Stihovi za moju dusu

[Smartanabil]

Otišao sam na pohod na nas i nikad nisam zažalio koliko sam sebe izgubio u tim osvajanjima.

 

[Mister]

Bez nekog posebnog razloga​

Ja dođem tek tako.
Bez nekog posebnog razloga.
Dođem da odem
i ništa neću.
Dođem da te probudim ili
izvučem ispod tuša.
Dođem na pola “Casablance”.
Da te prekinem u jelu ili čitanju knjige.
Dođem da zaboraviš
dokle si došla.
I ništa neću.
Osim, možda, da zaboraviš
dokle si došla.
I da te probudim, možda.
Vrućim kroasanima i čajem.
Jabuka s cimetom,
pisao sam ti već o tome.
Samo to.
I da te ponekad
u zoru,
nazovem iz neke govornice.
Kad se barovi zatvaraju,
a ja sam još nedovoljno p’jan da zaspim.
Ništa više.
Jer, ja samo tako dođem.
Da te nađem
kad se kriješ od ljudi, recimo.
Dođem i s ružom, možda.
I, prije nego išta kažeš,
teatralno dotaknem obod kačketa i
uhvatim prvi autobus.
Jer,
ne moraš ništa ni reći.

Ja sam došao samo tako,
da odem,
i ništa neću.
Jedino možda
da se smiješ u snu.
I da te gledam.

Moje smeđe odijelo
prebačeno preko naslona stolice
i cedulja sa naručenim buđenjem.
Napolju vrane.
Ništa više, rekoh već.
Da me ponekad onako
pogledaš i…
I da ti bude drago što sam tu.

Da me ponekad onako
pogledaš i…
I da ti ne bude žao što idem
Možda samo malo.
Ne, ni to.
Ipak sam tu samo da odem
i ništa neću.
Armin Huseinović

 

[Kami]

Da život bude ljubav​

Život,​

da život bude ljubav samo,
Da ljudi budu zdravi kao šume,
Kao paprat bujna
Da se raskrupnjamo,
Da čovek ljubav kao hleb razume...

... kad čovek kažeš,
O kad kažeš,
Da teče jedna
Široka reka,
Ljubavi tople,
Najbolje staze
I najljudskije
Za čoveka.

Mira Alečkoviċ

 

[Nina]

Snove snivam

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu disem,
al’ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napisem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al’ su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al’ nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Laza Kostić

 

[Kami]

Iluzija

Tražili smo se po tuđim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim…
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve…
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim…
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena…
San koji uzleće iznad kletve…

Ne, nisi ti iluzija… Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti…

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena…
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi…
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena…
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi…?

Ne, nije sve iluzija… Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja nalazim negde u sebi.

Dragana Konstantinović

 

[kalis]

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,
onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.

Lagano umire onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.

Lagano umire onaj
koji ne menja svoj život
onda kada nije zadovoljan svojim poslom
ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći
svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu,
da pobegne od smislenih saveta.

Živi danas, učini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srećan!

Marta Medeiros

 

[Nina]

Kako bez tebe

Zašto li nema meseca starog
Oblak crni k’o da mi se ruga
Zaspale senke u uglu sobe
A noć mi ova duga kao tuga

A šta mi znači i ako svane
Navikla suza sama da krene
Kako ću dalje u sutra sama
I šta bez tebe kad bol me prene

Kuda da krenem , pod kojim nebom
Da tražim šumu gde plaču smreke
Gde ćuti reka, gde ničeg nema
Vladaju samo zvezde daleke

Kažu da tu si u mojoj duši
da noć i tuga varaju mene
opet će zvezde sijati meni
Ko tvoje oči kad zašarene

Jovanka Jančić

 

[Tea]

Kada osjetiš radost u svom srcu
bez razloga
znam da negdje, ponekad,
možda si nekome donio sreću.
Isto tako, ako odjednom osjetiš tugu
zamagljuje tvoje srce,
to je zato što, u nekom trenutku tvog života,
Mora da si nekome uzrokovao tugu.
Ovi osjećaji
su pokloni sa druge strane
koje nam omogućuju da naučimo mnogo iz vrlo malo.
Rumi

 

[Nina]

Bez vođa, molim

Obnovi se i preobnovi,
ne plivaj večno u istoj bljuzgi.
Obnovi se i preobnovi
i kloni se
račjih klešta osrednjosti.

