u snu idem hodnikom voza za Bernhardom u potrazi za kupeom nikako ne znači da idem literarnim hodnicima za njim u potrazi za priznanjem i slavom kakve je on imao. Ne. Bernharda kao pisca sam čitala i iščitavam. Bernharda kao prijatelja sam sanjala. A Bernharda kao uzora sam ubila.



.

SLUŠANJE BERNHARDA

Kada čitam dela Tomasa Bernharda običavam to činiti ritualno, jer svako čitanje Bernharda je za mene događaj. Posredstvom interneta i jutjuba slušam i pogledavam na intervjue Tomasa Bernharda i to posebice na ona dva koja je dao Kristi Flajšman, oba snimljena u Španiji, 1981. godine, odnosno 1986. I dok Bernhard priča lepim bas-baritonom na nemačkom jeziku kog ne razumem, ja čitam njegove knjige prevedene na srpski. Na taj način osećam njegovo fizičko prisustvo i emocionalnu ispunjenost. Tako ne samo da su zadovoljene moje duševne, duhovne i estetske potrebe, već i socijalne. Sa tim druženjem Tomas Bernhard i ja denunciramo i anuliramo pojmove smrti, dosade i usamljenosti..



LITERARNI „LANAC ISHRANE“

Dok sam pasionirano čitala opus Srđana Valjarevića naišla sam na deo u njegovom romanu Komo gde pripovedač navodi da voli da čita Tomasa Bernharda (i ne samo njega). Onda sam ja sledila taj literarni trag i pozajmila iz biblioteke razne pisce iz te nenamerne preporuke. Neki mi se nisu dopali, neki jesu, ali Bernhard je postao moj pisac. Prvi njegov roman koji sam pročitala bila je Seča šume. Verbalna artikulacija koja mi se formirala u svesti bila je oličena u rečenici kako ume sa rečima, kao kada vešt fudbaler pimpuje loptu trocifren broj puta, a da mu ona ne ispadne. Čitajući Bernharda i iščitavajući neke druge pisce (i filozofe) putem literarnog „lanca ishrane“ shvatila sam da ne bi bilo njega kao pisca da nije bilo filozofa Ludviga Vitgenštajna. Ta veza nikako ne obezvređuje Bernhardovo delo, već osvetljava ono što je napisao i način kako je napisao. Uticaj Vitgenštajna na Bernharda je višestran i želim njim da se bavim u ovom tekstu.

.


BERNHARD ZA POČETNIKE

Moram da napomenem da nisam zadovoljna internet člancima (naročito na srpskom jeziku) o Tomasu Bernhardu zato što imitiraju jedan drugi (da ne kažem kopiraju) i zato što naglase samo pojedine opšte stvari faktografske prirode i neke senzacionalističke delove njegove biografije. Ne bih imala ništa protiv da su takvi tekstovi uvod, ali oni su takvi kao celina. Te tako, istražujući podatke o Tomasu Bernhardu možete naići na sledeće: da je rođen 1931, a umro 1989. godine; da je Austrijanac; da svog biološkog oca nije nikada upoznao; da je rođen u Holandiji kako bi majka izbegla sramotu zbog vanbračno rođenog deteta; da je živeo u Austriji, ali da je mnogo putovao, da je do dvadesete godine živeo sa majkom, očuhom, polubratom, polusestrom, dedom i babom; da je bio emotivno vezan za dedu Johanesa Frombihlera koji je, takođe, bio pisac, da su mu deda i majka umrli dok je bio u ranim dvadesetim, da je imao ambicije da bude operski pevač, ali da je odustao zbog teške plućne bolesti zbog koje su mu lekari još na početku dvadesetih prognozirali smrtni ishod (tako da se 58 godina života u slučaju Bernharda može posmatrati kao dar), da je studirao glumu i dramu na muzičkoj akademiji Mocarteum, da je bio u ljubavnoj vezi sa Hedvigom Stavjanisek, ženom koja je od njega bila starija trideset i sedam godina i da ju je imenovao kao biće mog života te je po sopstvenom zahtevu sahranjen pored nje; da je bio veoma kritičan prema austrijskom društvu smatrajući da se nikada nije odreklo nacizma; da je u nastupu besa testamentarno zabranio izdavanje svojih dela u Austriji; da mu je ta ista Austrija dodelila mnoštvo prestižnih književnih nagrada, da su ga proslavili u prvom redu romani kojih ima petnaestek (poznatiji su Beton, Gubitnik, Brisanje, Vitgenštajnov nećak, Podrum…), a zatim i drame (Trg heroja, Svečanost za Borisa, Lovačko društvo, Pred penzijom, itd.) koje su izvođene mahom u Burgteatru i u trećem redu kratke priče (zbirka Imitator glasova). Pisao je i pesme, ali one nisu imale tako dobru recepciju kao gore navedeni. To bi bila ukratko faktografija Tomasa Bernharda, ali ona nam ništa ne govori o njegovom specifičnom literarnom stilu i o njegovoj lepoti pripovedanja.

.

BERNHARD, VITGENŠTAJN

Ključ za razumevanje Tomasa Bernharda je fiilozof Ludvig Vitgenštajn. Usuđujem se reći da nije postojao Ludvig Vitgenštajn ne bi u ovom obliku postojala ni dela Tomasa Bernharda.

