Tomas Bernhard

[Baudrillard]

Tomas Bernhard (nem. Thomas Bernhard; 9. februar 1931 — 12. februar 1989) bio je austrijski književnik i dramaturg.

Bernhard je okarakterisan kao jedan od najvažnijih autora u nemačkom jeziku posleratne, postmodernističke ere. U svojim delima najčešće opisuje likove koji su izloženi duševnom i drugom propadanju. Njegovi radovi obeležavaju ironiju, skepsu, naglašavanje životne apsurdnosti i besmisla.

Bernhard je poznat po doslednom kritikovanju Katoličke crkve. Zabranio je posthumno izvođenje svojih drama na prostoru Austrije. Bio je uz Petera Handkea i Elfride Jelinek, borac protiv pojave fašizma u austrijskom društvu, pored njih jedan od najznačajnijih intelektualaca koji su kritikovali ekstremne desničare.

Napisao je devet romana, nekoliko knjiga priča i kratke proze, kao i nekoliko autobiografskih dela i brojne predstave. Njegova dela su, u više navrata, izazvala javne kontroverze, s obzirom da je Bernhard konstantno napadao tipičan austrijski način tretiranja nacističke prošlosti jednostavnim ignorisanjem onoga što se desilo. Jedna od drama nosi naziv Heldenplatz i predstavlja otvorenu aluziju na bečku centralnu carsku palatu, u kojoj je Hitler održao svoj prvi govor nakon aneksije Austrije pred stotinama hiljada Austrijanaca koji su ga dočekali ovacijama.

 

[Baudrillard]

Neurotični genije senzibilnosti

Tomas Bernhard je fenomen u literaturi, nastao ne samo na osnovu osebujnog talenta, već sasvim i kao deo konteksta vremena, koji fenomene snažno izbacuje na površinu zajedničke ukupnosti, a da su te okolnosti opet, dosledno ostale Bernhardova kritička inspiracija. Austrija posle Drugog svetskog rata, preopterećene secesije i jezika koji je vukao breme Rajha, iznedrila je buntovnog Tomasa Bernharda, koji je usled ukupnosti navedenih okolnosti, koje su ga potresale podjednako kroz jezik i provincijalizam, prosto nateran da iznese jedan jezički novitet. Ta napetost se odvijala na tako izvanredan način da je svet dobio svog najboljeg pisca.

Bernhardov nov lingvistički sistem korespondira između zadatosti sveta i autora na njegov neprilagođen način. Za njega spor i pasivan, taj svet koji je posle rata prirodno opskurnijeg senzibiliteta i sve čini još jedino protiv duha, smešta autora u položaj izgubljenog za stvarnost koja mu ne stoji na raspolaganju. Ali neraspoloživost stvarnosti je ipak raspoloživa za raspolućivanje, koje je, kako nam Bernhard predstavlja, neophodno za nju. Uz opsednutost rečima i njihovu besramnu zloupotrebu, kako je govorio.

Zato je za Bernharda jezik jedina stvarnost, koja je istovremeno i fantastičan beg intelekta. Lingvistički aspekt, deo je njegovog stvaralaštva pomoću kog uspeva da zvučnost pretvori u značenje. Tonalitet je u prednosti, on je dominantan i nosilac je značenjskog. Sistematičnom upornošću stvarao je nov nemački jezik, pretvorivši manjak elastičnosti u potentno muziciranje za razbijanje jezičkih skrupula koje su ga iritirale. (Na primer, ne podnosi reči kao što je ime grada "Cicers", za koje kaže da je perverzna leksička tvorevina).

Takav nov jezik imaće smisla za spasavanje senzibilnosti, kao kora oraha koja ljuljuška svoje značenjsko jezgro, ali još je važniji šum vode u kojoj kora pliva, jer taj šum je upravo transponovana muzika iz raspolućenog sveta stvarnosti.

Ritmičnošću je dosledno predstavljao tok misli, ne samo u smislu odnosa i delovanja, radnji i likova, već u najsuštinskijem ogoljavanju ličnosti, u njegovoj potrebi da sve obavezno izbaci, tu nam je upravo i otkrio tonalitet repetitivnosti.

Na primer: “Teorijski on je vladao nad egzistencijom, praktično, svojom egzistencijom ne samo što nije vladao, nego ga je ona uništila”. Ili: "Da se ubio čula je od šofera, šofer je čuo od drvoseče". T.B.

Zanimljivo je i da je uspeo da iščekujemo repetitivnost, koja negde i izostaje, a možda upravo tamo gde je mi već unapred očekujemo.

Jasno je da se kod Bernharda sve mora domisliti do kraja, na putu na kom nema stanica, jer zadnja stanica je kraj egzistencije, a tek tada mi uspevamo da se konačno odvojimo od objašnjenja. Svako ko je ikada pokušao da stvari izvede na čistac konačnosti objašnjenja, znaće da je to zapravo suicidni pokušaj i zauvek jedino neuspešan. Nas reči nikad ne ubijaju do kraja, ali nas ni ne ostavljaju na miru. Nas reči napuštaju jedino da bi nas našle nove reci. Takoreći, ili reči ili smrt.

Bernhard naravno, nema nikakav problem sa stvarima, sa njim, stvari su domišljene do kraja, one su dosledno ogoljene, u svojoj suštini apsurdne jer nikad nisu same, nego su povezane s nečim odvratnim negde tamo na kraju razmišljanja. Na njihovom početku to je zamagljeno. Ali stvaralac koji je živeo kompleksnost ambivalentnih odnosa svog porekla odbačenosti, provincija koje je prezirao, nalazio je apsurd u svemu, predstavljao ga je u njegovoj ogoljenosti kroz humor. Dakle lingvistički, uz zvuk repetitivnosti, krajnje konsenkventno u napetosti uzroka i posledice, dolazi se do apsurda koji može da bude još samo humorističan. Taj humor je u tesnacu poslednjeg objašnjenja, čist i oštar kao planinski vazduh.

"Posmatrajući rafaelskog anđela na zidu, već sasvim ubuđalog, zahvaljujući čemu je međutim, opet postao podnošljiv".
"Svakog dana imam novu glavu na ramenima, dok je za svet ona ista, stara".
"Donji slojevi su isto tako opasni kao i gornji".
"Ja se nikada nisam ničemu divio, ali sam se veoma mnogo čudio".
"On je apsolutno imao glavu jednog virtuoza, za razliku od nas koji smo imali glave za razum". T.B.

Bernhard se nalazi u svojoj obimnoj stvaralačkoj potrazi za jednim idealnim neurotičnim čitaocem, gde je u interaktivnom odnosu, narator u poziciji idealnog neurotika-stvaraoca, a svaki čitalac je idealni neurotični čitalac. Da bi dospeo do idealnog čitaoca, iznedrio je unikatan lingvistički sistem, koji postepeno uznosi ritam, dok i svest čitaoca ne dođe u istu ritmičnu ravan.

Verujem da je tim putem krenula i Elfride Jelinek, koja je to Bernhardovo literarno muziciranje najuspešnije moguće usvojila, tako da su ona i Bernhard apsolutni sluhisti literature. Bernhardov idealan neurotični čitalac dakle spreman je da sastavi simfoniju.

Iako sa Bernhardom dolazimo do apsurdnosti postojanja, prvo putujemo linearno i čini se da nema kraja putovanju, a kada stignemo do kraja, shvatamo da nismo bili linearni, već spiralni u vremenu i tonovima, mi smo majstorski zavedeni.

Iz takve zajedničke pozicije, svet treba voleti da bismo ga mrzeli, odnosno svet treba mrzeti da bismo ga voleli. To je idealna pozicija za idealnog samoubicu koji se nikada ne ubija, već kao idealni neurotični narator, vibrantan na ivici nihilizma, zapravo voli taj svet više nego što svet voli njega i sve njemu posvećuje.

Sanja Nikolić

 

[Baudrillard]

 

[Baudrillard]

SAVRŠENA PODVOJENOST

„Mrzim knjige i spise u kojima se postupa biografsko-hronološki, to mi se čini kao metod od najgoreg neukusa i, u isto vreme, kao duhovno najnepogodniji metod.“ Bez obzira na ove reči pripovedača romana Beton, povratak na služenje biografskim modelom je s jedne strane neizbežan kada je reč o opusu Tomasa Bernharda. Verovatno je, čak, među opusima najvećih svetskih savremenih pisaca, njegov jedan od onih koji su najviše uslovljeni (auto)biografskim.

Uostalom, Bernhardovi romani Postanak, Podrum, Izdisanje, Studen i Dete čine autorizovanu biografiju. I u većini ostalih romana, literarni model je udomio okosne tačke Bernhardovog života i karijere – to je barem konsenzus bernhardologije.

Vezano za ovog autora, i u dnevnom javnom diskursu na razne načine su mešane umetničke i životne činjenice. Kao što je mnoge javne gestove koji nisu tešnje vezani za umetnost on pretvorio u svojevrsne performanse, tako su njega neki kritičari i političari, metodičnošću u zabludi da je posredi holandski pisac koji živi u Austriji, podsećali na okolnosti rođenja. Da bi ublažila reakciju suseda na njenu vanbračnu prinovu, Herta Bernhard se porodila u Holandiji (Herlem, 1931). Prilično (auto)biografski: Bernhardova proza najnedvosmislenije kritikuje upravo zaostalost i licemernost austrijske varoši a majka glavnog junaka najčešće ugađa sudu većine. Tako je čak i o pitanju najekstremnije ideologije: literarno vezivanje figure majke za nacizam (npr. unutar autorizovane biografije i u romanu Brisanje) iskustveno je dopunski motivisano odlukom Herte Bernhard da pošalje sina Tomasa u nacističke internate u Zalfeldu (1942) i Salcburgu (1944) koji posle rata preuzima Crkva; kritika klera i sklonosti Austrijanaca i Nemaca nacionalsocijalizmu sprovedena je u gotovo svim Bernhardovim delima.

U dva austrijska sela i u Beču, Bernhard provodi detinjstvo u kom su gotovo jedinu radost činili razgovori sa dedom po majci, piscem Johanesom Frojmbihlerom. Njegov duhovni uticaj na unuka je najdirektnije opisan u početnom i završnom romanu autobiografskog ciklusa, a njegova mračna ekspresionistička poezija i proza inspirišu prve Bernhardove objavljene priče i zbirke pesama. (Zanimljivo da se od pet svojih objavljenih pesničkih knjiga Bernhard nije odrekao samo jedne, Ave Vergil.) Posle rata i života po nacističkim i katoličkim internatima, Bernhard dobija upalu plućne maramice i TBC, kao posledice fizičkog rada po vlažnim skladištima (tema romana Podrum) ali i lekarskih pogrešaka. Od 1951. do i 1957. u Salcburgu i Beču studira teatar i glas i peva bariton na misama i u pozorištiina, sve dok mu pluća dopuštaju. Prestaće da peva, ali će muziku učiniti predmetom većine svojih dela. Na prozu će se, pak, direktno odraziti i njegova novinska karijera: pre svog prvog skandala, kad je, 1955, kao kritičar u jednom katoličkom nedeljniku dospeo pred sud, pisao je crne hronike u Demokratisches Volksblattu, glasilu Socijalističke partije i tim poslom obilazio i inostranstvo, uključujući i SFRJ. Crnohroničke crtice dobiće literarno ruho u knjizi Imitator glasova (u SiCG: „Ludilo“).

Krajem 50-ih Bernhard živi u selu Marija Sal, o trošku mecena na čiju je dobru volju uzvratio romanom Seča šume (1984) koji će pobuditi sudski proces, ali autor će poništiti optužnicu svojih bivših dobrotvora, praktično, javnom pretnjom da više neće objavljivati u Austriji. Njegovo novo trajno prebivalište takođe je selo, Olsdorf. I druge implikacije bolesti – napuštanje velegrada i muzičke karijere, jalovost čežnje za životom na Mediteranu… – postaju stalni motivi njegove proze. To važi i za same nedaće na plućima koja će, nakon TBC i raznih tumornih procesa na kraju udomiti i bolest morbus boeck.

Za prvi (Mraz, 1963) i treći roman (Poremećaj, 1967), Bernhard dobija pet nagrada: između ostalih Bihnerovu i tzv. malu Državnu nagradu, čija dodela se okončala skandalom opisanim u romanu Vitgenštajnov sinovac. Kao dramaturg, objavljuje skoro jednom godišnje, od pozorišnog prvenca Jedna drama za Borisa (1970) do komada posvećenog 50-godišnjici anšlusa, Trg heroja, koji ondašnji austrijski kancelar i negdašnji nacista Kurt Valdhajm naziva uvredom za naciju. Ovaj komad i, povodom njega, negativna kritika na svim nivoima, od tekstualnog do fizičkog, aktuelni su s kraja 1988, tek dva-tri meseca pre Bernhardove smrti. Dobrim delom i stoga, on utanačuje da se vest o njegovoj smrti objavi posle sahrane, upriličene, po vlastitoj volji, u najintimnijem krugu, i koncipira testament (i) kao zabranu da mu se dela ubuduće „igraju, štampaju ili čak recituju“ u Austriji. No, Bernhardovu poslednju odluku, poslednji tekst, naslednici prava na njegova dela nisu poštovali.

I dok bi za Bernhardove drame bilo lakše naći zajednički poetički imenitelj, u romanu se bernhardovština filtrira tek sredinom i krajem 70-ih (Korektura, Da), a potpunu zrelost poprima ranih 80-ih. kad nastaju Dete, Vitgenštajnov sinovac i Gubitnik. Neke zajedničke osobine ta tri romana: jezgrovitost, ukidanje (odnosno ekstremno redukovanje) pasusa, svođenje eksperimentalnih elemenata svojstvenih njegovoj ranoj prozi, dinamizovanje radnje i njenog uvođenja, porast direktnih iskaza.

Iako je i Beton izliven u scriptura-continua okvir; iako se i ovde, baš kao u remek-delu Gubitnik, tekst gradi uvidom u nemogućnost stvaranja određenog teksta, te mada i godinom izdanja (1982) i literarnom vrednošću, spada u one iz najzrelije Bernhardove faze, ovaj je roman u ponečemu bliži njegovim ranijim prozama. Jezik je sinkopniji, katkad usmeren ka eksperimentu, bliže jezičkom modelu kratkog romana Amras (1964), rečenica ume biti duga, ponekad nalik na one iz platonski ljubavnog romana Da (1978). Struktura dela je vrlo rastresita: prividna zbrka u nizanju rečenica posledica je gotovo eksperimentalistički dinamizovane i nepredvidive smene najrazličitijih motiva, zapravo Bernhardovih tematskih opsesija/autobiografema (ljubav prema muzici i Mediteranu, primoranost bolesnika da se leči i živi na selu, morbus boeck i traumatična iskustva s lekarima, podvojen odnos prema porodici, deda po majci kao retki svetao lik, opskurnost Beča i austrijskih varoši, licemerna crkvena infrastruktura i štetnost austrijske politike, mladalačko kolebanje izmedu katolicizma i socijalizma, šokantno sročen testament kao zamajac akcije i druge /auto/biografeme, sve sa autentičnošću većine likova, čak njihovih imena).

Svaka od ovih opsesija, od moguće teme, tako postaje jedan od segmenata poigravanja temom i jedan od generatora distance: proklamovani pripovedačev odnos prema njima gubi na direktnosti. Cinizmom i crnim humorom, težina vrednosnih sudova dodatno opada, dočim ih hiperbole samo prividno učvršćuju i potvrđuju a zapravo parodiraju. To je slučaj i sa repeticijama, koje, osim parodijske funkcije, tekstu pridaju i izvesnu magijsku notu unutar koje trenutni predmet diskursa dodatno gubi na značaju u korist atmosfere dela. Na svakom planu, pa i na onom, doslovnom, time je olakšano uvođenje vrednosnih sudara iskaza. Na primer, muzikolog Rudolf, glavni junak i pripovedač, prvo kaže za svoju sestru Elizabetu: „Ne znam kako sam uspeo da joj umaknem“, a posle tek nekoliko redova: „Nisam mogao da joj umaknem.“ Posredi je jednostavan primer koji je pak utoliko ilustrativniji za nepouzdanost i podvojenost pozicije pripovedača. Tako prividna krutost njegovih (kvazi)sudova (pa i spram onih pitanja koja, privatno, autora možda i iritiraju), svodi se na smešljivi apsurd.

Okolnost da usled prividne isključivosti pripovedača i, samim tim, varničavosti konteksta, nije lako prepoznati sve veću nepouzdanost iskaza, Bernhard koristi i da bi međuodnose likova ovog romana, ali i esejističke pasaže, učinio nepredvidljivijim i uzbudljivijim.

Protivteža – i balans – izrazitoj fragmentarnosti štiva nalazi se u scripturacontinua formi ali s druge strane i u naslovnom pojmu i njegovim brojnim izvedenicama. Naime, beton je metafora za metafikcionalni sloj dela – u vidu prepreke zaokruživanju određenog proznog motiva i prepreke mogućnosti pisanja, uopšte; ali i metafora koja zaokružuje nemogućnost čoveka da preuzme kontrolu nad svakidašnjim preprekama i, usled toga, nemogućnost da bude iole dosledan. Lik koji uspeva da u svoju korist preokrene neka od ograničenja diktiranih ustrojstvom društva i poreklom vrste, Elizabeta, naizgled čini antipod glavnom junaku, Rudolfu: krute prepreke koje osujećuju njenog brata ona lako probija; dok on pod profitom podrazumeva duhovnu dobit i lečenje tela, nju zanima jedino novčana dobit u koju svrhu koristi i vlastito telo. Uprkos naizgled crno-beloj postavci, pokazuje se da brat nije potpuna žrtva posvemašnje tvrdokornosti, i da zbog nje i sestra ispašta više nego što isprva deluje, te da njena krutost i hladnoća, u značajnoj meri, pogoduju njegovom lečenju. Čak i tako pragmatičan lik poput Elizabete, manje je ili više ukopan u svojoj ličnoj betonskoj tamnici.