Obnovi se i preobnovi,
menjaj često ton i oblik,
da te ne dospiju
ukalupiti.

Ojačaj
i prihvati to što jest,
ali samo pod uslovima što si ih sam sebi zadao
i osmislio.

Budi samouk.
I stalno obnavljaj svoj život, jer naprosto moraš;
to je tvoj život
i njegova prošlost
i sadašnjost
pripadaju
samo tebi.

Čarls Bukovski

 

[Tea]

Ja sam…

Ja sam, dušo, kip od leda,
Umrlo mi srce živo;
Moje pjesme – moja čeda –
U srcu sam posakrivo.
Gazim trnje svoga puta
Niz koji me sudba rinu,
Lutajući, kako luta
Mrtva zvijezda kroz prazninu.

Al kad tvoje oko pane
Na tu zvijezdu, moje dijete,
Tada pjesma opet plane
Ko da iskre nebom lete; –
A ti gledaš kako sjaje
Ispred tvoga čista vida,
A ne znadeš, dušo, šta je
Kad se srce tako kida!

Silvije Strahimir Kranjčević

 

[Nina]

On se vraća – Ana Maljihon

Rasčešljavši sva mora ovog sveta, oprobavši divlji duvan,
odgrizavši tešku šapu umora,
on se vraća svojoj prokletoj obali,
gde je tako prazno i strašno, da pticama rastu očnjaci,
a umesto robe dolaze novi bogalji i prosjaci.
On će po običaju odćutati: „Pa, dobro jutro,večnozelena gomilo govana!“
A grad, kao i uvek, neće reći: „Dobrodošao natrag, perverznjačino!“

On će, gazeći zarđali pesak, obrisati prašinu sa čekinja,
da bi opet otišao kod nje,
kod te hrabre devojčice u crvenim gumenim čizmicama,
koja hoće njegove…
Koja hoće njegove
nove priče i žvake i čudne životinje u velikim knjigama.

On će je posaditi na široku, kao svet, prozorsku dasku,
gde su crni tumori saksija,
gde se duge šije malahitnih kaktusa provlače kroz kamenčiće,
da vide šta će biti dalje.
A bajka je na njegovom dlanu, kao malena mušica,
čas se umiri, čas opet traži slobodu.
I eto ga – tvoj prekomorski spasitelj, tvoj irisov raj.

Šta je videla tvoja mati, kad je na nju pao blagodatni bol?
Da li je čula zvuke sirotinjskog hora,
kad te je polagala na vlažno žbunje kleke?
Ko te je krstio sa prvim prelomima,
kad su svi anđelčići bili razgrabljeni,
dok si ti dugo gledala u oluju, a zatim
pala u komu?
On te je pokupio. On te je krstio. On ti je obala.

…Prosjaci tako nisko ispuštaju dim,
da oni, hodajući kraj njih, uzevši se za ruke,
gaze po njemu,
krijući u grlu svako svoj novčić.
Hodaju po gradu, u kome nema cirkusa, jer svima je neveselo,
hodaju po školjkama – jer niko u njima ne živi, osim
beskućnog šumora,
idu da oproste grehe napuštenim brodovima…

 

[Tea]