Migel Saens u svojoj knjizi Bernhard (L.O.M, 2014, prevod Igor Marojević) na strani 78 kaže:


Dodala bih da ga pominje i u nekim drugim svojim delima, u romanima Vitgenštajnov nećak i Hodanje. Zatim, Migel Saens u istoj knjizi, na strani 142. kaže i ovo:


Sa konstatacijom da Bernhard ne poznaje naročito dobro Vitgenštajna (odnosno njegovo delo) i da čitanje Traktatusa nije ostavilo traga nikako se ne bih složila. Šta više, usuđujem se reći da je Vitgenštajn (sve sa pomenutim Traktatusom) ključan za razumevanje dela Tomasa Bernharda. Nemoguće je govoriti o Tomasu Bernhardu kao piscu, a ne pomenuti Ludviga Vitgenštajna i njegovu filozofiju.



Kao što se vidi iz prethodnog pasusa Bernhard je bio privučen pojavnošću Ludviga Vitgenštajna i kao rezultat te pasije mnogo puta ga pominje i svojim likovima daje „malo ili malo više Vitgenštajna“. Vitgenštajn postiže originalnost uvodeći numeričke paragrafe, dok Bernhard uvodi pasus roman, tako da postoji veza u originalnosti vizuelnog izgleda tekstova jednog i drugog. Vitgenštajnov pojam jezičke igre indirektno se ogleda i u delu Tomasa Bernharda. Pojedini proučavaoci dela Tomasa Bernharda napominju vezu između muzike i komponovanja, sa jedne strane, sa načinom pisanja sa druge. Ja dodajem da pre svega veza između pisanja i komponovanja postoji kod Vitgenštajna, a potom kod Bernharda. Obojica se ne bave razmatranjem onoga što je u filozofiji označeno kao metafizika. Vitgenštajn je bio veliki protivnik da se filozofija bavi verom i apstraktnim stvarima koje ne mogu da se dokažu u nauci. Bernhard takav njegov stav ne komentariše, ali na osnovu izostanka pitanja postoji li bog, duša i sl. i na osnovu njegovog ćutanja možemo reći da je prihvatio Vitgenštajnovu kritiku. Poslednja veza tiče se sistema vrednosti koji su negovali Vitgenštajn i Bernhard, što može biti značajno za ovaj tekst posredno..



BERNHARD, VITGENŠTAJN, PASUS-ROMAN I NUMERAČKI PARAGRAFI

U romanima Tomasa Bernharda rečenice se nižu gusto, od margine do margine, bez novog reda, novog pasusa, paragrafa, poglavlja, dela. Retki su pisci koji pribegavaju ovakvom pisanju, jer postoji strah da će to odbiti čitaoce i da im napisano neće biti pitko. Čak i oni koji se osmele tako da pišu rade to više eksperimentalno nego dosledno. Ovako napisan tekst daje čitaocu iluziju i aluziju da je roman napisan „u jednom dahu“ (što teorijski može biti tako, ali praktično teško), a samim tim nas kao čitaoce podsvesno obavezuje da sinhrono pisanju „u jednom dahu“ i čitanje bude „u jednom dahu“. Vizuelni izgled teksta kod Tomasa Bernharda nije samo puka fizička pojavnost, već i svojevrsni stil i uslovno rečeno manipulacija. Reč je o uticaju pisca na čitaoca i na „poestetizovanje“ nečega što u osnovi nije estetsko. Kao kada je Pikaso uzeo sic i volan od bicikla i načinio glavu bika. Tako da kod njega vizuelni izgled teksta nije samo fizički izgled već stilska figura. Ovakav odnos prema napisanom nije nimalo lak i ne može biti proizvoljan zato što, kao što znamo, tekst ima osim forme i sadržinu, a da bi ta sadržina na pravi način došla do čitaoca mora da bude pregledno prezentovana. Bernhardova veština pisanja u jednom pasusu, odnosno, pisanje bez pasusa, a da ne naruši logični i fabularni sled, govori o njegovoj literarnoj moći i inovativnosti, na način kao što je revolucionarna pojava romana ili antidrame. Razume se, ima još autora koji pišu na ovaj način, ali ne tako dosledno kao Bernhard. On danas ima svoje sledbenike koji su usvojili njegova poetička „pravila“ a da nisu narušili vlastiti spisateljski integritet. Kada je reč o srpskim piscima možemo pomenuti Davida Albaharija koji je u nekoliko svojih romana (Mamac, Svetski putnik, Ludvig) pisao u Bernhardovom maniru. Kada bi uveli pojam bernhardizam on bi bio opravdan.



Ludvig Vitgenštajn svoja dela nije pisao u jednom pasusu, ali je, takođe, odstupio od onoga kako su inače napisana filozofska dela. On koristi numeričke paragrafe i numeričke stavke u skladu sa decimalnim sistemom, kako kaže Alfred Ejer, i na taj način formi svojih dela daje fizičku individualnost. On stav izlaže koncizno pod brojem (npr 1), podstav putem decimale (npr1.1), a dopunsko objašnjenje uz još jedan broj uz decimalni (npr. 1.12) pa kada objasni željeno on se vraća na numerički tok (npr. 1.2) i sve tako dok ne objasni šta je hteo. Neko može da se zapita u kakvoj je vezi takvo izlaganje sa pisanjem Tomasa Bernharda. Ono se tiče, kao što sam napomenula, originalnog alternativnog pristupa i korišćenja vizuelnog izgleda teksta kao stila.

