Маја 1918.године Бугари су дали списак српских речи које морају бити избачене из употребе у окупираним српским пределима, а локални Бугари ("Бугари") морају да их замене бугарским, напр. уместо хвала- благодарим, уместо дан- ден, уместо шта радиш-што работиш, уместо коло-хоро, уместо збиља-сериозно, уместо заменице ја- аз, уместо члан-член, уместо јуче- вчера итд...
Pogledajte prilog 1520397
Pogledajte prilog 1520399
A još vek pre toga su se od reda sami izjašnjavali kao Srbi i bugarski Srbi, tj veliko je pitanje
kada je slovensko stanovništvo Bugarske počelo da sebe smatra za Bugare:
Почетком ΧΙΧ века за бугарске досељенике у Влашкој је карактеристично да се „неретко именују као „Срби“ или „Бугаросрби“ или „Србобугари“, независно од тога што потичу из околине Сливена, Јамбола, Варне, Шумена, Камобатског итд. Неретко се они у румунским документима налазе и као „Грци“, без обзира што им имена тачно одају њихову народност: нпр. као Грци су означени досељеници са именима Стојан, Добри, Злати, Пејчо, Жељазко итд.“. Да неко не помисли да је у питању само нека грешка од стране Румуна који не одражава истинску народну свест Бугара, постоје документи у којима се сами досељеници декларишу: „будући смо ми Срби, дошли из турске државе, из области Карнобат… “ или „Са молбом се обраћамо милости Вашег Височества, да смо ми Срби из округа Видинског… “
За српску народну свест бугарских досељеника у румунске земље у минулим вековима сведочи нам и топонимија. Као што нам показују истраживања румунског историчара Јона Доната, у Румунији постоји на сијасет имена села која садрже одредницу „Срби“, а чије је становништво дошло из Бугарске, или, како сам он каже „наши Срби су дошли из Бугарске“. Према његовом мишљењу, имена села која садрже одредницу „Срби“ уистину показују „бугарски етнички састав насеља“.
Надаље се у студији приказује заиста импресиван број таквих топонима. Слични топоними, као што тврди румунски научник К. Велики, се појављује још у XV и XVI веку, тј. непосредно по паду бугарских области под турску власт, па је мало чудно то брзо „заборављање“ бугарског имена од стране суседних Влаха. Они су, тобоже, и поред тога што су први бугарски досељеници називали себе Бугарима, почели да их зову Србима.
Да то није у питању, већ да је такво именовање последица истинске народне свести самих бугарских досељеника у Влашку, се види и у чињеници да се топоними са одредницом „Срби“ не срећу у румунским земљама које се граниче са Србијом и имају компактно српско становиштво, већ на од Србије поприлично удаљених области, а који се непосредно граниче са Бугарском.
Увећање броја таквих топонима је у директној зависности од силе бугарских емиграционих струја. Име Срби је толико карактеристично за бугарске емигранте „што истраживачи виде директну везу између имена села и бугарске етничке припадности њихових житеља“. Паралелно са тим, пак, топоними са одредницом „Бугари“ се среће изузетно ретко у Румунији, толико ретко да су у суштини позната само два таква.
Срби из саме Бугарске се спомињу у једној влашкој хроници из XVII века (конкретно, један Sirb из Никопоља), а о „1.500 српских кућа у Видину“ шездесетих година XIX века казује нам руски официр Сколон (мисли се да се тај, тобож, погрешни податак случује захваљујући евентуалном Румуну који је, евентуално, погрешно информисао Сколона, што изгледа доста невероватно, а свакако недоказиво).
@Старо Браничево @Лекизан @Boris T