Devojka raščešljane kose​

Rašcešljane kose i bosa je bila,
sedeć, bosonoga, uz te trske mlade:
dok prolazah tuda mišljah da je vila,
i rekoh: “Hoćeš li doći u livade?”
Podiže na mene svoj pogled oholi
što osta lepoti da na slavlje seća,
i rekoh:” Hoćeš li, dob je kad se voli,
hoćeš li u šetnju pod senkom drveća?”
Brisala je stope kraj reke u travi:
kad po drugi put zagleda se u me
u nestašnoj djevi misao se javi,
Oh! kako pevahu ptice udno šume!
Kako voda blago ljubljaše obalu!
Ugledah u trsci zelenoj i punoj
devojčicu srećnu, divlju, ustreptalu,
s kosom u očima, i s osmehom u njoj.
Viktor Igo

 

[Kami]

Sonata od sna

Od čega žive oči tvoje
kad stalno iz njih isijava san?
O, što bi dragulj dragane moje
dao da tako bar na čas sja.

Tvoje su oči u meni zašle.
Taj sjaj nije od ljudi.
Svakoga jutra moje se lice
sa tvojim očima budi.

Ko snijeg koji pao nije,
satkana si sva od sna,
latico snježna zgusnuta svjetla,
sva si ko cvjetni prah.

– Ne skidaj pogled. Čega se bojiš?
Ljubavi, zar te je strah?
Zacijeli riječi cjelovima,
s usana strgni mi dah.

Čemu se smješiš
Obujmi me jače,
sva krv nek mi utrne!

Kad zagrlim te ovako,
znaš li što ja vidim:
Dva križa koja se grle,
a međ njima diše još nerođeni bog
prikovan poljupcima.



A što ako boginja neka
pod usnom
mojom sniva?

Pod tvojom usnom sni
violina,
u violini pjesma, u pjesmi
plod,
o kad me dodirnu usta
tvoja:
harfa se boja prospe u svod.

Prsti su tvoji vidre vedre
što se u igri tope.
Ćutiš li kako iz moga struka
iskaču antilope?

O, kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir, glazbo nijema.
Napisao bih ti od sna sonatu,
al’ klavir tih dirki nema.

Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim.

Što je život?
Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.

Enes Kišević

 

[Nina]

"O Captain! My Captain!" - Walt Whitman

O Captain! my Captain! our fearful trip is done,
The ship has weather’d every rack, the prize we sought is won,
The port is near, the bells I hear, the people all exulting,
While follow eyes the steady keel, the vessel grim and daring;
But O heart! heart! heart!
O the bleeding drops of red,
Where on the deck my Captain lies,
Fallen cold and dead.

O Captain! my Captain! rise up and hear the bells;
Rise up—for you the flag is flung—for you the bugle trills,
For you bouquets and ribbon’d wreaths—for you the shores a-crowding,
For you they call, the swaying mass, their eager faces turning;
Here Captain! dear father!
This arm beneath your head!
It is some dream that on the deck,
You’ve fallen cold and dead.

My Captain does not answer, his lips are pale and still,
My father does not feel my arm, he has no pulse nor will,
The ship is anchor’d safe and sound, its voyage closed and done,
From fearful trip the victor ship comes in with object won;
Exult O shores, and ring O bells!
But I with mournful tread,
Walk the deck my Captain lies,
Fallen cold and dead.

 

[Nina]

"O kapetane! Moj kapetane!" - Valt Vhitman

O kapetane! moj kapetane! naš strašni put je završen,
Brod je proveo svaki stalak, nagrada koju smo tražili je osvojena,
Luka je blizu, zvona čujem, narod sav likuje,
Dok prate oči stabilnu kobilicu, plovilo mračno i smelo;
Ali o srce! srce! srce!O krvave crvene kapi,
Gde na palubi leži moj kapetan,
Pao hladan i mrtav.

O kapetane! moj kapetane! ustani i čuj zvona;
Ustani - za tebe je zastava bačena - za tebe zvona zvona,
Za tebe buketi i venci od traka - za tebe obale prepune,
Za tebe zovu, masa koja se njiše, njihova željna lica se okreću;
Evo kapetane! Dragi otac!
Ova ruka ispod tvoje glave!
To je neki san da na palubi
,Pao si hladan i mrtav.