Na kraju, reč beton ima bitnu funkciju i na doslovnom planu romana, gde je najupečatljivije vezana za neočekivanu tragediju na završnim stranicama. Ali, to što se jedan mladi muškarac smrskao padom na betonski pod i što je sahranjen u betonskom grobu, ne znači da doslovni plan u ovom delu romana odnosi prevagu: umnožavanjem izvedenica pojma beton tokom izrazito dirljive završnice, snaži i na najlepši mogući način se ucelinjuje magijski i simbolički sloj dela, a sama tragedija mladog bračnog para pokazuje se zapravo kao posledica njihovog neuspelog pokušaja da uzmu sudbinu u svoje ruke i otmu se od tvrdih okova koje im je ona namenila. Utoliko njihova tragedija slikovitije prikazuje životnu nemogućnost, dočim je obrada umetničkog ekvivalenta istog tog pitanja najpotpunije data kroz stvaralačko mucanje pripovedača, njegovu nemogućnost da napiše rad o Mendelsonu. Tako celovitom obradom nemogućnosti kao centralnog pitanja, upotpunjen je uspeh Tomasa Bernharda da i u ovom romanu, jednom od njegovih najboljih, ono što je svakidašnje – uključujući i: (auto)biografsko – pretoči u literarni mode u isto vreme prožet jakim arhetipskim slojevima, ali i obeležen sasvim osobenim stilom koji ne prestaje da iznenađuje čitaoca. Tako šta je, u savremenoj prozi, pride na malom prostoru, možda i najteže postići.

Igor Marojević

 

[Salvatore__]

Bau, šta preporučuješ od njega?

 

[Baudrillard]

Bau, šta preporučuješ od njega?

Sve, mada pre svega bih za početak preporučio Vitgenštajnovog sinovca. A po meni njegov magnum opus je Brisanje, to mu je ujedno i najobimnija knjiga.
Obično su mu sve knjige kraće, ova ima skoro 500 strana.

 

[Наутилус]

Је ли неко приметио да Томас Бернхард, Зебалд и Хандке слично пишу? Или грешим?

 

[Baudrillard]

Је ли неко приметио да Томас Бернхард, Зебалд и Хандке слично пишу? Или грешим?

Mislim da ne grešiš, barem što se tiče Bernharda i Handkea, Zebalda nisam čitao, tako da ne znam.
Kada sam čitao Užas praznine od Handkea, uticaj Bernharda se očigledno vidi, čak ga i pominje na jednom mestu.

 

[Baudrillard]

Nihilistička mašina

Tomas Bernhard je umro u pedeset osmoj godini. Bio je mlad, rekli bi mnogi. Ali oni koji su ga čitali, znaju da je njemu, mnogo prije smrti, svega, prosto- bilo dosta. Još od ranih tinejdžerskih godina bolovao je od tuberkuloze: život mu je, tako iscurio pod sjenkom bolesti. Život koji mu je, to izbija iz svakog njegovog retka, bio dovoljno mučan i bez zdravstvenih tegoba. No, samo zahvaljujući bolesti- tako sam tvrdi u autobiografiji , a ko na ovom svijetu može znati kada je Bernhard ciničan- počeo je da piše. Tuberkulozi, dakle, dugujemo njegov briljantni opus. Devetnaest mu je godina. Tomas Bernhard je u sanatorijumu. Pluća neće još dugo izdržati, tvrde doktori. Spreman da umre, Bernhard sijeda za niski sto svoje tužne sobe i – počinje pisati. I pisaće do kraja života, uvijek o istim stvarima: o umiranju, bolesti, o nemogućnosti da se izdrži svijet, o ljudima odveć inteligentnim i odveć plemenitim da bi mogli opstati, da bi mogli preživjeti. Pisao je kao pomahnitali stroj. Život je za njega postao pismo: poslednji redak pisma, kao da je znao, biće i kraj života. I pored toga, Bernhard je žurio: hitao je kraju. Njegov opus je jedinstvena nihilistička mašina koja radosno juri vlastitom koncu, koja u nestajanju vidi trijumf.

Andrej Nikolaidis

 

[Lada]

Mislim da ne grešiš, barem što se tiče Bernharda i Handkea, Zebalda nisam čitao, tako da ne znam.
Kada sam čitao Užas praznine od Handkea, uticaj Bernharda se očigledno vidi, čak ga i pominje na jednom mestu.

Slazem se,Nautilus ,pravi znanac prepoznao je i cak uporedio stilove knjizevnika

 

[Lada]

O BERNHARDU
"On je crn po nekom automatizmu... Posle Kafkinog i Kanetijevog, njegov senzibilitet je jedan od najoštrijih, jedan od najpotentnijih medju uzornim likovima moderne literature." (Džordž Stajner)

"Poput Svifta, Bernhard piše kao neki sveti monstrum... On je upečatljiv izvodjač literature; čovek koji ide do krajnjih granica u oživljavanju našeg poimanja ljudskih mogućnosti, koliko god one bile destruktivne." (Ričard Lok, "Wall Streer Journl")

"Većina glavnih austrijskih poratnih pisaca - Kaneti, Celan, Bahman, Handke - više su voleli samonametnuti egzil od života u rodnoj zemlji. Bernhard koji je, navodno, bio najveći anti-austrijanac u toj grupi pisaca, jedan je od retkih koji nikada nije napustio Austriju." (Mark M. Anderson)

"Odlika Bernharda - i njegova virtuoznost... - je to što njegovo monotono gnušanje ne samo da ujeda, nego uspeva da, baš kao što to Guld uspeva na pianu, peva." (Pol Grifits, "Times Literary Supplement")

 

[Lada]

BERNHARD - Postmoderni propovednik

Izjava "Svi Austrijanci su maloumni" koju je Tomas Bernhard dao primajući Državnu nagradu za literaturu, testamentarna zabrana da se njegovi radovi štampaju/igraju u domovini, te srodno odsečni, usmeni i prozni iskazi ovog autora, uticali su na neke kritičare da u njegovom delu definitivno prepoznaju ispis mizantropskog diskursa. Da takvog tumačenja ima čak i u sredini lišenoj iole razudjenije recepcije Bernharda, pokazuje pogovor za zbirku kratkih priča "Ludilo" u kome Nikola B. Cvetković pripisuje autoru "tirade mržnje" i sl. No, ko se vodi izjavama austrijskog pisca, taj bi mogao naći i one, suprotno koncipirane. Prema pogovoru za američko izdanje "Gubitnika" (The University of Chicago Press, 1991), Bernhard je ovako video razloge za odijum koji je izazivao: "Nečiji idealistički literarni rad može kod čitaoca proizvesti gadjenje." Potpisnik tog pogovora, Mark M. Anderson, pak, dokazuje da je Bernhard prema Austriji privatno gajio nejednosmerni odnos, odnos ljubav-mržnja. Drugim rečima, izjave pisca ne treba preozbiljno razmatrati. Zacelo je uputnije baviti se delom; konkretno: pokazati da - ako su i oni već tumačeni u ključu diskursa istine - kvazi-sudovi pripovedača/glavnih junaka, i, uopšte, važnijih likova njegove proze, s kojima narator po pravilu deli mišljenje i interesovanje, mogu uputiti i na ideologiju suprotnu od mizantropske koja mu je pripisivana. Pri tom se valja baviti romanom, kao najkomplesnijim žanrom, samim tim najprikladnijom formom za celovito sprovodjenje "ideološke" subverzije.

Nije lako primetiti da narator u Bernhardovim romanima kanda ni prema čemu nema jednosmeran odnos (iako su oni poznati po direktnim, naizgled odsečnim iskazima). Na primer, u njegovom proznom prvencu ("Mraz"), kazivač izdašno potkrepljuje mišljenje da je slikar Štrauh slomljen i umobolan, sa hladnom sigurnošću predvidja njegov suicid, da bi se ogradio samo jednom - i stoga manje uočljivo ("Bez srca je to što zapisujem ovakve surovosti. Prisiljen sam"). Tako on tiho vrši dvostruku dekonstrukciju: svoje uloge i mizantropskog diskursa; ulazeći u mrak radi njegovog razotkrivanja, on stvara utisak da je tama njegov konačni izbor. Štaviše, stapanje ovog i svetlijeg pola priče može biti i eksplicirano: Štrauh u "Mrazu" kaže: "nevino ima takodje i sve odlike rušilačkog"; "Isparenje od radnika uvek je u meni izazivalo gadjenje. I uvek me je privlačilo"; a narator u "Gubitniku": "Mrzeo sam Glena u svakom trenutku, voleo sam ga krajnjom doslednošću", "ta odvratna, odurna, istovremeno privlačna žena". Odstupanje od istine dobija se i hiperbolom: žitelji Venga, fabularnog središta "Mraza", visoki su mahom 1, 40 m; u "Gubitniku", iz naratorovih usta, čujemo da ÒKur je kraj u kome "čovek može, makar prenoćio samo jednu noć, da sebe upropasti za ceo život", i da se najbolji vazduh na svetu može disati u Madridu, ali i u Njujorku, kao i u Sintri. No, čak ni kada je nepouzdanost iskaza neprikrivena, nju nije lako opaziti upravo zbog varničavosti Benhardove proze. Umetanje subverzivnih kvazisudova u tirade, uz magijsko ponavljanje izvesnih motiva i fraza, ishodi neobičnom zavodljivošću. Tome doprinosi i scriptura-continua manir, što je lepo primetio australijanski bernhardolog Stefan Acert: "Kraći 'Beton' i zamašnije 'Uništenje' su slični po tome što nisu podeljeni na paragrafe ili poglavlja, i tako su lišeni konvencionalne epske strukture. Ovo ne olakšava čitaocu praćenje istorije naratora i višesložnih podteksta."


S druge strane, čitalac se ne oseća spoznajno komotnije ni ako sledi iskaze naizgled krunisane najjasnim mogućim vrednosnim odredjenjima. Recimo, kada je posredi zbir tako opštih antipoda kakvi su grad-selo, zdravi-bolesni, mladost-starost. Reski rečenični rafali likova otežavaju da primetimo da se trenje rečenih i srodnih parova nikad ne razrešava sasvim jednostrano, ali i da primetimo da narator parodira dati manihejizam nudeći i neke (gotovo) besmislene opozicije (grudobolni-umobolni; pomoćni radnik-pomoćni učitelj). Opet, sa zaključkom da je Bernhardova proza parodična ne dobija se mnogo, utoliko što to ne znači da je ona lišena opipljivijih orijentira (da njegovo pismo u odredjenim situacijama nije direktno u vrednovanju, u njemu niko ne bi video mizantropizam). Oni su uporedo pozitivni i negativni. Tako razdraženi i odbačeni slikar Štrauh, ekstremno tiradan lik, priznaje: "Verovao sam još u ljude i kad sam znao da me varaju, kad sam odavno znao da smeraju da me ubiju." On će se gnušati puka, ali će reći i: "u svakom slučaju prost svet nije ni prostiji ni prljaviji od ostalog sveta. Otuda... dolazi moja naročita sklonost prema sirotinji i prema isključenima iz društva". I narator u "Gubitniku" će ispoljiti antikolektivizam, ali će u jednom trenutku kazati: "Ja jesam i volim ovaj narod." U romanu "Dete", pak, svetlost se nahodi u liku dede i njegovim "tiradama mržnje" spram institucija, kolektivizma, poluinteligenata... Tmina koja izbija iz predakovih verbalnih salvi prividno odvraća od pomisli da on ma za koga može značiti pozitivni orijentir. No, isti taj opskurni starac koji jedini smisao prepoznaje u samoubistvu i anarhizmu, proklamujući potrebu za smrću i haosom napominje: "Ali teorija je samo teorija." Konačno, da "Dete" zapravo nudi veoma starinski ideološki koncept, koji je blizak patrijarhalnom, naziru i Bernhardovi osporavatelji. Tako austrijski kritičar Mihael Kerha misli da je njegova proza opterećena "životno određujućim patrijarhalnim (sic!) svetskim sudovima iz dnevne sobe dede Johanesa Frojbinglera", tj. Bernhardovog dede. I zaista, ovde spočitavanje biografskih momenata kanda funkcioniše: da je Dete povremeno dogmatski skrušeno prema muškom pretku, vidimo po variranju i višestrukoj potkrepljenosti iskaza: "deda je bio autoritet koji je svako prihvatao, koji je rešavao sve što je trebalo rešiti, čija reč je za sve bila zakon." Njegove iskaze glavni junak ugradjuje u sopstveni vrednosni sistem po obrascu predanja. "Potpuno sam usvojio te dedine reči", čitamo u ovom romanu, ne jedanput.

Za razliku od pretpostavljenih mizantropskih dela, dakle, očito da Bernhardova imaju i pozitivan orijentir, utoliko pre što kod Bernharda ljubav prema bližnjem može biti i konkretizovana ljubavlju prema opštem ljudstvu, ili nekom delu porodice. U tom smeru, njegovo omiljeno tematsko područje jeste prijateljstvo. I ovaj pozitivni orijentir Bernhard razmatra dvostruko. U "Gubitniku", iskazi naratora spram smrti dvaju bitnih junaka, njegovih prijatelja, naizgled su isključivo cinični: drugovanje sa njima on će označiti kao ludilo i narugati se opsesivnosti jednog od njih, Verthajmera, spram sestre - zbog koje se dotični klavirski virtuoz i ubio. "Oni koji su se razbili na ulici uvek su me fascinirali i ja sam se lično (a inače i Verthajmer!) veoma često peo gore... ali se nisam bacio u dubinu (kao ni Verthajmer!). Nekoliko puta sam se (kao i Verthajmer!) već pripremio za skok, ali nisam skočio, kao ni Verthajmer" - kako je u medjuvremenu Verthajmer ipak počinio groteskno samoubistvo, citirana repeticija podvlači naizgled hladno-ludički pripovedačev odnos. No, ona uvodi i prikriveni erotički zamajac: stalnim klicanjem njegovog imena, narator manje primetno (znak smrti u ovom kontekstu je prejak), podvlači vlastito i olakšava čitaočevo poistovećenje s Verthajmerom. Uostalom, na drugom mestu on konstatuje da mu je prijateljstvo s dvojicom gubitnika i klavirskih virtuoza, Verthajmerom i Glenom Guldom, značilo život. Tako je ovaj roman neponovljiv po veštini u laviranju cinizmom - od negativnog, koji po svojoj definitivnosti vuče na mizantropiju, do njegovog manje priznatog pola, neke vrste razočaranog moralizma, pola koji Vladimir Jankelevič ovako opisuje: "Pravi cinizam nije veština snalaženja ili bezobzirnog pragmatizma, pošto on, naprotiv, odbacuje društvene konvencije, pošto je asketski i usmeren prema vrlini, a neprijateljski nastrojen prema uživanju i pun prezira prema svemu što označava visok položaj u društvu." U romanu "Vitgenštajnov sinovac", pak, pripovedač ide još dalje u predavanju bližnjem: glavnu junakinju naziva čovekom svog života a samo delo, koje govori o Paulu, nećaku čuvenog filozofa, nosi naizgled-zavaravajući podnaslov "Jedno prijateljstvo". "U paviljonu 'Herman', te konačno u smrtnom strahu, jasno sam postao svjestan koliko mi vrijedi veza s mojim prijateljem Paulom, da je ona uistinu najvrednija od svih mojih veza s muškarcima, jedina koju sam izdržao dulje i koju se ni po koju cijenu ne bih želio odreći", ovakvi iskazi zacelo razlikuju Bernhardovu prozu od mizantropske, ma šta se pod njom podrazumevalo.

Štaviše, po tretmanu prijateljstva, kao da romani "Vitgenštajnov sinovac" i "Gubitnik" uspostavljaju odnos sa sledećim redovima Starog zaveta: "Bolje je dvojici nego jednome, jer imaju dobru dobit od svog truda. Jer ako jedan padne, drugi će podignuti druga svojega; a teško jednomu! ako padne, nema drugoga da ga podigne." Podizanje palog (kod Bernharda: poludelog), za glavnog junaka, pošto je on i sam raslabljen, značilo bi potpuno lično propadanje. Odustajanje od pomoći posrnulom drugu, on plaća grižnjom savesti, baš kao u nekoj religijskoj paraboli. Dakle, na jednom nivou, vrednost biblijskih reči se poriče, a na drugom - potvrdjuje. Tako i u romanu "Annihilation", nakon opsežne i ubedljive razrade pojmova "uništenja" i "ništavilo", glavni junak, Muraus, preusmerava prvobitni nihilizam u ono negiranje života i spremnost na skoru smrt koji kao da nose nečeg propovedničkog: "Uskoro će život biti gotov, a moja egzistencija iskorenjena, rekoh Gambetiju, i neću postići ništa, sve će ostati zauvek zatvoreno za mene... Moram da razmotrim intelekt kao neprijatelja i ustanem protiv njega, u filozofskom maniru, rekoh Gambetiju, da budem spreman da zapravo uživam u tome. Ali, moje vreme je verovatno prekratko da bih stigao to da uradim... Rečenice "Bolje smrt nego život" ("Mraz") i "Mrtvi su mi već tada bili bliži i draži, medju njima mi je bilo lepo" ("Dete"), pak, bliske su starozavetnom: "Zato hvalih mrtve koji već pomriješe više nego žive koji još žive". A kada smo već kod prividnosti nihilizma, Vladimir Jankelevič je napisao: "Niče pravi scene moralu zato što je u najvećoj mogućnoj meri moralist", a Berdjajev: "Odlučno 'ne' je u istoj meri vera, kao i odlučno 'da'. Svako negiranje pretpostavlja afirmaciju(...), besmisao pretpostavlja smisao, tama pretpostavlja svetlost.