Početkom dvadesetog veka sa pojavom avangarde i raznih izama nametnuo se trend pojedinih autora da se tekst vizuelizuje, te je bilo pesnika čiji stihovi su bukvalno imali oblik, npr. ruže i sl. Posle početne euforije, sa brodolomom izama i njihovih predstavnika, potonule su i ovakve tendencije, jer nisu bile umetnički održive. Bernhardov pasus-roman i Vitgenštajnovi numerički paragrafi su itekako umetnički, odnosno, naučno održivi, zato što oni nisu prisutni senzacionalistički i kao puka novotarija, već kao originalna forma i veština putem koje se izlaže i umetnički uobličava sadržina..



BERNHARD, VITGENŠTAJN I JEZIČKE IGRE

Čuven je Vitgenštajnov paragraf 5.6 iz Traktatusa koji kaže „Granice moga jezika znače granice moga sveta.“, kao i paragraf 326 iz Listića gde napominje da „Pojam živog bića ima istu neodređenost kao i pojam jezika“. Ludvig Vitgenštajn posmatra jezik kao svet za sebe u kojem postoje posebna pravila igre. Ta pravila on naziva jezička igra. Svet jednog jezika i svet stvarnog sveta ili onoga što pod njim podrazumevamo mogu da se podudaraju, ali i ne moraju. Vitgenštajn u paragrafu 5 u Listićima (Fedon, 2007, preveo Božidar Zec) kaže:


U Rečniku filozofskih pojmova (BIGZ 2004, preveo Aleksandar Gordić) pod pojmom jezička igra između ostalog piše i ovo:


Konkretno, Vitgenštajn je govorio u knjizi Filozofska istraživanja:


U skladu sa ovim Vitgenštajnovim stavovima slobodna sam reči da je i literarno pisanje jezička igra koja tvori stvarnost za sebe i to ne samo pisanje u opštem smislu, već i stil svakog pisca ponaosob.



Bernhard povezuje sadržinske delove asocijativnim putem, čini to umešno i prirodno gde asocijacije imaju komunikološki značaj, ali i služenje stilu. Određene rečenice, reči i fraze on ponavlja, ali ne kao spisateljski propust, već kao refren u muzici ili fraze u okviru muzičkog dela. Ponavljanje je kod Tomasa Bernharda, kao i vizuelni izgled teksta, stilska figura, a ne puko ponavljanje u nedostatku inovativnosti. On kada nešto ponovi čini da radnja ide napred, jer ponovljeno je pauza nakon čega sledi nešto novo. Kao kada Beketovi junaci u Čekajući Godoa ponavljaju pitanje „kada će doći Godo?“. U romanu Gubitnik postoji više neobičnih stavki. Prvo što je neobično je dekonstrukcija biografskog romana. U postmodernističkom maniru Gubitnik je kvazi romansirana biografija kanadskog pijaniste Glena Gulda. Ali Bernhard grubo krši faktografiju. On piše da je Glen Guld studirao na Mocarteumu što u stvarnom životu nije, da mu je profesor bio Horovic (u stvarnosti jeste postojao, ali mu nije predavao), da je umro za klavirom (što nije istina)… Na prvi pogled možemo da se zapitamo zašto je Tomas Bernhard „falsifikovao“ biografiju Glena Gulda. On to nije učinio iz neznanja, niti da obmanjuje čitaoce, već kao umetnik, u ovom slučaju romansijer, koji je „iskoristio“ postojećeg Glena Gulda i posredstvom „milosti uobličenja“ (izraz Danila Kiša) stvorio svog Glena Gulda. Na početku opsežnog objašnjenja pojma roman u Rečniku književnih termina piše da je on velika prozna fikcionalna književna vrsta. A ako je već tako zašto bismo zamerali Tomasu Bernhardu to što je milošću svoga talenta i volje uobličio jednog novog Glena Gulda?! Ovakav Bernhardov pristup nije proizvoljnost, već trijumf mašte i kreativnosti. Ludvig Vitgenštajn u svom Traktatusu (Veselin Masleša/Svjetlost, 1987, preveo Gajo Petrović) u segmentu 3.32 kaže:


Analogno tome Bernhard dozvoljava sebi da putem pisanja stvori sopstveno geometrijsko telo, po vlastitim pravilima igre, odnosno jezičku igru, jer ništa ga ne obavezuje, čak i stvarna pojava Glena Gulda i poznate činjenice o njemu, da ih on ne dekonstruiše, jer roman je, kao što sam navela, u osnovi fikcija, nešto što nije stvarno i kao takvog mi kao čitaoci treba da ga prihvatimo. U skladu sa sopstvenom jezičkom igrom Bernhard je koristio pojedine reči, pojmove, izraze, pa čak i interpunkcijske znake u sasvim novom kontekstu. On je, slikovito da se izrazim, žongler koji se igra lopticama gde nas oduševljava kako on kombinuje loptice (odnosno reči) i njihove boje, ako su raznobojne, a ne sirovinski sastav i materijal tih loptica (bukvalno značenje). Bernhard u Gubitniku i u mnogim drugim delima često koristi reč „takozvani“ koji u svakodnevnom govoru ima funkciju poštapalice. Međutim, kod njega je ta reč kao metafora za relativnost opisanog pojma. Kada Bernhard napiše „takozvani obični ljudi“ on stavlja pod pitanje tu običnost, odnosno, postoje li, zaista, obični ljudi. Kao i kada u Gubitniku napiše za Verthajmera „takozvani gubitnik“ on relativizuje pojam gubitnika. U romanu Brisanje pripovedač muža sestre oslovljava sa „fabrikant čepova vinskih flaša“ nijednom mu ne izgovorivši, niti otkrivši čitaocima, njegovo ime. I taj izostanak, kao i potenciranje čepova ima umetničku funkciju, jer on oslovljavajući osobu sa „fabrikant čepova vinskih flaša“ svodi ga na tu njegovu jednu funkciju, na puku mašinu, na nekoga kome odbija da da humanizujući lik što implicira prezir i nipodaštavanje.

U predgovoru Saensove knjige Igor Marojević je lepo zapazio:


U romanu Beton Bernhardov pripovedač izražava bojazan da se sestra nakon što je otišla ne vrati, jer on onda neće moći da piše svoj rad o Mendelsonu, ali kako roman teče, kroz ponavljanje i dopunu (o kojima će kasnije biti više reči) dolazimo do toga da je pripovedaču žao što je sestra otišla i da mu je potrebna da bi mogao da piše svoj rad o Mendelsonu. Tako da su kod Bernharda stavovi posledica jezičke igre, a ne stvarnog uverenja. Zbog svega ovoga Bernhardovi romani su kaleidoskop sa stalnim smenjivanjem boja, ali i teleskop u planetarijumu koji je uvek usmeren ka istom nebu, ali svaki put može različito da se vidi kroz njega.

.

BERNHARD, VITGENŠTAJN I MUZIKALNOST TEKSTA

Nije Tomas Bernhard oduvek maštao da postane pisac. Njegov deda Johanes Frombihner o kome je Bernhard pisao u više svojih romana i pominjao ga u intervjuima, bio je pisac, veoma ambiciozan, ali ne do kraja afirmisan. On je želeo da se Tomas bavi bilo kojom umetnošću i podržavao ga je u tome. Te mu je prvo kupio pribor za crtanje u nadi da će unuk biti slikar, a nešto kasnije ga je bodrio da bude violinista, te je Bernhard kao dečak svirao violinu o čemu piše u autobiografskom romanu Dete. Od violine je odustao zbog nezainteresovanosti, ali u ranim mladićkim godinama zaljubio se u opersko pevanje i imao je ambiciju da se ozbiljno bavi njime. Išao je na časove pevanja i pevao je i u crkvenom horu. U nameri da bude profesionalni operski pevač osujetila ga je teška plućna bolest sa kojom je imao problema od rane odrasle dobi. Na muzičkoj akademiji Mocarteum studirao je glumu i dramu što ja tumačim kao izbegavanje konačnog odustajanja od profesionalnog bavljenja muzikom i želja da makar na taj način bude blizu akademskog izučavanja muzike. Kada čitam romane, priče i drame Tomasa Bernharda imam osećaj da je svoju potrebu za pevanjem i muzikom sublimirao u pisanje.

Muzika je čest motiv i u tematskom smislu u delima Tomasa Bernharda. Migel Saens, u knjizi Bernhard kaže:


I Bernhard i Vitgenštajn su veoma voleli muziku. Skoro na svim L.O.M-ovim izdanjima Bernhardovih knjiga na koricama stoji sledeća njegova rečenica:


Kuđenje nemačkog i doživljaj njegove lepote, odnosno izostanak iste, je stvar ukusa i to ne želim komentarisati, ali ono što mi je bitno je svojevrsno priznanje da ritmom uzdiže jezik i da mu daje muzikalnost. U paragrafu 172 Listića Vitgenštajn kaže:




U romanu Da (Meandar, 2005, prevod Snješka Knežević) kroz pripovedača Bernhard kaže:


Sasvim je nevažno da li je Bernhard praktikovao što i njegov pripovedač (da čita note). Mnogo je značajnije isticanje sveza između nauke i umetnosti (Šopenhauer i Šuman) i povezivanje muzike i književnosti kroz čitanje nota. Citirano pokazuje kako je Bernhard imao svest o muzici napisanog iako ovde govori o notama.