Moj kapetan ne odgovara, usne su mu blede i mirne,
Moj otac ne oseća moju ruku, nema puls ni volju,
Brod je usidren i zdrav, njegovo putovanje zatvoreno i obavljeno,
Sa strašnog puta dolazi pobednički brod sa osvojenim predmetom;
Likujte o obale, i zvonite o zvona!
Ali ja žalosnim korakom,
Hodaj palubom moj kapetan laže,
Pao hladan i mrtav.

 

[Nina]

Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.

Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?

Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao,
al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,
ne bih to sebi oprostio.

Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,
da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.

Pišem ti poslednji put,
pišem kao da mi nećeš nedostajati,
kao da te se nikad neću setiti,
kao da nemam čega da se sećam,
kao da sam siguran da ću moći bez tebe,
kao da sam siguran da ću biti bez tebe,
kao da imam bogznašta da kažem,
kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,
kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,
kao da pišem presudu kojom te oslobađam
svog postojanja.

Pišem ti poslednji put,
da bih prvi put prećutao koliko si lepa,
koliko si života dala mom životu,
koliko ničeg osim tebe nije bilo,
koliko me je čak i tuga radovala,
jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

Pišem ti poslednji put,
da bih i ja znao da je poslednji,
da shvatim da nemam ništa s tobom,
kao što ništa bez tebe nisam imao,
da stavim tačku na prazan list.

Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.
Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,
ali to nećemo biti mi,
to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.

Pišem ti poslednji put,
da ne bude da sam te ostavio bez reči,
da ne bude da sam nestao bez traga,
da ne bude da nas nije bilo.
Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.

Goran Tadić

 

[Tea]

Kao pesma

Ruke nam se obavijaju, oči nam se upijaju,
tako počinje povest naših srdaca.
Noć je u martu, mesečina svetli,
vetar nosi slatki miris žene.
Moja svirala leži na zemlji zanemarena,
a tvoj je cvetni venac nedovršen.
Ljubav ova između tebe i mene
jednostavna je kao pesma.
Tvoj preves boje šafrana opija mi oči.
Venac jasminov, koji si isplela za me,
opija mi srce drhatom kao hvala.
To je igra davanja i odricanja,
otkrivanja i ponovnog skrivanja;
Nešto osmeha i sasvim malo stidljivosti
i poneka tek, slatka, besmislena kavga.
Ljubav ova između tebe i mene
jednostavna je kao pesma.
Nikakve tajne izvan sadašnjice.
Nikakve borbe oko nemogućeg.
Nikakve senke iza ljupkosti.
Nikakvo pipanje u dubinama tame.
Ljubav ova između tebe i mene
jednostavna je kao pesma.
Mi ne lutamo iz reči u večito ćutanje,
ne podižemo ruke svoje u prazninu
za stvarima izvan nade.
Zadovoljni smo onim što dajemo
i onim što dobijamo.
Nismo iscedili poslednju kap radosti
da iz nje pravimo vino patnje svoje.
Ljubav ova između tebe i mene
jednostavna je kao pesma.
Rabindranat Tagore

 

[Tea]

Bilo je nekoć

Bilo je nešto lijepo pa prošlo,
il tek je sanja to bila ...
Ljepše od zvijezda, ljepše od ruža
i smiješka planinskih vila.

Bile su noći mjesečine, lijepe
i pune radosti vrele.
Bile su bašče mirisa pune,
i ruže cvale su bijele.

Bilo je smijeha, pogleda dugih,
što sve no izreći znaju.
Bilo je sreće, uzdaha sjetnih,
i himnâ čarobnom maju.

Bila je duša prepuna sunca
i plamne čežnje, što sine.
Katkad ko nebom krijesnica sjajna
pa onda umre i zgine.

Bilo je nekoć. Mrak je sad svuda
i bol, što pali i peče.
Bila je sanja, bila je priča
u jedno najljepše veče.