Svi ovde citirani delovi Starog zaveta, sa kojima se čini da Bernhard uspostavlja paralelu, potiču iz Eklezijasta. Uz propovedničke namere, i starozavetni ton i stil (nabrajanje, ponavljanje, poniranje u tamu ovoga sveta...), i sledeći radikalizam "odlučnog 'ne" potcrtava uticaj Ničea na Bernharda: "Oče naš koji jesi u paklu, nek ne slave ime tvoje, nek ne bude carstvo tvoje. Nek ne bude volja tvoja. Kako u paklu tako i na zemlji. Hleb naš nasušni ne daj nam danas. I ne oprosti nam dugove naše, kao što ni mi ne opraštamo dužnicima našim. Navedi nas u iskušenje i ne izbavi nas od zla. Amin."
Izvan varničavog konteksta, ova tirada govori i da slikar Štrauh ne traži pomoć Satane, nego čiste odnose s Bogom. Uz svu hulu, isti lik daje priloge parohu, premda ne plaća dažbine opštinarima. (pseudo)Demonsku duhovitost sličnu citiranoj čujemo i u "Gubitniku", iz usta Verthajmera: njegova sestra je preverila: "zabrazdila u katoličanstvo." Dedino "odlučno 'ne'" veri, proističe i iz njegovog napuštanja bogoslovije. S druge strane, u "Detetu" čitamo ovako sročene redove: "Svaki dan ja sam silazio u pakao, to jest u školu, da bih se posle vraćao kući u Šaumburškoj ulici, to jest u čistilište, a zatim trčao dedi na Svetu goru". Na kraju, Bernhardova antropološka kritika, umnogome odgovara zaključcima starozavetnog Božjeg zakona. Kritici su podvrgnuti natprosečnost, prema kojoj vlada dvostruki odnos; umetničkoj nadarenosti prijatelja antipod je taština (slikar u "Mrazu", Vitgenštajn; Guld i Verthajmer u "Gubitniku", sam narator, uvek), zatim hiperseksualnost: preljuba (gostioničarka u "Gubitniku", žitelji Venga u "Mrazu"...); pa suicid ("Ali mi jedan glas, koji se prosto ne može prećuti, kaže da je samoubistvo greh"!), kao i idolopoklonstvo (karijerizam, preljuba), konflikt s porodicom, zavist, lažno svedočenje, huljenje... Narator i važniji junaci ogrešuju se o neke Božje zapovesti (nikad o sve), ali se kaju, dok je kriterijum za odabir "nižih" likova, apsolutna grešnost.

Naravno, navodjenje hrišćanskih potencijala Bernhardovog pisma nije sprovedeno iz ličnog ideološkog opredeljenja. Niti imam ništa protiv mizantropije u književnosti, ako je ona samo jedno od mogućih sredstava. Ovde treba još reći da Bernhardovi romani daju redak primer kako se zavodljivošću može zaseniti ideologija i još redji primer kako neobična može biti kombinacija vidljive i podvodne sfere dela. Istovremeno, "Gubitnik" i društvo su pokazatelj kako se zavodljivost i u savremenoj prozi može prožeti masternarativima, ali ne i utoliko opteretiti, već u isto vreme učiniti pismo saobraznim duhu vremena i semantički plodnim, što je blisko zaključcima Najala Lusija o mogućnosti estetski validnog uvodjenja moralnog horizonta u ono što je ostalo od postmoderne. Konačno, ako je moguće da zalaganje jednog vida postmodernizma za prava manjina može da "sklizne" u priliku da ugroženi izjednačava krivicu dužnih i nedužnih pripadnika većine, kao npr. u prozi Toni Morison, onda je moguće da neki drugi vid postmodernizma bude prožet hrišćanskim nabojem, pod uslovom da to nije sprovedeno napadno i propagandistički, već da po mogućstvu vrši subverziju oprečnog konteksta. Da je Bernhard u tome uspeo u najvećoj mogućoj meri, svedoče upravo tumačenja o mizantropičnosti njegovog lika i dela.​

 

[Baudrillard]

Počasno priznanje Kulturne zajednice Saveznog udruženja nemačke industrije

Leta hiljadu devetsto šezdeset sedme, proveo sam tri meseca u bolnici za plućna oboljenja, u
depandansu Štajnhofa, sanatorijuma za nervna oboljenja u Beču, što on jeste i dan-danas, i to u
paviljonu Herman, u kojem se nalazilo sedam soba sa po dva ili tri pacijenta; još tokom mog boravka,
umrli su svi pacijenti, izuzev jednog studenta teologije i mene. Moram da napomenem i to, budući da
je za razvoj događaja to jednostavno neizbežno. Mene su, kao i mnogo puta do tad, još jednom doterali
do granica snage – lekari su me ostavili na cedilu. Nisu mi prognozirali više od nekoliko meseci života,
u najboljem slučaju – jedva godinu dana, i prepustio sam se svojoj sudbini. Zasekli su me ispod
grkljana, zarad uzimanja tkiva na analizu, i šest nedelja me ostavili u ubeđenju da umirem od raka, sve
dok nisu shvatili da je u slučaju moje bolesti, po svoj prilici, reč o plućnom oboljenju koje će me pratiti
do kraja života, o morbus boecku, takozvanoj sarkoidozi, a koji ni dan-danas ne mogu da
dijagnostifikuju sa sigurnošću, a ja do dan-danas živim u tom uverenju i to, kako mi se čini, intenzivnije
no ikad. Tada, u paviljonu Herman, među kandidatima za izvesnu i stopostotnu smrt, ja sam se,
uostalom kao i oni, pomirio sa bliskim mi krajem. Leto je, sećam se, bilo veoma vrelo i upravo je
besneo sukob koji je u istoriju ušao kao šestodnevni rat između Izraela i Egipta. Pacijenti su ležali u
svojim krevetima na trideset stepeni u hladu i svi, zapravo, priželjkivali smrt, kao i ja svoju, i svima
su želje bile uslišene; svi su umrli, kao što već rekoh, jedan za drugim, a među njima i policajac Imerfol
koji je ležao u sobi pored moje i koji je, sve dok je bio u stanju, iz dana u dan dolazio u moju sobu da
sa mnom igra partiju blek džeka; on je pobeđivao, ja sam gubio; pobeđivao je nedeljama, a ja sam
gubio, sve dok nije umro, a ja preživeo. Obojica pasionirani igrači blek džeka, igrali smo blek džek i
tako ubijali vreme, sve dok ono nije ubilo njega. Umro je samo tri sata nakon što je sa mnom odigrao
poslednju partiju i pobedio. Pored mene ležao je student teologije, kojeg sam, za tih nekoliko nedelja
između života i smrti, učinio skeptikom, ali i dobrim katolikom, makar ja tako mislim, i to zauvek.
Svoje teze protiv licemernog katoličanstva ilustrovao sam mu primerima iz bolničke svakodnevice,
svakodnevnih zavrzlama sa lekarima, sestrama i pacijentima, pozivajući se i na prisutne, mrske mi
duhovnike koji su vazda promicali i šuškali tamo-vamo po šugavom bregu Baumgartner hoe, uzvišenju
na zapadnoj strani Beča, večito na promaji, te mi nije bilo teško da učeniku otvorim nove vidike za
svoja učenja. Mislim da su mi i njegovi roditelji bili zahvalni na tome; njihov sin, koliko znam, nije
postao teolog, već verovatno izuzetno dobar katolik, ali ne – teolog, a danas je i on, nažalost, moram
da kažem, poput mnogih drugih u Srednjoj Evropi, prilično neuspešan, skrajnuti socijalista,
nesposoban da se pokrene. No, pričinjavalo mi je posebno zadovoljstvo da ga prosvetlim novom
spoznajom o bogu kojeg se bezuslovno držao i da ga zaista prosvetlim da u svom bolničkom krevetu
probudi uspavanog skeptika, što je probudilo i mene u bolničkom krevetu, i što je, najverovatnije,
predstavljalo sam moj spas. Pominjem ovo budući da uvek kad pomislim na takozvano počasno
priznanje Kulturne zajednice Saveznog udruženja nemačke industrije, pred očima mi se, jednostavno,
ukaže letnja bolnica koja rađa beznađe. Vidim pacijente i njihovu rodbinu, jedne poput drugih, u
beznađu do guše, te perfidne doktore, licemerne sestre, sve zakržljali karakteri u smrdljivim i
zagušljivim bolničkim holovima, histeriju drskost i lažnu požrtvovanost, a sve u cilju uništenja ljudi,
i na jesen u vazduhu iznad bolnice čujem na hiljade, desetine hiljada vrana što nebo mrače i pomrače,
i kreštanjem svojim razaraju ponaosob sluh svakog pacijenta. Vidim veverice koje grabe stotine
bačenih, izbljuvanih paprinatih maramica plućnih bolesnika, te kako mahnito trče uz drveće. Vidim
poznatog profesora Zalcera kako iz grada dolazi na breg Baumgartner hoe, kako prolazi holovima da
bi u operacionoj sali kasapio pacijente, elegancijom svojstvenom samo njemu, nadasve poznatom;
profesor se specijalizovao za operacije dušnika i pluća, profesor Zalcer je sve češće dolazio na breg
Baumgartner hoe, a sve više pacijenata ostajalo je uskraćeno za deo dušnika i pluća. Vidim kako se
svi pred profesorom Zalcerom klanjaju, iako profesor ne čini čuda, već s najboljom namerom i velikom
umešnošću svoje pacijente zaseca i onemljuje i kako u skladu sa veoma preciznim planom, žrtve svog
učinka svojom visokom umešnošću, prevremeno tera u grob, mnogo ranije nego što je predviđeno
prirodnim putem, to jest bez njega, premda on, najbolji od najboljih u svojoj oblasti, ništa ne može da
učini; naprotiv, on i njegova umešnost i njegova elegancija bili su u potpunosti vođeni višim, da ne
kažemo najvišim, etičkim načelom njegovim. Svi su želeli da ih operiše profesor Zalcer, koji je,
zapravo, bio ujak mog prijatelja Pola Vitgenštajna; profesor iz grada takvog univerzitetskog renomea,
toliko nedostižnog da bi svi kad bi stali pred njega zanemeli. Stiže profesor, razglasili bi i čitava se
bolnica pretvarala u hram. Šestodnevni rat Izraela i Egipta bio je u zenitu baš kad mi je Tetka došla u
posetu na breg Baumgartner hoe i donela prvi primerak upravo objavljenog romana Poremećaj; činila
je to svaki dan po paklenoj vrućini, nakon dva sata vožnje tramvajem, tegleći nekoliko kilograma
novina. Ali bio sam isuviše slab da bih se obradovao makar i na tren. To što se nisam obradovao
začudilo je studenta teologije, što nisam ponosan na divno odštampanu knjigu, što je čak ni u ruke
nisam uzeo. Tetka je provela sa mnom čitavo vreme posete; koliko mi je samo često pridržavala posudu
dok sam povraćao nakon takozvanih intervencija?! Ležao sam tako poput onih što su s moje leve i
desne strane umirali i imao identičan probni rez ispod grkljana, kad sam primio vest da su mi namenili
počasno priznanje Kulturne zajednice Saveznog udruženja nemačke industrije. Taj više tragičan nego
zabavan uvod skicirao sam jer želim da obrazložim zašto mi je takozvano priznanje tada dobrodošlo
kao ma šta drugo. Kako bih uopšte bio primljen u bolnicu – a ja sam urgentno morao da budem primljen
na breg Baumgartner hoe! - morao sam najpre da deponujem petnaest hiljada šilinga koje, po prirodi
stvari, nisam imao, a koje mi je Tetka pozajmila. I naravno da sam dug Tetki hteo da vratim što je pre
moguće, pa sam, tek što sam primljen u bolnicu na bregu Baumgartner Hoe, napisao svom izdavaču
iznos, tačnije rečeno, nisam pisao izdavaču lično, već lektorki, s molbom da mi moj izdavač na račun
prebaci dve hiljade maraka. Odmah, samo nekoliko dana nakon moje molbe, stiglo je dve hiljade
maraka. Smesta sam lektorki odgovorio da ću koliko sutra zahvaliti izdavaču za dve hiljade maraka,
ali tek što sam lektorki poslao pismo, ona je otposlala telegram koji je glasio: Ne zahvaljujte izdavaču!
A zašto – nisam imao pojma. Saznao sam da je ona prebacila dve hiljade maraka sa svog privatnog
računa, jer izdavač nije bio voljan da to učini. Zaista deprimira činjenica da čovek mora da nakamči
petnaest hiljada šilinga kako bi uopšte bio primljen na jednu od mrtvačkih stanica, ali tako je moralo
biti, prilike su tako nalagale. Ukratko, takve su bile prilike kad je pristigla vest da me očekuje počasno
priznanje Kulturne zajednice Saveznog udruženja nemačke industrije. Uručenje je planirano za jesen,
za septembar ili oktobar, ne sećam se više. U svakom slučaju, tek je prošlo dva ili tri dana kako sam
otpušten iz bolnice, a ja sam već bio na putu ka Regenzburgu, gde je u Skupštini grada Regenzburga
bilo planirano uručenje. Tada je, pored mene, priznanje primila i pesnikinja Elizabet Borhets.
Onemoćao, sa dedinom tašnom preko ramena, otputovao sam za Regenzburg. Na putu ka
Regenzburgu, Dunavom uzvodno, neprestano sam mislio na osam hiljada maraka, na ogromnu svotu
koju je trebalo da primim. Zatvorenih očiju sanjao sam o osam hiljada maraka i već maštao o
Regenzburgu koji me čeka. Trebalo je da se izađem kod hotela Turn i Taksis, dakle, na poznatoj adresi.
Tokom čitavog puta, usled onemoćalosti, malo-malo pa bih zadremao kraj prozora kupea; Dunav,
gotika, nemački kraljevi, pomislio bih svaki put, ali kad god bih se trgao iz dremeža smesta bih, ipak,
pomislio na osam hiljada maraka. Gospodina Rudolfa de le Roa, portparola Kulturne zajednice
Saveznog udruženja nemačke industrije, koji mi je upriličio čast - nisam poznavao. On, pomislih,
verovatno zna za moju bolest, pa mi je zato i dodelio počasno priznanje. Ova pomisao bila je
ponižavajuća budući da bih počasno priznanje vrlo rado primio za Poremećaj ili za Mraz, ali ne i za
morbus boeck. Nije trebalo da mozgam, zabranio sam sebi da to počasno priznanje omalovažavam pre
nego što sam ga uopšte i primio. Doderer i Gitersloh primili su ovo počasno priznanje pre tebe,
pomislih, književne veličine koje su zaista nešto značile, iako sa pomenutim slavnim ličnostima nisam
imao, niti sam mogao da imam, zajednički jezik. Samo pre tri dana u bolničkom krevetu, a sad već na
putu ka Regenzburgu, pomislih, gde te čeka gotika. Dunav se sve više sužavao, predeo je postajao sve
pitomiji i na kraju tamo gde je iznenada postajao pust, dosadan i bezličan, nalazio se Regenzburg.
Izašao sam s voza i otišao pravo u hotel Turn i Taksis. Za grad kakav je Regenzburg, to je, zaista, bio
prvoklasan hotel. Dopao mi se i, istina, odmah sam se u hotelu udobno osećao, ipak po prispeću nisam
bio sam, već u društvu Elizabet Borhers, koju sam prethodno već upoznao u Luksemburgu, na jednom
od mnogih takozvanih pesničkih susreta, na koje sam u svojim dvadesetim godinama kao pesnik i
odlazio. Tako da dosada koja bi me uvek obuzimala u svim hotelima sveta, posebno kad u njih dođem
sam, ovaj put nije mogla da me spopadne. Znao sam da je Elizabet Borhers inteligentna osoba i
šarmantna dama, te sam u njen izvrsni ugled mogao svojski da se uverim. Šetali smo bezbrižno gradom
i smejali se uživajući u večeri. I naravno, veče nije uspelo da zađe duboko u noć, pošto me je bolest
ubrzo poterala u krevet. Narednog dana upoznao sam gospodina Rudolfa de le Roa kao i Hansa
Bendera, izdavača časopisa Akcente koji je, pretpostavljam, imao uticaja na to kome se dodeljuje
počasno priznanje. Još uvek posedujem fotografiju sa Elizabet Borhers i Hansom Benderom kraj jedne
regenzburške, gotske fontane. Grad mi se nije svideo, bio je hladan i odbojan, te da mi nije bilo Elizabet
Borhers i na vidiku osam hiljada maraka, najverovatnije bih otputovao već po dolasku. Koliko samo
mrzim te gradove osrednje veličine sa svojim poznatim spomen-građevinama koje svoje građane
unesrećuju za ceo život. Crkve i uske uličice u kojima sve do smrti životare ljudi koji postaju sve
zatucaniji. Salcburg, Augzburg, Regenzburg, Vircburg, mrzim ih sve, jer se u njima zatucanost neguje
već vekovima. No, pomislio sam opet na osam hiljada maraka. Tokom mog morbus boecka nagomilali
su se toliki dugovi koje ću sada, pomislih, sve moći da otplatim. A na kraju ima i da ostane nešto i za
mene. Prepustio sam se jutru svečane dodele počasnog priznanja Kulturne zajednice Saveznog
udruženja nemačke industrije (po prirodi stvari, trudim se da naziv navedem što je moguće preciznije).
Gospodin De le Roa došao je po mene i gospođu Borhers i odvezli smo se do Skupštine grada
Regenzburga koja slovi za dragulj nemačke gotike. A mene je, kako sam ušao, nešto pretilo da udavi
i uguši, no, rekoh sebi, hrabrosti, hrabrosti, samo hrabrosti, budi deo svega što će ti se sad desiti, uzmi
svoj ček u iznosu od osam hiljada maraka i nestani! Svečanost je bila prilično kratka. Gospodin Fon
Bolen i Halbah, tadašnji predsednik Saveznog udruženja nemačke industrije trebalo je da uruči
počasno priznanje gospođi Borhers i meni. Zajedno s doktorom po imenu De le Roa zauzeli smo svoja
mesta u prvom redu. S naše leve i desne strane nalazili su se istaknuti ljudi grada, te gradonačelnik sa
svojom teškom metalnom lentom. Prethodne večeri previše sam jeo i bilo mi je muka. Uopšte više i
ne znam da li je neko držao govor, ali biće da jeste budući da takve proslave ne idu bez govora. Počasne
zvanice pretile su da raznesu svečanu salu Skupštine grada Regenzburga. Jedva da sam mogao da
dišem. Činilo mi se da ću se od tog vazduha u svečanoj sali ugušiti. Sve je nabreklo od znoja i časti.
Ali mi smo se toliko smejali prethodne večeri, gospođa Borhers i ja; isplatilo se samo zbog toga. A na
sve to i osam hiljada maraka! Pomislih, čarolija će sad da se završi i mi ćemo konačno imati ček u
rukama! Naravno da je i kamerni orkestar zauzeo svoja mesta, ali šta su svirali, više se i ne sećam. A
onda je, koliko pamtim, kao iz vedra neba usledio presudni trenutak. Predsednik Fon Bolen i Halbah
stupio je na pozornicu i sa svoje cedulje pročitao sledeće: ... i ovim putem Savezno udruženje nemačke
industrije hiljadu devetsto šezdeset sedme svoja počasna priznanja predaje gospođi Bernhard i
gospodinu Borhersu! Primetio sam da se moja susetka stresla. Proživela je trenutak užasa! Stegao sam
joj ruku i rekao da treba da misli samo na ček, svejedno šta je od svega toga istina – gospodin Borhers
i gospođa Bernhard, ili gospodin Bernhard i gospođa Borhers. Gospođa Borhers i ja smo izašli na
pozornicu Skupštine grada Regenzburga u kojoj niko živi osim nas i eventualno gospodina De le Roa
i gospodina Bendera ni primetio nije grešku gospodina Fon Bolen i Halbaha, i primili smo ponaosob
ček u vrednosti od osam hiljada maraka. Proveli smo još jedan lep dan u tom jezivom gradu i onda
sam se vratio u Beč, gde sam se kod Tetke osećao kao kod kuće. Pre godinu dana dobio sam takozvano
jubilarno izdanje Kulturne zajednice Saveznog udruženja nemačke industrije, takozvani Godišnji
prsten, na kojem su ponosno navedeni svi laureati počasnog priznanja. Nedostajalo je samo moje ime.
Da li me je gospodin doktor De le Roa, koliko se sećam veoma prijatan gospodin, izbacio s počasne
liste zbog promene u mom životu, a kojoj lično nemam šta da prigovorim? Kako god, evo moje prilike
da potvrdim da ja jesam primio počasno priznanje Kulturne zajednice Saveznog udruženja nemačke
industrije. I to u Regenzburgu. I to baš u Skupštini grada, gotskoj građevini grada Regenzburga.