Prof. Doc filozofije Svetlana Zečević u svom predavanju o Vitgenštajnu na IX fil(m)osofiji kaže:


Ovaj iskaz Svetlane Zečević ne samo da je bitan za stvaralaštvo Ludviga Vitgenštajna, već i za Bernharda i njegovu muzikalnost u pisanju koja mu se pripisuje, jer kao što Vitgenštajn u filozofskom i logičkom maniru podražava fugu sa stavom i dopunom, to isto radi i Tomas Bernhard u literarnom smislu. Kao ilustraciju ove sličnosti navešćemo početak Traktatusa, kao i deo Bernhardovog romana Beton. Dakle, Traktatus počinje ovako:


Za razliku od Vitgenštajna, Bernhard umesto numeričkih paragrafa koristi pasus-roman, ne piše filozofska, već literarna dela i ne bavi se tematikom kojom se bavi Vitgenštajn, ali ono što dosledno preuzima od Vitgenštajna je „muzičko“ pripovedanje, odnosno, pripovedanje u maniru fuge (stav plus dopuna) što je originalan postupak kako na polju filozofije, tako i na polju književnosti. U Bernhardovom slučaju takvo pripovedanje udaljeno od klasične naracije je oblik stila i literarne individualnosti. Evo i odlomka Bernhardovog romana Beton (L.O.M, 2014, prevela Mirjana Avramović, str. 8-9):


Dakle, u ovom odlomku vidimo da pripovedač ne koristi klasičnu naraciju, jer da se njom služi pisalo bi kako je pripovedaču otišla sestra, a da se on plaši njenog povratka, jer bi ga sputao u pisanju rada o Mendelsonu. Ali Bernhard tako ne čini, već na način kako piše Ludvig Vitgenštajn u maniru muzike i fuge ponavlja osnovni stav i dopunjuje ga. Ono što su kod Vitgenštajna brojevi i decimale, kod Bernharda su interpunkcijski znaci. Radi ubedljivosti teze dopisaću numeričke paragrafe umesto pojedinih interpunkcijskih znaka u Bernhardovom romanu Hodanje (L.O.M, 2016, prevod Sanja Karanović, str. 7-8):

„1 Dok sam ranije, pre nego što je Karer poludeo, sa Elerom hodao samo sredom sada, nakon što je Karer poludeo, hodam sa Elerom i ponedeljkom

1.1 Kako je Karer hodao sa mnom ponedeljkom, vi sada, nakon što Karer ponedeljkom ne hoda više sa mnom, sa mnom hodate i ponedeljkom, kaže Eler, nakon što je Karer poludeo i odmah otišao gore u Štajnhof

1.12 Bez oklevanja sam rekao Eleru, dobro, idemo da hodamo i ponedeljkom, nakon što je Karer poludeo i završio u Štajnhofu

1.21 Dok sredom hodamo uvek u jednom pravcu (prema istoku), ponedeljkom hodamo u pravcu zapada i upadljivo je da ponedeljkom hodamo daleko brže nego sredom, verovatno je, mislim, Eler uvek hodao brže sa Karerom nego sa mnom, jer sredom hoda mnogo sporije, ponedeljkom mnogo brže

1.22 Vidite, kaže Eler, ja iz navike hodam mnogo brže ponedeljkom nego sredom, jer sam hodao uvek brže sa Karerom (dakle ponedeljkom) nego sa vama (sredom).

1.23 Kako sada, nakon što je Karer poludeo, ne hodate sa mnom samo sredom, već i ponedeljkom, nema potrebe da menjam svoju naviku odlaska u šetnju ponedeljkom i sredom, kaže Eler, doduše, kako sada hodate sa mnom sredom i ponedeljkom, vi ste morali poprilično da promenite svoju naviku, i to da je promenite na veoma verovatno neverovatan način, keže Eler

2 Ali dobro je, kaže Eler, i kaže to nedvosmisleno poučnim tonom, i od najveće važnosti za organizam, ponekad i ne u prevelikim vremenskim razmacima, menjati naviku, i pritom ne misli samo na menjanje, već na radikalnu promenu.

Da je Vitgenštajn pisac mogli bi kuditi Bernharda zbog podražavanja, ali budući da je Vitgenštajn naučnik, filozof, o pukom kopiranju ne može biti reči, jer „muzičko“ pripovedanje u nauci, tj. filozofiji je jedno, a „muzičko“ pripovedanje u književnosti drugo. Oba su individualna.



Što se tiče veze između Bernhardovih dela i muzike citiraću deo pogovora Bernhardove zbirke pripovedaka Gete na sssamrti (L.O.M. 2014.) koji je pisala Bojana Denić koja je prevela mnoga njegova dela na srpski:



BERNHARD, VITGENŠTAJN I ĆUTANJE

Vezu između Bernharda i Vitgenštajna možemo uočiti i u, uslovno rečeno, „primeni“ čuvene i višestruko ponavljane Vitgenštajnove rečenice koja glasi „O čemu se ne može govoriti o tome treba ćutati“. Ova opaska se odnosi na metafiziku, onostrano i pojave koje su predmet vere i/ili spekulacije, a ne dokaza. Vitgenštajn je smatrao da je bespredmetno govoriti o nečemu što je nepojmljivo, odnosno, što je izvan iskustva sveta. On čak uvodi pojam besmislice, ali to nije besmislica u kolokvijalnom smislu reči, već suprotnost od smisla i to na način kao što je metafizika opozit fizici. Ako pročitamo opus Tomasa Bernharda (ili bar veći deo napisanog) zaključićemo da Bernhard piše uglavnom o onom o čemu se može govoriti. On ne raspravlja mnogo o životu posle smrti, o duši i sl. Ovo nije slučaj u njegovom prvom romanu Mraz kog nije pisao u pasus-roman maniru i gde raspravlja o duši, raju i sl. On u pisanju smrt često pominje, ali nikada van okvira konkretnog. To što u pripoveci Gete na sssamrti piše o Geteovoj čežnji da upozna Vitgenštajna (u stvarnom životu to ne bi bilo moguće, jer kada je Vitgenštajn rođen Gete je bio mrtav) treba da posmatramo kao još jedan kapric jezičke igre, a ne kao pripovedanje o onome o čemu se ne može govoriti. U intervjuu Kristi Flajšman na pitanje o bogu Bernhard kaže da nema on tu šta da veruje ako nas uče da je Bog prisutan. Ako je prisutan on je činjenica, a ako je činjenica onda je i nauka i tu nema prostora za veru. Ovakav stav jeste poza, ali i u njemu možemo videti Vitgenštajna, jer Bernhard odbija da govori o onome o čemu se ne može govoriti (verovanje u boga ), ali govori o onome što je izvesno (po rečima teologa prisustvo boga). I ovaj njegov odgovor je jezička igra..