Antun Branko Šimić

 

[Nina]

Sonja, izađi da skitamo,
imam ludu želju večeras da lutam.
Sonja, izađi i iznesi samo
malo nežnosti ispod kaputa.

Malo nežnosti, malo samo,
zalogaj jedan za ogromnu glad.
Sonja, izađi da skitamo,
noćas je nestvarno lep grad.

Vitomir Vito Nikolić, Prvi sneg

 

[*pustinjakinja]

Мика Антић - Епилог​

Водопад има браду као гроф Л.Н.Толстој.
То се
у ствари
Јутро по себи пени и разапиње дугу.
Ја сам признао једној жени
Да је живот нешто просто у мени,
- а није баш тако просто.
Ја сам мислио да ћу ићи право
док се не претворим у лењир,
а нашли су ме у кругу.

Нашли су ме после лутања
срозаног од вриска до шапутања.
Прошао је октобар.
Међу ногама дрвећа полако заудара на влагу
и крв.
Улица последњи пут кисне на сировом сунцу.

Седите мало крај мене као крај гроба.
Минут поште за моје преминуло најруменије доба.
Седите мало крај мене
Видите: опет сам добар.
Иза уха ми се окорео млаз усиреног пораза
као стрељаном војном бегунцу.

Пролетеле су огромне златне кочије
кроз наше утрнуле очи,
- а ми их сачували нисмо.
Нешто младо нам је рзало на усни и увело
Горко од смеха и слатко до плача.
Дозволите ми да после свега
далекој некој госдпођици напишем једно писмо,
онако мало носталгично
као што пишу сенилни пензионисани адмирали
преживелој посади са потопљеног разарача.

Госпођице,
казаћу,
госпођице,
све је,
све је,
све је готово.
Овде цвеће покојно
продају разливено у парфемске флаше.
И све је,
све је,
све је спокојно
као да ветар никад није шамарао дрворед
и по окну се плео.

Госпођице,
казаћу,
у ову јесен,
фригидну као туристкиња са скандинавским пасошем,
то што сам одједном сед не значи да сам бео.

Ти си једина нахранила сву моју глад
са оно мало меса и сна.
Једина си била сита од оно мало мојих ноктију
и дланова.
Волео бих да твоји будући синови наследе боју мога гласа
и кћери носе моју тугу у прслучићима од свиле.
Воело бих да сачуваш моје најдивније врхове
на хоризонталама твог дна
и пронесеш моје очи кроз тишину туђих очију
и станова,
и мој октобар кроз све туђе априле.

Ово није исповест.
Ово је горе него молитва.

Хиљаду пута од јутрос као некад те волим.
Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам.
Хиљаду пута поново се плашим
за тебе изгубљену у вртлогу географских карата,
за тебе подељену као плакат ко зна каквим људима.

Да ли сам још увек она мера по којој знаш ко те боли
и колико су пред тобом сви други били голи,
она мера по којој знаш ко те отима
и ко те плаћа?
Да ли сам још увек међу свим твојим животима
онај комадић најплавијег облака у грудима
и најкрвавијег саћа?

Овде код мене
дани имају укус пива и досаде.
Понекад капљу кише
чудно,
спокојно.
Немам воље ни да живим ни да се убијем.
Сасвим сам налик на лађу која лута без посаде
и не жели да збрише
са свога ока нешто узалудно,
нешто покојно,
нешто голубије.

Можда је добро да знаш:
после тебе жене немају право ништа да уображавају.
Некад први жутокљунац републике,
данас - могу да подигнем зарозане чарапе
лично богородици
у достојанство прерушен.

Све моје нежности још увек на твом прагу спавају
као мали жути пси
на мокрим,
набреклим,
црним сисама госпође керуше.
Сасвим сам закопчан од слузокоже до душе.
Ова 32 зуба још увек љубав само за тебе онако јецају
и онако певуше.