Moje nagrade

 

[Baudrillard]

Tomas Bernhard i nihilistički poredak sopstva

Drugom polovinom dvadesetog veka Tomas Bernhard pronalazi put u sam vrh evropske književnosti. O njemu se govori, pišu se članci, kritičari nemilosrdno pokušavaju da ponište njegovu literalnu vrednost, ali ona pored svega basnoslovno nastavlja da raste. Romani se štancaju, njegovo ime se uzdiže i on ubrzo postaje čuveni Bernhard, bezdušni kritičar sveobuhvatnog života i smrti.

„Kako najednom nisam bio u prilici da urazumim ljude,
potražio sam sreću podalje od njih.“
Volterov citat koji otvara Bernhardov roman Seča šume

Tomas Bernhard

Berhardovo delo danas je najviše literarno dostignuće na nemačkom jeziku u drugoj polovini dvadesetog veka, a njega smatraju za jednog od najvećih autora moderne svetske književnosti.

Kako i šta je Bernhard pisao?

U njegovom delu prisutna je trajna ravnodušnost. Bio je jedan od retkih pisaca čije su reči bile potpuno lišene ljubavi i sve privržene umnoj superiornosti i buntu protiv društvenih normi, protiv idiotskog i manijakalnog intelektualnog propadanja svojih sunarodnika, protiv malograđanštine, ali i elite, protiv svoje zemlje Austrije i tadašnjeg mentaliteta, protiv umetnika i uobraženosti tog sveta drame na višem nivou.

Za njega sve je bilo laž, ništa nije bilo stvarno i postojano, ništa iskreno. Bernhard nije pripadao nikome do svom razumu. Njegove knjige su hladne i idu uz atmosferu kišnog sivila, prepune ravnodušnosti, ludosti, cinizma i crnog humora. Pružaju pogled na svet, tako poseban i bernhardovski, iskrivljen i nekima umobolan, drugačiji i vešto skrivan iza granica sopstvene ludosti i tamnice velikog uma.

Tomas Bernhard

„Danas već decenijama zaglupljivano čovečanstvo ne gleda više ništa drugo nego te smrtonosne pokretne fotografske slike i njima kao da je paralizovano. Na razmeđu milenijuma ovom čovečanstvu mišljenje uopšte više neće biti moguće, a proces zaglupljivanja koji je pokrenut fotografijom i pokretnim slikama postao opšteraširena navika, naći će se na vrhuncu. Egzistirati u takvom svetu u kome sad vlada još samo zaglupljenost, jedva da će više biti moguće.“

O Bernhardu ima mnogo da se kaže jer bio je pisac koji je u potpunosti proživeo svoju literaturu. Proputovao je čitavu Evropu i bio je redovan gost na mnogim književnim večerima u bivšoj Jugoslaviji. Za njega se govorilo da je duhovit i lucidan, prijateljski raspoložen, ali često i prgav, uvek spreman za raspravu.

Ljubav Bernharda i Hedvige

Berhnardova životna saputnica, kako ju je on sam u svojim knjigama zvao „Biće mog života“, bila je trideset i sedam godina starija od njega i kako neki tvrde i stvorila njegovo ime. Živeli su zajedno trideset i pet godina, sve do njene smrti, a potom Bernhard objavljuje knjigu Seča šume, posvećenu njoj, u kojoj se iznova svojim prepoznatljivim i furiozno monološkim manirima obračunava sa tadašnjom umetničkom elitom Beča.

Tomas Bernhard i Hedviga

Hedviga mu je ujedno bila pokroviteljka i finansirala je njegova putovanja. Njihov privatni život nikad do kraja nije bio razjašnjen.

Bernahard se posle Hedvigine smrti u potpunosti predaje samoći i do svoje smrti neprestano piše dela od kojih većina, kako je zahtevao u svom testamentu, nikad nije objavljena.

„Ona iz tog opasnog i osećajnog duhovnog stanja piše svoje velike pesme. Razgovori sa njom uvek su razgovori s najvećim učinkom, a istovremeno i najprijatniji. Ona je celim bićem u svojim pesmama.“
„Jedna duša kao njena u takvom se gradu za čas uguši.“
„Nju nikad nije privlačilo ono što je moderno, već ono što je kvalitetno.“

Večiti buntovnik
Često se nalazio u središtu afera i verbalnog ratovanja sa inteligencijom u svojoj zemlji, a krajnji skandal koji je izazvan njegovom dramom Tri heroja desio se 1988. godine, kada je Bernhard okarakterisao svoj narod i svoju zemlju, kao brutalno glupu i nekulturnu naciju i odvratnu septičku jamu koja širi svoj nepodnošljiv smrad po čitavoj Evropi.

Tomas Bernhard

„Svi ti ljudi mrze ono što ja volim, preziru ono što ja poštujem, vole ono što ja ne volim. Oni te ne shvataju, oni prosto ne shvataju, oni uopšte ništa ne shvataju.“
„Nisam izolovan, jedino moram svakog dana da se napunim novom energijom smirenosti i distanciranosti, koja mi je neophodna da bih išao dalje.“

Ludost ili inspiracija za stvaranje
Njegov način pisanja, duboki i teški monolog, obavijen mrenom crnila i beznadežnosti, besmisla, stalno ponavljajuće večnosti, mnogi su pravdali bolešću. Bernhard je ceo život patio od teške plućne bolesti i kao mlad bio je u bliskom dodiru smrti. Mislilo se da će umreti, ali on nije umro. Odmah posle toga počeo je pisati i do kraja života pomiren sa svojom trajnom bolešću nije prestajao.

Još treba pomenuti da je kao devetanestogodišnjak bio je u sanatorijumu i zbog toga su njegove knjige često tumačene kao jadi i mizerija jednog usamljenog ludaka, ali svi koji Bernharda vole i poštuju kao pisca, znaju da je on zaista bio ludak koji se nije predao, već, kako je i sam govorio, iskoristio tu svoju ludost i njome stvarao.

Tomas Bernhard

Bio je izuzetno obrazovan i poznavao je velika dela na koja se često pozivao. Osećaj Šopenhaurea, Getea, Ničea i mnogih drugih velikana svetske književnosti konstantno je prisutan u njegovim delima. Muzika koja je pratila njegovo stvaranje je Mocart.

Knjige koje su ostale da zauvek čuvaju duh ovog velikana, kao što su Brisanje, Vitgenštajnov nećak, Poremećaj, Seča šume i ostale, prepune su misaonih traktata čiju veličinu čitalac može osetiti jedino pažljivim isčitavanjem celokupnog Bernhardovog dela.

Još par Bernhardovih citata:

„Mi uvek živimo u zabludi da su se, kao što smo se mi razvijali, i drugi razvijali, ali to je zabluda, većinom su ostali u mestu i uopšte se nisu razvili, ni u jednom, ni u drugom pravcu, nisu ni bolji, ni gori, samo su ostareli, i tako postali krajnje nezanimljivi. Stojimo tu i pitamo se zašto ne nalazimo ni jednu reč…“
„Fotografisanje je opšta pomama koja je malo-pomalo zahvatila celo čovečanstvo, jer je ono ne samo zaljubljeno u izobličenosti i perverziju nego je njima i zaluđeno i na taj, od samog fotografisanja izobličeni i pervertirani svet ono vremenom gleda kao jedini istinit.“
„Posebno je teško pisati na nemačkom jeziku, jer je taj jezik tako nezgrapan i drvenast, odvratan. Užasan jezik koji ubija sve svetlo i lepo. Jedino što možeš da učiniš je da ritmom uzdigneš taj jezik i daš mu muzikalnost. Kada pišem, to na kraju nikada nije ono što sam mislio da će biti. To ipak manje frustrira kod knjige, jer misliš da čitalac ima svoju maštu. Možda cvet na kraju i procveta, možda otvori svoje latice…“

Umro je dvanaestog februara 1989. godine. Njegova smrt obznanjena je tek posle sahrane.

Mladen Perišić

 

[Princess Chaotic]

Nisam čitala ništa njegovo, ali sudeći po biografiji nije bio nimalo ravnodušan, već samo odan razumu. I prezirao je populizam Je li gledao neko M. D. House-a? Tako mi deluje, i po razmišljanju i kao ličnost

 

[Lada]

Thomas Bernhard - Hladnoća, Izolacija
Njegovim smještanjem u lječilište za plućne bolesti Grafenhof završava treći dio memoara iz mladosti Thomasa Bernharda, te počinje novo poglavlje pripovijesti o životu i patnji tog osamnaestogodišnjaka. Zbog “sjene” na plućima osuđen je na izolirani svijet sanatorija, iz kojega nije tako lako izaći. Prepušten na milost i nemilost liječnicima, medicinskom osoblju i supacijentima, bori se s najproturječnijim osjećajima. Suočen isključivo s beznađem, stalno se koleba između apsolutne prilagodbe i otpora.

 

[Lada]

Thomas Bernhard - Midland na Stilfsu
"Švicarac i njegova životna družica upravo su se pojavili kod posrednika za nekretnine Moritza kad sam mu prvi put pokušao ne samo nagovijestiti simptome svog duševnog i duhovnog oboljenja i naposljetku ih pokušao protumačiti znanstveno, nego sam pred Mori tzom, koji mi je u to doba vjerojatno doista bio najbliskije biće, došavši mu u kuću, iznebuha najbezobzirnije izvrnuo ne samo načetu, nego bolešću već potpuno izobličenu unutrašnjost svoje egzistencije koju je dosad poznavao samo s površine a da ga nije iritirala ni imalo uznemirivala, i morao ga uplašiti i užasnuti već neposrednom brutalnošću svog eksperimenta kad sam tog poslijepodneva temeljito počeo otkrivati i razotkrivati ono što sam pred Moritzom skrivao čitavo desetljeće našeg poznanstva i prijateljstva, i čak štoviše čitavo to vrijeme matematičkom sitničavošću postojano tajio i neprestance i nemilosrdno prikrivao sebi samom da njemu, Moritzu, ne dopustim ni najmanji uvid u svoju egzistenciju; bio je najdublje užasnut, ali me ta njegova užasnutost ni najmanje nije ometala u mehanizmu razotkrivanja koji se pokrenuo tog poslijepodneva silovito, a i pod utjecajem vremena; posve iznenada napavši Moritza tog poslijepodneva iz svoje duhovne busije, kao da Uopce nemam drugoga izbora, postupno sam mu otkrivao tog poslijepodneva sve o sebi, otkrivao sve što se moglo otkriti, razotkrivao sve što se moglo razotkriti..."

 

[Baudrillard]

Odlomci iz tri intervjua koje je Tomas Bernhard dao novinarki ORF-a Kristi Flajšman. Televizijski intervjui su napravljeni na Majorci (1981), u Beču (1984) i Madridu (1986). Prevod je rađen prema knjizi Tomas Bernhard – susret (Thomas Bernhard – Eine Begegnung, Verlag der Österreichische Staatsdruckerei, 1991), koju čine transkripti tih intervjua, kao i onih njihovih delova koji su izbačeni u montaži.

(str. 31, na Majorci)

Krista Flajšman: Kako vi radite?

Tomas Bernhard: Vrlo koncentrisano. Najbolje rano ujutro. Od pet do devet, a onda idem u šetnju, uzmem novine i pijem kafu, uživam apsolutno ništa ne radeći, dobar vazduh i lepo sunce, dan bez oblaka, brda, pa čak onda i ljudi odjednom postaju prijatni. U podne obilato jedem, što je moguće više i zdravije, potpuno se najedem. A onda od četiri opet radim, možda čak i bolje nego ujutro. I onda opet u šetnju i uskoro dolazi vreme za večeru. Ali sasvim malo večeram. Gutljaj vina, gutljaj mineralne vode, pola dinje, parče šunke i ostalo. Onda malo televizije. Iako je španska. Gledate lica i na osnovu njih nešto zamišljate. Okrepljujuće je kada ne razumete jezik zato što onda zamišljate verovatno mnogo više od onoga što vam slike stvarno govore. Kod kuće onda vidite slike i sve razumete i to je čisto đubre. Moguće da je i ovde to čisto đubre, ali vi to ne primećujete zato što ne razumete. A za rad najvažnije, barem meni (a svako je različit), da budem u zemlji čiji jezik ne razumem zato što onda neprestano imam osećaj da ljudi govore samo prijatne stvari i da bez prestanka pričaju o važnim filozofskim stvarima. Kada razumete jezik, onda imate osećaj da je sve što se govori đubre, zar ne? Tako u Španiji i đubre za mene postaje filozofija. Kraljevsko i carsko đubre – jer Španija je kraljevina.

Flajšman: Nije li vam ponekad potrebno nešto neprijatno da biste pisali? Nešto što vas ljuti?

Bernhard: To je nešto o čemu ne treba brinuti, to vas prati svuda, pa čak i do Španije. U stvari, ja pišem baš zato što je skoro uvek neprijatno, zato što postoji mnogo neprijatnih stvari. Svako to oseća. Neprijatno je, zar ne, već samo ustajanje iz kreveta. A onda kada razmišljate šta se sve kod nas događa, verovatno događa, sve same neprijatnosti. I sve to je neminovno. U osnovi, pišem samo zato što je mnogo neprijatnih stvari. Kada bi sve bilo prijatno, verovatno uopšte ne bih ni mogao da pišem. Tada niko ne bio mogao da piše. Kada je prijatno, onda tu nema ništa za pisanje, a osim toga, bili biste glupi da pišete kada vam je prijatno zato što se prijatnosti treba potpuno prepustiti, zar ne? Ona se mora iskoristiti. Kada se osećate prijatno a sednete za pisaći sto, to prijatno raspoloženje nestaje. Zašto bih sebi uništavao prijatno raspoloženje? Sasvim lepo mogu da zamislim kako sam čitav život samo u dobrom raspoloženju i uopše ništa ne pišem. Ali pošto prijatno raspoloženje, kao što sam već rekao, traje samo nekoliko sati, ili samo neko kratko vreme, opet se vraćate pisanju.

Flajšman: Da li se nekad ljutite na druge ljude?

Bernhard: Uglavnom se ljutim, a ponekad i ne. Ne treba lupati glavu oko ljutnje na druge ljude pošto su drugi ljudi uglavnom nepodnošljivi. Kada sedite u kafeu i sve je prijatno, na kraju morate i da platite, i već to je dovoljno da se naljutite – jer zašto, u stvari, morate da platite? Ili kad prelazite ulicu, i naiđe automobil, i opet se čovek naljuti. Zašto mora da dođe baš sada, kad ja prelazim ulicu? Uopšte ne morate da se brinete za ljutnju, nje će uvek biti. Trenutno se uopšte ne ljutim. Osećam se nelagodno jer nema na vidiku neke stvari za koju mi se čini da bi mogla da me naljuti.

Flajšman: Kako se osećate u ovom trenutku?

Bernhard: Odlično, moram da kažem. Čuje se kako pljuskaju talasići, sunce sija, oko nas su samo Španci i Englezi koje ne razumem – idealna konstelacija. Ali neće to dugo trajati. Odjednom sagledate celinu i sve propadne. Ali možda će danas ovako trajati sve do dok ne padne veče, nije isključeno. Ponekad je i nekoliko dana prijatno.

Flajšman: Prebacuju Vam da imate negativan stav prema životu, da li je to tačno? Da li ste vi negativan čovek?

Bernhard: Ne. Ja imam sasvim normalan stav prema životu, kakav verovatno imaju i svi normalni ljudi, taj stav nije potpuno negativan, ali nije ni potpuno pozitivan. Jer čovek se neprekidno susreće sa svime. To čini život. Ne postoji samo negativno, to je glupost. Ali svakako ima ljudi koji vole da stalno na taj način posmatraju stvari. Olako se kaže – ovaj je ludak i onda on, zar ne, čitavog života ostane ludak. Uvek ga nazivaju ludakom i to ga prati sve do smrti. A neko drugi je lirski, egzaltirani pisac još od svojih dvadesetih godina i onda to ostaje sve dok ne umre. Onda od toga polaze svi kritičari i ljudi koji ga čitaju. Ja sam verovatno čitavog života negativni pisac. Ali moram da kažem da se u toj ulozi osećam dobro zato što me ne iritira. Kažu da sam negativan pisac, ali i da sam istovremeno pozitivan čovek. Dakle, ništa ne može da mi se dogodi. Ili? Možda je to neko opasno stanje? Ne znam ni sam. Meni je sve to vrlo prijatno, a posebno ako sam daleko od domovine i ako su oko mene prijatni ljudi i palme, blagi vetrić i dobra kafa. (…)

(str. 57, Majorka)

Flajšman: A kakvi su ljudi oko vas?