BERNHARD, VITGENŠTAJN I ANTIPISAC I ANTIFILOZOF

Ako pogledate na internetu šta piše o Vitgenštajnu videćete da u skoro svakom tekstu stoji i odrednica filozof. Vitgenštajn je sebe više smatrao za antifilozofa, zato što se protivio klasičnoj filozofiji. Smatrao je da više filozofije ima u vicu i detektivskom romanu nego u standardnom filozofskom tekstu. Smatrao je da se ona previše bavi metafizikom i stvarima koje su van iskustva i zato mu se ona kao takva nije dopala. Isto tako, Bernhard koji je de fakto pisac nerado se identifikovao sa tim pojmom i isticao je slučajnost što se baš time bavi, a ne nečim drugim..

BERNHARD, VITGENŠTAJN, ALEKSANDRA

Alfred Ejer koji je napisao knjigu o Ludvigu Vitgenštajnu (Ludvig Vitgenštajn, A. Ejer, Mediterran Publishing, 2010, preveo Viktor Radun Teon) navodi zaključak Fon Rajta koji kaže da je Vitgenštajn više voleo da čita one filozofe koji su na granici sa književnošću, religijom (što na prvi pogled jeste apsurdno, jer religija je „ono o čemu se ne može govoriti“) i ostalim nefilozofskim oblastima kao što su Avgustin, Tolstoj, Dostojevski, Kjerkegor, Platon., nego filozofe koji su to u užem smislu reči. I sam je bio osoba sa mnoštvom interesovanja, sa strašću sa kojom se predao logici, izučavao je i matematiku, vrtlarstvo, aeronautiku, bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, projektovao sestri kuću u Beču (gde je danas smeštena bugarska ambasada), sam pravio kolibu u Norveškoj gde je kao pustinjak živeo godinu dana, pasionirano posećivao bioskope i to isključivo kada se prikazuju muzičke komedije i vesterni, veoma voleo klasičnu muziku i detektivske romane. Meni se ta šarenolikost interesovanja veoma dopada zato što smatram da je čovek, inače, skup različitosti i suprotnosti počevši od svog samog nastanka (posredstvom različitosti muškarca i žene i spoja spermatozoida i jajne ćelije). Sve se sa svačim može porediti i spojiti. Sam svet je celina koja možda nekome iz vasione deluje kao nama skakutava buva.

Ta graničnost i fluidnost umetnosti, nauke, svakodnevnice i sl. mi je veoma privlačna. Pomenutoj granici je sklon i Bernhard. On je izjavio u intervjuu Kristi Flajšman da nije uspeo kao pisac da bi bio vozač kamiona u Africi (ovaj stav jeste poza, ali mi je i interesantan) za koji je imao dozvolu, radio je u mladosti u prodavnici mešovite robe, uveo je „muzički način pisanja“ u literaturu posredstvom Traktatusa Ludviga Vitgenštajna, neki njegovi junaci slušaju muziku čitajući note, bez muzike, u Šopenhaueru vide kompozitora, a u Šumanu filozofa, oni su plod raznih spojeva kao u geometriji koordinate koje spajaju razne oblike prezirući uvrežena geometrijska tela kao što su krug, trougao, kvadrat…

I Bernhard i Vitgenštajn su veoma smeli i ubedljivi u umetničkoj, odnosno naučnoj snazi, harizmatske ličnosti i inovatori i kao takvi su suprotnost onome što je banalno, dosadno i konvencionalno, ali i subjekti moga interesovanja. Svoje ime sam stavila u ovaj podnaslov ne da bih se pretenciozno poredila sa njima dvojicom, već da bih zaokružila priču. Počelo je sa snom (kog sam sanjala ja, Aleksandra), a završilo se sa tekstom (kog sam napisala ja, Aleksandra).

Aleksandra M. Lalić

Bernhard je u filozofiji bio autodidakt. Proučavao je Vitgenštajna, ali nije izvlačio konsekvence iz njegove ključne razlike između sinnlos i unsinnig. Pisac sme da prenebregava razliku između "bez smisla" i "besmislenog"; ali to prenebregavanje čitalac mora da uračuna. Vitgenštajn je odbacivao teoriju saznanja, a Bernhard, kad je umetnička potreba to zahtevala, odbacivao je, uz epistemologiju, i logiku.