Ти ме свакако разумеш:
све је,
све је
све је готово.
Уплашено сам пијан
и празан
и сам.
Понекад неко наиђе да ме забринуто воли и пази,
неко коме откривам све твоје путоказе
до мог усијаног темена.
Никоме немој рећи
али ја,
који најмање знам о срећи,
хтео бих мало неспретне среће том неком новом да дам
и док умире дрвеће и ветар по лишћу гази
хтео бих да му буде добро у име извесног аориста моје љубави
и давнопрошлог времена.

Можда нећеш веровати:
и са хотелима сам раскрстио сасвим неопажено.
Све ми хотели некако личе на исту бајку
и постеље у собама смешкају се на исти глас.
Сви се портири на исти начин брину
онако мало рођачки кад им лаку ноћ кажемо.
Сви се портири исто онако брину,
мајке ми,
као да знају за нас.

Даље не бих имао ништа више да ти јавим.
Пијана од хладноће суботња ноћ се ваља.
Сатови су већ одавно повечерје одсвирали.

Даље заиста не бих имао ништа више да ти јавим
једино можда то да си остала најлепша медаља
из најлепшег рата у коме су ми срце ампутирали.

Госпођице,
ја нисам за тобом био онако обично,
гимназијски занесен.
У мени је све до табана минирано.

Иначе,
запамтио сам:
љубав је најголубија само у оним крицима
који се поклоне првима.
Дозволи да се зато због нечег у себи
насмешим у ову јесен
помало кришом,
кроз сузе,
помало демодирано,
ја, твој најнежнији пастув међу песницима,
ја, твој најсуровији песник међу пастувима.

 

[Mister]

PONOĆ

Hoćemo li biti budni
kad smrt udari glavom
o vrata sobe?

Ako nas nađe u snu
i zagrljene
ti ćeš za mene umrijeti,
ja umjesto tebe.

Ako me zatekne budna
pokrit ću te srcem.

Nešto se kotrlja
pod našim prozorom.

Ptice su utihle,
stablo više ne raste.
Z.Golob

 

[Nina]

SKRIVENO

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.

Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije - u savršenijem društvu -
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.

Konstantin Kavafi

 

[Nina]

Apoteka

Na ti ovaj pogled s tri baterije sna
i uzmi još krišku anarhije želja
namazanih puterom i medom. I na
ti još krišku ljubavi i krišku veselja.

Čekaj. Uzmi još tu krišku zazubice
s pljuvačkom bumbara, dugim postom gatke,
kap budućnosti s nenašminkanim licem
i krišku smrti, njene ruke glatke.

Još čekaj. Na ti krišku jedne teške tačke
u kojoj se ne sekući se već seku
snovi i dela krvi ubilačke.

Pomešaj to u sluhu, popij u mleku
i baci sve u reku.

Oskar Davičo

 

[Duki Lu]

Ovdje sve što su dotakli njeni prsti
Što je pod njenim pogledom mijenjalo boje
Sve su to dokazi čvrsti
Da smo ljubav grijali i čuvali je
Kao nešto najvrijednije i najdraže svoje

Željko Krznarić

 

[Nina]

Sonet za Merilin – Milan Drašković

Prelepa filmska zvezda umorna od života.
Imaj milosti, vreme, za to nesrećno biće.
Dom od finog drveta, dodir plavog somota,
pred radoznalim okom tajnu svoju sakriće.

Džungla na asfaltu i celuloidni snovi.
Pametna a ranjiva, okružena lažima,
godine vernosti i Nijagare slapovi –
množe se iskušenja pod ljutim vetrovima.

Obožavana od svih a opet tako sama.
I dok muškarci, zna se, vole takve plavuše,
njeni plišani snovi neumitno se ruše.

Opasno je voleti čoveka kad ima moć.
Help me, please! Očajnički poziv za pomoć,
u violentnoj noći dok nadolazi tama.