Bernhard: Sve sami Englezi, a Engleze volim zato što su potpuno ruinirani pa sad s obe noge čvrsto stoje na zemlji. To je zaista vrlo prijatno, postali su blagi i na neki način potpuno digli ruke od svoje nadmenosti. Ranije, kada biste sreli Engleza još sa vrata biste videli kako vas gleda sa visine. Samo se setite Gandija, oni su u to vreme još imali običaj da zaista bičuju. Takve stvari više ne možete da vidite, toga se odrekla čak i engleska viša klasa. Negde na obali, verovatno kod Dovera, spalili su sve svoje bičeve. Nemaju više bičeva i sada su podnošljivi. Ranije su Englezi bili potpuno nepodnošljivi.

Flajšman: Nije li predrasuda to što govorite?

Bernhard: Postoje samo predrasude. Moji sudovi mogu da budu samo predrasude. U osnovi postoje samo predrasude, čak i sudije koje izriču konačne presude u stvari izriču samo predrasude. Sudovi uopšte i ne postoje. Hoću da kažem da ljudi neprekidno donose sudove o drugim ljudima i stanjima, a u stvari se radi samo o predrasudama. Nažalost, nažalost. I tako se osuđuje čitav svet, a sve je samo predrasuda. Mislite da nije tako? Ili možda verujete kako neki debeli, tupavi sudija, obučen u svoju sudsku odoru i sa svojim pomoćnicima, kaže “izričem presudu za to što se udavili ženu” ili “zato što ste ukrali pet krojcera, na toliko ili toliko godina teške robije” – toga više nema, postoje samo “objedinjene presude”. (…)

Flajšman: Nije li to ipak preterivanje…

Bernhard: Opet predrasuda. Vidite, tako je to. Sve je preterivanje, ali se bez preterivanja ništa ni ne može reći jer čim povisite glas i to je preterivanje, jer inače zašto biste uopšte podizali glas? Čim se nešto kaže, to je preterivanje. Ova tvrdnja je neoboriva. Protiv nje se ništa ne može reći.

(…)

(str. 75, Majorka)

Bernhard: Sve zavisi od perspektive. Svako ima drugačiju, Bogu hvala. I svako uvek ima ispravnu perspektivu, bez obzira što neko drugi uvek može da tvrdi suprotno, za svakog je uvek njegova perspektiva ispravna. Samo što zbog drugih počnete da sumnjate, odustajete od svoje perspektive i onda ste gotovi, barem u tom slučaju kada ste se nje odrekli. Zašto se ljudi odriču svojih perspektiva? (…) Ljubav, to je za svakog nešto različito. Ljubav je sve, zar ne? Ljubav može da bude sve, zato što sve što postoji na svetu neko može da voli, dakle ljubav sve obujmljuje. Već sa rečju istina stvari stoje drugačije, to tu ne važi. Reč ljubav se može napisati, ali se ljubav ne može opisati. Za to postoji zaista jednostavno objašnjenje. Ne možete opisati ljubav. Čak ni u jeftinim ljubavnim filmovima ljubav nije opisana već je samo pretvorena u kič. Kada napišete ljubav, to je pretvaranje u kič pošto je ljubav sve. Kada vas posmatram, to je ljubav. I kada ne gledam u vas, i to je ljubav. Kada gledam drvo, i to je ljubav, zar ne. Svaka ljubav je uvek na ivici kiča. Važno je koliko daleko odlazite u ljubavi i koliko otvarate usta. Ako usta otvorite malo više nego što treba, onda je to kič, a ne više ljubav, a ničeg nema ni ako ih isuviše zatvorite. (…)

(…) (str. 138, Majorka)

Thomas Bernhard with his mother, Bavaria, ca 1938
Flajšman: Kakvi ste bili kao dete? I vi ste pretili?

Bernhard: U detinjstvu niste uvek samo izloženi pretnji, već i pretite. Više deca prete roditeljima nego što roditelji prete deci, pošto su deca mnogo prepredenija od roditelja. Roditelji, čak i mladi roditelji, uvek su već okoštali, jer proces okoštavanja počinje već sa dvadeset godina, a deca su potpuno sveža. Vene su im zdrave, sve je puno dinamike i protok je odličan. Zbog toga deca, zar nije tako, vide mnogo jasnije. A odrasli žive samo u uobrazilji, a deca žive stvarno, to je razlika. Od dvadesete godine čovek živi još samo u uobraziljama. Živi se samo od knjiga i od onoga što je čovek naučio, od onoga što mu je rečeno. U osnovi ljudi preko dvadeset žive samo iz literature, uopšte više ne iz stvarnosti. Samo deca, mladi ljudi do dvadesete, samo oni žive u stvarnosti. Stari ljudi žive samo iz potpuno požutele literature, i to je logično. Tako je to, kao iz neke stare biblioteke, od toga oni žive, od prašine i memle. A deca uvek izvlače dobar loz. Šta još želite da znate? Voleo bih da konačno budem ozbiljan, ne želim više da samo pravim šale i budem vickast. Voleo bih da sa vama konačno popričam o nečem ozbiljnom.

Flajšman: O čemu to?

Bernhard: Pa, ne znam. S Vaše strane mora da dođe nešto ozbiljno čemu bih ja mogao da se suprotstavim svojom ozbiljnošću. Ili ne da se suprotstavim, nego da izađem u susret. Suprotstavljanje je nešto stravično.

Flajšman: Vi to sigurno ne biste voleli. Vi ne želite da bude ozbiljni.

Bernhard: Ali naprotiv, sve vreme se trudim da budem ozbiljan. Već četrnaest dana se trudim da budem zaista ozbiljan. Ozbiljan sam, sasvim sam ozbiljan, zaista. Ja sam totalitet ozbiljnosti. Ali vi me tako gledate i onda nekako moja ozbiljnost sklizne u neozbiljnost. To mi smeta zato što sam srećan samo kada sam ozbiljan. A Vi mi tu sreću, moju zaista najveću sreću, oduzimate tim svojim Palma-pogledom. Išli smo i na groblje kako bismo se malo uozbiljili, tamo je bilo nešto malo toga – grobovi, na neki način je to ozbiljno, zar ne, i tamo sam bio veoma srećan. Ali tek što smo izašli iz groblja, našli smo se pored ludnice, i više nije bilo ni traga ozbiljnosti. I već osam dana smo neozbiljni – a ja volim ozbiljnost. Ne Ernsta Majstera (igra reči – Ernst (ozbiljnost, nem.) Majster (majstor, nem.), već ozbiljnost kao majstora, kao majstora iz Austrije, a ne majstora iz Nemačke. To nije smrt, nego senka smrti koja me, naravno, uvek prati, i koju ja volim zato što mi garantuje ozbiljnost. Smrt je za mene kao neka prikolica, ja ju vučem sa sobom, kad idem, ona je iza mene, odnosno, ja je ne nosim već je za mene zakačena, vučem je iza sebe. Nažalost, ni ovo nije ozbiljno. Vi mi oduzimate ozbiljnost.

Flajšman: Mislite na smrt da biste mogli biti ozbiljni?

Bernhard: Uopšte ne mislim na smrt, ali smrt neprestano misli na mene. “Kada da ga pokupim?” – tako to izgleda iz druge perspektive. Ali ja se tako nerado vraćam kući. “Otići kući”, to znači umreti, biti mrtav. “Biti kod kuće, to je biti mrtav”, to je rekao već Paskal. “Kada si kod kuće, onda si mrtav”. Večni mir, večita kuća – jeste smrt! Zato tako nerado putujem nazad kući, imam osećaj da će me već čekati kada stignem tamo, da me čeka iza mojih vrata sa svojom crnom rukom – uvek to vidim kada se približavam svojim vratima, tu ruku Kurda Jirgensa (to je glumac, poznajete ga, igrao je Smrt u Salzcburgu sa tim koščatim šakama), vidim kako ulazim i onda – krak! Stalno to osećam, taj pritisak, i zbog toga se držim, videćete ako bolje pogledate, malo pogrbljeno, skupljenih ramena, zbog tog pritiska smrti. Toga me niko ne može osloboditi, to se ne može ukloniti operacijom. Tu mi na desnom ramenu čuči strah – kao neka (smeje se), kao neka ptičica smrti, zar ne? Tu se ona smestila. … Sve to što bih ja voleo da kažem, može se reći i ozbiljno. Ako se umesto „ptica smrti“ jednostavno kaže „smrt“. Ako se koriste kruti pojmovi koji se žele izneti jednim izrazom kao što je recimo šoljica kafe, ali sada opet ni to nije ozbiljno, jer kada se smrt upoređuje sa šoljicom kafe, ni to nije baš skroz ozbiljno, zar ne? Iako se, naravno, sve može uporediti sa svime. Stvarno. Bahmanova je bila konsternirana kada sam joj jednom rekao – sedela je na krevetu, a ja pored nje – da se sve sa svime može uporediti i da sve istovremeno jeste sve. Što, naravno, nije nimalo lako. Kako, na primer, papu – čitav se taj naš razgovor odvijao u Rimu – „pokriti“ izrazom šoljica kafe ili šoljica čaja, ukoliko je to jedno isto? Ali te dve stvari se mogu zameniti. To jest, mogu da zamislim šoljicu kafe na papskoj stolici u crkvi Svetog Petra, i papu na tanjiriću za kafenu šoljicu, zar ne? Dakle, može se iz pape piti i otići na audijenciju kod šoljice kafe. Takva se zamena bez sumnje može napraviti, ako tako želite. Ako imate potrebnu ozbiljnost koja vas pokreće.

Flajšman: Dakle, svi su pojmovi međusobno zamenjivi?

Bernhard: Naravno da može. Sve možete zameniti, u tome je čar, odnosno veličina prirode. Drama ljudi je upravo u tome što se oni vaspitanjem i pogrešnim obrazovanjem, a pre svega književnošću, ne samo fiksirani za pojmove, već ste za pojmove zakucani. U glavi su im svi ti ukucani pojmovi, a oni samo jurcaju okolo. U tome je prava drama ovog sveta, zar ne. Pisci su uvek čekić i pojam: smrt, život, ljubav, kukavičluk, slavoljublje, i ostalo. To je prava drama.

Flajšman: Znači da više nema istine i laži?

Bernhard: Sve može da dođe na mesto nečeg drugog, i Vi ste apsolutno u pravu kada za istinu kažete da je laž i apsolutno ste u pravu kada za laž kažete da je istina, ali jedan sudija to nikada ne može da uvidi, zar ne. Istina i laž igraju glavnu ulogu u sudu sveta, zar ne. I tu vi, sa svojim pogledom na stvari, nemate šta da tražite. Filozof nema šta da kaže sudu zato što je sudija mali čovek koji je ljubomoran na filozofa, zato što sudija na sebi ima tešku, verovatno jeftinu, ali tešku crnu odoru, i mrzi sve, i samog sebe, pošto ga sve pritiska. Ne stižu oni daleko. A ako ga boli vrat, onda dobijete godinu dana više. Ako ga zaboli glava, još dve godine, a ako ima rak, onda dobijate doživotnu pošto je on ispunjen ludačkim besom. Kada je dobre volje, provlačite se sa minimalnom kaznom. Ali, pošto su sve sudije uvek loše volje – nikada nisam video sudiju koji je dobre volje – onda se gotovo uvek izriču visoke kazne, svi oni boluju od raka, žene im stalno ponavljaju: „još ćeš ti videti, razbolećeš se od raka“. To je nesreća ovog sveta, i od nje boluje pravosuđe. Ja sam imao mnogo posla sa sudijama i uvek sam ih posmatrao kako stoje za bifeom i halapljivo jedu nakon što su osudili par nesrećnika. Što su ih više osudili, to se bolje osećaju. Na jednu presudu dva sendviča – takav je otprilike odnos.

Flajšman: Opet ste vrlo subjektivni.

Bernhard: Sve je subjektivno, i naravno, sve je netačno. Barem je toliko jasno. Nikada nisam tvrdio da sam izrekao bilo kakvu istinu ili bilo šta ispravno. Tako vam je to.

Flajšman: Jednom ste napisali da čovek ne može sebe da opiše, ne postoji opis samog sebe. A Vi ipak sebe opisujete i predstavljate se.

Bernhard: Opisivanje samog sebe može biti jedino odraz samog sebe, dakle umesto „samoopisivanje“ trebalo bi reći „samoogledanje“ zato što je svaka samorefleksija samoogledanje, samorefleks. Nemam ništa protiv da se to tako nazove, pošto nema nikakve istine, a ni laži, i sve je otvoreno – 4 milijarde ljudi je 4 milijarde svetova, zar ne. Dakle, nema dvoje ljudi koji svet vide na isti način, pošto su svih 4 milijarde potpuno različiti. Dvoje ljudi koji imaju četiri plava oka svet će videti potpuno razičito. A to ništa ne znači. Hoćete da čujete nešto ozbiljno? Slušate me kako sve vreme nešto govorim, ali šta je to što govorim, šta kažem, to ne znam ni ja sam. Postavite nekom pitanje da li uopšte zna šta govori – čak i ako vam taj neko drži predavanje, sve će vam reći pogrešno, od samog početka pa do kraja. Koještarije, kako se to kaže. Flajšman: A koja pitanja Vi postavljate sebi? Bernhard: Mislim da sebi još nisam postavio ni jedno pitanje. Jednostavna, takozvana pitanja, ona se postavljaju sama od sebe, ne moram ih ja postavljati… (…)

(str. 193, Beč)

Flajšman: Školovali ste za glumca. Da li je to uticalo na način koji pišete?

Bernhard: Verovatno. Sve što čovek uči svakako ima velikog uticaja na ono što radi. Ja sam i školovani trgovac, i to je uvek igralo veliku ulogu. Takođe sam učio za vrtlara, a učio sam i da vozim kamion, i upoznao sam različite ljude. Tako se širi krug ljudi koje poznajete i onda možete pisati relativno dobre knjige. Inače, ja uopšte ne spadam u pisce, i nikad se nisam tako osećao.

Flajšman: Već kao…?

Bernhard: U osnovi sam uvek bio realan čovek. Ova vrsta pisanja na koju Vi mislite, stvaralaštvo ili kako se to već zove, malo ima veze sa realnošću, i potpuno je bezvredno. To vidite čim otvorite knjige. Pišu se gotovo isključivo bezvredne knjige, i pišu ih ljudi koji sede u nekom društvenom stanu, primaju neku platu, prave neke svoje kartoteke pojmova i onda prave knjige kao što krojačice šiju odeću.

Flajšman: A kako ih Vi pravite?

Bernhard: Uvek sam bio slobodan čovek. Ne primam nikakvu platu i knjige pišem na sasvim prirodan način, onako kako se moj život odvija, a on je sasvim sigurno drugačiji od života svih tih ljudi. Samo onaj ko je zaista nezavistan može zaista dobro pisati. Kada ne zavisite ni od čega, to se oseća u svakoj rečenici. Zavisnost parališe svaku rečenicu koju napišete. Svuda su samo ukočene rečenice, samo ukočene stranice, samo ukočene knjige, jer svi su ti ljudi zavisni od žena, porodica, troje dece, bivše žene, države, firme, osiguranja, šefa. Možete pisati šta god hoćete, ali uvek se oseti zavisnost, i zato je loše, ukočeno, invalidno.

Flajšman: Ali, mnogi pisci žive ispod egzistencijalnog minimuma. Ne bi li onda trebalo…

Bernhard: Za to su samo krivi. Ja sam uvek živeo samo od onog što sam radio, nikada nisam dobijao neku subvenciju, nikada se oko mene niko nije trudio, do dana današnjeg. Ja sam protiv svakog subvencionisanja, protiv svakog redovnog plaćanja, umetnicima ne treba dati ni groša. To bi bilo idealno i onda bi možda nešto od toga i ispalo. Umetnicima bi trebalo vrata, kroz koja žele da prođu, potpuno zatvoriti i zaključati. Ništa im ne treba dati, treba ih ostaviti pred vratima. To se nije uradilo i zato imamo lošu umetnost i lošu literaturu. Oni se provuku do nekih novina, do nekog ministarstva, nastupe kao da su geniji, i dobiju svoj stan, svoje papire i osigurani su do kraja života. I onda više ne mogu da napišu ni jednu dobru knjigu.

Flajšman: To znači da treba ukinuti svaku podršku?

Bernhard: Nikakva podrška umetničkom radu! On mora sam sebe izdržavati. Ne treba subvencionisati ni velike institucije. Tu bi trebalo da deluje trgovački princip „opstani ili umri“. Zato je ovde i došao kraj svakoj umetnosti, zato što sve ima podršku. Ne bi bilo moguće da se prave takve budalaštine koje ljudi prave da se iza toga ne kriju subvencije koje su ih potpuno uništile

Flajšman: A šta je sa pozorištem, sa recimo Burgteatrom?

Bernhard: I to sve treba ukinuti. To treba da bude trgovački posao, izdvojiće se male opere koje mogu same sebe da finansiraju, i sve će onda postati prirodno. Ukratko rečeno: ukinuti svaku subvenciju i podršku. Ja mladom umetniku ne bih dao ni 10 šilinga, apsolutno ništa! Neka uradi šta zna, pa će ili uspeti ili neće. Tako sam i ja. Samo što je Austrija jedna država subvencija, tu je sve subvencionisano, svaka tupava glava je prenatrpana i bandažirana subvencijama, a oči i usta su im nakljukani državnim parama, tako da ništa više ne vide, ništa više ne čuju, i onda ništa više i nisu.

Flajšman: A u drugim zemljama nije tako?

Bernhard: Verujem da nije. Ovde je to preko svake mere preterano. A ako toga ima u drugim zemljama, onda ima u mnogo manjoj meri. Samo pisac koji izdržava sam sebe, koji mora da radi, može nešto i da postigne. Ali, onaj koji zna da ne mora ništa da radi zato što će mu prvog doći plata od Ministarstva ili neke druge institucije – to je strašno. Svi sede samo kao usedelice i čekaju da im stigne od Minsitarstva, i pletu.

Flajšman: Ali, najveći deo davanja su troškovi osoblja? Bilo bi vrlo surovo kada bi se počelo sa masovnim otpuštanjem?