 

[Baudrillard]

Čitav životni proces je proces pogoršavanja u kome se sve — a to je najokrutniji zakon — stalno pogoršava. Kad vidimo nekog čoveka, ubrzo moramo da kažemo, kakav užasan, kakav nepodnošljiv čovek. Kad vidimo prirodu, moramo da kažemo, kakva užasna, nepodnošljiva priroda. Kad vidimo nešto izveštačeno, svejedno šta, ubrzo moramo da kažemo, kakva nepodnošljiva izveštačenost. Kad hodamo, i tu za najkraće moguće vreme kažemo, kakvo nepodnošljivo hodanje, kao i kad trčimo, kakvo nepodnošljivo trčanje, kao i kad stojimo, kakvo nepodnošljivo stajanje, kao i kad razmišljamo, kakvo nepodnošljivo razmišljanje. Kad sretnemo nekog, za najkraće moguće vreme pomislimo, kakav nepodnošljiv susret. Kad idemo na putovanje, za najkraće moguće vreme kažemo sebi, kakvo nepodnošljivo putovanje, kakvo nepodnošljivo vreme, kažemo, kaže Eler, kakvo god da je vreme, kada razmišljamo o bilo kakvom vremenu. Ako je um britak, ako je mišljenje najbeskrupuloznije i najlucidnije moguće, kaže Eler, onda za najkraće moguće vreme moramo za sve da kažemo da je nepodnošljivo i užasno. Nema sumnje da je pravo umeće podneti nepodnošljivo i ne osetiti ono užasno kao takvo, kao nešto užasno. Da ovo umeće treba označiti kao najteže, to se samo po sebi podrazumeva. Umeće da se egzistira protiv činjenica, kaže Eler, je najteže umeće. Egzistirati protiv činjenica znači egzistirati protiv nepodnošljivog i užasnog, kaže Eler. Kad ne bismo stalno egzistirali protiv činjenica, već sa činjenicama, kaže Eler, propali bismo za tren oka.

Tomas Bernhard - Hodanje

 

[Salvatore__]

Sve, mada pre svega bih za početak preporučio Vitgenštajnovog sinovca. A po meni njegov magnum opus je Brisanje, to mu je ujedno i najobimnija knjiga.
Obično su mu sve knjige kraće, ova ima skoro 500 strana.

počeo sam sa brisanjem, baš prija knjiga, manje je konfuzna od hodanja

 

[Baudrillard]

počeo sam sa brisanjem, baš prija knjiga, manje je konfuzna od hodanja

Meni je to njegov najbolji roman.

 

[Mika]

„Moji roditelji su, da navedem još jedan primer njihovog razlikovanja u odnosu na mog strica Georga, mrzeli takozvani nerad, jer nisu mogli da zamisle da čovek od duha uopšte ne zna za nerad, da ga sebi uopšte ne može dozvoliti, da čovek od duha egzistira u krajnjoj napregnutosti i najvećoj zainteresovanosti upravo onda kad takoreći služi neradu, jer oni sa svojim istinskim neradom zaista ništa nisu umeli da počnu, jer se u njihovom neradu zaista ništa nije zbivalo, jer oni uistinu i u stvarnosti uopšte nisu bili u stanju da misle, a kamoli da vode neki duhovni proces. Čoveku od duha takozvani nerad je čak nemoguć. Njihov nerad je svakako bio pravi nerad, jer se u njima ništa nije zbivalo kad ništa nisu radili. Međutim, čovek od duha je upravo onda najdelotvorniji kada takoreći ništa ne radi.“

Brisanje, Tomas Bernhard

 

[Baudrillard]

„Tomas Bernhard je bio demon“​

Foto: VOTAVA / AFP / Profimedia

"Živeo sam sa fantomom, zapravo demonom, kraj sebe", beleži Peter Fabjan, autor knjige "Život pored Tomasa Bernharda: Izveštaj", memoarskoj prozi u kojoj piše o svom polubratu, najčuvenijem austrijskom piscu 20. veka.

Priredio: Matija Jovandić

Knjiga objavljena uoči 90. godišnjice od rođenja slavnog austrijskog pisca i dramatičara Tomasa Bernharda, preminulog 1989. u svojoj 59. godini, našla se na listi top 10 bestselera u Austriji, nemački „Velt“ preporučio ju je kao nešto što se obavezno mora pročitati, a kritičari su je dočekali sa pohvalama. Kritičar Mark Rajhvajn napisao je u nedeljnom izdanju „Velta“ da se iz Fabjanovih rečenica osećaju „rane kakve je brat nosio celog života“.
„U javnosti je znao da bude druželjubiv. Njegov šarm bio je legendaran. Za velikog austrijskog romanopisca i dramskog pisca Tomasa Bernharda, život je značio stvaranje. Ali u sećanjima njegovog polubrata Petera Fabjana, autora knjige ‘Život pored Tomasa Bernharda: Izveštaj’, objavljenoj u Nemačkoj u januaru, postojala je i druga strana slavnog pisca“, piše novinar britanskog „Gardijana“ Lijam Hour.
Bernhard je bio plodan, samodisciplinovan i prolifičan pisac, ali među bliskim prijateljima i porodicom, bio je ranjiva ličnost, koja se kolebala između „naklonjenosti i ledenog prezira“, navodi on.
„Ako je Betoven komponovao Devetu simfoniju u stanju potpune gluvoće, onda je Bernhard radio u stanju unutrašnje gluvoće kada je reč o tome da se ima sopstvena ličnost“, piše Bernhardov polubrat Peter Fabjan. Po zanimanju lekar, dr Fabjan ostao je uz pisca do samog kraja.