Bernhard: Pa, ti ljudi se moraju otpustiti. Moraju malo da živnu, i tako se samo leševi motaju po velikim pozorištima. To su hiljade ljudi koji u osnovi nisu nizašta, i samo su izdržavani. Pozorišta moraju sama sebe da izdržavaju, a naročito nacionalna pozorišta. Već je ta reč – nacionalno – čista glupost. Pozorište treba da bude u nekoj zgradi u kojoj će plaćati zakupninu i sve ostalo. Jedna od tih uobičajenih krilatica – a inače su krilatice sve redom odvratne – ovde bi odlično legla: „stesati (na pravu meru)“. Svakog pojedinačno treba stesati na pravu meru, i to toliko ga stesati na pravu meru sve dok od njega ništa ne ostane. Kad neki glumac odigra dobar komad, onda će ljudi doći i sve će moći samo od sebe da opstane.

Flajšman: A kad neko pozorište kaže da Tomas Bernhard traži previše novca i mi nećemo da mu damo tolike tantijeme?

Bernhard: Ja sam trgovac i uvek tražim onoliko koliko nešto vredi. Kao što je moj pradeda rekao: kilo putera kod mene košta toliko, a ako vam je to mnogo, vi idite drugde. Ali s obzirom na to da ja uglavnom ne dozvoljavam da igraju moje komade, ili dozvoljavam da se izvedu samo jednom, onda se tu ne radi o velikim iznosima. Ali, za taj jedan put želim da dobijem koliko meni odgovara u odnosu na vreme koje sam potrošio radeći na komadu. Kada neko nešto napravi, onda on tačno oseća koliko to vredi i ti tu stvar možeš dobiti ukoliko platiš cenu koju on traži. Ukoliko nećeš da platiš – onda zdravo! I kod mene nije ništa drugačije. (…)

(str. 209, Madrid)

Flajšman: Da li je to neka satisfakcija kada vidite prevode svojih knjiga?

Bernhard: Ne, uopšte. Vrlo je zabavno, ali nema nikakve veze sa onim što čovek piše zato što je to knjiga onog koji je prevodio. On ide nekim svojim putem i uvek istera svoje. Knjiga se ne može prepoznati. Prevedena knjiga je kao leš po kojem je automobil gazio sve dok ga nije unakazio do neprepoznatljivosti. Onda vi te ostatke možete pokupiti, ali to više ničemu ne služi. Prevodioci su nešto strašno. Oni su siromašni ljudi koji ništa ne zarađuju za svoje prevođenje, dobijaju najniže honorare, vapijuće niske honorare, kako se to kaže, a obavljaju jeziv posao, tako da se sve to na kraju izjednači. Ako radite nešto što je ništa, onda za to ne treba ništa ni da zaradite. Zašto uopšte neko prevodi, zar ne bi trebalo da sam nešto napiše? Prevođenje je jeziv način služenja.

(…)

(str. 228, Madrid)

Flajšman: Upotrebljavate izraz Gospod Bog. Verujete u njega?

Bernhard: Ne morate verovati u nešto što stalno vidite. Gospod Bog je svuda, tako da u njega ne moram da verujem. Već u Crkvi vam kažu – Bog je svuda. Dakle, štedim na verovanju. …

Flajšman: Da li je biti pisac za Vas zanimanje?

Bernhard: Tako je ispalo. Kao kad je neko čistač cipela – a takvih još ima na gradskim ulicama tamo na Jugu – pa ga pitate da li je to njegov posao, a on vam kaže da mu ništa drugo nije ostalo osim da čisti cipele, pošto mu je otac jednom rekao: hajde pokreni se malo, zaradi neki novac. A tad mu je verovatno najzgodnije bilo da čisti cipele, pa onda to i dalje radi. Kod mene sa pisanjem je isto.

Flajšman: Ali povremeno ste radili i druge stvari?

Bernhard: Kao i svaki čovek. Svaki čovek radi i neke sporedne stvari.

Flajšman: A šta ste vi, na primer, radili?

Bernhard: Čovek pere zube i oblači se. To je već neka delatnost. To je sporedan posao. Svakog dana se oblačiti i svlačiti. Već samo to je iscrpljujuće i jezivo. Kad pomislite da se milion puta oblačite i svlačite, potpuno iznurivanje. Pranje zuba, sečenje noktiju svake tri nedelje, jer ako ih ne posečete probušiće vam se čarape. Jeziva slika. Sve čisto sporedni poslovi. A ipak, to je prvi posao – kupanje, oblačenje, svlačenje. Prvo zaposlenje koje čovek dobije, a to se uvek previđa.

Flajšman: Ali radili ste i još neke poslove u svom životu?

Bernhard: Mnogo njih.

Flajšman: Koje, na primer?

Bernhard: To je nezanimljivo, kao što su nezanimljivi pisci koji kažu da su prali sudove i ribali podove, radili na građevini, vozili kamion i na kraju prikupljali priloge za Crveni krst. To je samo spisak stvari koje treba kod gledalaca da izazovu bednu sentimentalnost i ja sad ne moram da ga ponavljam. Sve je to u dobroj nameri, ali besmisleno. Kao što je besmisleno slati mleko u prahu u Afriku. Velike firme tako zamisle, pa se to onda i pošalje u pustinju, a onda kad oni to hoće da umute – nemaju vode. A one u Bonu nije briga, oni su na tome dobro zaradili. Tako je tamo pored peska i mleko u prahu. Time se bave propali glumci. Siđu sa bine, uzmu mleko u prahu i odu u Afriku. Dva puta godišnje se vrate, uzmu par miliona iz naših džepova i sjure se nazad u podsaharske pustinje, siromašnim ljudima. Tim pustinjama nije potreban gospodin Bem, ali gospodinu Bemu je potrebna pustinja da bi pobegao iz klešta u kojima se našao. To je drama želje da se pomogne i humanosti koja to nije. (…)

Flajšman: … Ali, Vi želite nešto da postignete svojim pisanjem?

Bernhard: Ne, zaista ne. Samo da se zabavim i da mi ne bude dosadno na ovom svetu. To je u suštini glavni razlog, zar ne? Ako uz to i nešto zaradim – utoliko bolje. Ako ništa ne bih zarađivao, verovatno ništa ne bih ni radio, pošto bih morao da se bavim nečim drugim, i ne bih imao snage za takve uzlete. Flajšman: Ali, vi ipak želite da nekako utičete, da nešto promenite, to svako želi, zar ne? Bernhard: Uopšte ne. Ni na šta ne možete da utičete i ništa ne možete promeniti pošto svet ide svojim putem, sve se pojavljuje i nestaje, sve dolazi i odlazi, i na kraju je sve počišćeno, i šta biste vi tu hteli da menjate?

Izabrala i prevela s nemačkog: Aleksandra Kostić

 

[Baudrillard]

Stoga, po prirodi stvari, ne postoji miran čovek, rekoh, svi su onespokojeni, i kada traže mir, to je prava ludost. S vremena na vreme, svi zapadnu u istu ludost, tražeći mir, a mir ne postoji, budući da čovek predstavlja nemir, i gde god da dođe, nemir je tu, a tamo gde ne dođe, ne može ni da ga nađe. Tražiti mir, najveća je ludost, rekoh. Stalno tražimo mir i, naravno, ne pronalazimo ga, budući da smo sami po sebi nemir.

Beton

 

[Baudrillard]

Tomas Bernhard - Uvijek prisutna tamnica domovine

Država je tvorevina koja je trajno osuđena na neuspjeh, narod je tvorevina neprestano osuđena na infamiju i maloumlje. Život je beznadežnost o koju se podupiru filozofi i u kojoj na koncu sve postaje ludilo.

Poštovani gospodine ministre, poštovani prisutni, nema ničega hvale vrijednog, ničega za preziranje, ničega za optuživanje, ali mnogo je toga smiješno; sve je smiješno kada mislimo na smrt.
Prolazimo kroz život, imamo dojmove, nemamo dojmove, prolazimo scenom, sve je zamjenjivo, stječemo bolje ili lošije obrazovanje u državi rekvizita: kakva zabluda!
Shvaćamo: narod koji nema pojma, lijepa zemlja – to su mrtvi očevi ili svjesno besvjesni očevi, jednostavni i priprosti ljudi, u siromaštvu svojih potreba… Sve je visoko filozofska i nepodnošljiva predpovijest. Stoljeća su bez duha, ono demonsko u nama je uvijek prisutna tamnica domovine u kojoj su elementi gluposti i bezobzirnosti postali svakodnevnom nuždom. Država je tvorevina koja je trajno osuđena na neuspjeh, narod je tvorevina neprestano osuđena na infamiju i maloumlje. Život je beznadežnost o koju se podupiru filozofi i u kojoj na koncu sve postaje ludilo.
Mi smo Austrijanci, mi smo apatični; mi smo život, život kao sveopća nezainteresiranost za život, mi smo u procesu prirode ludila veličine, smisao ludila veličine kao budućnosti. Nemamo ništa za reći, osim toga da smo jadni, da smo propali pod uobraziljom filozofsko-ekonomsko-mehaničke monotonije.
Sredstvo s ciljem propasti, stvorenja agonije, sve nam je razjašnjeno, ništa ne razumijemo. Nastanjujemo traumu, bojimo se, imamo pravo bojati se, vidimo već, pa makar i nejasno u pozadini: te divove straha.
Ono što mislimo već je mišljeno, ono što osjećamo je kaotično, ono što jesmo je nejasno. Ne trebamo se sramiti, ali mi i jesmo ništa i zaslužujemo samo kaos. Zahvaljujem u svoje ime i u ime danas nagrađenih, žiriju i posebno svima prisutnima.

*Govor povodom dodjele Austrijske nagrade za književnost 1967; prevela Nataša Medved

 

[PetarSamotnjak]

Idem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, iz zemlje u kojoj je prognano, uništeno, izbrisano sve što je takozvanom čoveku duha ikad pružalo zadovoljstvo, a ako ne zadovoljstvo, onda bar mogućnost da sledi svoju egzistenciju, iz zemlje u kojoj izgleda vlada još samo najprimitivniji od svih nagona, onaj za održanjem, i u kojoj se i najmanji zahtev takozvanog čoveka duha u začetku guši. U kojoj korumpirana država i isto tako korumpirana Crkva zajedno vuku onaj beskrajan konopac koji su pre više vekova s najvećom bezobzirnošću i u isto vreme sasvim prećutno obavili oko vrata tog slepog i odista glupog naroda koji su njegovi vladari zbilja zatočili u njegovoj gluposti. U kojoj se istina gazi, a laž sa svih zvaničnih mesta uzdiže kao jedino moguće sredstvo za sve ciljeve.

Napuštam zemlju, rekao sam sebi, sedeći u tvrdoj fotelji, u kojoj se istina ne shvata ili sasvim jednostavno ne prihvata, i gde je njena oprečnost jedina valuta. Napuštam zemlju u kojoj je Crkva dvolična i u kojoj socijalizam koji je zavladao izrabljuje, a umetnost govori ono što je po njihovoj volji.

Napuštam zemlju u kojoj narod, vičan stupidnosti, dozvoljava da mu crkva zapuši uši, a država usta, i u kojoj sve što je meni sveto vekovima završava u vladarskim kantama za đubre.

Ako odem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, samo ću otići iz zemlje u kojoj zapravo nemam više šta da tražim i u kojoj nikada nisam našao svoju sreću. Ako odem, otići ću iz zemlje čiji gradovi smrde, a stanovnici tih gradova su podivljali. Odlazim iz zemlje u kojoj je jezik prost, a oni koji taj prost jezik govore su, sve u svemu, postali duhovno neuračunljivi.

Odlazim iz zemlje, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, u kojoj su takozvane divlje zveri postale jedini uzor. Odlazim iz zemlje u kojoj i u po bela dana vlada najmračnija noć i u kojoj su na vlasti zapravo još samo grlate analfabete.

Ako odem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, samo ću izaći iz klozeta Evrope, koji se nalazi u odbojno neutešnom i sasvim jednostavno nedopustivo prljavom stanju, rekao sam sebi.

Odlazim, rekao sam sebi sedeći u tvrdoj fotelji, znači, ostavljam za sobom zemlju koja me godinama samo pritiska na najštetniji način i koja samo, u svakoj prilici, svejedno gde i kada, podmuklo i zlobno vrši nuždu po mojoj glavi.



Tomas Bernhard, BETON

 

[Baudrillard]

O jednom poklonu, snu i višestranom uticaju Ludviga Vitgenštajna na Tomasa Bernharda

SAN

Pre nekoliko meseci dobila sam poklon koji je u ravni meni najdražih – sanjala sam Tomasa Bernharda. Bio je u mom snu i to u sledećim okolnostima: sanjam kako avionom putujem negde, a zatim, ambijent aviona se pretvara, na način imanentan snovima, u voz, odnosno, hodnik voza. Cilj puta je i dalje Nigdina. Hodnik je uzak, a ispred mene je Tomas Bernhard, traži kupe gde ćemo nas dvoje da se smestimo (očito idemo skupa u tu Nigdinu). Ulazimo u jedan gde postoje dva slobodna mesta i sedamo jedno pored drugog. Preko puta nas sede neki nervozni Nemci koji su mi na javi nepoznati. Oni nešto pričaju na srpskom sa Tomasom Bernhardom, ali ne sećam se šta, samo pamtim jak germanski naglasak. Ne sećam se ni da li Tomas i ja sedimo u pravcu kretanja voza ili obratno. Sedišta su zelena i skajna. Tomas je u snu vedar i harizmatičan i prema meni nastrojen očinski i prijateljski. Posle sna sam se osećala emotivno ispunjeno i počastvovano. Već neko vreme sam veoma privučena delima Tomasa Bernharda i ovaj san sam doživela kao milost (božiju?) i kao znak da treba da napišem nešto o njemu. Moram ovde da naglasim da to što u snu idem hodnikom voza za Bernhardom u potrazi za kupeom nikako ne znači da idem literarnim hodnicima za njim u potrazi za priznanjem i slavom kakve je on imao. Ne. Bernharda kao pisca sam čitala i iščitavam. Bernharda kao prijatelja sam sanjala. A Bernharda kao uzora sam ubila.



.

SLUŠANJE BERNHARDA

Kada čitam dela Tomasa Bernharda običavam to činiti ritualno, jer svako čitanje Bernharda je za mene događaj. Posredstvom interneta i jutjuba slušam i pogledavam na intervjue Tomasa Bernharda i to posebice na ona dva koja je dao Kristi Flajšman, oba snimljena u Španiji, 1981. godine, odnosno 1986. I dok Bernhard priča lepim bas-baritonom na nemačkom jeziku kog ne razumem, ja čitam njegove knjige prevedene na srpski. Na taj način osećam njegovo fizičko prisustvo i emocionalnu ispunjenost. Tako ne samo da su zadovoljene moje duševne, duhovne i estetske potrebe, već i socijalne. Sa tim druženjem Tomas Bernhard i ja denunciramo i anuliramo pojmove smrti, dosade i usamljenosti..



LITERARNI „LANAC ISHRANE“

Dok sam pasionirano čitala opus Srđana Valjarevića naišla sam na deo u njegovom romanu Komo gde pripovedač navodi da voli da čita Tomasa Bernharda (i ne samo njega). Onda sam ja sledila taj literarni trag i pozajmila iz biblioteke razne pisce iz te nenamerne preporuke. Neki mi se nisu dopali, neki jesu, ali Bernhard je postao moj pisac. Prvi njegov roman koji sam pročitala bila je Seča šume. Verbalna artikulacija koja mi se formirala u svesti bila je oličena u rečenici kako ume sa rečima, kao kada vešt fudbaler pimpuje loptu trocifren broj puta, a da mu ona ne ispadne. Čitajući Bernharda i iščitavajući neke druge pisce (i filozofe) putem literarnog „lanca ishrane“ shvatila sam da ne bi bilo njega kao pisca da nije bilo filozofa Ludviga Vitgenštajna. Ta veza nikako ne obezvređuje Bernhardovo delo, već osvetljava ono što je napisao i način kako je napisao. Uticaj Vitgenštajna na Bernharda je višestran i želim njim da se bavim u ovom tekstu.

.


BERNHARD ZA POČETNIKE

Moram da napomenem da nisam zadovoljna internet člancima (naročito na srpskom jeziku) o Tomasu Bernhardu zato što imitiraju jedan drugi (da ne kažem kopiraju) i zato što naglase samo pojedine opšte stvari faktografske prirode i neke senzacionalističke delove njegove biografije. Ne bih imala ništa protiv da su takvi tekstovi uvod, ali oni su takvi kao celina. Te tako, istražujući podatke o Tomasu Bernhardu možete naići na sledeće: da je rođen 1931, a umro 1989. godine; da je Austrijanac; da svog biološkog oca nije nikada upoznao; da je rođen u Holandiji kako bi majka izbegla sramotu zbog vanbračno rođenog deteta; da je živeo u Austriji, ali da je mnogo putovao, da je do dvadesete godine živeo sa majkom, očuhom, polubratom, polusestrom, dedom i babom; da je bio emotivno vezan za dedu Johanesa Frombihlera koji je, takođe, bio pisac, da su mu deda i majka umrli dok je bio u ranim dvadesetim, da je imao ambicije da bude operski pevač, ali da je odustao zbog teške plućne bolesti zbog koje su mu lekari još na početku dvadesetih prognozirali smrtni ishod (tako da se 58 godina života u slučaju Bernharda može posmatrati kao dar), da je studirao glumu i dramu na muzičkoj akademiji Mocarteum, da je bio u ljubavnoj vezi sa Hedvigom Stavjanisek, ženom koja je od njega bila starija trideset i sedam godina i da ju je imenovao kao biće mog života te je po sopstvenom zahtevu sahranjen pored nje; da je bio veoma kritičan prema austrijskom društvu smatrajući da se nikada nije odreklo nacizma; da je u nastupu besa testamentarno zabranio izdavanje svojih dela u Austriji; da mu je ta ista Austrija dodelila mnoštvo prestižnih književnih nagrada, da su ga proslavili u prvom redu romani kojih ima petnaestek (poznatiji su Beton, Gubitnik, Brisanje, Vitgenštajnov nećak, Podrum…), a zatim i drame (Trg heroja, Svečanost za Borisa, Lovačko društvo, Pred penzijom, itd.) koje su izvođene mahom u Burgteatru i u trećem redu kratke priče (zbirka Imitator glasova). Pisao je i pesme, ali one nisu imale tako dobru recepciju kao gore navedeni. To bi bila ukratko faktografija Tomasa Bernharda, ali ona nam ništa ne govori o njegovom specifičnom literarnom stilu i o njegovoj lepoti pripovedanja.

.

BERNHARD, VITGENŠTAJN

Ključ za razumevanje Tomasa Bernharda je fiilozof Ludvig Vitgenštajn. Usuđujem se reći da nije postojao Ludvig Vitgenštajn ne bi u ovom obliku postojala ni dela Tomasa Bernharda.

Migel Saens u svojoj knjizi Bernhard (L.O.M, 2014, prevod Igor Marojević) na strani 78 kaže:

Nesumnjiv je značaj Ludviga Vitgenštajna za opus Tomasa Bernharda, koji je pišući roman Korektura bio inspirisan njegovim životom; s druge strane, Ludvig čini jedan od tri lika njegovog komada Riter, Dene, Fos, a Vitgenštajnova sena nadvija se i nad braću Šuster iz Trga heroja. Ako je to malo, u jednoj neobičnoj priči – „Gete umire“ (odnosno Gete na samrti u drugom prevodu, prim. A.L.) Bernhard čini od Vitgenštajna savremenika Getea, koji ga poziva u Vajmar..

Dodala bih da ga pominje i u nekim drugim svojim delima, u romanima Vitgenštajnov nećak i Hodanje. Zatim, Migel Saens u istoj knjizi, na strani 142. kaže i ovo:

Što se Vitgenštajna tiče, iako je Bernhard, kako smo već videli, koristio njegovu biografiju u nekoliko prilika (Korektura, Riter, Dene, Fos, Trg heroja) istina je da ga ne poznaje naročito dobro. Kaže da je pročitao Traktatus, što je bez sumnje tačno, ali beše to čitanje koje nije ostavilo traga..

Sa konstatacijom da Bernhard ne poznaje naročito dobro Vitgenštajna (odnosno njegovo delo) i da čitanje Traktatusa nije ostavilo traga nikako se ne bih složila. Šta više, usuđujem se reći da je Vitgenštajn (sve sa pomenutim Traktatusom) ključan za razumevanje dela Tomasa Bernharda. Nemoguće je govoriti o Tomasu Bernhardu kao piscu, a ne pomenuti Ludviga Vitgenštajna i njegovu filozofiju.



Kao što se vidi iz prethodnog pasusa Bernhard je bio privučen pojavnošću Ludviga Vitgenštajna i kao rezultat te pasije mnogo puta ga pominje i svojim likovima daje „malo ili malo više Vitgenštajna“. Vitgenštajn postiže originalnost uvodeći numeričke paragrafe, dok Bernhard uvodi pasus roman, tako da postoji veza u originalnosti vizuelnog izgleda tekstova jednog i drugog. Vitgenštajnov pojam jezičke igre indirektno se ogleda i u delu Tomasa Bernharda. Pojedini proučavaoci dela Tomasa Bernharda napominju vezu između muzike i komponovanja, sa jedne strane, sa načinom pisanja sa druge. Ja dodajem da pre svega veza između pisanja i komponovanja postoji kod Vitgenštajna, a potom kod Bernharda. Obojica se ne bave razmatranjem onoga što je u filozofiji označeno kao metafizika. Vitgenštajn je bio veliki protivnik da se filozofija bavi verom i apstraktnim stvarima koje ne mogu da se dokažu u nauci. Bernhard takav njegov stav ne komentariše, ali na osnovu izostanka pitanja postoji li bog, duša i sl. i na osnovu njegovog ćutanja možemo reći da je prihvatio Vitgenštajnovu kritiku. Poslednja veza tiče se sistema vrednosti koji su negovali Vitgenštajn i Bernhard, što može biti značajno za ovaj tekst posredno..



BERNHARD, VITGENŠTAJN, PASUS-ROMAN I NUMERAČKI PARAGRAFI

U romanima Tomasa Bernharda rečenice se nižu gusto, od margine do margine, bez novog reda, novog pasusa, paragrafa, poglavlja, dela. Retki su pisci koji pribegavaju ovakvom pisanju, jer postoji strah da će to odbiti čitaoce i da im napisano neće biti pitko. Čak i oni koji se osmele tako da pišu rade to više eksperimentalno nego dosledno. Ovako napisan tekst daje čitaocu iluziju i aluziju da je roman napisan „u jednom dahu“ (što teorijski može biti tako, ali praktično teško), a samim tim nas kao čitaoce podsvesno obavezuje da sinhrono pisanju „u jednom dahu“ i čitanje bude „u jednom dahu“. Vizuelni izgled teksta kod Tomasa Bernharda nije samo puka fizička pojavnost, već i svojevrsni stil i uslovno rečeno manipulacija. Reč je o uticaju pisca na čitaoca i na „poestetizovanje“ nečega što u osnovi nije estetsko. Kao kada je Pikaso uzeo sic i volan od bicikla i načinio glavu bika. Tako da kod njega vizuelni izgled teksta nije samo fizički izgled već stilska figura. Ovakav odnos prema napisanom nije nimalo lak i ne može biti proizvoljan zato što, kao što znamo, tekst ima osim forme i sadržinu, a da bi ta sadržina na pravi način došla do čitaoca mora da bude pregledno prezentovana. Bernhardova veština pisanja u jednom pasusu, odnosno, pisanje bez pasusa, a da ne naruši logični i fabularni sled, govori o njegovoj literarnoj moći i inovativnosti, na način kao što je revolucionarna pojava romana ili antidrame. Razume se, ima još autora koji pišu na ovaj način, ali ne tako dosledno kao Bernhard. On danas ima svoje sledbenike koji su usvojili njegova poetička „pravila“ a da nisu narušili vlastiti spisateljski integritet. Kada je reč o srpskim piscima možemo pomenuti Davida Albaharija koji je u nekoliko svojih romana (Mamac, Svetski putnik, Ludvig) pisao u Bernhardovom maniru. Kada bi uveli pojam bernhardizam on bi bio opravdan.



Ludvig Vitgenštajn svoja dela nije pisao u jednom pasusu, ali je, takođe, odstupio od onoga kako su inače napisana filozofska dela. On koristi numeričke paragrafe i numeričke stavke u skladu sa decimalnim sistemom, kako kaže Alfred Ejer, i na taj način formi svojih dela daje fizičku individualnost. On stav izlaže koncizno pod brojem (npr 1), podstav putem decimale (npr1.1), a dopunsko objašnjenje uz još jedan broj uz decimalni (npr. 1.12) pa kada objasni željeno on se vraća na numerički tok (npr. 1.2) i sve tako dok ne objasni šta je hteo. Neko može da se zapita u kakvoj je vezi takvo izlaganje sa pisanjem Tomasa Bernharda. Ono se tiče, kao što sam napomenula, originalnog alternativnog pristupa i korišćenja vizuelnog izgleda teksta kao stila.

Početkom dvadesetog veka sa pojavom avangarde i raznih izama nametnuo se trend pojedinih autora da se tekst vizuelizuje, te je bilo pesnika čiji stihovi su bukvalno imali oblik, npr. ruže i sl. Posle početne euforije, sa brodolomom izama i njihovih predstavnika, potonule su i ovakve tendencije, jer nisu bile umetnički održive. Bernhardov pasus-roman i Vitgenštajnovi numerički paragrafi su itekako umetnički, odnosno, naučno održivi, zato što oni nisu prisutni senzacionalistički i kao puka novotarija, već kao originalna forma i veština putem koje se izlaže i umetnički uobličava sadržina..



BERNHARD, VITGENŠTAJN I JEZIČKE IGRE

Čuven je Vitgenštajnov paragraf 5.6 iz Traktatusa koji kaže „Granice moga jezika znače granice moga sveta.“, kao i paragraf 326 iz Listića gde napominje da „Pojam živog bića ima istu neodređenost kao i pojam jezika“. Ludvig Vitgenštajn posmatra jezik kao svet za sebe u kojem postoje posebna pravila igre. Ta pravila on naziva jezička igra. Svet jednog jezika i svet stvarnog sveta ili onoga što pod njim podrazumevamo mogu da se podudaraju, ali i ne moraju. Vitgenštajn u paragrafu 5 u Listićima (Fedon, 2007, preveo Božidar Zec) kaže:

Zar ne mogu da upotrebim reči da znače ono što ja želim da znače? – pogledaj vrata svoje sobe, izgovori pri tom niz proizvoljnih glasova i podrazumevaj pod njima opis tih vrata..

U Rečniku filozofskih pojmova (BIGZ 2004, preveo Aleksandar Gordić) pod pojmom jezička igra između ostalog piše i ovo:

Tu Vitgenštajn zastupa poziciju da se značenje nekog jezičkog izraza konstituiše pravilima njegove upotrebe u konkretnim društvenim situacijama – slično kao što se i „značenje“ (ili funkcija) neke igraće figure u jednoj igri pokazuje putem pravila prema kojima se ova igra igra. Analiza značenja nekog izraza prema njemu izlazi na to da se istraže pravila „jezičkih igara“ u kojima se on upotrebljava, tj. da se analizuje njegova (ispravna) primena u određenim društvenim situacijama.

Konkretno, Vitgenštajn je govorio u knjizi Filozofska istraživanja:

Mislim na igre za pločom, igre kartama, igre loptom, takmičarske igre (…) Mi o njemu (jeziku, prim. A. L.) govorimo kao što govorimo o šahovskim figurama, navodeći pravila igre, a ne opisujući njegove fizičke osobine. Pitanje „šta je zapravo reč“ analogno je pitanju “Šta je šahovska figura?“.

U skladu sa ovim Vitgenštajnovim stavovima slobodna sam reči da je i literarno pisanje jezička igra koja tvori stvarnost za sebe i to ne samo pisanje u opštem smislu, već i stil svakog pisca ponaosob.



Bernhard povezuje sadržinske delove asocijativnim putem, čini to umešno i prirodno gde asocijacije imaju komunikološki značaj, ali i služenje stilu. Određene rečenice, reči i fraze on ponavlja, ali ne kao spisateljski propust, već kao refren u muzici ili fraze u okviru muzičkog dela. Ponavljanje je kod Tomasa Bernharda, kao i vizuelni izgled teksta, stilska figura, a ne puko ponavljanje u nedostatku inovativnosti. On kada nešto ponovi čini da radnja ide napred, jer ponovljeno je pauza nakon čega sledi nešto novo. Kao kada Beketovi junaci u Čekajući Godoa ponavljaju pitanje „kada će doći Godo?“. U romanu Gubitnik postoji više neobičnih stavki. Prvo što je neobično je dekonstrukcija biografskog romana. U postmodernističkom maniru Gubitnik je kvazi romansirana biografija kanadskog pijaniste Glena Gulda. Ali Bernhard grubo krši faktografiju. On piše da je Glen Guld studirao na Mocarteumu što u stvarnom životu nije, da mu je profesor bio Horovic (u stvarnosti jeste postojao, ali mu nije predavao), da je umro za klavirom (što nije istina)… Na prvi pogled možemo da se zapitamo zašto je Tomas Bernhard „falsifikovao“ biografiju Glena Gulda. On to nije učinio iz neznanja, niti da obmanjuje čitaoce, već kao umetnik, u ovom slučaju romansijer, koji je „iskoristio“ postojećeg Glena Gulda i posredstvom „milosti uobličenja“ (izraz Danila Kiša) stvorio svog Glena Gulda. Na početku opsežnog objašnjenja pojma roman u Rečniku književnih termina piše da je on velika prozna fikcionalna književna vrsta. A ako je već tako zašto bismo zamerali Tomasu Bernhardu to što je milošću svoga talenta i volje uobličio jednog novog Glena Gulda?! Ovakav Bernhardov pristup nije proizvoljnost, već trijumf mašte i kreativnosti. Ludvig Vitgenštajn u svom Traktatusu (Veselin Masleša/Svjetlost, 1987, preveo Gajo Petrović) u segmentu 3.32 kaže:

prikazati u jeziku nešto što protivurječi logici, nemoguće je isto tako kao što je u geometriji nemoguće prikazati pomoću koordinata figuru koja protivurječi zakonima prostora; ili navesti koordinatne tačke koje ne postoje..

Analogno tome Bernhard dozvoljava sebi da putem pisanja stvori sopstveno geometrijsko telo, po vlastitim pravilima igre, odnosno jezičku igru, jer ništa ga ne obavezuje, čak i stvarna pojava Glena Gulda i poznate činjenice o njemu, da ih on ne dekonstruiše, jer roman je, kao što sam navela, u osnovi fikcija, nešto što nije stvarno i kao takvog mi kao čitaoci treba da ga prihvatimo. U skladu sa sopstvenom jezičkom igrom Bernhard je koristio pojedine reči, pojmove, izraze, pa čak i interpunkcijske znake u sasvim novom kontekstu. On je, slikovito da se izrazim, žongler koji se igra lopticama gde nas oduševljava kako on kombinuje loptice (odnosno reči) i njihove boje, ako su raznobojne, a ne sirovinski sastav i materijal tih loptica (bukvalno značenje). Bernhard u Gubitniku i u mnogim drugim delima često koristi reč „takozvani“ koji u svakodnevnom govoru ima funkciju poštapalice. Međutim, kod njega je ta reč kao metafora za relativnost opisanog pojma. Kada Bernhard napiše „takozvani obični ljudi“ on stavlja pod pitanje tu običnost, odnosno, postoje li, zaista, obični ljudi. Kao i kada u Gubitniku napiše za Verthajmera „takozvani gubitnik“ on relativizuje pojam gubitnika. U romanu Brisanje pripovedač muža sestre oslovljava sa „fabrikant čepova vinskih flaša“ nijednom mu ne izgovorivši, niti otkrivši čitaocima, njegovo ime. I taj izostanak, kao i potenciranje čepova ima umetničku funkciju, jer on oslovljavajući osobu sa „fabrikant čepova vinskih flaša“ svodi ga na tu njegovu jednu funkciju, na puku mašinu, na nekoga kome odbija da da humanizujući lik što implicira prezir i nipodaštavanje.

U predgovoru Saensove knjige Igor Marojević je lepo zapazio:

„tek „drugo čitanje“ ponudiće uvid u dublja značenja: gotovo sve što je isprva delovalo vrednosno jednosmerno pokazaće se kao višeslojno. Samo vrlo pažljiv čitalac moći će da se uveri kako kritički verbalni rafali Bernhardovih pripovedača, odnosno važnijih junaka u stvari nisu vrednosno jednosmerni, nego se značenjski, međusobno neopazice pobijaju“

U romanu Beton Bernhardov pripovedač izražava bojazan da se sestra nakon što je otišla ne vrati, jer on onda neće moći da piše svoj rad o Mendelsonu, ali kako roman teče, kroz ponavljanje i dopunu (o kojima će kasnije biti više reči) dolazimo do toga da je pripovedaču žao što je sestra otišla i da mu je potrebna da bi mogao da piše svoj rad o Mendelsonu. Tako da su kod Bernharda stavovi posledica jezičke igre, a ne stvarnog uverenja. Zbog svega ovoga Bernhardovi romani su kaleidoskop sa stalnim smenjivanjem boja, ali i teleskop u planetarijumu koji je uvek usmeren ka istom nebu, ali svaki put može različito da se vidi kroz njega.

.

BERNHARD, VITGENŠTAJN I MUZIKALNOST TEKSTA

Nije Tomas Bernhard oduvek maštao da postane pisac. Njegov deda Johanes Frombihner o kome je Bernhard pisao u više svojih romana i pominjao ga u intervjuima, bio je pisac, veoma ambiciozan, ali ne do kraja afirmisan. On je želeo da se Tomas bavi bilo kojom umetnošću i podržavao ga je u tome. Te mu je prvo kupio pribor za crtanje u nadi da će unuk biti slikar, a nešto kasnije ga je bodrio da bude violinista, te je Bernhard kao dečak svirao violinu o čemu piše u autobiografskom romanu Dete. Od violine je odustao zbog nezainteresovanosti, ali u ranim mladićkim godinama zaljubio se u opersko pevanje i imao je ambiciju da se ozbiljno bavi njime. Išao je na časove pevanja i pevao je i u crkvenom horu. U nameri da bude profesionalni operski pevač osujetila ga je teška plućna bolest sa kojom je imao problema od rane odrasle dobi. Na muzičkoj akademiji Mocarteum studirao je glumu i dramu što ja tumačim kao izbegavanje konačnog odustajanja od profesionalnog bavljenja muzikom i želja da makar na taj način bude blizu akademskog izučavanja muzike. Kada čitam romane, priče i drame Tomasa Bernharda imam osećaj da je svoju potrebu za pevanjem i muzikom sublimirao u pisanje.

Muzika je čest motiv i u tematskom smislu u delima Tomasa Bernharda. Migel Saens, u knjizi Bernhard kaže:

Kako god, muzika ima značajnu ulogu u romanima i dramama Tomasa Bernharda. Karibaldijeva cirkuska trupa u Moći navike (gde postoji i omaž Kasalsu) već dvadeset i dve godine pokušava da savršeno izvede Šubertov kvintet Pastrmka; u Neznalici i ludaku, glavna junakinja je tumačila ulogu Kraljice noći u Čarobnoj fruli preko dvesta puta; pripovedač Betona piše Mendelsonovu biografiju: Saraste je kratko pomenut u Trgu heroja… a muzika je na jedan ili drugi način, deo romana Mraz, Da, Vitgenštajnov sinovac… Mada, Bernhardov muzički roman par ekselans je Gubitnik.

I Bernhard i Vitgenštajn su veoma voleli muziku. Skoro na svim L.O.M-ovim izdanjima Bernhardovih knjiga na koricama stoji sledeća njegova rečenica:

Posebno je teško pisati na nemačkom jeziku, jer je taj jezik tako nezgrapan i drvenast, odvratan. Užasan jezik koji ubija sve svetlo i lepo. Jedino što možeš da učiniš je da ritmom uzdigneš taj jezik i daš mu muzikalnost..