Da bi nešto osetio, svadljivom Bernhardu uvek je bio potreban sparing partner. „Reakcija sagovornika“ bila je potrebna „da bi se kresnula varnica u njegovom sopstvenom životu“. Kada jednom njegovi bližnji nisu više mogli da mu pruže ono što mu je potrebno, Bernhard bi ih hladno otpisao, svedoči Fabjan, opisujući njegovo ponašanje kao „vampirsko“.
Odnos Bernharda i Fabjana bio je kompleksan. Pišući o sebi i svojoj sestri Susi, Fabjan se priseća: „Nije nam bilo dozvoljeno da sami pokazujemo svoju naklonost. Umesto toga, ona nam je zahtevana i traženo nam je da je dokazujemo celog života“. Na premijerama i književnim okupljanjima, Fabjan je igrao ulogu „nemog pratioca“. Kasnije će preuzeti i ulogu lekara. Kada je Berhnardu, kome je zdravlje bilo narušeno celog života, utvrđeno 1978. godine da pati od opstrukcije pluća, Fabjan mu je postao i neformalni lični lekar. U poslednjim godinama života pisca, posećivao ga je skoro svakodnevno i bio mu je kraj odra kada je preminuo 1989. godine.

Majkl Hofman, prevodilac Bernhardovih dela na engleski, nije iznenađen Fabjanovim sećanjima. „Očigledno je da su Bernhardu drugi ljudi bili neka vrsta izvora. Nešto za čim je imao potrebu, povremeno, ali malo takta“, kaže on za „Gardijan“.
Verovatno jedina osoba koja je uspela da se približi Bernhardu bila je Hedvig Stavijanicek, bogata udovica i njegova prijateljica. Berhard ju je opisivao kao lebensmensh, reč koju je sam skovao, a u savremenom značenju bila bi nešto poput „najvažnije osobe u životu“. Stavijancekova je bila centar Bernhardovog života, primećuje Fabjan u knjizi, ali je njihova veza „ostala platonska“. Bernhard je bio „u suštini aseksualan“. Smrt Hedvige Stavijancek 1984. dovela je do toga da se Bernhard povuče u sebe. Bio je kraj nje kada ju je izdalo srce.
Bernhardov poslednji izlazak u javnost bio je 4. novembra 1988. godine, na premijeri njegovog najkontroverznijeg komada, „Trg heroja“. Ta drama u tri čina počinje nakon što se profesor univerziteta, Jevrej, baca sa prozora stana jer ne može da izdrži život u Austriji. Premijerno izvođenje bilo je predmet protesta tabloida i desničarskih grupa, koje su tvrdile da je Berhard osramotio Austriju u komadu gde je njegovi likovi opisuju kao naciju kretena, nacista i antisemita: „Ima više nacista u Beču sada nego što ih je bilo 1938“, podseća britanski novinar.

Austrijski pisac Jozef Haslinger susreo se prvi put sa Bernhardom u večeri premijere, kada su on i drugi pisci organizovani kontrademonstracije.
„Berhard mi je rekao da je, po njegovom mišljenju, predstava bila promašaj. Bio je zadovoljan samo drugim činom“, rekao je Haslinger. U tom činu Austrija je osuđena kao zemlja sa „šest i po miliona morona i ludaka koji plaču iz sveg grla u potrazi za diktatorom“. Hasling je saglasan sa Fabjanovim viđenjem pisca.

„Bio je zainteresovan za druge ljude samo ako bi mogao da ih iskoristi za svoje potrebe, književne ili lične. Ali to ga ne čini izuzetkom među piscima“, rekao je Haslinger, a prenosi britanski list.

Fabjan piše i da je dan nakon premijere Berhard pao u komu zbog smrtonosne infekcije pluća. Umro je tri meseca kasnije, 12. februara 1989. godine, tri dana posle svog 58. rođendana. Iako je Rut Frenkin spekulisala u „Njujorkeru“ 2006. da je Berhnardova smrt posledica „samoubistva uz asistenciju“, u nekrolozima iz tog vremena je objavljeno, a Fabjan je to potvrdio u knjizi, da je uzrok smrti srčani udar.
„Onako kako sam došao na ovaj svet, tako hoću i da odem. Bez galame“, beleži Fabjan kao Berhardove reči iz piščevih poslednjih dana.

 

[Baudrillard]

 

[Italijanski Pastuv]

Divno! Napokon jedan youtube kanal koji se bavi ozbiljnom literaturom. Fini i opusteni razgovori koji vidim obuhvataju i neke od najvecih autora 20og veka.
Bernharda ili volis ili mrzis. Procitao sam njegovu autobiografiju, koja se sastoji od 4-5 kratkih romana i njegov prvi roman "Mraz". Opus mu je, naravno, ogroman, ali nadam se da cu procitati bar one njegove najbitnije romane.

p.s. Predlozite slobodno, ako imate, jos neki ovakav youtube kanal.