Kuđenje nemačkog i doživljaj njegove lepote, odnosno izostanak iste, je stvar ukusa i to ne želim komentarisati, ali ono što mi je bitno je svojevrsno priznanje da ritmom uzdiže jezik i da mu daje muzikalnost. U paragrafu 172 Listića Vitgenštajn kaže:

Razumevanje muzičke fraze može takođe da se nazove razumevanjem jednog jezika..

U romanu Da (Meandar, 2005, prevod Snješka Knežević) kroz pripovedača Bernhard kaže:

Poput malo ljudi ja sam se mogao povući u osamu sa nekom partiturom i slušati glazbu zapisanu u partituri, nisu mi bili potrebni instrumenti, naprotiv, čuo sam glazbu bez orkestarskih instrumenata mnogo jasnije, čišće, čuo njezinu arhitekturu autentičnije kad bih je slušao samo s partiturom i, dakako, u najvećoj mogućoj vanjskoj tišini (…) Još prije nekoliko godina započeo sam studiju u kojoj sam pokušao prikazati kompozitora u Scophenhaueru i filozofa u Schumanu..

Sasvim je nevažno da li je Bernhard praktikovao što i njegov pripovedač (da čita note). Mnogo je značajnije isticanje sveza između nauke i umetnosti (Šopenhauer i Šuman) i povezivanje muzike i književnosti kroz čitanje nota. Citirano pokazuje kako je Bernhard imao svest o muzici napisanog iako ovde govori o notama.

Prof. Doc filozofije Svetlana Zečević u svom predavanju o Vitgenštajnu na IX fil(m)osofiji kaže:

Vitgenštajn je bio oduševljen muzikom (…) Svoje čuveno djelo traktat pisao je u strukturi fuge (…) Ako je imao samo na umu ono osnovno da je fuga kompozicionalni ritam i da sadrži osnovnu temu ili stav sa varijacijom (…) Traktat počinje sa određenim stavom, npr. stav broj 1 i onda se iz njega izvode slični stavovi koji sadrže nešto od onog prethodnog, ali imaju dopunu. U tom smislu imate varijaciju fuge, tj. stav sa dopunom..

Ovaj iskaz Svetlane Zečević ne samo da je bitan za stvaralaštvo Ludviga Vitgenštajna, već i za Bernharda i njegovu muzikalnost u pisanju koja mu se pripisuje, jer kao što Vitgenštajn u filozofskom i logičkom maniru podražava fugu sa stavom i dopunom, to isto radi i Tomas Bernhard u literarnom smislu. Kao ilustraciju ove sličnosti navešćemo početak Traktatusa, kao i deo Bernhardovog romana Beton. Dakle, Traktatus počinje ovako:

1 Svijet je sve što je slučaj.
1.1 Svijet je cjelokupnost činjenica, ne stvari.
1.11 Svijet je određen činjenicama i time što su to sve činjenice.
1.12 Jer, cjelokupnost činjenica određuje šta je slučaj i, također, šta sve nije slučaj.
1.13 Činjenice u logičkom svijetu jesu svijet.
1.2 Svijet se raspada na činjenice.
1.21 Nešto može biti slučaj ili ne biti slučaj, a sve ostalo može biti jednako.
2 Ono što je slučaj, činjenica, jest postojanje stanja stvari.
2.01 Stanje stvari je veza predmeta (entiteta, stvari)
2.011 Bitno je za stvar da može biti sastavni dio stanja stvari..

Za razliku od Vitgenštajna, Bernhard umesto numeričkih paragrafa koristi pasus-roman, ne piše filozofska, već literarna dela i ne bavi se tematikom kojom se bavi Vitgenštajn, ali ono što dosledno preuzima od Vitgenštajna je „muzičko“ pripovedanje, odnosno, pripovedanje u maniru fuge (stav plus dopuna) što je originalan postupak kako na polju filozofije, tako i na polju književnosti. U Bernhardovom slučaju takvo pripovedanje udaljeno od klasične naracije je oblik stila i literarne individualnosti. Evo i odlomka Bernhardovog romana Beton (L.O.M, 2014, prevela Mirjana Avramović, str. 8-9):

Ležeći budan, sve vreme sam osluškivao da moja sestra nije na vratima i onda sam opet mislio na svoj rad, pre svega kako započeti taj rad, kako bi glasila prva rečenica rada, jer još uvek nisam znao kako treba da glasi ta prva rečenica, a pre spoznaje kako glasi prva rečenica ne mogu da započnem nikakav rad, i tako sam se sve vreme mučio osluškivanjem nije li se moja sestra opet vratila i nedoumicom o prvoj rečenici koju bih o Mendelson-Bartoldiju morao da napišem; stalno sam osluškivao i bio očajan i sve vreme sam razmišljao o prvoj rečenici rada o Mendelsonu, isto tako očajan. Tokom neka dva sata sam u isto vreme razmišljao o prvoj rečenici svog Mendelson-rada i osluškivao da se moja sestra nije opet vratila da uništi moj rad o Mendelsonu još pre nego što sam ga uopšte i započeo. Ali pošto sam svaki put sve intenzivnije osluškivao da li se moja sestra opet vratila, u isto vreme imajući na umu da će, ako se stvarno opet vrati, neizostavno uništiti moj rad o Mendelson-Bartoldiju, i uz to kako će da glasi prva rečenica mog rada o Mendelsonu, mora da sam najzad od iscrpljenosti zadremao;.

Dakle, u ovom odlomku vidimo da pripovedač ne koristi klasičnu naraciju, jer da se njom služi pisalo bi kako je pripovedaču otišla sestra, a da se on plaši njenog povratka, jer bi ga sputao u pisanju rada o Mendelsonu. Ali Bernhard tako ne čini, već na način kako piše Ludvig Vitgenštajn u maniru muzike i fuge ponavlja osnovni stav i dopunjuje ga. Ono što su kod Vitgenštajna brojevi i decimale, kod Bernharda su interpunkcijski znaci. Radi ubedljivosti teze dopisaću numeričke paragrafe umesto pojedinih interpunkcijskih znaka u Bernhardovom romanu Hodanje (L.O.M, 2016, prevod Sanja Karanović, str. 7-8):

„1 Dok sam ranije, pre nego što je Karer poludeo, sa Elerom hodao samo sredom sada, nakon što je Karer poludeo, hodam sa Elerom i ponedeljkom

1.1 Kako je Karer hodao sa mnom ponedeljkom, vi sada, nakon što Karer ponedeljkom ne hoda više sa mnom, sa mnom hodate i ponedeljkom, kaže Eler, nakon što je Karer poludeo i odmah otišao gore u Štajnhof

1.12 Bez oklevanja sam rekao Eleru, dobro, idemo da hodamo i ponedeljkom, nakon što je Karer poludeo i završio u Štajnhofu

1.21 Dok sredom hodamo uvek u jednom pravcu (prema istoku), ponedeljkom hodamo u pravcu zapada i upadljivo je da ponedeljkom hodamo daleko brže nego sredom, verovatno je, mislim, Eler uvek hodao brže sa Karerom nego sa mnom, jer sredom hoda mnogo sporije, ponedeljkom mnogo brže

1.22 Vidite, kaže Eler, ja iz navike hodam mnogo brže ponedeljkom nego sredom, jer sam hodao uvek brže sa Karerom (dakle ponedeljkom) nego sa vama (sredom).

1.23 Kako sada, nakon što je Karer poludeo, ne hodate sa mnom samo sredom, već i ponedeljkom, nema potrebe da menjam svoju naviku odlaska u šetnju ponedeljkom i sredom, kaže Eler, doduše, kako sada hodate sa mnom sredom i ponedeljkom, vi ste morali poprilično da promenite svoju naviku, i to da je promenite na veoma verovatno neverovatan način, keže Eler

2 Ali dobro je, kaže Eler, i kaže to nedvosmisleno poučnim tonom, i od najveće važnosti za organizam, ponekad i ne u prevelikim vremenskim razmacima, menjati naviku, i pritom ne misli samo na menjanje, već na radikalnu promenu.

Da je Vitgenštajn pisac mogli bi kuditi Bernharda zbog podražavanja, ali budući da je Vitgenštajn naučnik, filozof, o pukom kopiranju ne može biti reči, jer „muzičko“ pripovedanje u nauci, tj. filozofiji je jedno, a „muzičko“ pripovedanje u književnosti drugo. Oba su individualna.



Što se tiče veze između Bernhardovih dela i muzike citiraću deo pogovora Bernhardove zbirke pripovedaka Gete na sssamrti (L.O.M. 2014.) koji je pisala Bojana Denić koja je prevela mnoga njegova dela na srpski:

Bernhardova sintaksa nalikuje muzičkoj partituri u kojoj princip repeticije generiše identitet i stvarnost. Muzika Bernhardovog jezika ne poseduje samo svoja elementarna svojstva već istovremeno i ona duboko utemeljena u gramatici i semantici: zahvaljujući gusto isprepletenoj sintaktičkoj mreži, opsesivnim repeticijama, varijacijama, permutacijama, aberacijama, kontrastima, kontradikcijama, upotrebi hiperbole, superlativa i sl. Ispreda se neraskidivo Bernhardovo jezičko tkanje.

BERNHARD, VITGENŠTAJN I ĆUTANJE

Vezu između Bernharda i Vitgenštajna možemo uočiti i u, uslovno rečeno, „primeni“ čuvene i višestruko ponavljane Vitgenštajnove rečenice koja glasi „O čemu se ne može govoriti o tome treba ćutati“. Ova opaska se odnosi na metafiziku, onostrano i pojave koje su predmet vere i/ili spekulacije, a ne dokaza. Vitgenštajn je smatrao da je bespredmetno govoriti o nečemu što je nepojmljivo, odnosno, što je izvan iskustva sveta. On čak uvodi pojam besmislice, ali to nije besmislica u kolokvijalnom smislu reči, već suprotnost od smisla i to na način kao što je metafizika opozit fizici. Ako pročitamo opus Tomasa Bernharda (ili bar veći deo napisanog) zaključićemo da Bernhard piše uglavnom o onom o čemu se može govoriti. On ne raspravlja mnogo o životu posle smrti, o duši i sl. Ovo nije slučaj u njegovom prvom romanu Mraz kog nije pisao u pasus-roman maniru i gde raspravlja o duši, raju i sl. On u pisanju smrt često pominje, ali nikada van okvira konkretnog. To što u pripoveci Gete na sssamrti piše o Geteovoj čežnji da upozna Vitgenštajna (u stvarnom životu to ne bi bilo moguće, jer kada je Vitgenštajn rođen Gete je bio mrtav) treba da posmatramo kao još jedan kapric jezičke igre, a ne kao pripovedanje o onome o čemu se ne može govoriti. U intervjuu Kristi Flajšman na pitanje o bogu Bernhard kaže da nema on tu šta da veruje ako nas uče da je Bog prisutan. Ako je prisutan on je činjenica, a ako je činjenica onda je i nauka i tu nema prostora za veru. Ovakav stav jeste poza, ali i u njemu možemo videti Vitgenštajna, jer Bernhard odbija da govori o onome o čemu se ne može govoriti (verovanje u boga ), ali govori o onome što je izvesno (po rečima teologa prisustvo boga). I ovaj njegov odgovor je jezička igra..

BERNHARD, VITGENŠTAJN I ANTIPISAC I ANTIFILOZOF

Ako pogledate na internetu šta piše o Vitgenštajnu videćete da u skoro svakom tekstu stoji i odrednica filozof. Vitgenštajn je sebe više smatrao za antifilozofa, zato što se protivio klasičnoj filozofiji. Smatrao je da više filozofije ima u vicu i detektivskom romanu nego u standardnom filozofskom tekstu. Smatrao je da se ona previše bavi metafizikom i stvarima koje su van iskustva i zato mu se ona kao takva nije dopala. Isto tako, Bernhard koji je de fakto pisac nerado se identifikovao sa tim pojmom i isticao je slučajnost što se baš time bavi, a ne nečim drugim..

BERNHARD, VITGENŠTAJN, ALEKSANDRA

Alfred Ejer koji je napisao knjigu o Ludvigu Vitgenštajnu (Ludvig Vitgenštajn, A. Ejer, Mediterran Publishing, 2010, preveo Viktor Radun Teon) navodi zaključak Fon Rajta koji kaže da je Vitgenštajn više voleo da čita one filozofe koji su na granici sa književnošću, religijom (što na prvi pogled jeste apsurdno, jer religija je „ono o čemu se ne može govoriti“) i ostalim nefilozofskim oblastima kao što su Avgustin, Tolstoj, Dostojevski, Kjerkegor, Platon., nego filozofe koji su to u užem smislu reči. I sam je bio osoba sa mnoštvom interesovanja, sa strašću sa kojom se predao logici, izučavao je i matematiku, vrtlarstvo, aeronautiku, bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, projektovao sestri kuću u Beču (gde je danas smeštena bugarska ambasada), sam pravio kolibu u Norveškoj gde je kao pustinjak živeo godinu dana, pasionirano posećivao bioskope i to isključivo kada se prikazuju muzičke komedije i vesterni, veoma voleo klasičnu muziku i detektivske romane. Meni se ta šarenolikost interesovanja veoma dopada zato što smatram da je čovek, inače, skup različitosti i suprotnosti počevši od svog samog nastanka (posredstvom različitosti muškarca i žene i spoja spermatozoida i jajne ćelije). Sve se sa svačim može porediti i spojiti. Sam svet je celina koja možda nekome iz vasione deluje kao nama skakutava buva.

Ta graničnost i fluidnost umetnosti, nauke, svakodnevnice i sl. mi je veoma privlačna. Pomenutoj granici je sklon i Bernhard. On je izjavio u intervjuu Kristi Flajšman da nije uspeo kao pisac da bi bio vozač kamiona u Africi (ovaj stav jeste poza, ali mi je i interesantan) za koji je imao dozvolu, radio je u mladosti u prodavnici mešovite robe, uveo je „muzički način pisanja“ u literaturu posredstvom Traktatusa Ludviga Vitgenštajna, neki njegovi junaci slušaju muziku čitajući note, bez muzike, u Šopenhaueru vide kompozitora, a u Šumanu filozofa, oni su plod raznih spojeva kao u geometriji koordinate koje spajaju razne oblike prezirući uvrežena geometrijska tela kao što su krug, trougao, kvadrat…

I Bernhard i Vitgenštajn su veoma smeli i ubedljivi u umetničkoj, odnosno naučnoj snazi, harizmatske ličnosti i inovatori i kao takvi su suprotnost onome što je banalno, dosadno i konvencionalno, ali i subjekti moga interesovanja. Svoje ime sam stavila u ovaj podnaslov ne da bih se pretenciozno poredila sa njima dvojicom, već da bih zaokružila priču. Počelo je sa snom (kog sam sanjala ja, Aleksandra), a završilo se sa tekstom (kog sam napisala ja, Aleksandra).

Aleksandra M. Lalić

 

[PetarSamotnjak]

On se pita šta je to: uspomene, ti dronjci raznih čudnih stvari koje čovek više ne može da shvati. Uspomena ostaje i stalno, beskrajno predstavlja samo sebe isto onako kako ju je čovek ostavio još dok nije bila uspomena. Ljudi se povlače kao sa kakve pozornice. Izgleda da se povlače uvek na jednoj istoj ravni. Njegova je postojbina pozornica beskrajnosti.

I onda? Jačina zvuka sve više slabi, a najzad i utisak “koji je u očima ostao od onoga od čega su morale da se odvrate, lagano i neprekidno. I vremenom ne ostaje ništa.“ Bilo kad, s vremena na vreme, iz tog strujanja izroni po koja slika, ističući se u njemu tako blistavim bojama kao ono zbog čega se očajava. Prošlost: detinjstvo, mladost, bol koji je već davno mrtav ili nije mrtav, delić proleća, delić zime, leta - kojega? -, ono što je čoveku bilo najdraže. Ukrštaju se šljunkovite putanje i staze, grobovi rođaka i najmilijih, sve zamračuju ljudi što nose mrtvački kovčeg žene, kočijaši što tovare burad, službenici pivare, radnici fabrike sira, jedna slomljena grana ispred roditeljske kuće, strah koji vodi pravo u jezero. Ma kako da je zdrav i krepak, čovek se razboli od sticaja raznih slučajeva i okolnosti. “Sve na zemlji je u stvari samo svest o samom sebi.“ Nije teško jedno fantastično biće kao što je čovek sačuvati za njegove sposobnosti. Uspomena je samo jedna naklonost. “Ako to nije, ona onda sve ubije, razori čak i ono najčvršće u čoveku.“ Uvek joj stoji na raspolaganju ludilo, radost, zadovoljstvo, inat i neznanje, vera i bezverje. “Ona je jedino uživanje koje je jače od smrti.“

Tomas Bernhard, Mraz

 

[Baudrillard]

BIOGRAFIJA BOLA

Gde sam juče spavao, danas je dan odmora. Ispred ulaza
nabacane su stolice, i niko koga upitam za sebe
nije me video.
Ptice su uzletele da bi moje lice nacrtale
u oblacima iznad moje kuće i iznad vrta mrtvih.

Razgovarao sam s mrtvima i govorio o gitari
sveta; oni više ne rađaju svoja usta ni svoje usne
što govore jezik koji vređa psa mog rođaka.

Zemlja govori jezik koji niko ne razume
jer neiscrpan je - iz njega sam istrgnuo zvezde i gnoj
u očajanju
i pio vino iz njegova vrča,
koji je ispečen od mojih bolova.

Ti putevi vode u progonstvo. Čujem Boga
iza okna i đavola u zvučniku
i obojica dopiru mi do srca koje objavljuje propast duša.

Lišće neprekidno leti po ulicama
i spomenike potkopava.
Voleo bih da u oktobru sanjam o zelenilu.
Ispod vrata prikovana je zapovest:
ne ubij
– a u novinama svakog dana izveštaj o tri ubistva
koja bih mogao da počinim ja ili moj prijatelj.
Čitam ih kao basnu,
od jednog uboda nožem do drugog – ne dosađujući se.
Dok oni menjaju meso i slavu, duša mi spava
pod pokretom ruke božje.

 

[PetarSamotnjak]

Sad u proleće

Sad u proleće
ne mogu oranica govor
više razumeti
i motre me mrtvi
očima krupnim
i pšenica se penuša
i reka mi besedi o nebesima...
Gde se deca smeju,
tu mi je moja zemlja više strana
nego sve zemlje
sveta

Tomas Bernhard